IPAK SE (O)KREĆE – Alternativno izdavaštvo – časopis „Emitor“

Punu deceniju u Jugoslaviji ne uspeva da opstane nijedan časopis specijalizovan za Science Fiction, Fantasy i Horror literaturu. Nakon što su, krajem 80-tih, uporedo postojala čak dva izdanja, „Sirius“ zagrebačkog „Vjesnika“ i „Alef“ novosadsokog „Dnevnika“, nastalu prazninu je u dva navrata pokušao da ispuni Boban Knežević, časopisima „Perpetuum Mobile“ i „Znak Sagite“. Ovaj potonji, za sada, nije stigao dalje od petog broja, izašlog 1998.g, nakon pune godine nepojavljivanja. No, kada se činilo da više nema načina da se isprate dešavanja na fantastičkim scenama u svetu i kod nas, iz prikrajka na puno svetlo književne pozornice stupa „Emitor“.

            Ovaj, po definiciji, fanzin, izlazi pod pokroviteljstvom Društva ljubitelja naučne fantastike „Lazar Komarčić“ iz Beograda, koje kontinuirano radi od 1980. godine. Ubrzo po osnivanju Društvo je počelo da objavljuje svoje glasilo. Najpre su to bile fotokopirane sveščice sa prikazima knjiga, vestima i pričama članova. Kako se delatnost Društva razvijala, i u njemu stasavali pisci i prevodioci i „Emitor“ je postajo obimniji i ozbiljniji, da bi se polovinom 90-tih u njemu mogli pročitati romani i zbirke priča kako domaćih tako i svetskih pisaca, prikazi najnovijih svetskih izdanja, prevedeni iz stranih časopisa ili iz pera ovdašnjih kritičara, eseji o pojedinim piscima, filmovima, stripu.

            Fizionimija „Emitora“ jasno je uobličena i on se ni po čemu (osim po načinu umnožavanja i distribuciji) ne razlikuje od standardnih izdanja. Čak se može reći da su mu sadržaji atraktivniji i aktuelniji od mnogih časopisa posvećenih kulturi; prevodi su na visoko profesionalnom nivou a takav je i celokupni izgled izdanja. U protekle dve godine kristalizovala se i učestalost izdanja: redovni brojevi izlaze mesečno i sadrže priče ili novele i magazinski deo, a svaki član Društva može prirediti vanredni broj „Emitora“ sastavljen po njegovom opredeljenju i ukusu.

„EMITOR“ U 1999.G.

            Pojava „Emitora“ broj 388, za decembar 1999.g, prilika je za brzi pregled brojeva izašlih tokom godine, što ukupno iznosi 30-tak brojeva na preko hiljadu stranica! U januaru se pojavio dvotomni „Best of Emitor“ (br. 358-359), koji sadrži izabrane priče domaćih pisaca. U redovnom broju za isti mesec (br. 360) započelo je objavljivanje romana (u nastavcima) Terija Pračeta i Nila Gejmena „Dobra znamenja“, jedne urnebesne žanrovske parodije. Među mnoštvom stranih pisaca koji su osvanuli na stranicama „Emitora“, najčešći gost bio je Jan Mekdonald, izuzetna figura koja pleni bogatstvom ideja i stalnim izmicanjem iz okvira žanra. O tome svedoče njegove vizije tehno-budućnosti u kojoj su oživljeni mrtvaci novi soj ljudi („Dani Solomona Gurskog“), nove avanture barona Minhauzena sa jezovitim paralelama na bombardovanje Jugoslavije („Zalivski rat“), alternativne istorije u kojima je Džejms Džojs buntovni muzičar („Najbolje i ostalo od Džejmsa Džojsa“) ili bizarno vampirističke studije o prostituciji („Neka druga želja“). Uz Mekdonalda su i provereni pisci mlađe-srednje generacije: Njumen u urbano-vukodlakovsko-rasističkoj noveli „Noći punog meseca“, Somtou koji otkriva drugu stranu mita o Sodomi i Gomori („Sumpor i so“) ali i klasik Elison sa minijaturom „Ćaskanje sa Anubisom“. Redovni urednik i izvođač radova oko umnožavanja „Emitora“, Goran Skrobonja, uvrstio je na stranice „Emitora“ i nove autore, malo ili potpuno nepoznate domaćim čitaocima, kakvi su Kejdi sa postvijetnamskim hororom („Zašto je tama“), Vagner sa neodoljivom igrarijom „Plan 10 za unutrašnji svemir“, Hamiltonova alternativna istorija u kojoj vlast preuzimaju rokeri („Padajuće kamenje“), Deverove horor parodije („Balavi jezik koji je polizao ogromnu ženu“), Lavkraftovski „Mrtvi voćnjaci“ Mekleoda, Mekolijeva alterativna istorija renesanse... Tematska i poetička šarolikost priča odražava tekuće stanje na prebogatoj svetskoj žanrovskoj sceni jer su pomenute priče originalno objavljene u proteklih nekoliko godina.

