ONI SU MEĐI NAMA! „Dylan Dog“ br. 2. „Vampiri“ izdavač: Bonelli comics/Edicije Vannini, Beograd 2001.

U bestijarijumu svakojakih kreatura koje Dilan Dog sreće, vampiri nisu tako retke pojave, bilo kao glavni junaci bilo kao epizodisti - i to i kao pojedinačni slučajevi i kao grupni element. Izgled ovih prastarih kreatura može biti klasičan (ispijeno lice, frak, zamak ili slična pompezna građevina) ali i modernizovan (farmerke, moderne frizure i imidž, soliteri) ali svima im je zajednička osnovna funkcija: noću piju krv svojim žrtvama a danju su sasvim prigodno mrtvi. Epizoda „Vampiri“ unosi popriličnu promenu u ovu kategoriju (ista promena može se zapaziti i u horor književnosti i filmu); elem, ovi vampiri se ne boje dana, infiltrirani su u sve pore savremenog života i država (da ne bude zabune reč je o Engleskoj), žestoko pucaju u svoje protivnike iz tajne organizacije „Otpor“, očnjaci im ne vire iz ustiju a kako se hrane - ne znamo. Pošto se, dakle, ne razlikuju od običnih smrtnika, samo pripadnici „Otpora“, koji su sebi ubrizgali posebni serum, mogu da ih prepoznaju. Zbog ove mogućnosti ’otporaše’ proganjaju i eliminiše specijalna jedinica vojske. S druge strane, uzimanje seruma vremenom izaziva psihofizičku transformaciju upravo u - vampira.

            Sve ove tajne Dilan Dog otkriva, kao i uvek, sticajem okolnosti koje pronalaze njega (a ne on njih). Pošto sklopi kockice i spozna razmere zavere Dilan završava u zatvoru (tamo ga smeštaju vampiri moćnici) tako da ne može istinu da otkrije svetu a anti-vampirski „Otpor“ biva razbijen. Na kraju priče, iza rešetaka, Dilan razmišlja kako se mirnim putem boriti protiv onih koji su već među nama...

            Mada deluje prepoznatljivo ’a la Dosije X’, epizoda „Vampiri“ i pored predvidivih događaja, drži pažnju zanimljivim obrtom i zrncima Gručovog uvrnutog humora. Dodatni plus je Ambrozinijev crtež koji podseća na kroki i izuzetno uspešno dočara scene brze akcije, grčevitih pokreta i pucnjave.

(2001)

VANZEMALJCI IZ PODSVESTI „Dylan Dog“ br. 1 „Užas beskonačnosti“ izdavač: Bonelli comics/Edicije Vannini, Beograd 2001.

U galeriji junaka Serđa Bonelija, italijanskog izdavača i strip scenariste, za pitanja ’zone sumraka’ zadužena su dva momka: Marti Misterija, detektiv nemogućeg, i Dilana Dog, istraživač natprirodnih pojava. Ovog potonjeg stvorio je 1986.g. Ticiano Sklavi kao crnokosog stanovnika Londona, neobavezno ali elegantno odevenog u crni sako, crvenu košulju, farmerice i ’spenserice’. Njegov prvobitni crtač je bio Klaudio Vila. Dilan je bivši policajac-bobi koji se što svojevoljno što sticajem okolnosti (pre)često susretao s mračnim tajnama psihe, sumanutim ubicama, monstrumima, vampirima, vukodlacima, zombijima, vanzemaljcima... tako da je, konačno, napustio državnu službu i posvetio se nesigurnom privatnom biznisu istraživača/detektiva, u čemu mu pomaže i odmaže Gručo Marks (jedan od braće iz crno-belih komedija). U 100-tinjak epizoda Dilan uspeva da razreši ili tek nasluti mnoge tajne, usput zavodeći svoje klijentkinje (i protivnice), svirajući klarinet, slažući maketu starog jedrenjaka i trpeći uvrnute Gručove viceve. Često su njegovi slučajevi puni nasilja, krvi i prosutih utroba ali ima i onih punih skrivene jeze na mračnim, bizarnim mestima. Kvalitet priča varira, od intrigantnih do predvidivo rutinskih ali serijal uspeva da izgradi i održi prepoznatljivu atmosferu što ga je ustoličilo kao jedan od uspešnijih proizvoda Bonelijeve agencije koji ima prođu širom sveta. Od 1987.g. Dilan Dog je objavljivan kod nas u izdanju novosadskog „Dnevnika“, da bi tokom inflacionih godina nestao, zajedno sa ostalim stripovima. Nakon nekoliko kratkotrajnih pokušaja da se vrati na kioske, Dilan ponovo startuje od broja 1, ovog puta u izdanju ’Edicije Vannini’. U „Užasu beskonačnosti“ Dilan Dog pokušava da pomogni Vitliju Dejvisu koji sreće vanzemaljce koje niko drugi ne vidi. Nakon psihijatrijskog tretmana otkrivaju se mračne tajne Vitlijevog detinjstva ali i potvrđuje postojanje vanzemaljaca. Dilan se, na kraju, pita ne nalazi li se beskrajni svemir iz koga dolaze leteći tanjiri u umovima svih nas?

