PARKER POBEĐUJE FIRMU -“Parker Ričarda Starka - Firma“ Darvina Kuka; izdavač Darkwood, 2015.

Među mnogim autorima koji su u temeljima svog shvatanja krimića imali čistokrvnu „tvrdu školu“, započetu pre II svetskog rata, bio je i Donald E. Vestlejk (1933-2008). Pišući pod pseudonimom Ričard Stark stvario je lik Parkera, ubice i pljačkaša koji će biti junak 24 romana, počev od „Lovca“ objavljenog 1962. godine. Parker, čije su generalije nepoznate (a možda mu Parker i nije pravo prezime), kriminalac je bez sentimentalnosti, dilema i griže savesti, velike snage i spretnosti, vrlo oprezan, promišljen i nemilosrdan. Njegov lični kod časti i ponosa podrazumeva poštovanje date reči, odnosno poštenje koje isključuje izdaju i prevaru kolega u poslu. Parker je „slobodnjak“, nevezan za mafiju ili druge organizacije/sindikate kriminala; nije gramziv, „radi“ da bi stekao novac koji, mada voli luksuz, umereno troši. On je praktičan i prilagodljiv te, konačno, zadovoljan sobom. No, u promenjivom svetu interesa i podela tržišta nije lako opstajati; s jedne strane su policajci i objekata Parkerovih aktivnosti (bankari, biznismeni), a s druge bivši drugovi koji su ga izdali, neverne devojke i, konačno, predstavnici organizovanog kriminala. U „prvom slučaju“ iz romana „Lovac“, Parkera, nakon uspešne pljačke, izdaju i upucaju kompanjon i dotadašnja devojka; on se vraća iz mrtvih u Njujork da bi se osvetio.  Iako uspe da se dođe do krivaca on se zamera kriminalnoj organizaciji kod koje je njegov novac. U finalu „Lovca“ Parker dobija ono što traži ali računi sa organizacijom nisu izmireni.

Drugi Vestlejkov roman i druga strip adaptacija Darvina Kuka, pod nazivom „Firma“, nastavak je Parkerovih avantura. Iako je plastičnom operacijom promenio lice i izbegavao da „upadne u oči“ Parker biva otkriven od članova krimi organizacije, Firme. Pošto uspe da preživi napad plaćenog ubice, Parker kreće u otvoreni rat sa Firmom, poziva svoje drugove, kriminalce slobodnjake da napadaju Firmine poslove sve dok on ne uspe da uđe u trag gazde ogranka koji ga proganja. Ali, da bi se osigurao za ubuduće Parker, pre raščišćavanja računa, sklapa dogovor o daljem nenapadanju sa gazdinim naslednikom. Na kraju se čini da je primirje uspostavljeno i da Parker više nije tražena meta pa se, solidno novčano obezbeđen, vraća mirnom životu - do sledeće epizode. „Firma“ je prava oda otporu mračnim sistemima, slobodnoj inicijativi i posvećenosti cilju - iako je smer delovanja, iz perspektive društva, štetan. Parker je individualac starog kova „sa dušom“ u sukobom sa bezličnim, modernim (birokratskim) mašinerijama kriminala i otuda zadobija simpatije čitalaca.

            Darvin Kuk (1962), dizajner i animator, strip scenarista ili crtač Betmena, Spajdermena, Supermena ili Spirita, vestern i zombi storija, od 2009.g. adaptira Parkera (u 4 grafičke novele). Ilustracije/crteži ove priče na gotovo 150 strana spoj su realističnog i karikaturalnog, prepoznatljive grafičke stilizacije koja podrazumeva dinamičku upotrebu bele-crne-plave boje čime je atmosfera 1950-tih (od arhitekture, mode, izgleda kola do reklamnih panoa) oplemenjena patinom prošlosti koja je bila „bolja“. Novitet ove epizode je Kukovo dovitljivo rešavanje paralelnih događanja; naime, usred stripa ubačen je broj „Nedeljnika krimi ispovesti - Doušnik“ koji donosi (tekstualnu) priču o pljački kluba „Kokatu“ sa sve ilustracijama, koju je napisao Ričard Stark. Slede strip novine „Sportski pregled - Trka“ o konjski trkama (i prevarama na njima) pa dve priče o prenosu „prljavog“ novca i organizovanom kockanju - svaka od ovih storija iscrtana je drugačijim stilom i ispisana drugačijim slovnim fontom. Pošto se iščitaju ovi „dodaci“ grafička novela se nastavlja u stilu pre prekida. Ovaj iskorak iz jedne forme predstavljanja pogodbene realnosti u drugu pravo je osveženje koje potvrđuje da Kuk nije rutinirani strip autor već da je voljan da napravi i pomake u formuli koja je već donela zadovoljavajuće rezultate a štp podrazumeva naglašeno filmsko kadriranje praćeno kratkim i brzim rezovima kojima se komponuju dinamične table za kojima slede statične table sa dominantnim gustim tekstom objašnjenja neke situacije. Sveukupno, Kuk uspešno radi svoj posao „adaptacije i ilustracije“ koji se oslanja na prozni predložak ali gradi i uverljiv strip/grafičku novelu.