STRIPOVI I DOMAĆE SNAGE

            Vanredni „Emitori“ nisu uvek dnevno aktuelni ali im je sadržaj takođe bogat, od epske fantastike (Zelaznijev roman „Krv Ambera“ u prevodu Ljube Damnjanovića, novele R. R. Martina, Džetera, Pika...), preko horora Hotkinsa, Lumeta i drugih, avantura Doka Sevidža (roman „Plavi meteor“), humora Terija Pračeta ili alternativnih svetova, kakav je onaj koji su smislili Gan, Dankan, Marfijeva i Svonvik (i u kome Tesla ima važnu ulogu), uz Isaka Asimova (novela „Zelena vatra“). Najpredaniji priređivač vanredih brojeva je pisac i prevodilac Tihomir Jovanović.

            „Emitori“ redovno sadrže i segmente o novim knjigama i filmovima, kompjuterskim igricama odnosno stripove. Tako su objavljene epizode kultnih serijala „Sendmen“ i „Propovednik“. Da bi se bolje „pokrila“ ova oblast pojavila su se i tri specijalna broja posvećena isključivo pričama u slikama.

            Ni domaći žanrovski pisci, odnosno oni kojima je žanr bio polazište na putu u književnost, nisu zanemareni u „Emitorima“, kako već oprobani (Skrobonja, Nešić, Marković, Bakić) tako i oni koji kreću ovim stazama (Jovanović, Bevc, Tomić, Bašić). Zanimljiv je i vredan pomena i projekat Ljubomira Damnjanovića koji je, pod naslovom „Povratak kapetana Zorana“, parodirao SF-avanturističke zabavne romane iz 30-tih godina ovog veka; „Povratak...“ je i umnožen u osam sveščica sa odgovarajućom naslovnom stranom, oglasima, nagradnim pitanjima, najavama novih izdanja.

            Obzirom da stoje pored priča svetskih kolega, gotovo je neminovno da se domaća dela porede sa njima. Bez ikakve skromnosti može se reći da nikakav odnos inferiorni-superiorni ne postoji između domaćih i stranih priča. Domaća fantastika ubrzano dostiže svetske standarde i prati ih, istovremeno uspevajući da u njih ugradi i osobenosti „domaćeg terena“. U vremenu kada je u etabliranim domaćim časopisima vanredno teško objaviti priče žanrovsko-fantastičkih sadržaja, „Emitor“ je važno mesto za uvid u razvoj ovog rukavca domaće proze.

            „Emitor“ je delo grupe tvrdoglavih entuzijasta željnih informacija odnosno literature iz oblasti koje ih interesuju. Pravim zaljubljenicima nisu prepreke ni mali tiraž (oko 50 primeraka) niti otežana nabavka časopisa (prevashodno na sastancima Društva) jer „Emitor“ svojim sadržajem višestruko nagrađuje napore uložene u  otvaranje dveri bezbrojnih svetova mašte.

(„Nedeljni dnevnik“, 2000)

           

VIDEO DRUGI PUT MEĐU PIRATIMA 1993.

Stanje na video sceni jugoslavije koje zatičemo na kraju 1993. godine može se izraziti samo jednom rečju: HAOS

JEDAN KORAK NAPRED

            Do polovine 1993. bilo smo, s razlogom, ponosni na naše video distributere. Za njih sankcije kao da nisu postojale. Godišnjicu uvođenja embarga dočekali su jači nego ikad. Filmovi su svakojakim kanalima, uprkos zabrana, stizali do gledalaca željnih zaborava koji šarene slike nude. Razloga za optimistički pogled u budućnost ima, činilo se.

            Stanje koje zatičemo na kraju 1993.g. govori da optimizam nije imao pokrića. Jer, situacija u Jugo-video svetu može se opisati samo jednom rečju: HAOS!

DVA KORAK NAZAD

            Haos sa kraja 1993.g. sličan je onom od pre oktobra 1991.g, kada je, podsetimo, legalizovana video distribucija. Do tada su video tržištem vladali pirati. Legalna video izdanja bila su kap u okeanu ilegalnih. Osim ideje o što bržem zgrtanju gomila para ništa drugo nije postojalo u tom biznisu. U sledeće dve godine legalni video distributeri izborili su se za status poštene i uspešne delatnosti. Piraterija je potisnuta, čak je stečen i zavidan ugled na svetskom video tržištu.

            A onda je došla jesen 1993.g. sa svojom super-hiper-inflacijom koja je istanjila i ispraznila džepove potrošača. Interes za iznajmljivanje video kaseta počeo je da stagnira iako u jesen počinje, posle letnje pauze, sezona porasta potražnje za video zabavom. Sledeći meseci nisu doneli bitno poboljšanje tj. povećanje iznajmljivanja kaseta.

