(NE)STALNOST TRAJANJA I EMOCIJA - „Carmina Galli“ Nikole Živanovića; izdavač NB „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2014.

Knjiga „Carmina Galli“ zapaženog pesnika srednje generacije Nikole Živanovića (1979) otkriva se kao ambiciozno zamišljen odnosno nadahnuto i pažljivo realizovan „pesnički projekat“ kakvih, čini se, nema previše u ovdašnjoj savremenoj pesničkoj praksi. Naravno, sasvim je „legitimno“ pesničke knjige stvarati slaganjem stihova u cikluse a ove, u nekom trenutku, sklopiti između korica, kao što je i „legitimno“ i izazovno „ogranizovati“ knjigu po određenim principima, kao funkcionalnu celinu vođenu kakvom idejom/teorijom kako je to ranijih decenija  radio poneki „poeta doctus“. I dok „slobodno“ stvorena/sklopljena knjiga nudi šarolikost tema i pesničkih stilova, koncepcijski građena pesnička knjiga, zarad svoje fokusiranosti, može biti preciznija i prefinjenija ali i siromašna zbog izostajanja različitosti gledanja i pevanja. Otuda je nalaženje ravnoteže u onome što se želi postići i izbegavanje jednostranosti dodatni zadatak za pesnika.

            „Carminu Galli“ otvara „Ljubavna pesma Svetog Sebastijana“; i mada joj pesnik dodaje podnaslovsku odrednicu „po T. S. Eliotu“ reč je, zapravo, o unekoliko slobodnijem prepevu Eliotove pesme (dvosmisleno/provokativnog sadržaja). Zašto je Živanović odlučio da na ovaj način započne knjigu biće opravdano pretposlednjom pesmom „Carminu Galli“, koju čine dve „knjige“ sa po osam pesama; ime iz naslova ove pesme može se vezivati za starorimskog pesnika i političara Kornelija Gala od čijeg dela su ostali tek fragmenti. Gala je bio i prevodilac a shodno tadašnjim pravilima prevodioci su smatrani autorima i pesama koje su preveli. Možda zato, sledeći ovu napuštenu tradiciju, Živanović svoj prevod objavljuje kao svoju pesmu, odužujući se pravom autoru (tek) pomenutim podnaslovom a ova domišljatost skreće pažnju na ambicioznu zamisao/organizaciju čitave knjige. I prva i pretposlednja pesma posvećene su ljubavi, njenim „manifestacijama“ u fizičkom i duhovnom doživljaju/stanju u rasponu od pokornosti kao izraza pasivnog obožavanja, preko fascinacije voljenim bićem do menjanja percepcije i doživljaja sveta izazvanih upravo ljubavnim zanosom (intenziviranim fizičkom odvojenošću od ljubavnice u „Carmina Galli“).

            Između ove dve pesme, koje nominalno egzistiraju u različitim epohama razdvojenim gotovo dve hiljade godina, raspoređeno je (podela u cikluse nema) tridesetak pesama koje se dešavaju u tekućoj savremenosti (uz poneko odstupanje kao što je, na primer, pesma „Gle kako juri Pasifaja“ koja je svojevrsni uvod u „Carminu Galli“). Tematski one se, međutim, manje ili više direktno vezuju i oslanjaju na ono što spaja prvu i pretposlednju celinu - na ljubav prema drugom biću (a, kroz nju, i prema sebi i sopstvenom postojanju). Različita su lica ove emocije jer su različita lica stvarnosti, one obične, svakodnevne, trivijalne, u koju se može uprti prst, koja se može videti, osetiti kao telo, blisko, u postelji, čuti kako govori ili ćuti, i one ekstremno intenzivne, spremne da, u zanosu, uništi predmet/objekt/biće svoje ljubavi („U tvom crnom oku dok me daviš / Ponori su kakvih nigde nema,“, „Repriza“ koja se može čitati i kao dovođenje do krajnosti situacija iz Eliotove pesme). Postoji, potom, ljubav koja se obznanjuje i u svom odsustvu, u praznini koju ostavlja kad je nema (ali će se pojaviti/vratiti). No, što je ova emocija dalje to se više/dublje relativizuju temelji življenja sve dok njeno odsustvo ne stavi pod znak pitanja egzistenciju jedinke, kako to stoji u pesmi „Čovek koji nije imao ništa“ - „Njegova kuća odavno je bila prazna / deca su otišla, žena umrla...“; ili, kako se tvrdi u pesmi „U kosturnici“ - „Kosturi samo ne govore o poljupcima, o milovanjima, / o erogenim zonama, o bojažljivim dodirima, / Da li zato što opet ostaše neuhvatljivi / Ili zato što ljubav nikada ne umire“. Tako se ponavlja prastara priča po kojoj je Eros (prisutan ali i odsutan) neminovno i neraskidivo vezan za Tanatos pa je niz pesama u ovoj knjizi okrenut tom drugom kraju, smrti i starosti kao „uvodu“ u nestanak. Ali pesnik ne govori o fatalnosti tog stanja/događaja; ton njegovih pesama o starosti i (kao njenom okončanju) smrti primiren je, gotovo bezbrižan pa, čak, i šeretski kada se podsmeva tabuu starosti i strahu od smrti te piše „Trudi se da stariš bezrezervno i prosto / Da od mladosti ne ostane ni traga.“ („Vitanovačka“). A u višesegmentnoj pesmi „Godine učenja“ nalazimo i ove stihove „Seti se zato one male / Starice što je jednog dana / Oprala suđe pa je sišla / U baštu, legla i umrla / I gle nije joj bilo ništa.“ Te, konačno, kao protivljenje imperativu večne mladosti, koji savremena zapadna civilizacija agresivno nameće kao ideal, „Star čovek je / kruna civilizacije. / Svet kao duhovna tvorevina / može postojati samo u duhu.“ („Poslednji“). Humorno je intoniran i dijalog  u „Pesnik i muze“ o mladosti („Mladi nemaju ukusa za bilo šta,“), nevinosti i seksualnosti i, naravno, o smrti (sa zenovsko zagonetnom tvrdnjom „Da istu stvar kad mislimo na žive / nazivamo životom / A kada mislimo na mrtve smrću.“)

