STRIP IZ MALOG GRADA Simon Vučković, strip autor

Alternativni-andergraund strip na ovim prostorima osporio je mnoge od ustaljenih predstava o ovoj umetnosti, od relativizovanja važnosti ’legalnih’ časopisa (jer su sa njima izjednačeni samizdat fanzini), uspostavljanja mreže autora kojima je entuzijazam osnovni princip delovanja (čime nije poreknut profesionalizam ali novčani elemenat ove rabote nije primaran - mada je poželjan), do brisanja starih strip centara moći i aformacije ’decentralizovane scene’. Ova (poslužimo se političkom terminologijom) demokratizacija stripa omogućila je da, bez kompleksa manje vrednosti, deluju autori iz sredina koje do tada nisu postojale na strip kartama. Među tim i takvim autorima je i Simon Vučković (1975) iz Kotora. O sredini u kojoj živi i radi on kaže: „Vrlo je teško naći dobrog poznavaoca umjetnosti kod nas (Crna gora) koji ima neku predstavu ili bar nešto zna o stripu. Činjenica je da ova, toliko popularizovana umjetnost (deveta po redu) ima jako malo ozbiljnih poklonika koji se njom bave. Razlozi svega ovog su malo složeniji. Ne bih se htio time baviti, u našem slučaju uglavnom su to kompleksi manjih konzervativnih sredina.“

            Simon se, međutim, nije dao omesti takvim problemima već intenzivno radi i objavljuje u mnoštvu izdanja: časopisima „Patagonija“ (iz Vršca), „Žalosna sveska“ (Banja Luka), „Zid“ (Podgorica), „Stripburger“ (Ljubljana), fanzinima „Lavirint“ (Čačak), „Crni kreč“ i „Pomamna nozdrva“ (Valjevo), do najnovijeg pojavljivnaja u magazinu „Bumerang“ (Subotica). Jedan od najzanimljivijih projekata bio mu je ilustrovanje izdanja „Crnogorska krimi priča“, specijalnog broja ulcinjskog časopisa „Plima“, u kome su njegovi crteži došli do punog izražaja. Simon je priredio i nekoliko samostalnih izložbi i učestvovao na brojnim kolektivnim strip izložbama (od Mionice, Leskovca i Beograda do Ljubljane, Roterdama i Lucerna). Ovim aktivnostima eliminisano je jedno od ’dobronamernih’ pitanja: „Laici često upadaju u jednu zamku, kad imaju želju provjeriti kvalitet jednog strip autora; njihovo prvo, a možda i jedino pitanje je: ’Koliko si imao izložbi?’“ Krajem prošle godine, u okviru kulturnih manifestacija povodom dana oslobođenja Kotora, otvorena je u Galeriji starog grada Simonova izložba stripa i karikatura koju je posetilo oko 800 žnatiželjnika (prosečna poseta neke izložbe je oko 100 ljudi).

            Radove Simona Vučkovića karakteriše stilizovani, ’grubi’ crtež, bez previše detaljisanja (što je možda danak njegovom bavljenju karikaturom), uz pažljivo korišćenje belina i senčenja i sa humornim iskorakom kako u odnosu na velike, nacionalno-istorijske teme, tako i na one male, svakodnevne ili bizarne. Zbog ovakvog tretiranja strip medija Simon je zaslužio Nagradu za najoriginalniji pristup stripu na Konkursu magazina „Patagonija“ 1997.g i Nagradu za najoriginalniji strip časopisa „Zid“ 1999.g. Autor ovako definiše svoj rad: „Teško bih mogao odrediti precizno u koji milje (vrstu) stripa staju moji radovi. Najčešće pronalaze svoje mesto u andergraudu ali se vrlo dobro znaju uklopiti i u komercijalne vode. Vjerovatno zbog nadprosečnog kvaliteta crteža, u odnosu na onaj koji upražnjava alternativa, ali ne toliko kvalitetnog da bi u ovom momentu bilo vrijedno pisati o tome. Kao mlađi, mnogo sam polagao na tehnički kvalitet, misleći da ću time biti veći umjetnik; od svega toga, sada, ostala je samo forma kojom namjerno (osim nesvjesno) izražavam svoje emocije.“

            Stripovi Simona Vučkovića spadaju među najzanimljivije na domaćoj sceni i predstavljaju autora zavidnog talenta i umešnosti od koga se, u budućnosti, puno očekuje.