            („Dnevnik“, 2016.)

Knjige koje (ni)je prekrila prašina - U SLAVU ČULA I SPOZNAJE SVETA ili ATMOSFERA MISTIČNE PROŠLOSTI–– „Pod suncem jaguara“ Italo Kalvino

Italo Kalvino (1923-1985) spada među najzanimljivije italijanske i svetske književnike druge polovine XX veka. Stvarao je u rasponu od neorealističkih do postmodernističkih poetika. Posle zasićenja realističkim prosedeom Kalvino kreće u doživotno traganje za novim, drugačijim izrazima i spojevima realnog i nadrealnog/nerealnog/fantastičnog, trivijalnog i začudnog, alegorijskog i filozofskog što je rezultiralo raznorodnim delima koja se opiru standardizovanim klasifikacijama. Njegova trilogija „Naši preci“ (1959), koju čine romani „filozofske bajke“ „Predvojeni vikont“, „Baron na drvetu“ i „Nepostojeći vitez“, predstavila ga je kao autora vrlo specifičnog odnosa prema bizarnom i fantastičnom. „Markovaldo“ (1963) je začudna dečija knjiga za odrasle. Priče iz knjige „Kosmokomike“ (1965) nastavljaju sa istraživanjima sudara realnog i nerealnog. Roman „Zamak ukrštenih sudbina“ (1969) pleni složenom strukturom i višestrukim značenjima a „pesme u prozi“ „Nevidljivi gradovi“ (1972) prava su pohvala putovanjima u čudesno. Roman „Ako jedne zimske noći neki putnik“ (1979) kompleksna je priča koja slavi slobodu stvaranja. Kratki roman „Palomar“ (1983) serija je kratkih, jezgrovitih pogleda na svet i čoveka u njemu. Nakon Kalvinove iznenadne smrti objavljeno je još nekoliko knjiga iz zaostavštine koje su potvrdile njegov status vanredno zanimljivog autora specifične senzualnosti i prefinjenog stila.

            „Pod suncem jaguara“ je zbirka priča objavljena posle Kalvinove smrti 1986.g (kod nas objavila IRO „Bratstvo-jedinstvo“ Novi Sad, 1987.g.). On je imao nameru da napiše pet priča o pet čula, kojima čovek primarno spoznaje sveta, ali je uspeo da završi samo tri priče - o čulu mirisa, ukusa i sluhu - koje su objedinjene u obimom neveliku ali kompleksnu knjigu koja pleni mnoštvom značenja. Priča „Ime, nos“ u tri pripovedačka niza - iz praistorije, XIX i XX veka - koja se naizmenično smenjuju fokusirana je na potragu za mirisom nepoznate žene koju muškarci pokušavaju naći. Ta je potraga ometana spoljnim uticajima ali, pre svega, fluidnošću mirisa, njegovom eteričnošću u koju svaki od tragača učitava svoje želje i nade. U konačnom razrešenju s kojim se muškarci susreću ispostaviće se da je tajanstveni miris u stvari bio najava promena koje dele život od smrti. Efektno finale baca potpuno drugačije svetlo na prethodno pročitane stranice izmeštajući ih u sasvim drugu dimenziju.

            Naslovna „Pod suncem jaguara“ počinje kao prepoznatljiva priča o paru turista željnih egzotičnih zadovoljstava u savremenom Meksiku koji odiše atmosferom mistične prošlosti. Putovanja do arheoloških nalazišta nestalih civilizacija i fascinacija njihovom snagom i okrutnošću, krunišu se gozbama na kojima se strancima serviraju jela bogatih, izmešanih ukusa. Radost njihovog otkrivanja postaje težište bračnog odnosa kome se podređuju sva ostala interesovanja i potisnuta neslaganja. U trenutku neminovnog otkrovenja ukusi jela povezaće se sa prastarim obredima žrtvovanja bogovima pa će se telesno i smrtno nametnuti kao ultimativni, krucijalni začini.

            „Kralj koji sluša“ je nesputana alegorija o vladaru koji, pošto je oteo vlast, mora neprestano da sedi na svom prestolu i osluškuje zvukove palate i okolnog grada, iščekujući pobunjenike koji će ga svrgnuti (kao što je i on svrgnuo bivšeg kralja). Zatočenik svojih ambicija koje su ga stavile u ulogu koja mu oduzima svu preostalu snagu, kralj pokušava da razabere zvukove i tako otkrije kakav je to život van dvorane u kojoj sedi a za kojim, sada, strasno žudi. Otuda on dolazak zaverenika dočekuje kao svojevrsno oslobađanje, razrešenje od obaveza i mogućnost novog življenja.