            Između krajnosti, pak, traju dani, odvijaju se (ne)obični događaji („Stranci“, „Moj pravi, moj savršeni, moj idealni“), sitnice („Jutarnji katalepton“), zaumna dešavanja („Lice“, „Bela soba“); sve se to sadeva u trajanje, popunjava praznine ne bi li se postigla punoća, celina postojanja/trajanja („Aprilske sličice“, „Tamarinih pet minuta“). Deo egzistencije su i bunt, nezadovoljstvo sobom, okruženjem i drugima zbog kojih se sve vrednosti poriču („O kako mi se gadi lepota!“, „Kukurek i kadulje“).

            Kao stvarni a lepršavo provokativni omaž Eliotu (mada se već pesma „Repriza“ unekoliko nadovezuje na „Ljubavnu pesmu Svetog Sebastijana“), stoji pesma „Ključevi za Eliota“ koja nakon preporuke za čitanje njegovih stihova stalno i na svakom mestu zaključuje „Treba ga čitati istrajno i pažljivo / I bez razumevanja.“ Čitaocu je ostavljeno da odluči da li je ovo pohvala ili pokuda Eliota, jesu li njegovi stihovi samom svojom zvučnošću, ritmikom ili melodičnošću dovoljan (i jedini) estetski doživljaj ili će, možda, njihovo prihvatanje doći nesvesno jer poezija „deluje“ na primarnijim nivoima svesti?

            Poslednja pesma, „ Reka spasa“, sa upečatljivom slikom razapetog Hrista na svakom kovčegu/čamcu u kome je mrtvac nastavak je ali i antiteza pesme „Hrist u crkvi N“, s prvih stranica knjige. Dok u „Hristu u crkvi N“ odjekuje zapitanost nad značenjem samih simbola vere spram njene (beskrajne) širine, „Reka spasa“ je upravo vizija te sveobuhvatnosti i svevremenosti koja, kao aksion, temeljni zakon, sebe ne dokazuje.

            Živanović u ovoj knjizi demonstrira sposobnost da jednako lako i konzistentno piše  slobodnim stihom i u rimi, po starim obrascima, kratko i dugo, da ulančava zasebne pesme u veće celine, da menja vizure (od apstraktno-opšteg do verističko-pojedinačnog), tonove, raspoloženja i emotivne predznake stihova. Zavidna poetska zanatska veština dozvoljava mu da gradi ambicioznu i zahtevnu pesničku kulu utemeljenu na poznavanju dela prethodnika i uzdignutu snagom talenta i imaginacije.

            („Srpski književni list“ 13/118, 2015)

Dnevnik, Novi Sad, 04.11.2015.

http://www.dnevnik.rs/kultura/bakic-lik-stvari-koje-dolaze

INFANTILNA BEZAZLENOST MALIH PLAVIH DOBRIČINA ILI SLOGA I UVIĐAVNOST KAO VREDNE VRLINE - „Štrumpfovokradica; Štrumpfonija u C-duru“ Pejoa; izdavač Čarobna knjiga, 2014.

Drugi tom sabranih priča u slikama o legendarnim Štrumfovima donosi dve kratke epizode u potpunom „izvođenju“ njihovog originalnog tvorca Pejoa, u „civilnom“ životu znanog kao Pjer Kilifor (1928-1992), Belgijanca koji je od malih nogu bio upućen na vizuelne medije, od kinooperatera koji obožava naučnofantastične i istorijske filmove preko crtača u studiju za animirane filmove i autora ilustracija za svakovrsne publikacije do strip stvaraoca. Vrhunac njegove karijere započeo je  stripovima o Štrumpfovima na kojima je radio do smrti, okružen slavom i poštovanjem.

Stripovi o Štrumpfovima pojavljivali su se u velikom rasponu formata, od geg tabli, kraćih epizoda (na oko 20 strana) i „celovečernjih“ epizoda u standardnoj albumskoj dužinu od 48 do 50 strana. Kraće forme bile su pogodnije za mlađu publiku ali i objavljivanje u strip magazinima dok su duže epizode nastajale kada je Pejo imao dovoljno materijala; pošto nije bio vezan za određenu formu Pejo nije morao da odugovlači odnosno da ima „prazan hod“ u svojim pričama, da bi popunio potreban broj stranica, što je svakako doprinelo ukupnom kvalitetu epizoda. Ovo šarenilo jedino je malo „mučilo“ izdavače strip knjiga pošto su morali da se dovijaju kako da „upare“ priče i dostignu standarni broj stranica po albumu; no to je, ipak, sasvim beznačajna muka.