Razgovarao Ilija Bakić

(2000)

MEĐU PERNATIM PRIJATELJIMA Saša Mihajlović, strip umetnik

Domaća alternativna strip scena u stalnom je pokretu; s jedne strane neprestano traži moduse sopstvenog opstanka, a s druge strane na njoj deluju autori koji su već stasali i izgradili se u ’junačkim danima andergraunda’, s početka 90-tih, i novi momci i devojke, tek pristigli i željni rada i dokazivanja. Jedan od tih mladih pred kojima se otvaraju horizonti beskrajnih priča u slikama, a koji je već pokazao svoj talenat je beogradski student Saša Mihajlović. Njegov dosadašnji razvoj tekao je na standarni alternativno-stripovski način, što će reći da je svoje radove objavljivao u domaćim publikacijama za autorski strip („Striper“, „Patagonija“, „Lavirint“...), odnosno da je sarađivao i sa inostranim časopisima i fanzinima koji prate ovaj vid strip stvaranja (slovenački „Stripburger“, belgijski „Beeldstorm“, italijanski „Fandango“...). Sašini stripovi našli su mesto i u značajnim publikacijama kakve su antologija „Comix 2000“ francuskog izdavača „L’association“ i američka antologija „Expo 2000“ koja predstavlja nove talente. Naravno, kao i svaki pravi alternativac Saša Mihajlović se kalio i u samizdat fanzinima, koji dozvoljavaju svakom autoru da se razmahne ali ga teraju i da samokritično sagledava sopstvene snage i dostignuća. Da je fanzinski princip rada dobar i delotvoran dokazuju i tri broja Sašinog fanzina na engleskom „Pernati prijatleji“ (Feathered Friends). Kada, umesto rascepkanosti nametnute u drugim publikacijama (jer se svaki autor predstavlja tek sa nekoliko stranica), čitalac iščita ove fanzine stiče zaokružen utisak o nespornom talentu i o različitim interesovanjima mladog autora. Vizuelni i narativni elementi stripova u stalnom su napredovanju tako da se može govoriti o laganom kristalisanju specifičnog stila. Bilo da su mu stripovi na tragu realističkog crteža, stilizacije ili krajnjeg minimalizma a priče bezazlene, svakodnevne ili sa poentom, Saša uspeva da kontroliše sve segmente rada tako da se ne ponavlja, ne gubi dinamiku i intenzitet stripa.

            U dnevnom listu „Glas javnosti“ Saša Mihajlović već nekoliko meseci objavljuje strip-kaiš „Glava noja“. Ovaj strip budi nadu u povratak i opstanak domaćeg novinskog stripa, jednog od ovde najzapostavljenijih strip izraza. Mada je zbog nedostatka prostora u listu strip umanjen u odnosu na normalnu veličinu, a dešava se da ga u nekim danima i ne bude, u pitanju je značajna novost u našem izdavaštvu. Pričice o Nojevoj glavi, smešne, tužne, filozofske i apsurdne, trebalo bi da se, u punoj veličini i pravom svetlu, pojave u posebnoj knjizi-zbirci kaiševa čiji se izlazak očekuje u prvoj polovini ove godine. Uz kaiševe objavljene u „Glasu javnosti“ u knjizi će se pojaviti i oni potpuno novi, nigde viđeni. Saša mnogo očekuje od ove knjige koja će biti prvo veliko predstavljanje domaćoj publici. Ova knjiga daće njegovom radu novi podsticaj i zalet.

            Saša Mihajlović kao ’krivce’ za njegovu strip avanturu navodi, osim sopstvene znatiželje, i dešavanja na domaćoj alternativnoj sceni s početka 90-tih, magazin „Patagoniju“, Zografov strip „Život pod sankcijama“, Wostokove stripove, kao i slike Srđana Markovića. Svoj doprinos dao je i Kramb u sveskama koje je objavio Flavio Rigonat. Koliko je moguće prati dešavanja na svetskoj strip sceni, posebno radove aktuelne američke zvezde Krisa Vera ali istovremeno izuzetno ceni klasika Džordža Herimena i njegov strip „Krazy Kat“ (Maca Šiza) i Bejzila Vulvertona, autora iz prvih dana kultnog humorističkog časopisa „Mad“. Početne fascinacije prerasle su u zavedenost i opčinjenost koju uspešno prenosi na one koji prate njegov rad i očekuju nove uspehe.