            ’Edicije Vannini’ ekspozitura su Serđa Bonelija, matične kuće Dilana Doga i takođe objavljuju avanture Marti Misterije, Mr. Noa i Zagora. Predviđeno je da se novi doživljaji Dilan Doga pojavljuju svakog 4. u mesecu u sveska sa kartonskim koricama i na kvalitetnom papiru.

(2001)

OPASNI „MIRNI ŽIVOT“ „Mister No“ br. 1, „Opasne vode“, br. 2. „Vreme nasilja“ izdavač: Bonelli comics/Edicije Vannini, Beograd 2001.

Džeri Drejk, američki veteran Drugog svetskog rata, kome je dosta ljudske civilizacije (čitaj, gramzivosti i nasilja) odlazi, početkom 1950-tih, iz Njujorka u Južnu Ameriku, u malo mesto Manaus, u srcu Amazonske džungle. Željan mira i tišine on bi da vreme provodi u kafanama, da razgovara sa prijateljima, posebno sa krupnim Es Esom i tako troši svoje dane. Da bi preživeo bavi se turizmom pa svojim prastarim ’pajper’ avionom ili čamcima vozi znatiželjnike kroz džunglu. Nadimak ’Mister No’ zaradio je jer se ne libi da svima, čak i moćnicima, kaže ’ne’ kad mu se neki predlog ne dopadne. Međutim, vrlo brzo No se uverava da nigde ne postoji spokoj za kojim žudi, svuda ima loših momaka koji kinje slabe što on ne može i ne želi da trpi i – eto povoda za tuču. A ni turisti nisu oni koje on očekuje: umesto ljubitelja prirode i običaja Indijosa, najčešći korisnici njegovih usluga su surovi lovci na blaga, kriminalci u begu od pravde, ubice, otmičari i sličan ološ. Sve u svemu, Mister No već više od 20 godina, u strip sveskama, luta džunglama i Amazonom, deli pravdu i zabavlja se. Ovog prgavog momka kome je kosa na potiljku bela a na temenu smeđa, zamislio je Gvido Nolita alias Serđo Boneli a isprava ga je crtao Galiano Feri (oni su tim koji stoji i iza slavnog Zagora).

            U epizodi „Opasne vode“ koja se nastavlja u „Vreme nasilja“ Mister No pomaže grupi vojnika i jednom doktoru da doture pomoć u misiju oca Lepkea. U tom selu usred džungle živi i izvesni brat Norton, bogataš koji je podelio sav svoj novac i posvetio se pomaganju ubogima. Kada ekspedicija stigne u misiju tobožnji humanitarci otkrivaju se kao plaćenici gangsterskog bosa iz Njujorka, poslati da uhvate i do smrti muče brata Nortona koji je, u stvari, bivši kriminalac u kojem se probudila savest, što je bosa koštalo sinovljevog života i gomile para pa se on zakleo da će se osvetiti. Iako zarobljen, Mister No se ne predaje pa sledi krvavi obračun u kome, ni krivi ni dužni, ginu Indijosi ali i nevaljalci.

            „Mister No“ je još jedan avanturistički strip iz velike produkcije Serđa Bonelija, što znači da ga radi puno autora različitih ambicija i talenata. Njihova obaveza je da poštuju osnovne postavke lika i okoline, dok je sve drugo slobodno za intervencije i improvizacije. U brojnim epizodama česta su ponavljanja, naivni zapleti, slabašna karakterizacija, neubedljiv crtež. Ipak, „Mister No“ ume, kada je u dobrom izdanju, da bude uzbudljiv,  da ponese čitaoce u nepoznato i zabavi ih a to i jeste osnovna ambicija ovog strip serijala.

(2001)

POVRATAK DUHA SA SEKIROM Zagor br. 1 „Braća po krvi“ izdavač: Bonelli comics/Edicije Vannini, Beograd 2001.