Dakle, drugi tom sabranih priča u slikama o legendarnim Štrumfovima, u izdanju „Čarobne knjige“, donosi dve epizode „Štrumfokradica“ i „Štrumfonija u C-duru“. U prvoj priči pojavljuje se glavni negativac  serija – čarobnjak Gargamel (pomenut je, kao veštac, u drugoj epizodi serijala, „Leteći Štrumpf“, dok je zlobni mačor Azrael u istoj prošetao pozornicom-kvadratom). Gargamel je namerio na ostvari san svakog alhemičara i napravi kamen mudrosti s kojim će svaki metal pretvoriti u zlato. Jedan od sastojaka recepta je i – Štrumpf pa se nesuđeni bogataš iz nekakvog leksikona obaveštava o tome šta je to. A u knjizi piše: „Štrumpf. Vrsta malog šumskog duha, stanovnika sela Štrumpfova, koji se ponekad mogu sresti i u našim krajevima... Štrumpfovi govore posebnim jezikom - Štrumpfovskim. Oni su, priča se, vrlo lakomi na biljku koja se zove salsaparila“. Ovo Gargamelu daje ideju pa on smišlja plan... I tako se jedan ne baš dobar Štrumpf poslan, s mudro-dosadnim drugom po orahe, polakomi na putokaz prema polju salsaparila i upadne u zamku a odatle bude odnet u Gargamelov zamak. Drug nesrećnog Štrumpfa, onaj dosadno pametni koga će nazvati Kefalo, vrati se u selo i sve ispriča Velikom Šrumpfu a ovaj organizuje akciju spasavanja u kojoj će do izražaja doći dovitljivost i hrabrost ali, pre svega, sloga malih plavaca.

            Gargamel je uzrok nevolja i u priči „Štrumpfonija u C-duru“. Ovog puta on lukavstvom, prerušen u dobru vilu Auroru, prevari Štrumpfa odbačenog od drugara jer ne ume da svira a želi da bude član orkestra koji izvodi veličanstvenu kompoziciju iz naslova. Lakoverni Štrumpf želeći da ostvari svoj najveći sam (mada se koleba između muzike i velike torte od salsaparile), čarobnim instrumentom uspava svoje drugove a onda u selo bane Gargamel. Odbačeni Štrumpf spasavajući sebe pobegne u šumu i dalje od nje tako da se Gargamel na kraju izgubi i ne može da pronađe selo nemoćnih Štrumpfova. A nevoljni junak nastavi sa pokušajima da probudi drugove da bi konačno saznao da im leka - nema. Tužan on reši da odsvira poslednju pesmu, Štrumpfovsku elegiju, usnulima. Kraj je naravno srećan: hrabri i loši svirač primljen je u orkestar i svi Štrumpfovi veselo sviraju – jer imaju čepove u ušima. Ova epizoda ostaće zapamćena i po pojavi Mrguda u punoj slavi svojeg namćorluka; on je Štrumpf koji ništa i nikoga ne voli i stalno se duri. Taj večiti opozicionar jedan je od najšarmantnijih junaka ove strip serije.

            Pejo je sve sigurniji u stvaranju/smišljanju priča i njihovom crtanju. Humor je, uz infantilnu bezazlenost malih plavih dobričina, i dalje osnovni adut stripa a njegova poučnost vešto je upakovana u dopadljive priče i potpuno nenametljiva – kako i treba da bude ako se želi nešto poručiti deci, onoj maloj ali i velikoj. Rečju, zadovoljstvo i zabava u druženju sa Štrumpfovima zagarantovani su.

            („Dnevnik“, 2015.)

101 LICE FANTASTIKE, Agora 2015.

Аутор	Бакић, Илија
Наслов	101 lice fantastike / Ilija Bakić
Врста/садржај	књига
Језик	српски
Година	2015
Издање	1. izd.
Издавање и производња	Novi Sad ; Zrenjanin : Agora, 2015 (Novi Sad : Sajnos)
Физички опис	325 str. ; 24 cm
Збирка	#Biblioteka #Pogled preko svega ; #knj. #10
Напомене	Tiraž 1.000.
ISBN	ISBN 978-86-6053-158-4
Предметне одреднице	Светска књижевност - Фантастика
УДК	821.163.41-92 821-312.9.09
COBISS.SR-ID	298163207

PAD GRADA ZLA - „Torgal knjiga 2“ Van Hama i Rosinskog; izdavači „Darkwood“ i „Čarobna knjiga“, 2015.