            Sa svoje strane distributeri proređuju izdanja novih filmova. Nova video kola sve su skuplja (što zbog rasta deviza što zbog panične želje da se što pre povrate uložene pare) a broj aktuelnih naslova čije iznajmljivanje donosi zaradu (i dozvoljava videotekama da kupe i filmove koji su široj publici manje interesantni, najčešće zbog svojih umetničkih vrednosti) drastično opada.

POVRATAK U PROŠLOST

            U prazninu nastalu opadanjem interesa za video filmove s jedne i gušenjem preostalog tržišta lošim izborom filmova (tj. nedostatkom hitova), s druge strane, dolaze, ili bolje rečeno, vraćaju se – video pirati.

            Pirati nude sve: od akcionih filmova „Š“ klase do naslova sa svetskih hit lista. I sve to za 3-5 maraka po kaseti. Ako uzmete veću količinu sleduje popust. Uz malu doplatu dobija se i fotokopirana omotnica (u boji). Jedini uslov je da imate svoju kasetu. Da bi dobili kasetu za novi hit videotekari sa polica skidaju filmove sa slabijom prođom. Treba li pomenuti da su to najčešće oni umetnički filmovi? Ali, opstanak zahteva žrtve. Posebno kad jedno legalno video izdanje staje „samo“ 20-30 maraka.

            I, odjednom, desetine novih filmova stiže na police videoteka. O kvalietu filma i reprodukcije ne vodi se previše računa. Jer, ako je film dobar (čitaj, izvikan) – ići će. Ako nije – briše se a na njegovo mesto stižu nove pokretne slike. Video film vraća se tamo gde je bio. Ponovo je samo roba koja se brzo troši. Nedelju, dve, najviše mesec dana – toliko jedan film možete naći u videoteci. Posle toga bespovratno nestaje. Čuvati loše kopije dobrih filmova, koji i onako padaju u zaborav, nikome se ne isplati. A zaborav je neminovan jer, za razliku od legalnih izdavača, pirati ne mogu/smeju da reklamiraju svoju ponudu (mada, obzirom na nepostojanje bilo kakve kontrole i to može da se desi) pa se obaveštenje ili preporuka za neki film mogu dobiti samo od poznanika ili u videoteci a to su, ipak, najčešće nedovoljno kvalitetne informacije, tipa: super ili bez veze. Video film ponovo postoji u relacijama: uzmi-vidi-baci/zaboravi, vratio se u stanje jaftine šarene razbibrige, na nivo video igre sa pucanjem i jurnjavom. U takvoj situaciji jedino je važno da se traka okreće. Svi koji žele da prežive, i distributeri i videotekari, moraju to da poštuju, hteli to ili ne. Jer, kad je opstanak u pitanju, zahtevi kao kvalitet i umetnost (o ostalima da i ne govorimo) gube svoj smisao i postaju samo dosadan, nepotreban teret. A valja se za slamku hvatati, voda je već zatvorila usta.

(1994)

HAIKU STRIP

„Apokalipsa, revija za proboj u živu kulturu“ svakao je jedno od najzanimljivijih izdanja na slovenačkoj kulturnoj sceni, koje prati savremena dešavanja kako na sopstvenoj tako i na scenama bivših JU republika. Alternativni odnosno nedovoljno afirmisani izrazi i stvaraoci nalaze u „Apokalipsi“ prostor za predstavljanje i promociju. Strip je jedna od takvih formi koje se kontinuirano, iz broja u broj, prate. Novi broj revije donosi temat naslova „Strip o haikuu – haiku strip“ i prvi je pokušaj redakcije da uzme aktivnog učešća u strip produkciji. Naime, uz II slovenački haiku konkurs, raspisn je i konkurs za strip na koji su se odazvali autori iz 14 zemalja (Velike Britanije, Ukrajine, Slovenije, Italije, Hrvatske, Jugoslavije, Mađarske, Holandije, BIH, Makedonije, Francukse, Austirje, Kanade i Belgije). Od prispelih radova u tematu „Apokalipse“ 31-32, odnosno posebnoj knjižici, objavljeni su radovi 44 umetnika.

            Boris Baćić, autor propratnog teksta-uvodnika za ovaj projekat, nalazi veliku sličnost između haiku poezije i stripa. Haiku izvire iz života, svakodnevice, jednostavan je, konkretan, gradi slike bez tereta objašnjenja, neusiljen je u društvenoj kritici, skica je i način življenja – rečju, haiku je najčistiji pesnički oblik. Strip je takođe otvorena forma, neposredna i upečatljiva, vrcava i duhovita. Ponuđeni radovi eksperimentišu sa trenutnkom ili nizovima trenutaka, ritmički povezanim. Autori su se opredelili za različite pristupe temi: od stripova baziranih na „zamrznutom trenutku“, brzoj skici ili ilustraciji, do „razloženih trenutaka“ kao nizova prizora koji koketiraju sa crtanim filmom. I likovni izrazi su raznorodni, od realističkog do tzv primitivnog crteža, karikaturalnog ili visoko stilizovano-apstraktnog. Nesporno je da su umetnici temu smatrali intrigantnom pa su i njihovi radovi u rasponu od klasičnog stripa do čisto slikarskih dela-grafika.

