TAMNE STRANE POLNOSTI

Prikaz knjige "Patološke priče" Divne Vuksanović

                (izdavač: Prosveta, Beograd 1999.g

                Druga knjiga priča Divne Vuksanović (1963) može se odrediti kao koncepcijska, dakle ne kao puki zbir svakovrsnih proza, jer se priče u njoj fokusirane na određene teme-ideje. Po tome su "Patološke priče" slične autorkinoj prvoj knjizi priča "Opažač, opažena" iz 1997.g. koju su činili mikro prizori tehnologizirane budućnosti sa mnoštvom bizarnih likova razigranih na toj jarkoj pozornici. Prostori koje otvara 20 priča nove knjige jesu ona večno intrigantna (golicava, rekao bi Balzak), zasenčena polja ljudske seksualnosti, nikad dovoljno istražena a, opet, krucijalna, zaklonjena velovima raznorodnih mistifikacija, zabrana i moralizatorsko-religijskih prinuda. To su polja najvećih sloboda, zanosa i zavisnosti, susreta jedinki sa iskonskim silama što pulsiraju pod tankom korom racionalnog.

                Blizina tako snažnih, neodoljivih moći svodi biće na puko trunje u vihoru i mami ga da pokuša da što više zahvati iz bezvremene bujce, bez obzira na naučene norme. Susret-sukob telesnog-smrtnog-duhovnog-večnog dozvoljava brojne varijacije zavođenja-posedovanja-uzimanja-davanja, koje lako mogu iskliznuti iz okvira prihvatljivih drugoj strani, grupi i društvu. U takvim relacijama sagledava se i pojam 'patološke' iz naslova knjige: nije reč samo o medicinskom terminu već i o društveno-sociološkom; ponekad ono što junaci rade više krši norme zajednice nego što je pitanje zdravlja/bolesti. S druge strane, otkrivanje 'bolesnog' otežano je kad su u pitanju tek laka odstupanja od 'normale' kakva su odavanja fantazijama i njihova realizacija uz saglasnost partnera (posebno ako se prihvati pravilo da je u seksu 'u redu' sve sa čim se učesnici slažu).

                Stoga su nedvosmisleno patološke incestozna veza majke i sina (jer krši primarniji tabu rodoskrnavljenja), nasilno sodomisanje supruge ili nekrofilni odnos sa sestrama-bliznakinjama, dok se iz tih okvira relativno lako isključuju homoseksualne-lezbejske veze. No, siva zona nedorečenosti ostavlja mnoštvo dilema (ili kako bi to rekao Erik Bern - problem sa seksom je u tome što je on vlažan, klizav). Šta sa samoerotskim maštarijama, lakim perverzijama bez nanošenja bola drugome, zavođenjem 'lolita' ili kriminalaca i sličnim egzibicijama koje se pojavljuju i kao rezultat pokušaja da se prevaziđe pogubna svakodnevica što otupljuje instinkte pa se njihovo 'razdraživanje' javlja kao potvrda sopstvenog postojanja i prisećanje na vrtoglave igrarije iz doba mladosti i potpunog predavanja čulnosti?

                I društveno dozvoljene-korisne institucije kakva je brak protekom vremena prerastaju u klopke (varljiv je izlaz u preljubi) sa sitnim perverzijama kao nužnim začinima odnosa ili neprestanim ponižavajućim trpljenjima u ime drugih ciljeva-interesa (već pomenuta priča o analnoj zloupotrebi supruge koja to podnosi u ime dobrobiti svoje dece ali i sopstvene fiksacije o muževljevoj ljubavi kao kompenzaciji za bol). Samim fizičkim činovima, stoga, prethode psiho meandriranja kojima se izbegavaju ili izvrću nametnute norme; otuda je 'normalno' izuzetno rastegljiva kategorija koja neće zaustaviti onoga ko je namerio da zamišljeno sprovede u delo. Tako dublji slojevi iznova odnose pobedu nad onim mlađim.

                Krajnji partner Erosa, naravno, jeste Tanatos i u tom sudarnom susretu jedinka biva poništena u vrhunskom zadovoljenju i zadovoljstvu. Ali ni taj pravac nije lako dostupan, nužno je gacati kroz tehnopolise i bolnice, osujećenost i sakatost, kraj niščih, slepih i gluvonemih prosjaka u ljubavnom grču, kroz fantazame, sve do orgazmičkih operacija, paklenih opekotina (samo)kažnjavanja zbog greha i konačnog izazivanja smrti akrobatsko-mističkim koitusima pred vratima žrtve, odnosno do tvrdnje-pretnje da "put do seksa potrajaće, dakle, koliko i put do smrti".

                Priče Divne Vuksanović korespondiraju sa radovima autorki kakve su Keti Aker, Popi Z. Brajt, Keti Kodža ili Elizabet Hend, čija proza podrazumeva brisanje tabua i bespoštednu analizu tamnih strana čovekove polnosti. "Patološke priče" su krajnje neobična pojava na domaćoj književnoj sceni jer se bave temama koje se 'a priori' izbegavaju ili obrađuju sa kičerskim predznakom; u ovoj knjizi, međutim, nema vulgarizovanja ili prigodnog moralisanja već je u pitanju precizna, rafinisana literatura.