U FOKUSU

            Kada su 1977. godine u strip magazinu „Tintin“ počele su da izlaze kratke priče o Torgalu, crnokosom Vikingu i njegovim avanturama širom Severa u neodređenom periodu Gvozdenog doba, koje su potpisivali scenarista Žan Van Ham (1939), koji je zbog pisanja romana i predložaka za stripove napustio unosni svet multinacionalnog ekonomsko-marketinškog biznisa, i crtač Gžegož Rosinski (1941) koga je strast prema stripu odvela izvan granica rodne Poljske, publika je naslutila da se pred njom stvara veliki strip ep. Svaka nova epizoda „Torgala“ nailazila je na veće odobravanje čitalaca i kritike. Kao dokaz velike popularnosti stripa 1980.g. objavljen je i prvi album „Torgala“; u to se vreme nije podrazumevalo da će stripovi iz brojnih magazina obavezno biti publikovani u posebnim albumima a i ako je strip osvanuo u albumskim koricama to je bilo najmanje dve godine posle objavljivanja u periodici. Krajem te decenije, izdavači su, željni brze zarade koju su albumi donosili, počeli da stripove štampaju u albumima vrlo brzo po njihovoj magazinskoj premijeri, a to je rezultiralo drastičnim padom tiraža strip magazina i njihovim masovnim gašenjima.

            Prve epizode serijala o Torgalu iz mase stripova koji su tada objavljivani izdvojila je specifična priča sazdana od avanturističkih, pseudoistorijskih, naučnofantastičnih i fantazijskih elemenata koja se, sa svakim nastavkom dopunjavala i proširivala. Sam Torgal je netipična strip pojava: ratnik koji ne žudi za sukobima već za mirnim životom za sebe i svoju porodicu; otuda su najčešći uzroci borbi Torgalova odbrana supruge i dece (koja, iz epizode u epizodu, rastu i stasavaju dok njihovi roditelji sede i stare - istini za volju deca, rastu brže nego što Torgal i Arisija stare). Vizuelni lik priča doprinosi njihovoj atraktivnosti; crteži Rosinskog kao i sjajno kadriranje odnosno montaža tabli zaokružuju izuzetno povoljan utisak koji ovaj strip ostavlja.

REČ KRITIKE

            Druga knjiga Torgalovih doživljaja, u tehnički besprekornom izdanju (tvrd povez sa reljefnom naslovnom koricom, oštar kolor otisak) „Darkwooda“ i „Čarobne knjige“ nastavlja se na prethodni tom i sadrži tri epizode koje čine zaokruženu celinu, ciklus „Brek Zerita“, po imenu grada zbog koga će, i u kome će se odvijati glavna intriga, borba za vlast i spas Togralovih najmilijih.

            U epizodi „Crna galija“ idilični život Torgala i trudne Arisije grubo je prekinut. Torgal je, od zaljubljene i odbijene šiparice Šanije, nepravedno optužen za pomaganje beguncu i odveden na galiju Šardana Moćnog, vladara Brek Zarita. Tokom putovanja Torgal stiče saveznika a onda se u situaciju umešaju Vikinzi sa svojim planovima. Konačno slobodan Torgal se vraća u selo ali ono je spaljeno i svi su stanovnici, osim Šanije, pobijeni. Godinu dana kasnije, na početku sledeće epizode, „Iza senki“, Torgal je izgubljeni čovek koji ne mari ni za šta i predmet je opšteg podsmeha. Šanija ga prati i pokušava da brine o njemu. Tajanstveni posetioci koji ga traže razotkriće se kao Galatorn, pravi prestonaslednik Brek Zarita i njegov sluga Vargan. Oni će Torgalu saopštiti da mu je žena živa i zarobljena u gradu a da mu oni nude mogućnost da je spase. Ali, da bi se sile koje će dozvoliti njeno ozdravljenje i spasenje pokrenule, Torgal mora otići sve do same Smrti. Njegovo putovanje kroz pustu zemlju (koja to i nije), susreti sa neobičnim bićima te, u neodređenom prostoru premreženom nitima života, sa kreaturom koja odlučuje o postojanju i smrti, bajkoliko je i hororistično. Na kraju, Torgal se vraća iz uspešne misije dok Šanija ostaje u svetu mrtvih. „Pad Brek Zarita“ opisuje kako je Torgal pobedio, uz pomoć, opet, Vikinga, zlog Šardana Moćnog koji je želeo da preuzme velike moći sa kojima je rođen Torgalov sin Jolan. Na poslednjoj tabli srećna porodica plovi daleko od ljudi mada Arisija laže Torgala tvrdeći da je njihov sin običan dečak.

            Van Hameova priča puna je epskog zamaha, tajanstvenih sila iz drugog sveta i jakih ljudskih emocija što je zalog njene atraktivnosti i uzbudljivosti. Rosinski sigurno vlada svojim crtežom a njegove table uspešno prate i potenciraju tenzije priče. Ciklus „Brek Zerita“ u potpunosti opravdava izuzetno mesto „Torgala“ u analima 9. umetnosti.

            („Dnevnik“, 2015.)

U ČAST STRIP VELIKANA - „Stripske majstorije Ive Kušanića“ priredio Zdravko Zupan; izdavač Modesty stripovi, 2015.