            Na ovom, vrlo uspelom konkursu učestvovala je i nekolicina umetnika iz Jugoslavije a u „Apokalipsi“ su štampani stripovi: Grabowskog, Grubanova, Zorana Jovića, Le Ja, Livius Pavlova, Saše Mihajlovića Visockog, Nikole Vitkovića, Danila Milošava Wostoka i Vladimira Stankovskog. Jugosloveni su tako najzastupljeniji od svih gostiju iz 12 zemalja i samo domaćini su tek neznatno brojniji.

(2000)

MUKE SA ŠUPLJINOM Film „Čovek bez senke“

(„Hollow Man“ 2000. režija Pol Verhoven, gl. uloge Kevin Bejkon, Elizabet Šu)

            Stara teza da su sve priče već (barem) jednom ispričane ali i da se uvek iznova obrađuju, uz malo sveže šminke, u svesti holivudski filmskih bosova ima samo jedno značenje – novi film mora biti tehnološki superioniji od prošlog, dakle, specijalni efekti trebaju izgledati spektakularnije. Na njihovu sreću i radost publike koja voli magiju pokretnih slika, čudesa kompjuterskog arsenala pružaju (gotovo) neograničene mogućnosti za ostvarivanje ove nakane. Rezultat tog (ne)sretnog spoja su brojni filmovi krcati šarenim  šećerlemama za oči, ispod kojih su skrivene slabašne pričice. Novi film Pola Verhovena „Hollow Man“ (što će reći „Šuplji čovek“ – tako se zove i SF roman Dena Simonsa) jedan je od brojnih primera „staro-novo“ trenda. Istini za volju, i prethodna Verhovenova delca ostajala su na nivou opštih mesta sa mnogo kolor trikova, pa preteranog razočarenja ovim produktom nema.

            Zamešateljstvo sa genijalnim  naučnikom, spremnim da na sebi isproba nedovoljno istraženi postupak pretvaranja laboratorijske životinje u nevidljivi i, potom, vraćanje u „normalni“ vidljivi svet (s tendencijom da se to primeni na vojsku), komplikuje se kad iskrsnu problemi sa njegovim povratkom, zbog čega će on poludeti (ili će potencijalna zla strana ličnosti odneti prevagu), postati višestruki ubica i morati biti upokojen od bivše mu drage i njenog novog dečka. Scenario vrvi od konfekijskih vulgarizacija – te je u pitanju tajni vojni projekat, te je ostatak ekipe prigodno naivan i tupav – i proizvoljnosti – kao i u mnoštvu SF dela iz 50-tih, ključni sastojak bućkuriša sa specijalnim dejstvom je radijacija, kao sećanje na atomske bombe, dok su istovremeno čak i ovlašna objašnjenja principa postajanja (ne)vidljivim krajnje nebulozna (ma koliko ozbiljno bila izgovorena); neke niti priče potpuno su izgubljene (šta bi sa devojkom od preko puta, da li ju je nevidljivi samo, kako tvrdi, ili silovao, možda i ubio?) a o dosadnom štosu sa grupom koju zloća ganja tamo-vamo i onoga koji se odvoji ubije, te glupostima tipa „negativac mora biti ubijen dvaput“ (jednom ko nijednom) ne vredi ni trošiti reči.

            Od svih zanimljivosti, dakle, ostaje samo mnoštvo slika kao nesporni dokaz da je i nevidljivost u filmskom svetu napredovala. Dok su u ranijim filmovima nevidljivi, u najboljem slučaju, bili pokretna kontura il senka, Verhovenov nevidljivac je praznina obavijena medicinskim aparatima, čaršafom, maskom (sa šupljim očima), odnosno potopljena u vodu ili maglu (a i krv) te vidljiva kao toplotna mrlja (kroz specijalne naočari). Dopadljiva je i scena nestajanja i povratka u svet (ne)vidljivih, sa, za studente medicine poučnom, anatomskom izgradnjom i razgradnjom tela, od krvotoka preko kostiju i mišićne konstitucije do kompletne kože (i obrnuto). Uz mnogo svakojake laboratorijske skalamerije, jedan Porše, malkice mlakog uzbuđenja i mnogo vatre u finalu, to je sve od ovog „Šupljeg čoveka“ – za one manje zahtevne a željne razbibrige jedva dovoljno, za ostale tek informacija o novom (slabašnom) pokušaju da se ispriča kako je to biti nevidljiv (i golišav) i da li se to sme (i isplati). Za utehu i jednima i drugima, za koju godinu (ili deceniju) neko će se opet odvažiti da snimi novu verziju stare verzije priče koju je H. Dž. Vels učinio besmrtnom. Ostaje da se nadamo da će taj pokušaj biti inventivniji od ovog.