            Kalvinova domišljatost i neopterećenost tradicionalističkim obrascima, bogata atmosfera, stilska raznovrsnost i kultivisana raspričanost i u ovoj ga knjizi potvrđuju kao nespornog književnog velikana.

(„Dnevnik“, 2016.)

STRIP PESME ili SPECIFIČAN HIBRID REČI,ASOCIJACIJA I SLIKE - „Tajna Kaspera H.“ Wostoka i Sanje Stepanović; izdavač Studentski kulturni centar Novi Sad, 2015.

Stvaranje stripova po književnim delima nije redak i nepoznat postupak ali je, uprkos izazovima, donosilo promenjive rezultate pre svega zato što je bilo i danas jeste teško postići balans teksta i slike tako da strip ne postane (i ostane) puka ilustracija teksta niti preslobodna adaptacija u kojoj se potpuno gubi duh predloška; ako se tako nešto desilo dovitljiviji strip autori su, da bi se odbranili od kritika, u podnaslovu stripa stavljali oznaku „po motivima dela“. U svakom slučaju stvaranje stripova po/prema prozi različitih formi (od priča do romana) nije nimalo lako dok je stvaranje stripova po/prema poeziji mnogo teži zadatak ali i veći izazov. Naime, umesto prozne radnje/akcije, poezija prevashodno „barata“ kako bogatstvom jezika tako i mentalnim slikama/metaforama i nizovima asocijacija što je sveukupno vrlo teško „smestiti“ u drugi medij - crteže. Strip autorima se nude opcije pokušaja da ostanu što bliže prvim slikama koje stihovi izazivaju ili da pročitano „promisle“ i iscrtaju svoje verzije i vizije stihova; u ovim drugom slučaju stripovi rađeni po stihovima vrlo su blizu odrednici „po motivima pesme“.

            Drugi strip album tandema Wostok i Sanja Stepanović, u izdanju Studentskog kulturnog centra Novi Sad (2015.g.), nastavak je vizuelnih stilističkih traganja započetih u prvom albumu „Luna“ (koji uz Wostoka i Sanju S. potpisuje i Grabowski) ali sada sa drugačijim literarnim predlošcima. Naime, temelj „Lune“ bio dvostruki - klasični roman „Prvi ljudi na Mesecu“ H. Dž. Velsa po kome su, polovinom XX veka, braća Nejgebauer nacrtala strip - dok je drugi deo albuma pod nazivom „Povratak na Lunu“ samostalno delo Wostoka i Sanje S. U „Tajni Kaspera H.“, uz jedan izuzetak, svi stripovi su rađeni po literarnim predlošcima i to pretežno poetskim, što je samo po sebi izuzetan poduhvat. „Tajna Kaspera H.“ je crtana na stihove pesme „Fakir“ Slobodana Tišme, strip „On“ na reči pesme grupe „Borgesia“. Po stihovima Vaska Pope, jednog od najvećih srpskih pesnika druge polovine XX veka, nastao je ciklus stripova rađen po pesmama „Oči Sutjeske“, „Vučji pastir“, „Vučje sazvežđe“ i „Vučja senka“ a strip „Krležin san o drugoj obali“ nastao je po scenariju pisca Bore Ćosića.

            Već naslovni strip ocrtava prostore u kojima se kreće ova avantura 9. umetnosti u izvođenju autora nesvakidašnjeg talenta. U crteže su ukomponovani stihovi a međusobna komunikacija reči i slike kreće se od duhovitog podražavanja (vizualizovanja onomatopeja) preko slika koje su manje-više očekivane (kao reakcija na stihove) do onih koje potpuno iznenađuju čitaoca tražeći od njega zadržavanje i pažljivo promišljanje, kao pokušaj tumačenja (koji, naravno, ne mora da se poklapa sa autorovim). Tako se rađa specifičan hibrid reči-asocijacije-slike. Isti princip stvaranja primenjen je na strip-pesmu „On“ sa težištem na „umerenom“ oneobičavanju ali i unutrašnjem povezivanju sa prethodnom strip-pesmom kroz ponavljanje likovnog motiva obešene životinjske glave (možda jagnjeće). Niz  pesama Vaska Pope, za razliku od prethodnih stihova, u visokim poetski uzletima insistira na arhetipskom (pa i zaumnom). Stripovi Wostoka i Sanje Stepanović ovu materiju tretiraju različito: u „Očima Sutjeske“ motivi iz narodnooslobodilačkog rata (i onih ranijih) mešaju se sa stilizovanim životinjskim oblicima, suncem i mrakom; na drugačijem tragu su strip-pesme „Vučji pastir“ gde se insistira na nasleđu popularne kulture (vampirski filmovi), „Vučje sazvežđe“ i „Vučja senka“ koje dodaju i druge uobičajene mračne motive (kosturi). „Vučja zemlja“ je dinamičan „nemi“ strip (bez reči) Wostoka i Sanje, očio inspirisan Popinom poetikom, koji se bazira na sudaru religioznog i pagansko-vampirskog. „Krležin san o drugoj obali“ u intrigantnoj priči o književnikovim predratnim (i poratnim) doživljajima u Beogradu, susretima sa kolegama po peru kreće iz pozicija stilizovanih, iskrivljenih slika stvarnosti koje se postepeno pretapaju u fantazmagorijske prizore.