Više (previše) puta ukazivano je na nepostojanje sistematskog izučavanja stripa na ovim prostorima u svim njegovim (državnim) inkarnacijama: kao jugoslovenskog, pre II svetskog rata i posle njega, odnosno srpskog. Ipak, broj knjiga koje se bave ovdašnjom istorijom 9. umetnosti nije mali, bilo da se radi o hronološkim pregledima dešavanja ili o monografijama pojedinih autora. No, reč je o delima pojedinaca-entuzijasta koji su se, samostalno, posvetili proučavanju ove materije bez podrške (ili uz potpuno ignorisanje od strane) državnih institucija (koje načelno postoje da podstiču i podržavaju ovakve delatnosti, odnosno da se same njima bave); s druge strane, postoji pravo bogatstvo stripske istorijske građe koja još uvek čeka da bude obrađena, makar na osnovnom nivou beleženja i sistematizovanja bez iznošenja vrednosnih stavova. Stoga, koliko god istorijskih pregleda i monografija o stripu imali - nemamo ih dovoljno, posebno kada se ima na umu da protekom vremena istoriografska građa nestaje a sa životne scene silaze kako akteri strip dešavanja tako i vrsni poznavaoci dešavanja kao što je, na žalost, slučaj sa vanrednim strip istoričarem i pronicljivim teoretičarem Zdravkom Zupanom koji je preminuo 9. oktobra o.g.

            Imajući u vidu ove okolnosti raduje pojava svake knjige o istoriji ovdašnjeg stripa, posebno kada je ona urađena temeljno i znalački. Takav je slučaj sa monografijom „Stripske majstorije Ive Kušanića“ koju je priredio i predgovor napisao upravo Zdravko Zupan a objavila kuća „Modesty stripovi“ pouzdanog i agilnog Živojina Tamburića, zaljubljenika i teoretičara stripa. Značajan doprinos knjizi, u vidu drugog pogovora, dao je i Vasa Pavković, još jedan vrsni i autoritativni strip teoretičar.

            Ivo Kušanić (1924-2003) ostao je u sećanju nekoliko generacija kao izvrsni karikaturista lista „Politika“ gde je, od 1962. do 1988.g. dostojno nastavio sjajni niz karikaturista prethodnika, Pjera Križanića i Zuke Džumhura. Kušanić je karikature objavljivao i u „Kerempuhu“, „Ježu“, „Ilustrovanoj politici“, „NINu“ te drugim izdanjima. Više je puta zapažana njegova umešnost da suštinu događaja „uhvati“ u jednom crtežu. No, iako je najširoj javnosti znan kao karikaturista i autor crtanih filmova, Križanić je u svet likovne umetnosti ušao kao strip crtač i to kao - petnaestogodišnjak. Septembra 1938.g. on je u redakciju „Mickey stripa“ doneo svoje crteže i oduševio urednika. Par meseci kasnije objavio je i prvu tablu humorističkog vestern stripa „Džek Džekson i Bimbo Bambus“ po scenariju Valtera Nejgebauera. Izuzetna zrelost, preciznost i spontanost crteža svedočila je o vanrednom talentu koji se vidno razvijao u „Mickey stripu“, njegovoj drugoj inkarnaciji  „Mickey strip Oku“, odnosno u kratkovekom  „Novom Vandrokašu“. Po gašenju ovih izdanja te izbijanju rata Kušanić je uhapšen zbog ilegalnog rada i odveden u logor Jasenovac odnosno Staru Gradišku. Posle izlaska iz logora 1943.g. odlazi u partizane i tamo nastavlja da crta ilustracije i karikature za razne biltene i novine. U listu „Mi mladi“ objavljuje strip „Ćira i Mira“ po scenarijima više autora među kojima je i  Branko Ćopić. Strip, zajedno sa autorom, 1944.g. prelazi u list „Omladina“ dok, istovremeno, za list „Pioniri“ po Ćopićevom scenariju nastaje strip „Udarna grupa 'Đoke Štormovika'“. Kada 1945.g. zbog promene ideološkog stava stripovi bivaju proglašeni za nepoželjne i odstranjeni iz svih novina, Kušanić započinje svoje školovanje na likovnim akademijama u Beogradu i Zagrebu. Godine 1951. za listi „Pioniri“ Duška Radovića, Kušanić crta strip „Šumska priča“ (potpisujući se kao S. Kostić). Za „Jež“ 1954.g. crta strip „Pukovnik Vineršnicl“. U „Malom ježu“ objavljuje stripove „Doživljaji male Vere“ i „Džim Kolibri“ odnosno, u periodu od 1962. do 1966.g. 12 epizoda stripa „Ješko Ježić“ kao i samostalne geg strip table. U strip svesci „Nesalomljivi“ iz 1964.g. Kušanić predstavlja vesele zgode i nezgode partizana Srećka.