(2000)

MEGA-MIX ŽANROVA „Morbus Gravis“, „Morbus Gravis: Druna“ Paolo Eleuteri Serpieri, izdavač Dečje novine, Gornji Milanovac, 1989.

Posle trotomnog Fraša Gordona A. Rejmonda (čije objavljivanje je ličilo na početak dostojnog oduživanja herojskim vremenima i stripa i SF-a), „Dečje novine“, pravo ni od kuda, objaviše, pod naslovom „Fantastika“, dva albuma-epizode SF prvenca P. E. Serpijeria, manje više poznatog crtača kaubojaca, pod pompezno-monumentalnim naslovom „Morbus gravis“.

            Na suvoj latinštini „Morbus gravis“ znači teška, opaka bolest. Boleštinu je raširio centralni kompjuter-operator Delta, a ne bi li ostvario sumanutu (mu) ideju o poništenju Dobra i Zla, u sveopštoj eksploziji, naravno. Suprotstavlja mu se, iz svog računa, živa glava kapetana broda. Ali da baš i nije tako saznajemo tek na kraju. Do tada defiluju uokolo horde zaraženih (tradicionalno otelotvorenje horora). U prvoj fazi bolesti to su ljudi sa sve pipcima hobotnica umesto ruku, a u kasnijoj fazi su ili nedefinisane gomile užasa ili razjapljene čeljusti plus ogromni falus. Oni ubijaju, prethodno silujući (na opštu radost bezbednih), svoje, bivše, sunarodnike i proždiru ih, čupajući usput i ruke i glave. Tu si, zatim, i mutanti (tako dragi svim SF-adžijama) sa svojim intrigirajuće pomerenim verzijama sveta i života. Na sve treba dodati vlast, po principu ’jači – tlači’, sveštenike inkvizitore (a ni oni nisu to što se predstavljaju), bedu i sirotinju, uniformisane sado-mazohiste, i slika je kompletna.

            U tom okruženju živi svoje dane raskokana Druna, u principu jedino normalno ljudsko čeljade. Ona čak ni bubuljicu nema. O triperu da i ne govorim. A nije da se ne koristi onom koju joj je priroda/crtač dadoše. Njoj treba, više nego što joj sleduje, seruma protiv bolesti jer je njen voljeni Šastar, traženi terorista koji je prokljuvio sve mahinacije vlasti, oboleo. Ona nema čime da plati osim univerzalnom horizontalnom valutom. I dobro joj ide dok dragi ne postane imun na lekove i načisto se obolesti. Pre kraja svog ljudskog bitisanja on je odvodi do Velike tajne gde saznaje sve o brodu, Delti i pilotu tj. njegovoj glavi. Tako Druna postaje borac (izmanipulisan, ispostaviće se) za spas broda i ljudi (tako ona misli). U borbi joj pomaže patuljak-mutant, ne mnogo bistar. Takva je i pobeda – ne baš slavna ali... Kraj 2. epizode je happy end, ona odlazi da nađe Šastara ma gde bio i u ma kakvom obliku. S njim joj je ipak bilo najbolje.

            I šta bi?

            Strip sve vreme balansira nad ponorom horor-mačo-porno-SF-kič. U pitanju je pravi mega-mix žanrova. Na sve strane pršte glave, sperma, krici silovanih i silovatelja, onih koji jedu i njihove hrane. Mrtvi blaženo ćute. Svi su ružni, prljavi i zli u tom veštačkom paklu. Zaplet je solidan dok ne počne da se isteruje (šta drugo do) Pravda. Ta konstanta svih priča o Zlu deluje pomalo iznošeno posebno na ovako jarko oslikanoj pozadini koja zahteva veliku kompaktnost i snagu priče što Serpieri, kao scenarista, očito bez previše iskustva, nije uspeo da izvuče. Šteta.

            Misterija hepienda ostaće nerazjašnjena. Istina, nije bilo velikog buma u slavu komandantove glave ali je i sve ostalo isto, nikakvog iskupljenja. Možda je to što su svi ostali, zakratko, živi i neka pobeda. Ali to je stvar ukusa. Stoicima se ne bi dopalo.

            Što se crtačke strane tiče Serpieri ostaje surovi profesionalac, što će reći: dobar rad, bez ekstremno duhovitih rešenja ali i bez oštrih padova. Posebna su priča studije nagog ženskog tela. Jedna zamerka je nepostojanje pravog lica junakinje. Ona se menja od kvadrata do kvadrata. Kao da crtač nije naučio da crta normalna, već samo nakazna, gruba, na prvi pogled zla lica.

            Kolor je potpuno funkcionalan. Na žalost, štampa nije uvek na visini pa su neke stranice mutne.

            I kad se sve sabere rezultat je u skladu sa onom narodnom: ’ko ne uzme – kajaće se, ko uzme...’