U prvoj polovini XIX veka, na Divljem Zapadu, još uvek neistraženom i tek ovlaš dotaknutom surovom pohlepom belog čoveka, pohlepom koju on naziva ’civilizacija’, u Darkvudskoj šumi (u Luizijani), živi visoki belac, zaštitnik Indijanaca koji ga zovu Za-gor-te-nej, što znači ’Duh sa sekirom’ jer je, pored kolta, naoružan i ubitačnom sekirom s kamenim vrhom. Sa svojim drugom, ’malim čovekom s velikim stomakom’, imena Don Čiko Filipe Kajetano Lopez i Martinez - skraćeno znanim kao Čiko, Zagor, preko brda i dolina odlazi u brojne avanture, bori se protiv nevaljalaca svih boja i rasa, pomaže da se sklope i održe mirovni sporazumi belaca i crvenokožaca; ponekad su njegovi poduhvati pravi pravcati putevi u nepoznate predele fantastike i horora.

            Zagora je 1961.g. zamislio scenarista Gvido Nolita (što je pseudonim Serđa Bonelija) a nacrtao Galieno Feri; kasnije je Zagor postao proizvod različitih timova scenarista-crtača. Njegova dugovečnost dokaz je da ovaj mišičavi heroj sa osobinama Robin Huda (jer štiti slabe) i Tarzana (jer leti po drveću pomoću lijana i ispušta prepoznatljivi krik), u specijalnom kostimu (crvenoj majici s znakom na grudima - baš kao Supermen), uspeva da ’zapali’ maštu mnogih generacija dečaka koji uživaju i odrastaju uz dosadašnjih 500-tinjak epizoda. A sva je prilika da će epizoda biti još, kao što će biti i novih klinaca da ih čitaju. Svi oni će sasvim lako oprostiti i prečesto slabašne pričice i neubedljiv crtež.

            Epizoda „Braća po krvi“ jedna je od onih koje se prostiru na 200-tinjak strana i bavi se sukobom doseljenika i starosedelaca. Loši ljudi s jedne i druge strane, željni bogatstva i slave odnosno osvete, prete da izazovu sukob širih razmera i smrt nevinih. Zagor će ponovo krenuti u akciju smirivanja usijanih glava i kažnjavanja krivaca, u čemu će mu pomoći pošteni i dobronamerni.

            Zagor je jedan od legendarnih junaka Dnevnikovih izdanja „Zlatna serija“ i „Lunov magnus strip“ koja su 20-tak godina, sve do početka 1990-tih, hranila dečačku glad za pričama u slikama. Posle gotovo decenijske pauze, u izdanju ’Edicije Vannini’, ekspoziture ’Bonelli comicsa’, stari i novi ljubitelji moći će, svakog 18. u mesecu, u sveskama sa tvrdim koricama, na kvalitetnom papiru, da prate nove doživljaje stamenog duha sa sekirom.

(2001)

U VRELINI JUGA Tenesi Vilijams „Noć iguane“; izdavač „Solaris“, Novi Sad 2001.

Tenesi Vilijams (1911-1983) prevashodno je poznat kao pisac pozorišnih komada (po kojima su snimljeni i filmovi) “Tramvaj zvani želja“, „Staklena menažerija“, „Mačka na usijanom limenom krovu“. Prozni opus ovog autora, međutim, kod nas gotovo da nije prevođen mada je poprilično obiman - četiri zbirke priča i roman. Sabrane priče Tenesi Vilijamsa ispunile su knjigu velikog formata sa preko 600 stranica. Otuda je pojava knjige „Noć iguane“ u renomiranoj ’Solarisovoj’ ediciji ’Kult’ dobrodošla prilika da se barem delimično zaviri u Vilijamsovu prozu, posebno ako se ima u vidu da je ovih šest proza nastalo u razdoblju od 1931. do 1948. godine, dakle u prvim decenija njegovog spisateljstva.

            Iz ovih priča, kao opšti okvir dešavanja, izbija jara leta i kao težak pokrov pritiska tela, cedi znoj, muti razum dovodeći ga na granice iza kojih svest biva obrisana instinktima. Trenuci kada gorostasni crnac skače na belu kupačicu, krupna žena ulazi u spavaću sobu gurana nasrtljivcem koji joj doseže do grudi, kada starica osluškuje pokrete svog bolesnog muža, žena odguruje mogućeg ljubavnika jer ima godina koliko i njen sin, majka besciljno čisti po kuhinji, supruga gleda smrtno bolesnog muža dok spaljuje crve po drveću oko letnjikovca i, konačno, kada se usedelica, u naslovnoj priči, ponovo sukobljava sa svojim nervnim rastrojstvom, trenuci su fokusiranja svih spoljnjih i unutrašnjih snaga i stvaranja neponovljivog amalgama iz koga vode niti nevoljnih delanja čije posledice ostaju izvan interesovanja kako samih likova tako i pisca. Stanja zbunjenosti, otupelosti vrelinom, potencirana zatečenošću agresijom nekih marginalnih osoba ili prolaznika, otkrivaju bazični nedostatak životne energije uništene svakodnevnicom (punom bede ili relativno ugodnog standarda), svakodnevicom koja je progutala sve ideje, snove i ostavila ljušture što se kreću po navici. Emocije su takođe izbledele, osim u slučaju starice koja strepi nad bolesnim mužem i priseća se davnog letovanja; supruga u drugoj priči će, pak, smišljati izazovnu crninu, udvarače i izlaske posle muževljeve smrti i tek će nagomilana teskoba ocediti tren nežnosti koja je, ipak, samo izuzetak.