(2001)

ZALJUBLJENE VEŠTICE GUBE MOĆ „Dylan Dog“ br. 3 „Maelstrom!“ izdavač: Bonelli comics/Edicije Vannini, Beograd 2001.

„Mora da je neko oklevetao Jozefa K. jer je jednog jutra uhapšen, iako nije učinio nikakvo zlo“ piše na prvoj strani „Procesa“ Franca Kafke koji, dok čeka da mu gazdarica donese doručak, čita čovek koji se zove Jozef Keler. Umesto nje na vratima zatiče dva policajca sa nalogom da ga uhapse na šta on ’odgovara’ nožem i satarom, ubija posetioce i beži. Istovremeno, buboliki Gregori zaključuje da, zbog premalo sna i previše pića, očajno izgleda i izlazi na ulicu da bi ga tamo zgazio, zajedno sa parkiranim automobilima, ogromni uglađeni gospodina s polucilindrom...

            U nastavku priče ispostaviće se da je Jozef Keler anđeo koji je do sada ubio 665 veštica ne bi li spečio otvaranje Maelstroma, prolaza između svetlog i tamnog carstva, i dolazak antihrista. Da bi završio posao on mora da eliminiše i poslednju vešticu koja je, pak, prava lepotica i zapala za oko Dilanu Dogu. Ni dama nije ravnodušna tj. i ona se zaljubljuje i zbog toga gubi svoje veštičje moći. Prolaz samo što se nije otvorio, Anđeo u prvom pokušaju ne uspeva da ubije vešticu, dimenzije se prepliću i zubate čeljusti se naziru u vrtlogu...

            Po ko zna koji put Dilan spasava svet a da se ni u jednom trenutku ne zapita da li taj napor ima smisla. U stvari, čini se da sudbina jadne nam planete pre svega zavisi od Dilanove potentnosti i mužjačkog instinkta za ’pokoravanje’ pripadnica lepšeg pola. Jer, ako on ne bi uspeo u svojim osvajanjima možda bi izgubio volju da dela i od svih nas ostao bi samo pepeo. Ipak, ma kako apsurdno to zvučalo, ovaj junak je mnogo životniji od bezbroj super-heroja čije jedino pokriće za svakakva lomatanja jeste samo puka ideja o tzv. Slobodi, Pravdi itd. Sa svoje strane Dilan je potpuno telesno uslovljen, pravi frojdovski tip. Naravno, i na ovu simplifikaciju moguće je staviti primedbe ali je uvek zanimljivo videti netipične pojave u stripu, čak i uz rizik da feministkinje proglase Dilana i njegove čitaoce za muške šovinističke seksističke svinje.

(2001)

ONI SU MEĐI NAMA! „Dylan Dog“ br. 2. „Vampiri“ izdavač: Bonelli comics/Edicije Vannini, Beograd 2001.

U bestijarijumu svakojakih kreatura koje Dilan Dog sreće, vampiri nisu tako retke pojave, bilo kao glavni junaci bilo kao epizodisti - i to i kao pojedinačni slučajevi i kao grupni element. Izgled ovih prastarih kreatura može biti klasičan (ispijeno lice, frak, zamak ili slična pompezna građevina) ali i modernizovan (farmerke, moderne frizure i imidž, soliteri) ali svima im je zajednička osnovna funkcija: noću piju krv svojim žrtvama a danju su sasvim prigodno mrtvi. Epizoda „Vampiri“ unosi popriličnu promenu u ovu kategoriju (ista promena može se zapaziti i u horor književnosti i filmu); elem, ovi vampiri se ne boje dana, infiltrirani su u sve pore savremenog života i država (da ne bude zabune reč je o Engleskoj), žestoko pucaju u svoje protivnike iz tajne organizacije „Otpor“, očnjaci im ne vire iz ustiju a kako se hrane - ne znamo. Pošto se, dakle, ne razlikuju od običnih smrtnika, samo pripadnici „Otpora“, koji su sebi ubrizgali posebni serum, mogu da ih prepoznaju. Zbog ove mogućnosti ’otporaše’ proganjaju i eliminiše specijalna jedinica vojske. S druge strane, uzimanje seruma vremenom izaziva psihofizičku transformaciju upravo u - vampira.