            „Stripske majstorije Ive Kušanića“ donose reprezentativan odabir Kušanićevih stripova. Knjigu, nakon dva pogovora, otvara 10 tabli kolorisanog stripa „Džek Džekson i Bimbo Bambus“. Karikaturalni crtež potpuno odgovara humornom-geg sadržaju; mladi crtač uspešno je odgovorio izazovu otežanom odsustvom bilo kakvog dijaloga. Dogodovštine pionira Mire i Ćire najpre su nastajale u teškim ratnim ptilikama što se vidi i po rudimentarnom crtežu svedenom na najosnovnije linije i grubu kompoziciju; kako su se uslovi poboljšavala tako je crtež prerastao ulogu puke ilustracije potpisanih stihova i postajao ravnopravan segment stripa. Samostalni doživljaji pionira Ćire odnosno stripovi u dva kaiša na kojima se on pojavljuje kao statista potvrđuju da je Kušanićeva ruka potpuno ovladala crtežom, kako realističnim tako i karikaturalnim. Mada se ovaj strip neminovno bavio ratom odnosno propagandom nove vlasti, pojedine „epizode“ nose odgovore/pouke na univerzalna pitanja odrastanja i formiranja vrednosnih stavova mladih ličnosti. Šest tabli „Udarne grupe 'Đoke Štormovika'“ priča o mališanima ilegalnim borcima uz humoristički odmak a Kušanićev crtež olovkom sa puno mekih senčenja u ponekim kvadratima podseća na ilustracije Zmajevog „Nevena“. „Pukovnik Vineršnicl“ je kratki ratno-špijunski strip sa humorističkim obrtima razbarušenog crteža koji je bliži „produženoj“ karikaturi. „Doživljaji male Vere“ su kriminalističkog zapleta i razrešenja sa adekvatno stripovskim koncipiranjem kvadrata i kaiševa, realistički crtani sa ponešto redukovanim detaljima.

„Džim Kolibri“ je stripovana reklamna kampanja za „Tomosov“ moped „Kolibri“; priča je smeštena na Divlji zapad po kome Džim krstari na vernom Kolibriju uvodeći red i „sređujući“ nevaljalce. Umesto rutinske reklame „Džimi Kolibri“ je sjajna strip groteska sa nekoliko izuzetno duhovitih i atraktivnih rešenja (otmica devojke sa plakata, hvatanje nevaljalca opravdano praktičnim razlogom - krajem stripa koji postoji u svesci koju nevaljalac lista). Poigravanje ikonografijom vesterna uz aluzije na tadašnje popularne teme (seriju „Servisna stanica“ i strip „Talični Tom“) i sjajnu upotrebu crteža i njegovih namernih nesavršenosti umnogome podseća na ingeniozni strip Miloša Krnjetina „Strašni O'stoja“ i svakako je jedan od Kušanićevih bisera.

„Majstorije druga Srećka“ su netipičan partizanski strip o veselim zgodama i nezgodama ne baš primernog ali svakako snalažljivog borca Srećka; svaka dogodovština je ispričana na jednoj tabli sa poentom u poslednjoj sličici. Kušanićev uverljivi crtež mimika i gegova doprinosi čitavoj atmosferi. Četiri epizode stripa o Ježiću Ješku („Istraživač Ješko“, „Avantura na Vidrinom jezeru“ „Ježić Ješko novinar“ „Ješko protiv čarobnjaka“) pružaju uvid u sjajni basnoliki svet životinja koje govore i ponašaju se kao ljudi, žive u gradovima ili prirodi. Zapleti su kriminalistički, „varljivo“ svakodnevni ili fantastički, sa simpatičnom karakterizacijom (jedna životinja-jedan karakter), dosetkama i šaljivim poukama, crtež je potpuno slobodan, jednostavan i nadahnut a celokupna atmosfera stripa sjajna. U „Ježiću Ješku“ čitalac prepoznaje svoje detinjstvo i začuđenost svetom; čini se da je ovo najzrelije i najuspelije Kušanićevo strip delo. Četiri strip table gegova pod imenom „Doživljaji Glupog Avgusta“ iako nominalno humorno intonirane nose u sebi patos gorčine koja izbija iz replika kao i svedenog crteža. Ovo je zreli humor autora koji zna i za smeh i tugu.

            Znatiželjni mladi čitalac će, pošto sklopi korice ove reprezentativne knjige, moći da kontatuje da je upoznao još jednog ovdašnjeg velikana 9. umetnosti čiji opus osim pohvala zaslužuje i mnogo veću pažnju izdavača. Čitaoci sa dužim stažom rado će se podsetiti stripova koji su ih uveseljavali i učili i još jednom potvrditi da valjan strip, kao i svako umetničko delo, lako preskače barijeru godina ostajući jednako ubedljiv i uzbudljiv.

            („Politika“, 2015.)

Zdravko Zupan (1950-2015)

MODERNI ROBINZON KRUSO NA MARSU – „Marsovac“ Endi Vir; izdavač „Evro Giunti“ 2014., 2015.

Moćna reklamna mašinerija američke filmske industrije uzbacila je u žižu interesovanja širokih masa konzumenata još jedan proizvod – naučnofantastični spektakl „Marsovac“ u režiji Ridlija Skota, sa Metom Dejmonom u glavnoj ulozi. Literarni predložak za ovaj hit je istoimeni roman potekao iz pera/tastature Endija Vira (1972). Svojim debitantskim delom Vir je iživeo deo „američkog sna“ i postao novo literarno ružno pače koje se pretvorilo u (isplativog) labuda. Njegova spisateljska priča liči na onu prethodne zvezde Džoane Rouling (i niza ranijih) i svodi se na pouku: budite uporni, nikada ne odustajte i, u jednom trenutku, postaćete slavni. Kao Roulingova, i Vir je svoje spisateljsko čedo pokušavao da proda nezainteresovanim izdavačima a onda je „Marsovca“ okačio na Amazonov sajt i prodavao kao elektronsku knjigu, u tom trenutku najjeftiniju (samo 99 centi). I - publika se pomamila, masovno kupovala e-knjigu (35.000 knjiga za prva tri meseca) što nije promaklo „Kraunu“, izdavaču „papirnih“ knjiga, koji mu je ponudio ugovor pa je roman ugledao svetlo dana kao klasična knjiga. Potom je ovo delo zapalo za oko filmskim producentima koji su namirisali novi „blokbaster“ i – sve ostalo je istorija (zabave i profita). Hoće li film ispuniti očekivanja producenata videće se po finansijskim izveštajima a da li će preživeti sezonu i ostati zapamćen saznaćemo za par godina.