(„Perpetuum Mobila“ br. 2,1991)

OTKRIVANJE NOVIH SVETOVA Almanah fantastike „Monolit“ tom 9, izdavač IP Flamarion, Beograd, 1996.

U izdanju Bobana Kneževića i njegovog IP „Flamariona“ pojavio se 9. tom „Monolita“, kultne knjige za sve koji prate svetski Science Fiction, odnosno Horror i Fantasy literaturu. „Monolit“ se pojavio 1984.g. i izazvao pravu revoluciju na ovadašnjoj SF sceni, donoseći, umesto romana i priča izvikanih a zastarelih autora koji su do tada prevashodno prevođeni, radove pisaca, nama nepoznatih, koji su, pod okriljem ’Novog talasa’, izvodili SF žanr iz paraliterature u umetnički ambicioznije i kvalitetnije meljee. Nakon nekoliko tomova koji su sakupili ono najvrednije objavljeno 1970-tih, što je bio dobar temelj za stasavanje nove, zahtevnije publike ali i domaćih SF pisaca, „Monolit“ počinje aktivno da prati tekuća dešavanja i aktuelna kretanja u ovim žanrovima, bivajući tako relevantan, a nekoliko godina i jedini, uvid u svetove savremene književne fantastike.

            Najnoviji tom monolitnog izgleda (600 strana većeg formata što iznosi oko 2000 strana teksta u ’normalnim’ knjigama) nosi dve značajne novine: umesto oznake „Science Fiction almanah“ na koricama stoji „Almanah fantastike“ a kao priređivač se, po prvi put umesto Bobana Kneževića, koji je priredio prethodne tomove, pojavljuje Oto Oltvanji. Promene su pokušaj da se održi kontinuitet „Monolitove“ ekskluzivnosti i prate trendovi širenja horror proze (i u ranijim knjigama već naznačen), s jedne, odnosno sveopšte prožimanje žanrova fantastike, kako međusobno tako i sa tzv. ’glavnim tokom’ književnosti, s druge strane. U takvoj situaciji svako zatvoreno-getoizirano tretiranje žanrova postaje definitivno delasirano a merila valjanosti nekog dela nužno prevazilaze ranija ograničenja (odražena u jedno vreme vladajućoj tezi da za SF knjige važe posebni vrednosni kanoni, odvojeni i različiti od ostatka književnog sveta). Mladi autori, neopterećene tradicijom, lako izlaze iz šablona žanra i kreću se širinama svekolike književnosti, što rezultira rađenjem sasvim nove osećajnosti.

            „Monolit 9“, nastavljajući svoju misiju, beleži trenutke rađanja tih novina: priče koje donosi uglavnom su stare 3-4 goodine, ni jedna nije originalno objavljena pre 1990.g. U 25 priča i novela koje, uz kompletan horror/fantasy roman Dž. Kerola „Zemlja smeha“, čine sadržaj predstavljeni su već znani autori modernog horrora (Simons, Barker, Straub), još uvek aktivna stara SF snaga (Oldis, Silverberg), autori koji su pomerili i i dalje pomeraju granice (Karterova, Elison), te nova imena koja pišu u rasponu od magijskog realizma, mračnih bajki, horor SF-a, do preispitivanja mitoloških i literarnih obrazaca, uz primetno prisustvo ženskog pisma (uz Andželu Karter tu su Marfijeva, Kadiganova, Handova, Tatl i Kres). Vreme će svakako potvrditi talente S. P. Satmoua, Fajmana, De Linta, Bisona, Ligetija, Njumena, Šaperda i ostalih koji se pojavljuju u „Monolitu“.

            U svakom slučaju u pitanju su zanimljive priče (neke su nesporna remek-dela) koje osim pojedinačnog kvaliteta, ovako sakupljene u jednu knjigu, pružaju pogled na horizonte novih i nepoznatih nam svetova literature.

(1996)

TROŠITE LJUDI ZA OPŠTE DOBRO! ili EKONOMIJA KAO ODOKATIVNA NAUKA

U maloj prodavnici na periferiji provincijske lepe varoši, oko devet sati pristižu penzioneri iz okolnih ulica. Sadržaj njihovih „potrošačkih korpi“ uobičajen je: vekna hleba, koji im prodavačica ostavlja sa strane da ne dolaze rano ujutru po hladnoći i klizavici, „kesica“ mleka, pašteta, makarone, sitnice za kuću. Subotom se parazi flaša soka i malo slatkiša za unuke koji popodne dolaze u posetu. Sve u svemu, skromno, u granicama penzije.

            Ali, danas su u deda Mitinoj korpi, pored standardne kupovine i dve „rude“ čajne kobasice, tube senfa i majoneza, margarin, čokolada za kuvanje.

            „Šta je to, deda Mito, nešto novo“, pita prodavačica koja tačno zna koliko ko može da se pruži. U fijoci ispod kase stoji joj sveska za pazar „na kredu“, ako nešto vanredno zatreba a poštar sa paricama još nije stigao.