            Sve ove tajne Dilan Dog otkriva, kao i uvek, sticajem okolnosti koje pronalaze njega (a ne on njih). Pošto sklopi kockice i spozna razmere zavere Dilan završava u zatvoru (tamo ga smeštaju vampiri moćnici) tako da ne može istinu da otkrije svetu a anti-vampirski „Otpor“ biva razbijen. Na kraju priče, iza rešetaka, Dilan razmišlja kako se mirnim putem boriti protiv onih koji su već među nama...

            Mada deluje prepoznatljivo ’a la Dosije X’, epizoda „Vampiri“ i pored predvidivih događaja, drži pažnju zanimljivim obrtom i zrncima Gručovog uvrnutog humora. Dodatni plus je Ambrozinijev crtež koji podseća na kroki i izuzetno uspešno dočara scene brze akcije, grčevitih pokreta i pucnjave.

(2001)

VANZEMALJCI IZ PODSVESTI „Dylan Dog“ br. 1 „Užas beskonačnosti“ izdavač: Bonelli comics/Edicije Vannini, Beograd 2001.

U galeriji junaka Serđa Bonelija, italijanskog izdavača i strip scenariste, za pitanja ’zone sumraka’ zadužena su dva momka: Marti Misterija, detektiv nemogućeg, i Dilana Dog, istraživač natprirodnih pojava. Ovog potonjeg stvorio je 1986.g. Ticiano Sklavi kao crnokosog stanovnika Londona, neobavezno ali elegantno odevenog u crni sako, crvenu košulju, farmerice i ’spenserice’. Njegov prvobitni crtač je bio Klaudio Vila. Dilan je bivši policajac-bobi koji se što svojevoljno što sticajem okolnosti (pre)često susretao s mračnim tajnama psihe, sumanutim ubicama, monstrumima, vampirima, vukodlacima, zombijima, vanzemaljcima... tako da je, konačno, napustio državnu službu i posvetio se nesigurnom privatnom biznisu istraživača/detektiva, u čemu mu pomaže i odmaže Gručo Marks (jedan od braće iz crno-belih komedija). U 100-tinjak epizoda Dilan uspeva da razreši ili tek nasluti mnoge tajne, usput zavodeći svoje klijentkinje (i protivnice), svirajući klarinet, slažući maketu starog jedrenjaka i trpeći uvrnute Gručove viceve. Često su njegovi slučajevi puni nasilja, krvi i prosutih utroba ali ima i onih punih skrivene jeze na mračnim, bizarnim mestima. Kvalitet priča varira, od intrigantnih do predvidivo rutinskih ali serijal uspeva da izgradi i održi prepoznatljivu atmosferu što ga je ustoličilo kao jedan od uspešnijih proizvoda Bonelijeve agencije koji ima prođu širom sveta. Od 1987.g. Dilan Dog je objavljivan kod nas u izdanju novosadskog „Dnevnika“, da bi tokom inflacionih godina nestao, zajedno sa ostalim stripovima. Nakon nekoliko kratkotrajnih pokušaja da se vrati na kioske, Dilan ponovo startuje od broja 1, ovog puta u izdanju ’Edicije Vannini’. U „Užasu beskonačnosti“ Dilan Dog pokušava da pomogni Vitliju Dejvisu koji sreće vanzemaljce koje niko drugi ne vidi. Nakon psihijatrijskog tretmana otkrivaju se mračne tajne Vitlijevog detinjstva ali i potvrđuje postojanje vanzemaljaca. Dilan se, na kraju, pita ne nalazi li se beskrajni svemir iz koga dolaze leteći tanjiri u umovima svih nas?

            ’Edicije Vannini’ ekspozitura su Serđa Bonelija, matične kuće Dilana Doga i takođe objavljuju avanture Marti Misterije, Mr. Noa i Zagora. Predviđeno je da se novi doživljaji Dilan Doga pojavljuju svakog 4. u mesecu u sveska sa kartonskim koricama i na kvalitetnom papiru.

(2001)

OPASNI „MIRNI ŽIVOT“ „Mister No“ br. 1, „Opasne vode“, br. 2. „Vreme nasilja“ izdavač: Bonelli comics/Edicije Vannini, Beograd 2001.