            Vizuelni potpis strip tandema Wostok/Sanja prepoznatljiv je i upečatljiv. Veliki crteži bez senki, oštar sudar bele i crne usložnjen upotrebom crvene boje koja donosi dubinu i sećanje na plakate iz Ruske revolucije, redukovanje detalja, pojava svakovrsnih maskiranih kreatura te sveprisutna ukočenost likova i prizora, stvaraju posebnu atmosferu zlokobnog tajanstva i bolne jasnoće koja, sveukupno, zaokuplja pažnju znatiželjnog čitaoca i ostaje mu u svesti kao vanredan umetnički doživljaj.

            Na ovdašnjoj kulturnoj sceni Wostok i Sanja svakako su u vrhu autorskog/alternativnog stripa što potvrđuju i ovim albumom.

            („Dnevnik“, 2016.)

FATALNA ŠTRUMPFETA: FARBANJE BRANE U ROZE - „Štrumpfovi 4: Štrumpfeta“ Pejo; izdavač Čarobna knjiga, 2014.

Četvrti album u seriji sabranih priča o Štrumpfovima, koji je 2014.g. započela da objavljuje „Čarobna knjiga“ (i koja se, posle pauze, ove godine nastavlja), nosi naslov „Štrumpfeta“ i moglo bi se reći da je jedan od prevratničkih albuma serijala jer uvodi novi lik i sasvim nove perspektive u sagu o malim, plavim šumskim veseljacima. Elem...

            U selu Štrumpfova vlada idilična atmosfera. Došlo je proleće, svi su zadovoljni i veseli: Licko se udešava, Luftika i dalje drema, Gricko u slast jede salsaparilu, Svirko vežba, Kefalo je uvek na usluzi Velikom Štrumpfu, Mrgud ne voli nikoga i ništa, Šaljivko lakovernima poklanja svoje eksplodirajuće poklone. Ako je neko i tužan odmah će se prirediti sveopšta zabava. Rečju, milina jedna od života. Ali, kako to uvek biva, zlo ne miruje. U ovom slučaju to zlo je Gargamel koji žudi da se osveti Štrumpfovima i pada mu na um genijalan plan zbog koga će ga oni moliti za milost; dakle, od najčistije gline, bisera, safira i plave boje, te kaćiperstva, pristrasnosti, praznoglavosti, krokodilskih suza, zmijskog jezika, lukavštine, gneva, proždrljivosti, nepoštenja, ponosa, zajedljivosti, nesavesnosti, zavidljivosti, sentimentalnosti, gluposti, lukavštine, nestalnosti i tvrdoglavosti stvoriće - Štrumpfetu! Rečeno - učinjeno i malo, crnokoso, ružnjikavo, slatkorečivo, koketno stvorenje poslato je u da unese zabunu i razbije jedinstvo Štrumpfova. Izgubljena u šumi tako da bude pronađena Štrumpfeta stiže u selo. Niko od stanovnika ne zna šta je to Štrumpfeta a i Veliki Štrumpf je zatečen. No, nema vremena za predomišljanje - kao dobri domaćini Štrumpfovi joj ustupaju jednu pečurka-kućicu (ne bez negodovanja) i mole je da im ne bude na smetnji dok obavljaju redovne poslove. Ali, naravno, dama upravo to radi - ometa, gura nos u sve i svašta, daje beskorisne savete a za svoje greške okrivljuje druge. Tolerancija i dobrodušnost domaćina blede a namesto njih se preduzimaju akcije kojima gošća treba da se „nauči pameti“ i to tako što će joj se staviti do znanja da ne izgleda lepo, da je debela. To saznanje slomiće Štrumpfetu; no, tada na scenu stupa prirodna dobrota Velikog Štrumpfa koji će primenuti magiju da bi „popravio“ njene nedostatke i stvorio dugokosu, plavokosu vamp Štrumpfetu. Od tog trenutka svi Štrumpfovi se zaljubljuju u nju, povlađuju svakoj njenoj želji-kapricu (kakav je farbanje brane u roze). Kada njeni kaprici ugroze čitavo selo Veliki Štrumpf organizuje suđenje na kome porota, iako zna da ju je napravio Gargamel, oslobađa Štrumpfetu bilo kakve krivice u ime čega se sprema veliko veselje ali izbija tuča oko toga s kim će ona igrati. Da bi obezbedila mir selu Štrumpfeta odlazi a u oproštajnom pismu piše da će se jednom možda vratiti! Tužne Štrumpfove ipak će odobrovoljiti plan da naprave i Gargamelu pošalju baba-vešticu da ga kinji.