            Nezavisno od sve ujdurme oko filma znatiželjnim čitaocima, ovdašnjim ljubiteljima naučnofantastičnih knjiga (u bilo kom obliku), na raspolaganju je obimni debitantski roman (386 stranica) vatrenog zaljubljenika u astronautiku. Priča je krajnje jednostavna i bezbroj puta ponavljana jer po osnovnim karakteristikama pripada korpusu „Robinzonijada“, dela koja se temelje na iskustvima klasičnog romana Danijela Defoa iz 1719.g. (dela sa ovom tematikom bilo je, naravno, i ranije, još od antičkih vremena). Dakle, sticajem okolnosti američki astronaut Mark Vatni biva ostavljen na Marsu (ostatak posade krene dalekoj kući) i sve do kraja romana on pokušava (i uspeva) da ostane živ, zahvaljujući svom znanju i veštini, da bi konačno bio spasen domišljatom akcijom brižnog (i pametnog) ostatka posade (pod budnom pažnjom i uz učešće čitavog čovečanstva). U bezbrojnim su romanima/pričama/filmovima/stripovima ljudi ostavljani i gubljeni na raznim asteroidima i planetama i svi oni daleki su „potomci“ brodolomnika na zemaljskim morima. Na Marsu su takođe mnogi nevoljnici bili izgubljeni, kako na filmu, od kojih je najpoznatiji „Robinzon Kruso na Marsu“ (1964), tako i u romanima/pričama – među najpoznatijim prozama s ovom temom je roman „Prvi na Marsu“ Reksa Gordona (1956, drugi naslov ovog dela je još ilustrativniji „Ne čovek Petko“). Najnoviji, Virov Robinzon neće naći Marsovce ali će se, kao i prethodnici, boriti sa negostoljubivom planetom svojim naučničkim znanjem (pomešanim sa improvizacijama) i moćnom tehnologijom XXI veka. Da su se u čitavu priču umešali i domoroci s Marsa, bio bi to tipični „kolonijalni roman“ koji je slavi nadmoć civilizovanog, prosvećenog i tehnologizovanog belog čoveka nad ostatkom planete (naseljene obojenim ljudima).

Vir strogo insistira na poštovanju nauke i njenih zakonitosti (koja još ne zna ima li Marsovca) pa Mark Vatni misli i radi, kuje planove i ostvaruje ih, stiže do prepreka i savladava ih. Ipak, posle određenog broja stranica, na kojima on vodi svoj dnevnik, čitalac biva zamoren takvim dešavanjima jer je glavni junak, ma koliko sposoban bio, sasvim prozaična pojava, nesposobna za emotivne uzlete i padove pa čak ni za opise okruženja (mada obavlja i geološke eksperimente). Sem usredsređenosti na cilj i fizičkog umora koji rad donosi on nema druge doživljaje; slobodno vreme koristi za gledanje (od otišlih kolega ostavljenih) zamornih starih TV serija, čitanje romana o Herkulu Poarou i nevoljno slušanje disko muzike. Ako se prihvati da je astronaut „suvi racio“, bez mnogo duhovnosti i sa tek ponekom duhovitošću, pa zato ni njegov dnevnik ne može biti drugačiji, svakako nije prihvatljivo da dešavanja na Zemlji, u Nasi odnosno u matičnom svemirskom brodu, predstavljena iz vizure sveznajućeg pripovedača, budu opisana neinventivno, bez ikakvih stilskih finesa. Time priča, istina, dobija na čitljivosti ali gubi bilo kakvu književnu vrednost. „Marsovac“ iznova otvara staro pitanje o odnosu naučne i literarne „komponenete“ žanra, pitanje koje nisu uspeli da razreše ni doajeni tzv „tvrde“ naučne fantastike, predvođeni Arturom Klarkom, u „zlatnim vremenima žanra“. Davanje primata dobroj ideji i naučnoj uverljivosti nije zalog valjanosti priča/romana jer se oni, kao književno delo, ne isrpljuju samo u tim elementima. Virova ideja, pak, nije ni originalna pa ni preterano uzbudljiva, često je preopterećena naučnim znanjima i, u spisateljskoj realizaciji, bez umetničkih dometa i kvaliteta. Mark Vatni mogao bi da pleni svojim karakterom, smelošću ili tvrdoglavošću, pa čak i da izazove poštovanje kada bi bio stvarna, uverljiva ličnost ali mu za to nedostaje - literarna „duša“.

            Zbog svega ovoga, „Marsovac“ ostaje samo štivo za brzu i laku zabavu-potrošnju.

            („Dnevnik“, 2015.)

DOK TUTNJE SVEMIRSKI BODOVI ILI MEGAFINALE MEGAEPOPEJE - „Završni Inkal“ Žodorovskog i Landrona; izdavači „Darkwood“ i „Čarobna knjiga“, 2014.