            „Baba mi napisala da donesem...“, pravda se prozvani. Ostatak objašnjenja prekida stari šeret deda Đoka koji je ušao u radnju i odmah „snimuo“ situaciju.

            „Ma kakvo slavlje, nije to, nego – mora se. Deda Mita je uvek bio za opšte dobro pa i sad mora da se isprsi i žrtvuje.“

            „Šta to pričate“ pita prodavačica a i deda Mita začuđeno gleda.

            „Pa, jel ti gledaš vesti na televiziji? Ne gledaš, znam, samo pratiš folk parade i turske i indijske serije. Vesti ne pratiš a trebalo bi. Eto pre neki dan su javili da su iz Monetarnog fonda priznali kako su pogrešili što su tražili da se štedi. Sad kažu da kriza neće da se pobedi štednjom nego, baš suprotno, većom potrošnjom jer to, kao, pomaže otvaranje fabrika i zapošljavanje... Preko noći su obrnuli ploču. Do juče su svi ti dr-mr naučnici i eksperti i šta-ga-znam-kako se zovu, govorili da mora da se štedi inače će sve da propadne. Kad su dolazili ovamo odmah su se vatili za pemzije i tražili da se smanje i sve tako. A sad kažu kako su pogrešili, nije to tako trebalo...“

            „Nisam znala da tako stoje stvari. I šta ćemo sad?“

            „Sam moramo da što više trošimo da bi nam svima bilo bolje, eto šta ćemo. Nema više stezanja kaiša nego „udri brigu na veselje - krkaj i pij i kupuj“. Nije što mi to volimo nego tako treba za naše dobro.“

            „To ni ja nisam znao“, kaže deda Mita.

            „Pa što onda pazarite sve ovo?“

            „Unuka ima rođendan a snajka radi pa je baba preuzela da napravi sendviče i neke kolače.“

            „Eto, deda Đoko, nije to što pričate.“

            „Pusti ti deda Mitu i njegova opravdanja. On je skroman ali hoće da pomogne koliko god može. Istina, ovi iz naše države će najviše da pomognu. Oni mogu da kažu da su sve vreme znali da mora više da se troši pa su to i radili. Ko zna kako jako bismo propali da su u državi štedeli. Sreća naša što nisu, nego su rasipali na sve strane. Ali to je bilo za naše dobro. Da, da, još ćemo mi njima da se zahvaljivamo što su nas dovde doveli. To ti je prava vlast koja zna šta narodu treba. Za našu državu ja ne brinem ali se brinem za te stručnjake iz Monetarnog fonda. Kako su mogli toliko da omanu? Jel ta njiova ekonomija nauka ili oni donose odluke onako odokativno, kako im se ćefne i ko im se kako svidi? Što bi se reklo „kako mali Perica zamišlja da bi trebalo“. I šta će biti ako sad svi ti eksperti dobiju otkaze? Ko će nji da zaposli posle tolike sramote? Možda bi trebalo da dođu ovamo na obuku, da vide kako treba ekonomija da se vodi. Nego, daj ti dete meni jednu kiselu vodu da pazarim pa da ubrzam boljitak. Teo bi ja i više da pomognem ali nemam uslova i zato se jako sekiram. Sve se mislim da dignem kredit i potrošim ga na masnu ranu i još pride da kupim nove cipele a ne da ih obućar opet pendžetira. Red je da se pomogne da nam svima bude bolje!“

(2013)

           

NEODOLJIVI GROF KRVOPIJA - Vek Drakule (1997)

Kada se, 1897. godine, dakle pre punih 100 godina, pojavio roman „Drakula“ irskog pisca Abrahama Brema Stokera (1847-1912) na svetsku literarnu i širu, kulturnu scenu, izvedena je ličnost koja će postati jedna od ključnih ikona Zapadne civilizacije XX veka, koja i danas dokazuje svoju vitalnost mada je izgubila prvobitni oreol strave, užasa i mističnosti jer su se iza ovog prvog, udarnog sloja razotkrila nova značenja.

            Priča o grofu-vampiru iz karpatskih planina koji dolazi u London i tamo počinje da ubija-preobraća žrtve u svoje podanike, da bi, na kraju, bio proteran i uništen, svakako nije bila nepoznata u vreme svoje knjiške pojave. Ne ulazeći u to da li je „Drakula“ plagijat odnosno koliko je Stoker preuzeo od Maturinovog „Melmozhola“ i La Faunove „Kamile“, nesporno je da se roman oslanja kako na brojne mitove, od antičkih vremena na ovamo, tako i na iskustvo tzv ’gotskog romana’ (cela postavka prvog dela priče: putovanje u necivilizovanu divljinu, tajanstveni zamak, srednjevekovna atmosfera, misteriozni, natprirodni događaji, kiše i oluje - preuzeti su iz arsenala ovog literarnog pravca popularnog u Engleskoj između 1765. i 1825. godine), te dela E. A. Poa i Meri Šeli. No, Stoker je uspeo da iz mnoštva prethodnih štiva izdvoji esenciju i tako razotkrije jednu arhetipsku figuru.