            Pejo i Delport ovom su pričom uzdrmali svoj svet jer do tada su Štrumpfovi, iako očito muškog roda, bili bezazleni i bezgrešni po pitanju drugog pola i ljubavi. Uvođenje dame među njih otvorilo je mnoga pitanja, od nepostojanja žena u selu do rađanja malih Štrumpfova. Precizni odgovori nisu ponuđeni mada su se u kasnijim nastavcima pojavili baba i deda pa i beba Štrumpf. S druge strane, pojava Štrumpfete je omogućila ismevanje mnoštva stereotipa savremenog sveta o ženama; od onog da se lepoticama sve oprašta jer su lepe pa makar i glupe, do onoga da žene namerno i ciljano koriste svoje “polne adute” da bi dobile ono što im se prohte insistirajući na tome čak i ako je želja besmislena pa i štetna za druge. Takmičenje polova u kome su sva sredstva dozvoljena, računajući i podlost odnosno manipulacije i smicalice uverljivo je predstavljeno i iskarikirano u ovoj “celovečernjoj” epizodi “Štrumpfova” dokazujući da to nije uvek samo strip za decu - to su potvrdile i gnevne reakcije ženskih feminističkih grupa koje su Pejoa optuživale za uvredljivo ismevanje ženskog roda. Ovakve optužbe, naravno, nisu omele autore serijala da nastave svoj rad mada se nadalje nisu previše bavili večnom, osetljivom i nikad završenom pričom o muško-ženskim odnosima. I da na kraju ne ostanemo dužni važan podatak: da, Štrumpfeta će se vratiti u selo a njen izbor za supruga biće Mrgud koji, naravno, “mrzi venčanja” (koga, dakle, neće biti).

            (“Dnevnik”, 2016.)

PROMOCIJA KNJIGE "101 LICE FANTASTIKE"

BIBLIOTEKA "RADOJE DOMANOVIĆ" VELIKA PLANA

S DRUGE STRANE PAPIRA ili U SLAVU KNJIŽEVNOSTI - „Dnevnik čitaoca“ Milan R. Simić; izdavač Agora, 2015.

Milan R. Simić (1959), pripovedač, romansijer, aforističar, dramski pisac, kritičar, esejista i bibliotekar, posvećenik je Književnosti, njen podanik i obožavalac. Osim što je njenu slavu uvećao (i nadalje uvećava) svojim delima, u kojima se bavio svakovrsnim ljudskim sudbinama posmatranim iz različitih vizura istovremeno iskušavajući i literarni instrumentarijum, Simić je predani čitalac, neko ko u delima sabraće po peru traži i nalazi intelektualna usmerenja, pitanja i odgovore, konačno, i satisfakciju. Njegovi tekstovi koji za temu imaju dela drugih autora, do sada objavljivani po periodici, sabrani su u knjigu simboličkog naslova „Dnevnik čitaoca“ kojoj u podnaslovu stoji „-ogledi, kritike, opažanja i osvrti-“. Sasvim u skladu sa tim odrednicama Simić znatiželjnom čitaocu nudi prikaze tekuće izdavačka produkcije i tekstove koji razmatraju ranije objavljene naslove odnosno sintetičke radove u kojima razmatra opuse pojedinih autora ili daje uporedne preglede karakteristika nekolikih pisaca (iz raznih epoha i sa raznih meridijana) odraženih kroz tretiranje pojedinih tema. Kako je u akademističkom izvođenju književne teorije znano, prikazi su tekstovi uglavnom informativnog karaktera bez prevelike kritičke analize koja je, pak, predmet kritika odnosno eseja. Uporedne analize su, pak, ambiciozniji naučni radovi širokih zahvata i temeljnog dokazivanja teza. Naravno, podrazumeva se da se ovim bave „kvalifikovani“ književni istoričari i teoretičari. Takođe se podrazumeva da takvi radovi jedva ili nimalo ne interesuju „obične“ čitaoce jer su pisani specijalizovanim jezikom koji širim krugovima nije razumljiv. Otuda je domašaj naučnih radova vrlo ograničen mada je Književnost dostupna svima, što otvara veliku prazninu u njenoj percepciji i recepciji. S druge strane, akademističko poimanje Književnosti nije jedino već samo jedna moguća vizura sa vrlinama i manama.

