Novom knjigom
naslovljenom „Roman Rubikova kocka“, Saša
Radonjić (1964) zapaženi književnik (pesnik, romanopisac, pripovedač i
esejista) i muzičar (kantautor i član „Solaris
Bluz benda“), naizgled prekida niz knjiga („Švedski sto“, „Autobiografske (i druge) nestvarne priče“, „Večernji
doručak“) sazdanih prvenstveno na dnevničkim zapisima i
filozofsko-sentencijskim zabeleškama i vraća se proznom diskursu (samim
naslovom žanrovski određenom kao roman). No, kad čitalac dublje urani u roman
otkriva da pred sobom ima literarno tkanje koje se itekako vezuje na prethodna
dela i sadrži kako navedene personalne dnevničke fragmente tako i fizofska
zapažanja. Time se potvrđuje Radonjićev
stvaralački kontinuitet ali i konstantnost promene u promišljanju i stilskom
izrazu.
Ukoliko bi se
ova knjiga trebala odrediti koncizno i precizno čini se da bi odgovarajući
iskaz glasio da je reč o delu koje se bavi začudnim doživljajem (polivalentnih)
stvarnosti i gradnjom specifične (jedinstvene)
sofisticirane nad-stvarnost. Naime, tri segmenta romana formalno jesu nezavisni
tokovi i sledovi događaja, istina uz stalnu pojavu naznaka povezanosti sa
prethodnim segmentima koji traju/postoje paralelno/uporedo. Istovremenost
postojanja, dakle, samo po sebi nije garant bilo kakve (dublje) povezanosti; pre
bi se moglo zaključiti da marginalnost dodira potencira izdvojenost nego što je
potire. Ipak, u širem kontekstu jedinstvene nad-stvarnosti (na kojoj se
ustrajno insistira) svaki se segment uklapa u prostorno-vremenski totalitet a svojevrsni
ključ/kalauz sveg tog zamešateljstva je u fascinantnoj, mistično-lavirintskoj Rubikovoj kocki (svoje)ručno napravljenoj
koja ima jedno ispravno rešenje i 43 triliona pogrešnih, na šta pisac (u
fusnoti) uzvraća tvrdnjom da njegova kocka ima jedno relativno pogrešno i 43
triliona relativno tačnih rešenja (i, dakle, ni jedno apsolutno tačno ili
pogrešno). Rubikova kocka pojavljuje
se (iskrsava) u knjizi kao (relativno) razrešenje problema/dilema ali i njegovo/njihovo
usložnjavanje pošto je reč o jedinstvenoj (umetničkoj) tvorevini koja na
pomičnim stranicama umesto boja ima zapise-priče. Pomeranjem/rotiranjem delova dobija
se bezbroj (43 triliona) mogućih priča sadržanih u ovim predmetu! I svaka od
njih jednako je (ne)verovatan i značenjski intrigantna. Otuda bi znatiželjni
čitalac, po iščitavanju knjige, mogao zaključiti da je ponuđeni redosled priča
obmana ili proizvod slučajnost te da se segmenti mogu presložiti i drugačije
čime bi se dobio drugačiji zaplet i rasplet, drugačiji vrednosni i etički
predznaci postupanja. Istini za volju, pisac i sadržinom svakog (neimenovanog) segmenta
koji otvaraju više tajni nego razrešenja potencira ove mogućnosti i začikava
čitaoce da iskušaju i sebe i njega u tvorenju drugojačijih priča.
Junaci-nosioci
fraktala-priča-poglavlja konstantno iskušavaju svoje začudno okruženje odnosno
pokušavaju da pronađu granice sopstvene ličnosti. Niko od njih nema definisano
mesto u prostoru, vremeni i ličnostima. Pavle
je suočen sa sopstvenom amnezijom zbog koje mu je sve novo (dok je prošlost
mutna), učenik tek upoznaje svet u koji ulazi vođen rukom učitelja-majstora dok
stari prodavac goblena ne uspeva da se razabere u događajima u kojima nevoljno
učestvuje. U svaku priču-sudbinu upleteno je mnoštvo simbola odnosno
intrigantnih znanja, od egzotičnih staroegipatskih misterija preko provokativne
priče o Ponciju Pilatu kao trinaestom
apostolu do intrigantnih misterija kreativnog spavanja odnosno kontrolisanog
sanjanja (kojim se odlazi u druge svetove/realnosti) te živih goblena kao još
jednog mogućeg prozora u te nove stvarnosti. Nizovi diskretnih nagoveštaja i detalja,
od promena imena Osvald Tot u Osvald Rot, pojave figurice egipatskog
boga Tota, egzotičnih plesova dečaka
i pauna Kastora do autocitata, unose
u pripovedne matice varljive rukavce koji se odvajaju od matice da bi joj se
vratili sasvim neočekivano, na nekom drugom mestu/strani tvoreći prečice između
odvojenih tokova stvarnosti. Svaka priča dopunjena je i fusnotama koje imaju
različite (netipične) uloge: zapisivanja piščevih sećanja, dodatne
mistifikacije nekog pojma, poetskih komentara... Radonjić sopstveno delo tretira kao elemente ove nove knjige
darujući joj tako prošlost (vremensku dimenziju) te dograđujući pomenutu
(metafikcijsku) nad-stvarnost.
U konačnom
sagledavanju ovaj se roman predstavlja kao gusto istkana proza (tapiserija,
goblen) sa nizom crvenih niti (lajt motiva) koje se prepliću dajući prizoru
dodatnu dubinu. No, pogled na lice slike nije jedini: zahvaljujući intenzivnom
oneobičavanju, kojima se podrivaju temelji realnosti, sasvim su mogući i
drugačiji pogledi (iskosa i na pozadinu) koji će otkriti nove vizure i
diskurse. Upravo to su čari lavirintski višeslojne i višedimenzionalne,
intelektualno provokativne proze. „Roman
Rubikova kocka“ je delo jednako ubedljivo i uzbudljivo kao niz fraktala
odnosno kao celina delova spojenih magijskom snagom začudnog.
(„Dnevnik“,
2019.)
0 komentara:
Постави коментар