            Sam roman primer je šablonske podele na dobre i loše zarad koje je karakterizacija likova plošna i krajnje funkcionalna (sa većom uverljivošću glavnog, negativnog junaka). Pripovedni postupak, međutim, veoma je zanimljiv: priča je sastavljena od pisama, novinskih članaka, raznih službenih zapisnika, što donosi različite vizure i verzije događaja i održava tenziju, uz dodatnu pomoć pikantnijih dešavanja (koja su, prema tvrdnjama poznavlaaca originala, izostavljena iz ovdašnjih prevoda, verovatno jer se knjiga pojavila u omladinskoj ediciji „Plava ptica“).

            Priča o grofu koji nije našao svoj večni mir već postoji u nepoznatoj zoni između života i smrti, privukla je kako čitaoce tako i druge umetnike. Ubrzo po pojavi romana on je dramatizovan i pretočen u novi medij - pozorišnu predstavu. Tako započnje Drakulin pohod kroz različite umetnosti, koji će kulminirati njegovom pojavom na filmu; Drakula će biti i model za brojne vampirske likove na filmu. 1922. godine F. Murnau snima prvu filmsku adaptaciju romana „Nosferatu“ sa fascinantnim Maksom Šrekom u glavnoj ulozi. Upečatljiva atmosfera i čudesna maska učinili su ovaj film remek-delom. Najpoznatiji Drakula prve polovene ovog veka je Bela Lugoši (istu ulogu igrao je i u pozorištu). U njegovom tumačenju grofa prepliću se dve linije: aristokratski šarm i neumitnost delovanja zasnovana ne na brutalnoj snazi već na nečemu što se može prepoznati kao autoritet koji nudi sigurnost. Od 1931.g. kada je Lugoši zaigrao u filmu „Drakula“ Toda Brauninga, mračni grof je definitivno postao deo svetske kulture koju konzumiraju najšire mase.

            Sledeći talas filmova o Drakuli podigao se u drugoj polovini 1950-tih kada je „Hamer studio“ krenuo sa štancanjem horora. Glavnu ulogu u serijalu tumačio je Kristofer Li, koji je do kraja izgradio Drakulin ’imidž’. Autoritet i aristokratski maniri uz elegantno odelo i ogrtač sa krvavo crvenom postavom, prosedi zulfi u Lijevoj verziji otkrili su novi lik grofa - njegovu seksualnu privlačnost kojoj dame ne mogu odoleti. Objašnjenje ove transformacije priziva već znane teze o vezi Etosa i Tanatosa ali i druge po kojima grof nudi ono za čim žene žude - dugotrajnu (gotovo večnu) mladost (makar i po cenu prodaje duše) u mističnom obredu potpunog podavanja nekome ko je plemenog-aristokratskog roda. Ova, seksistička varijanta priče postala je toliko prihvaćena da su snimljeni i brojni porno filmovi sa Drakulom kao junakom (a u njima se pojavila i nova inkarnacija - crni Drakula).

            Drakula se pojavio i u brojnim parodijskim filmovima, zatim i u stripovima, rok muzici pa čak i kao zaštitni znak dečijih lizalica, što sve potvrđuje njegovu atraktivnost i mogućnosti (zlo)upotrebe.

            Kako je, pak, izražavanje seksualnosti uvek bilo (u Zapadnoj civilizaciji) oblik nepoštovanja konvencija, Drakula je postepeno postao i buntovnik odnosno mučenik koji se zamerio moćnima i zato je kažnjen. Kao takav je predstavljen u nekoliko knjiga o vampirizmu (koji se često tretira kao bolest a vampirska populacija više nije horda krvopija već uređena, alternativna zajednica) odnosno u novijim filmovima kakav je „Drakula“ F. F. Kopole.

            Osim ovog smera razvoja priče-mita o Drakuli, zapažamo i drugačije verzije istog lika. U noveli Kima Njumena „Vladavina krvi“ koja je osnova romana „Anno Dracula“ iz 1992.g. Drakula odnosno njegov zemaljski lik Vlad Tepeš je razvratni, debeli, dlakavi, prljavi, podbuli divljak koji je i Princ Supružnik engleske kraljice!

            Možda se ovakav lik neće dopasti ljubiteljima (i posebno ljubiteljkama) stare, prefinjene i elegantne verzije Drakule kao što im se nije dopalo ni njegovo pastuvsko-porno lice, ali je on jednako ’verovatan’ kao i tekući romantičarsko-buntovnički grof. Koja od ponuđenih varijanti krvopije plemenite krvi će prevagnuti ostaje da vidimo. U svakom slučaju, nakon brojnih transformacija Drakula ulazi u drugi vek svoga postojanja ’življi’ neko ikada.

(1997)