            Simić je u tekstovima ove knjige krenuo sa pozicije čitaoca koji za sobom ima iskustvo velikog broja pročitanih dela i koji čita ne pasivno nego kreativno. Bez čitalaca koji promišljaju svoju lektiru, Književnost bi ostala bez strane kojoj se pisci istinski obraćaju. Jer Književnost se ne iscrpljuje u pukom iščitavanju zapleta. U njoj su mnogi slojevi, od analiza ličnosti, okruženja, epoha do uživanja u lepotama iskaza, u metaforama, raspevanosti jezika. Stoga svu složenost pravog književnog dela nije lako spoznati i za to je potrebna, uz veliku dozu visprenosti i domišljatosti, ne samo analiza već i upoređivanje sa drugim delima, stavljanje u kontekst literarne istorije. Simić u svojim tekstovima koristi sva ta sredstva, od citata iz razmatrane knjige, preko citata iz drugih dela do praćenja razvoja neke ideje kroz primere stvaralaštva različitih pisaca. Na sve to je dodat i njegov lični stav, nizovi asocijacija, pitanja i zaključaka pa i anegdota. Jer, Simić zna da svaka tvrdnja, utemeljena na nekolikim primerima, otvara nove dileme pošto Književnost nije statična već živa materija pa se, dakle, menja, usložnjava, razvija. A, opet, njena je veličina nesaglediva, obrisi joj se gube iza horizonata prošlosti i vremena koja će doći. U takvom kontekstu pitanja o smrti Umetnosti/Književnosti, o potrebi njenog postojanja jesu intelektualno izazovna ali je njihov domašaj problematičan jer i pitanja, htela-ne htela, postaju deo doživljavanja i promišljanja tog beskrajnog fenomena. Isti problem je sa stavom da je već sve napisano. Simić na njega odgovara „I neka je tako, ali to ne znači da je sve i dopisano. A dopisano, ako se slažemo, može biti itekako nešto originalno. To onda znači da svi ne pišemo jednu knjigu (Borhes), već da svi dopisujemo jednu knjigu!“ Ovakav, razgaljujući misticizam mora da izmami osmeh.

            Simić se sabraći čitaocima obraća bez distanciranosti, kao neko voljan da sasvim dobronamerno podeli svoje impresije sa onima koji su knjigu čitali ili će je, izazvani njegovim tekstom, tek čitati. Stoga on skreće pažnju ali i, spontano, bez zaziranja, postavlja pitanja onome s druge strane papira. Ta neposrednost je rezultat shvatanja da su svi čitaoci međusobno povezani kao što su povezani i sa piscima. A odabir pisaca i knjiga koje se čitaju nikako nije slučajan već ga određuje nekakva nepojmljiva sila koja Simiću (i nama) dotura određene naslove i vodi u veliku avanturu, od južnoameričkog magijskog realizma na čelu sa Borhesom, Sabatom, Markesom, Fuentesom, koje nasleđuje Samanta Šveblin, misticizma Siorana i Svedenborga, zagonetnog Kafke, ingenioznog Hamvaša, nedostignutog Džojsa, „tamničara vremena“ Beketa, uzbudljivog O'Brajena, košmarnog Šulca, te Gombroviča, Jingera, Saramaga, i mnogih, mnogih drugih.

            „Dnevnik čitaoca“ Milana R. Simića slavi Književnost kao jednu od najsjajnijih tekovina svekolike ljudske civilizacije, kao plemenitu pobedu duha nad divljaštvom i temelj boljih, lepših svetova.

            („Dnevnik“, 2016.)

EGZOTIČNE AVANTURE - “Flaš Gordon i Džim iz drungle 2, 1935-1937” Aleksa Rejmonda, izdavač Čarobna knjiga, 2015.

Strip prvenci-blizanci Aleksa Rejmonda (1900-1956) „Flaš Gordon“ i „Džim iz džungle“ imali su premijeru 7. januara 1934.g. Dve nedelje kasnije, 22. januara, započele su avanture „Tajnog agenta X-9“, po scenariju proslavljenog pisca Dešijela Hemeta ali su, zbog Rejmondove prezauzetosti, već sledeće godine predate na rad drugim autorima. Rad na „Flašu“ i „Džimu“ nastavljen je u standardnom ritmu: u nedeljnom strip dodatku objavljivani su na čitavoj stranici velikog formata u koloru, i to sa tri kaiša „Džima“ na vrhu strane i četiri kaiša „Flaša“ ispod - ovaj izgled originalnih stranica zadržan je i u izdanju „Čarobne knjige“ koje u šest tomova prati Rejmondov rad na ovim stripovima od početka do 1944. kada je Rejmond, zbog odlaska u rat, prekinuo da ih crta i više im se nije vratio (izdavač je za njih angažovao druge autore). Format objavljivanja stripova na jednoj stranici „tražio“ je male slike, pretrpane detaljima, kako bi se ispričala nova „doza“ zapleta uz uzbudljivo-neizvesnu poslednju sličicu koja „tera“ čitaoce da potraže sledeći nastavak i saznaju šta je bilo dalje. Rejmond je iz nedelje u nedelju razvijao i usavršavao crtež u tim skučenim prostorima; ipak, čini se da je prelomni trenutak za njegovo napredovanje došao kada su novine promenile format pa je jedan strip zauzimao čitavu stranu (što je već forma strip table) i dozvolio crtaču da se razmaše. Mada su se stvari brzo vratile na staro tj. stari format, pomak je napravljen pa stripovi nadalje drugačije „dišu“ i formalno i tehnički: „Džim“ se pojavljuje u dva  standardna kaiša a „Flaš“ u tri krupnija kaiša koje često „remeti“ veća, ambicioznije zamišljena i realizovana slika. U drugoj i trećoj godine rada na ovim stripovima nastavlja se trend smanjivanja prostora koji pripada doživljajima „Džima iz džungle“ a u korist „Flaša Gordona“. Očigledno je da je avantura plavokosog atlete, njegove devojke Dejl i profesora Zarkova „adut“ kako za izdavača (Gordona je, u jednom periodu, redovno objavljivalo 150 novina!) tako i za autore, crtača Rejmonda i saradnika/scenaristu Dona Mura (čija uloga još uvek nije razjašnjena jer nije jasno da li je Mur pomagao Rejmondu u stvaranju zapleta ili je bio kompletni scenarista). Iskušavanje Rejmondovih likovnih sposobnosti, različitih tehnika crtanja likova, objekata i pozadina, kao i kadriranja odnosno „sklapanja“ tabli, intenzivnije je u „Flašu“ mada se neka rešenja prenose i u „Džima“ tako da se neretko iste fizionomije pojavljuju na istoj strani, u gornjem i donjem stripu.