 

Trotomni strip „Završni Inkal“ iz scenarističkog pera Alehandra Žodorovskog (1929) odnosno likovnog pera/četkica i boja Ladrona (1967), kod nas objavljen u zajedničkom izdanju „Darkwooda“ i „Čarobne knjige“, trebalo bi, kako to i naslov kaže, da okonča dugu strip sagu koja je decenijama omiljeno štivo sladokusaca i poznavalaca odnosno kritičara 9. umetnosti.

Serijal o Inkalu započet je davne 1981. godine albumom „Crni Inkal“ koji su potpisali scenarista Žodorovski i crtač Mebijus. Sledilo je, do 1989. godine, još pet albuma. Žodorovski je Inkalov univerzum proširio u „Žodoverzum“ u koji je smestio serijale o mladosti Džona Difula (od 1988-1995, crtež Zoran Janjetov), o Metabaronima (od 1992-2003, crtež Huan Gimenez) odnosno o Tehnopapama (od 1998-2006, crtež Zoran Janjetov) te o događajima posle Inkala (crtež Mebijus i Ladron, album iz 2000.). Svi ovi nastavci, „prikveli“ i pobočne priče imali uspeha među publikom i stručnjacima a deo te slave utemeljen je upravo na originalnom Inkal serijalu. Konačno, Žodorovski je, kao umetnik od integriteta duboko svestan svojih snaga i ograničenja, posebno onog životnog, smatrao za potrebno da sam okonča i serijal o Inkalu.

            Pripovest o nespretnom detektivu slikovitog prezimena, Džonu Difulu, pripada naučnofantastičnom žanru, podžanru „spejs opera“ koji je bio popularan u prvoj polovini XX veka, u američkim petparačkim „palp“ časopisima. „Spejs opere“ se „bave“ jurnjavama uzduž i popreko svemira u sjajnim brodovima, sa moćnim oružjima, velikim bitkama u ratovima između moćnih svemirskih carstava koja stvaraju ljudi i raznorazne inteligentne vrste alijena ili robota. Svemirske avanture su „modernizovane“ pustolovine na divljim granicama (ne)poznate Zemlje u kojima su ljudi, časni i pravedni (i beli), dežurni pobednici i spasioci Univerzuma, slobodnog sveta, tržišta i demokratije. Razvojem naučne fantastike „spejs opera“ biva potisnuta na marginu odakle je mnogi pisci pokušavaju „revitalizovati“.

Žodorovski se u Inkalu koristi iskustvima „spejs opere“, one „palp“ (sa bombastično/besmislenim „hiper“, „ultra“, „mega“, „super“ i sličnim gradacijama brzina ili snaga) kako bi uspostavio određene relacije prepoznavanja, koje će biti potpomognute humornom pojavom nevoljnog (anti)heroja Difula.  Na tragu „spejs opere“ su i kastinske podele svemirskih društava/organizacija; svaka od njih oličava jedan princip mogućeg usmeravanog razvoja civilizacija. Na tako postavljenu (svemirsku) scenu Žodorovski izvodi i bića božanskih snaga koja pokreću dešavanja rukovodeći se etičkim ili ezoterijsko/mističnim principima (ima takvih entiteta i u klasičnoj „spejs operi“ ali ne sa ovakvim kvalitetima). Žodorovski, potom, poseže za iskustvima antičkog teatra u kome su ljudi i bogovi u direktnoj vezi „licem u lice“, u kome su pojedinačno i opšte, mikro i makro u tesnoj, dinamičnoj interakciji. Prisustvo božanskog neminovno čini da se lične ljudske vrline i mane pojednostavljuju i postanu jednodimenzionalne - a to Žodorovskom daje mogućnost za zabavno multiplikovanje Difula u prvom i drugom tomu „Završnog Inkala“.

            U „Završnom Inkalu“, originalno objavljenom od 2008. do 2014., u tri albuma „Četiri Džona Difula“, „Luz De Gara“ i „Gorgo Nitkov“, Žodorovski je hteo da sve stvari (makar i nategnuto) dovede u (prividni) red pa je u tu svrhu „započeo“ mnoštva grandioznih borbi i ratova. Zbog toga u sva tri toma tutnje svemirski brodovi „opasnog izgleda“, sevaju bombe i sečiva, raspadaju se svetovi. Ladron je imao težak ali zahvalan posao da u slike jakih boja, kontrasta i (simuliranih) pokreta pretoči ova mega epska dešavanja. Otuda su „masovne scene“ (pre)bogate detaljima i pravo zadovoljstvo za razgledanje i divljenje. Naravno, omaž virtuoznom Mebijusu se podrazumeva, što, opet paradoksalno, otkriva svu snagu njegove nedostižne jednostavne a upečatljive linije i kompozicije.

            „Završni Inkal“ je spektakularno megafinale znamenite strip sage koja je obeležila poslednje decenije XX veka i početak XXI. Ova činjenica neminovno izaziva divljenje i poštovanje (i pored zadrške zbog slabijih delova priče) i navodi čitaoca da ponovo, od početka do kraja, pročita povest o Inkalu.

            („Dnevnik“, 2015.)