            Vilijamsova proza razvija se između škrtog, direktnog govora uz (kratkoj priči primereno) izbegavanja opisa i sveznajućeg govornika koji razjašnjava stanja likova, što, sveukupno, nudi čitaocu dovoljno izazova za zanimljiv literarni susret i doživljaj.

(2001)

USKRSNUĆE VEČITE ZMIJE „Martin Mistère“ br. 2 „Užas među Sumerima“, br. 3 „Puzeća smrt“ izdavač: Bonelli comics/Edicije Vannini, Beograd 2001.

U blizini drevnog grada Ur koga su sagradili moćni Sumeri, da bi kasnije netragom nestali, arheološka ekspedicija iskopava ostatke starog naroda. Mladi doktor Harknes uporno traga za grobnicama a nalazi samo zemlju i kamen. Njegov mentor pokazuje znake nestrpljenja i nerazumevanja prema asistentovim rabotama pa mladić, noću, sam pokušava da pronađe bar nešto što bi ga opravdalo. Iznenadni zemljotres otvara pukotinu u zemlji u kojoj su stepenice a na njihovom kraju bunar sa glinenim pločicama...

            Nekoliko meseci kasnije, u Njujorku, ljubitelj starina nađen je unakažen u reci Hadson. Marti Misterija, detektiv nemogućeg, prepoznaje ubijenog ali i način njegovog ubistva - Sumeri su tako sakatili svoje žrtve. Sledeći tragove koji povezuju još ritualnih ubistava Marti stiže do Harknesa a kroz njega i do Zmije, Puzeće smrti koju je kao Marduka prognao vladar Hamurabije. Potom sledi ’specijalitet’serije o Marti Misteriji: priča o usponu i padu jednog božanstva/sile sa uplitanjem praistorije, Atlantide, starih civilizacija i prokletstva koje samo što se nije ostvarilo. Tih 40-tak tabli glavni su adut ove epizode a slične epski razmahane spekulacije težišta su mnogih epizoda koje smo imali prilike da ranije pročitamo. Ispred i iza takve priče slede već šematizovane faze pojavljivanja misterije odnosno njenog eliminisanja (privremenog ili trajnog). Ovakav manir ne mora biti mana stripa ako se njime znalački barata, što podrazumeva i vođenje računa o izbalansiranosti segmenata. A upravo je neusklađenost mana epizode o ’Puzećoj smrti’. Posle dugog uvoda i razotkrivanja tajne, razrešenje je zbrzano, deluje prekratko i nategnuto. Čini se da je zadata dužina sveske (98 strana) naterala scenaristu da zloću ubije na najjednostavniji način, uprkos njenim enormnim moćima koje su nudile materijal za bar još jednu svesku velikih okršaja i nadmudrivanja. Očigledno je da serijski tretman Marti Misterije ume da ga ošteti svojim uterivanjem u zadate forme bez obaziranja na potencijale konkretne priče. Da Misterija baš i nije junak na koga se u Bonelijevoj kuće previše pazi dokazuje i zaista slab crtež ove epizode, za koji je kriv Kasaro Gaspre-Gaetano. Mada Marti Misterija nije pravljen sa pretenzijama da bude remek-delo 9. umetnosti to njegove tvorce ne oslobađa obaveza da što korektnije odrade svoj posao.

(2001)

SVETI KRUG ŽIVOTA I SMRTI „Martin Mistère“ br.1 „Avgustovski sneg“ izdavač: Bonelli comics/Edicije Vannini, Beograd 2001.