Drugi tom “Flaša Gordon i Džima iz drungle” sadrži stranice objavljene od 4.8.1935. do 30.5.1037. Stripovima prethode instruktivni tekstovi o razvoju ovih strip serijala odnosno o filmskim serijalima o Flašu Gordonu, koji su započeti već 1936.g. prateći slavu stripa ali je i šireći na novu publiku, isprva “priče u slikama” pretvarajući u “priče u pokretnim slikama” a kasnije se sve više osamostaljujući od originalnih strip avantura.

U ovom tomu “Džim iz džungle” iliti Džim Bredli, lovac, traper, istraživač koji za zoološke vrtove sakuplja divlje životinje nastavlja svoje egzotične avanture po južnoj Aziji, od malajskih džungli preko Šangaja do Indije. Njegova uloga samostalnog delioca pravde podrazumeva odbranu otete majke s bebom, pokušaj da “drži na oku” nestašne kćeri, da spoji oca i izgubljenog sina… Na tom će putu, pored devojaka koje se u njega tajno zaljubljuju i odlaze, naleteti na fatalnu Šangaj Lil, navaljalicu velikih ambicija koja mu u jednom trenutku sasvim otvoreno nudi - brak! Do tada srčani i nepokobljivi Džim mora da ustukne. Do venčanja, ipak, neće doći a Lil, koju Džim operiše i tako joj spasi život, okreće list i postaje dobra stavljajući svoje usluge u službu američkog konzula. Već u sledećoj epizodi sličnu pretnju - brak ili smrt - uputiće Šangaj Lil nemilosrdni Napoleon Orijenta. Srećom po nju Džim osujećuje tiraninova namere pa se ovaj, ni manje ni više, ubija skokom kroz prozor! Lil i Džim nastaviće samostalne i zajedničke poduhvate a nad njima će lebdeti pitanje da li će se žar ljubavi ikada rasplamsati.

Slične dileme čitalac nalazi i na donjem delu stranice, na planeti Mong. Ovde je postavka malo drugačija - Dejl voli Flaša ali ga vole i druge devojke, sve redom princeze i kraljice. Delimično je to i razumljivo jer je atleta sa Zemlje, u međuvremenu, postao krunisana glava - kralj Kire pa, dakle, i poželjni mladoženja. Sticaji okolnosti teraju Flaša u zagrljaje udavača što Dejl baca naizmenično u očaj i jarosni bes. I taman kad Flaš izgladi stvari, nova avantura donosi novu lepoticu, bilo da ona živi u kraljevstvu pod zemljom ili pod vodom ili na drveću. Zemaljska trojka krstari Mongom menjajući pejzaže i zajednice, od praistorijske do super tehnologizovane, neprestano se boreći protiv imperatora Minga Nemilosrdnog. Velika pažnja poklonjena je vizuelnim “efektima”, ekstravagantnim damskim toaletama, kitnjastim vojnim uniformama i elegatnoj arhitekturu. Za razliku od pozadine slika u “Džimu” koja je često prazna ili sa nešto dekorativnih linija, “Flaš” je, kao “udarni” strip crtan domišljatije i predanije pa ne čudi da je lako postao uzor mnogim potonjim strip autorima.

(„Dnevnik“, 2016.)

DIGITALNI ANDERGRAUND KALAMBUR NA PAPIRU - „Priručnik“ Franje Strake; izdavač Bratstvo duša, 2015.