Džeri Drejk, američki veteran Drugog svetskog rata, kome je dosta ljudske civilizacije (čitaj, gramzivosti i nasilja) odlazi, početkom 1950-tih, iz Njujorka u Južnu Ameriku, u malo mesto Manaus, u srcu Amazonske džungle. Željan mira i tišine on bi da vreme provodi u kafanama, da razgovara sa prijateljima, posebno sa krupnim Es Esom i tako troši svoje dane. Da bi preživeo bavi se turizmom pa svojim prastarim ’pajper’ avionom ili čamcima vozi znatiželjnike kroz džunglu. Nadimak ’Mister No’ zaradio je jer se ne libi da svima, čak i moćnicima, kaže ’ne’ kad mu se neki predlog ne dopadne. Međutim, vrlo brzo No se uverava da nigde ne postoji spokoj za kojim žudi, svuda ima loših momaka koji kinje slabe što on ne može i ne želi da trpi i – eto povoda za tuču. A ni turisti nisu oni koje on očekuje: umesto ljubitelja prirode i običaja Indijosa, najčešći korisnici njegovih usluga su surovi lovci na blaga, kriminalci u begu od pravde, ubice, otmičari i sličan ološ. Sve u svemu, Mister No već više od 20 godina, u strip sveskama, luta džunglama i Amazonom, deli pravdu i zabavlja se. Ovog prgavog momka kome je kosa na potiljku bela a na temenu smeđa, zamislio je Gvido Nolita alias Serđo Boneli a isprava ga je crtao Galiano Feri (oni su tim koji stoji i iza slavnog Zagora).

            U epizodi „Opasne vode“ koja se nastavlja u „Vreme nasilja“ Mister No pomaže grupi vojnika i jednom doktoru da doture pomoć u misiju oca Lepkea. U tom selu usred džungle živi i izvesni brat Norton, bogataš koji je podelio sav svoj novac i posvetio se pomaganju ubogima. Kada ekspedicija stigne u misiju tobožnji humanitarci otkrivaju se kao plaćenici gangsterskog bosa iz Njujorka, poslati da uhvate i do smrti muče brata Nortona koji je, u stvari, bivši kriminalac u kojem se probudila savest, što je bosa koštalo sinovljevog života i gomile para pa se on zakleo da će se osvetiti. Iako zarobljen, Mister No se ne predaje pa sledi krvavi obračun u kome, ni krivi ni dužni, ginu Indijosi ali i nevaljalci.

            „Mister No“ je još jedan avanturistički strip iz velike produkcije Serđa Bonelija, što znači da ga radi puno autora različitih ambicija i talenata. Njihova obaveza je da poštuju osnovne postavke lika i okoline, dok je sve drugo slobodno za intervencije i improvizacije. U brojnim epizodama česta su ponavljanja, naivni zapleti, slabašna karakterizacija, neubedljiv crtež. Ipak, „Mister No“ ume, kada je u dobrom izdanju, da bude uzbudljiv,  da ponese čitaoce u nepoznato i zabavi ih a to i jeste osnovna ambicija ovog strip serijala.

(2001)

POVRATAK DUHA SA SEKIROM Zagor br. 1 „Braća po krvi“ izdavač: Bonelli comics/Edicije Vannini, Beograd 2001.

U prvoj polovini XIX veka, na Divljem Zapadu, još uvek neistraženom i tek ovlaš dotaknutom surovom pohlepom belog čoveka, pohlepom koju on naziva ’civilizacija’, u Darkvudskoj šumi (u Luizijani), živi visoki belac, zaštitnik Indijanaca koji ga zovu Za-gor-te-nej, što znači ’Duh sa sekirom’ jer je, pored kolta, naoružan i ubitačnom sekirom s kamenim vrhom. Sa svojim drugom, ’malim čovekom s velikim stomakom’, imena Don Čiko Filipe Kajetano Lopez i Martinez - skraćeno znanim kao Čiko, Zagor, preko brda i dolina odlazi u brojne avanture, bori se protiv nevaljalaca svih boja i rasa, pomaže da se sklope i održe mirovni sporazumi belaca i crvenokožaca; ponekad su njegovi poduhvati pravi pravcati putevi u nepoznate predele fantastike i horora.

            Zagora je 1961.g. zamislio scenarista Gvido Nolita (što je pseudonim Serđa Bonelija) a nacrtao Galieno Feri; kasnije je Zagor postao proizvod različitih timova scenarista-crtača. Njegova dugovečnost dokaz je da ovaj mišičavi heroj sa osobinama Robin Huda (jer štiti slabe) i Tarzana (jer leti po drveću pomoću lijana i ispušta prepoznatljivi krik), u specijalnom kostimu (crvenoj majici s znakom na grudima - baš kao Supermen), uspeva da ’zapali’ maštu mnogih generacija dečaka koji uživaju i odrastaju uz dosadašnjih 500-tinjak epizoda. A sva je prilika da će epizoda biti još, kao što će biti i novih klinaca da ih čitaju. Svi oni će sasvim lako oprostiti i prečesto slabašne pričice i neubedljiv crtež.

