SUSRET SA VELIKIM MAJSTOROM ŽANRA - „Mračni karneval“ Reja Bredberija; izdavač „McMillan“ Beograd 2017.

Rej Bredberi (1920-2012) smatra se klasikom dva literarna žanra - horora i naučne fantastike - koji se neretko prepliću mada, u osnovi, imaju različite polazne pozicije odnosno dva shvatanja i razmeravanja svetova-realnosti (onostrani, mitski i natprirodni odnosno naučni, uzročno-posledični). Oba žanra su, takođe, u SAD (pa i ostatku Zapadnog sveta), u XX veku dugo tretirana kao paraliteratura, bez obzira na sjajne preteče (E. A. Po, Džek London...). Uprkos toj „zadršci“ (otvorenoj ali i prećutnoj) prema žanru, Bredberi je, na nekolikim listama, svrstavan među najveće američke pripovedače XX veka što svakako potvrđuje njegovu vanrednu spisateljsku umešnost i ubedljivost. Za života je objavio 27 romana, od kojih je najpoznatiji distopijski „Farenhajt 415“ i oko 600 priča od kojih je većina najpre objavljivana po časopisima a potom sabirana u zbirke od kojih se kao najznačanije pominju „Marsovske hronike“, „Ilustrovani čovek“ i „Opevam svoje električno telo“. Prva priča štampana mu je 1938. godine (mada je već sa 14 godina dobio narudžbinu za jednu priču) a objavljivanje u časopisima je za samoukog pisca bez formalnog akademskog obrazovanja bilo izvor prihoda i osnov egzistencije. Otuda je bio primoran da osluškuje zahteve publike i poštuje uslove koje postavljaju urednici a da, uprkos ograničenjima, razvija sopstvene teme i sopstveni literarni stil.

„Mračni karneval“ originalno je objavljen 1947.g. i to je njegova prva knjiga koja sadrži 27 priča (na više od 300 strana) od kojih su neke prvi put objavljene dok su one ranije publikovane prepravljane i doterivane. Svojevrsni kuriozum jeste i činjenica da je u zbirci „Oktobarska zamlja“ iz 1955.g. Bredberi preštampao čak 15 priča iz „Mračnog karnevala“ (neke priče su prerađene za to izdanje) očito smatrajući da one zaslužuju drugo izdanje. „Mračni karneval“ je zvanično reprintovan 2001. godine sa dodatkom 5 novih priča. Imajuće u vidu Bredberijevu sklonost da dorađuje svoje ranije objavljivane priče znatiželjni čitalac će se neminovno naći u nedoumici zašto srpsko izdanje „Mračnog karnevala“ ima samo 13 priča i po kom kriterijumu se one odabrane; na žalost ovo izdanje ne sadrži nikakav predgovor-pogovor koji bi dao odgovor na takva pitanja.

U „Mračnom karnevalu“ nalazimo raznorodna tematska interesovanja mladog pisca, u rasponu od stilskih vežbi do prvih koraka u pravcima po kojima će Bredberi, kasnije, biti zapažen i zapamćen. U kategoriji prepoznatljivih priča, u ovoj knjizi, ponajpre se ističu priče o dečacima koji upoznaju čudesa sveta koji ih okružuje ( „Jezero“, „Čupavac“, „Čovek sa sprata“, „Hajde da se igramo otrova“, „Noć“). Posmatranje i razumevanje događaja iz vizure deteta kome nisu poznati osnovni principi po kojima funkcioniše svet (jer proces socijalizacije, kao prihvatanja zakona zajednice, nije završen) ne samo da oneobičava „običnu“, trivjalnu stvarnost dok svako odstupanje od nje izdiže u sfere potpuno neprepoznatljivih svetova (posebno u „Čupavcu“) već dozvoljava autoru da preispituje činjenice koje odrasli prihvataju kao „normalne“. Tako se pozicija „nepouzdanog pripovedača-junaka“ otkriva kao izuzetno pogodna za poigravanje značenjima i vrednosnim sistemima. Sličan potencijal imaju i priče čiji su junaci jedinke, zbog svog nekonvencijalnog-nekonformističkog ponašanja, izopštene iz grupe odnosno lica sa psihičkim manama („Rezervoar“, „Mrtvac“, „Nasmešeni ljudi“, „Pogrebnik“). Naravno, pokoravanje modelima  interakcija u malim zajednicama ultimativni je uslov za prihvaćenost i uključivanje u grupu. Otuda su nedostatak empatije i društvene solidarnosti poželjni i ohrabrivani baš kao i izrugivanje pa i nasilje prema „otpadnicima“. Bredberi nenametljivo ali  upečatljivo beleži te mikro procese koji se slažu u veliki sliku konzervativne sredine malih varošica.

Konačno, mladi se pisac srčano hvata u koštac sa temama koje manje ili više odstupaju od uobičajenih. Tako je „Nadgrobni spomenik“ sasvim neočekivana lepršava fantazmagorija sa jakim humorističkim tonom. U „Malom ubici“ spretno se negira ustaljeni obrazac o bebama kao bespomoćnim stvorenjima. „Gomila“ je priča zloslutne atmosfere i još mračnijeg, uznemirujućeg konteksta koji dozvoljava različita spekulativna tumačenja (od naučnofantastičnog do kultno-paganskog). Najduža i, čini se, literarno najambicioznija pripovetka „Sledeći“ kreće se u nekoliko ravni: započinje kao prepoznatljiva „kolonijalna“ proza (sa egzotičnim detaljima i kulturološkim jazom između turista i domorodaca) da bi se transformisala u preciznu studiju narastanja teskobe i jeze pred nepoznatim koje, na kraju, kulminiraju trijumfom neracionalno-zaumnog. Imponuje Bredberijevo sigurno vladanje tenzijama i gradnjom atmosfere od naizgled beznačajnih segmenata.

Bredberi pripoveda lako i poletno, njegove su rečenice pregledne i varljivo jednostavne. Ipak, dešava se da su mu opisi preterano kitnjasti, ton melodramatičan i afektirano melanholičan što se može doživljavati kao stilistička mana-slabost. No, posle više od sedam decenija od originalnog objavljivanja knjige ovo manirističko modeliranje teksta pretapa se u plemenitu patinu (davno minulih vremena) i postaje prepoznatljiva karakteristika autora koji je svojim delima postavio visoke žanrovske standarde u tretiranju tema i spisateljskoj veštini.

(„Književna fantastika“ br. 05, 2018.)