Svako oglašavanje strip alternativca Franje Strake u „papirnom obliku“ zaslužuje pažnju ljubitelja neortodoksne devete umetnosti. Straka se u svojoj dosadašnjoj strip karijeri previše retko pojavljivao u tradicionalnim, knjiškim formama; najveći broj svojih storija objavio je u digitalno/elektronskom obliku, u fanzinu „Samonikli korov“ (koji se zvao i „Višegodišnji samonikli korov strip“), distribuiranom putem interneta, odnosno slanjem na adrese zainteresovanih čitalaca a koji i danas izlazi (odavno je prešao 500 brojeva). Tako je Straka sa „Korovom“ svojevrsna paralela (ne)slavnim 1990-tim kada je buknula i bujala andergraund strip scena oglašavajući se bezbrojnim fotokopiranim fanzinima. Straka je manir fanzinskog delovanja prebacio na novi medijum - internet - koji je još otvoreniji i, uz nešto osnovnog „hardvera“, dostupniji neograničenom broju „konzumenata“ te, ne manje važno, praktično neuništiv (za razliku od papirnih fanzina iz 1990-tih koji su često, u vrtlogu godina, izgubljeni pa ih nemaju ni njihovi izdavači/autori).

            No, ma koliko uvažavali elektronske verzije stripova i na nivou racionalnog promišljanja prihvatali njihovu neminovnost kao „oblika stvari koje su došle“, dobrom broju stripoljubaca i dalje su srcu milija papirna izdanja. Ona su direktan nastavak prvih štampanih „priča u slikama“ i oplemenjena kvalitetima koje elektronski strip nema - taktilnošću, masom i neponovljivim mirisom nove knjige, papira, boje i lepka. Stoga je uvek lepo videti strip album, premetati ga među rukama, listati, razgledati, čitati. Osim toga mogućnost da se, po otvaranju korica i okretanju novog lista, najpre vidi cela stranica/tabla a onda čita sličicu po sličicu jedno je od iskustava koja ostaju neprevaziđena, nepobeđena digitalnom revolucijom.

            Strakin album naslovljen „Priručnik“ sačinjen je od odabranih elektronskih „Korova“ koji su, dakle, prvi put od svog pojavljivanja osvanuli u drugom, papirnom mediju. Poigravanje velikim i malim slovima naslova koje daje mogućnost da se ova reč čita u smislenim delovima, uz provokativni obrnuti crtež (ili su slova obrnuta u odnosu na njega?) na kome majka doji bebu pištoljem, dobra je najava sadržaja sa kojim će se znatiželjni čitalac sresti posle minimalistički bele korice. Nova potvrda neortodoksnosti čeka već na prvoj stranici jer tu piše da je reč o delu koje se zove - Korov! Koji je pravi naslov albuma ostaće pitanje bez pravog odgovora. A šta se na 100-tinjak stranica koje je popunio sadržaj desetak Korova, može videti i pročitati? Toliko toga da se čini da sadržaja ima više nego stranica. Najbrojnije su priče o večitoj slatko-gorkoj temi ljubavi - muško-ženskim ili muško-muškim mukama i radostima, sastancima i rastancima, razumevanjima i nesporazumima. Između njih su se udenule storije o (ne)svaćenim (anti)junacima, otpadnicima i izopštenicima, neprilagođenima i neprihvaćenima od okoline te, napokon, o sveprisutnom apsurdu koji se krije iza navodne „normalnosti“ i samo čeka da se pokaže i pomrsi sve sjajne planove i sisteme.

            Baveći se ovakvim, manje-više znanim temama, Straka pokazuje svu subverzivnost svog rada jer njegove priče su netipične, uvrnute i smešne toliko da se steže grlo dok njegova posprdnost ide do ironije, groteske i sarkazma - isto tako njegov crtež od karikaturalnosti stiže do artističkog minimalizma. Zapleti storija o (ne)običnim, „ružnim, prljavim i zlim“ kreaturama lako i spontano „gube nit“ i „zastranjuju“ na sasvim neočekivane stramputice što će, sveukupno, razgaljivati čitaoca spremnog/voljnog da učestvuje u eksperimentima „vrludanja“ misli, asocijacija i ideja iza kojih, sasvim očigledno, stoji čista radost stvaranja, pokoravanja umetničkom instinktu i zaumnim značenjima. U nekim od ovih avanturama Straka će dosegnuti do samih granica strip forme krećući se potpuno novim horizontima, kao što je to u priči „Svinjac“ koja na centralnim tablama ima prazne kvadrate sa par efektnih reči i onomatopeja; u storijama „Moja prva ljubav...“ i „Žene“ autor, pak, gomila nasumične crteže sa bizarnim (nevezanim) razrešenjem. Grafizam je u raznim gradacijama karikaturalnog, bliže i dalje od realizma, usmeren ka redukciji oblika sa uplivom apstrakcije.

            U konačnom sagledavanju, album „Priručnik“ novi je dokaz nesvakidašnjeg talenta Franje Strake, njegove sposobnosti da lako i uverljivo izgradi dijametralno različite svetove, one prepune nepretenciozne ali upečatljive, „trivijalne bizarnosti“ i one finog intelektualnog patosa odnosno da jednostavnom, nonšalantnom likovnošću priče učini dopadljivo samosvojnim i prepoznatljivim.

            („Dnevnik“, 2016.)