            Epizoda „Braća po krvi“ jedna je od onih koje se prostiru na 200-tinjak strana i bavi se sukobom doseljenika i starosedelaca. Loši ljudi s jedne i druge strane, željni bogatstva i slave odnosno osvete, prete da izazovu sukob širih razmera i smrt nevinih. Zagor će ponovo krenuti u akciju smirivanja usijanih glava i kažnjavanja krivaca, u čemu će mu pomoći pošteni i dobronamerni.

            Zagor je jedan od legendarnih junaka Dnevnikovih izdanja „Zlatna serija“ i „Lunov magnus strip“ koja su 20-tak godina, sve do početka 1990-tih, hranila dečačku glad za pričama u slikama. Posle gotovo decenijske pauze, u izdanju ’Edicije Vannini’, ekspoziture ’Bonelli comicsa’, stari i novi ljubitelji moći će, svakog 18. u mesecu, u sveskama sa tvrdim koricama, na kvalitetnom papiru, da prate nove doživljaje stamenog duha sa sekirom.

(2001)

U VRELINI JUGA Tenesi Vilijams „Noć iguane“; izdavač „Solaris“, Novi Sad 2001.

Tenesi Vilijams (1911-1983) prevashodno je poznat kao pisac pozorišnih komada (po kojima su snimljeni i filmovi) “Tramvaj zvani želja“, „Staklena menažerija“, „Mačka na usijanom limenom krovu“. Prozni opus ovog autora, međutim, kod nas gotovo da nije prevođen mada je poprilično obiman - četiri zbirke priča i roman. Sabrane priče Tenesi Vilijamsa ispunile su knjigu velikog formata sa preko 600 stranica. Otuda je pojava knjige „Noć iguane“ u renomiranoj ’Solarisovoj’ ediciji ’Kult’ dobrodošla prilika da se barem delimično zaviri u Vilijamsovu prozu, posebno ako se ima u vidu da je ovih šest proza nastalo u razdoblju od 1931. do 1948. godine, dakle u prvim decenija njegovog spisateljstva.

            Iz ovih priča, kao opšti okvir dešavanja, izbija jara leta i kao težak pokrov pritiska tela, cedi znoj, muti razum dovodeći ga na granice iza kojih svest biva obrisana instinktima. Trenuci kada gorostasni crnac skače na belu kupačicu, krupna žena ulazi u spavaću sobu gurana nasrtljivcem koji joj doseže do grudi, kada starica osluškuje pokrete svog bolesnog muža, žena odguruje mogućeg ljubavnika jer ima godina koliko i njen sin, majka besciljno čisti po kuhinji, supruga gleda smrtno bolesnog muža dok spaljuje crve po drveću oko letnjikovca i, konačno, kada se usedelica, u naslovnoj priči, ponovo sukobljava sa svojim nervnim rastrojstvom, trenuci su fokusiranja svih spoljnjih i unutrašnjih snaga i stvaranja neponovljivog amalgama iz koga vode niti nevoljnih delanja čije posledice ostaju izvan interesovanja kako samih likova tako i pisca. Stanja zbunjenosti, otupelosti vrelinom, potencirana zatečenošću agresijom nekih marginalnih osoba ili prolaznika, otkrivaju bazični nedostatak životne energije uništene svakodnevnicom (punom bede ili relativno ugodnog standarda), svakodnevicom koja je progutala sve ideje, snove i ostavila ljušture što se kreću po navici. Emocije su takođe izbledele, osim u slučaju starice koja strepi nad bolesnim mužem i priseća se davnog letovanja; supruga u drugoj priči će, pak, smišljati izazovnu crninu, udvarače i izlaske posle muževljeve smrti i tek će nagomilana teskoba ocediti tren nežnosti koja je, ipak, samo izuzetak.

            Vilijamsova proza razvija se između škrtog, direktnog govora uz (kratkoj priči primereno) izbegavanja opisa i sveznajućeg govornika koji razjašnjava stanja likova, što, sveukupno, nudi čitaocu dovoljno izazova za zanimljiv literarni susret i doživljaj.

(2001)