Marti Misterija, „detektiv nemogućeg“, autor TV emisije „Martijeve misterije“, avanturista, naučnik i profesor, od polovine 1980-tih  širom planete traga za razrešenjem tajni prošlosti, od nestalih kontinanata i plemena, ostrva Atlantide i Mu, preko biblijskih legendi i onih o kralju Arturu, do paralenih svetova i vanzemaljskih civilizacija. Prastari spisi i knjige, legende i sage ključ su za ulazak u nepoznato a Martijevo znanje i inteligencija, uz snagu Jave, neandertalca koga je Marti doveo u naše vreme, način su da se pronađe kakvo-takvo razrešenje problema i misterija. Ženski element klasičnog strip trojstva um-snaga-lepota je večita Martijeva verenica Dajana Lombard.

            U epizodi „Avgustovski sneg“ plavokosi njujorčanin i Java odlaze, sa četvoricom Indijanaca, na ritualno putovanje do doline Ranjeno koleno gde je 29.12.1890.g. pobijeno gotovo čitavo pleme Lakota indijanaca koje je predvodio poglavica Veliko stopalo. Ovim zločinom raskinut je sveti krug života, smrti i harmonije sa Prirodom. Da bi se krug uspostavio, prema predskazanju, biće nužno posle sedam generacija iznova krenuti na put do mesta tragedije. Istorija će se ponoviti, odabrani mladići biti ubijene od agenata udruženja „Snaga“ koje je Indijancima otimalo zemlju, ali će ta smrt uspostaviti krug i postati zaloga opstanka umalo uništene civilizacije. Marti, mada pomaže da se poduhvat izvede, ne uspeva da prevaziđe svoje zapadnjačke predrasude i vraća se kući bez jasne slike onoga što je doživeo. Mada crtački nije uvek najspretnije izvedena, priča se razvija sasvim korektno, objašnjenja je ne opterećuju za razliku od nekih ranijih epizoda u kojima su gušila strip.

            „Avgustovski sneg“ je prvi broj nove serije svezaka o Marti Misteriji, koga je do 1992.g. objavljivao novosadski „Dnevnik“. Novi izdavač, ’Edicije Vannini’, ekspozitura  su originalnog Martijevog izdavača ’Agencije Serđa Bonelija’. Predviđeno je da se svakog 27. u mesecu pojavljuje nova sveska (tvrdih korica i na kvalitetnom papiru) sa avanturama detektiva (ne)mogućeg.

(2001)

DUBINSKI POGLED U ŽANR „Okvir i retrospektiva: eseji, ogledi, prikazi“ Normana Spinrada; izdavač: Everest media, biblioteka ’Paradoks’, Beograd 2011.

Sekundarna literatura (dakle ono što se svrstava u prikaze, kritike, oglede i eseje) u naučnoj fantastici retka je pojava na ovdašnjim prostorima pa je, stoga, objavljivanje knjige „Okvir i retrospektiva: eseji, ogledi, prikazi“ Normana Spinrada ravno kulturnoj senzaciji. Domaći izdavači jesu voljni da objave žanrovsko delo (pre svega roman) ali im ne pada na pamet da štampaju knjige koje se bave teorijom žanra odnosno koje promišljaju njegove dosadašnje (ne)uspehe jer takve knjige teško da će imati više od šačice kupaca-čitalaca a to nikako neće pokriti ni troškove proizvodnje knjige; misterija  „Okvira...“ razjašnjava se kada zainteresovani čitalac otkrije da iza „Everest medija“ stoji Boban Knežević, jedan od najagilnijih promotera i izdavača naučne fantastike u proteklih 30-tak godina sa ovih prostora. „Okvir i retrospektiva“ je konkretan primer paradoksa naučne fantastike: ona važi za popularan žanr koji se rado ’konzumira’ ali gotovo da ne postoji čitalac voljan da uloži napore u dublje otkrivanje tajni štiva koje (navodno) voli. Pomenuti paradoks (a tako je i - gle čuda - ime biblioteke u kojoj je „Okvir...“ objavljen) nije lokalni specijalitet već je šira pojava koju konstatuje i Spinrad. On zaključuje da publika u naučnoj fantastici voli da čita plitke i pitke sadržaje zato što joj se takve knjige naturaju od strane izdavačkih kuća i medija koje oni plaćaju; želeći da izbegnu bilo kakav poslovni rizik izdavači potenciraju objavljivanje dela koja ’troše’ oprobane šablone (u najjednostavnijem obliku) dok seriozna naučna fantastika biva potisnuta u drugu plan. S druge strane, kao indirektni nastavak pomenute tendencije zapaža se i nedostatak/nepostojanje kritike koja bi pratila tekuću produkciju, promišljala je, ukazivala na manjkavosti i potencirala kvalitete (mada bi pridavanje tolikog značaja kritici moglo voditi u drugu krajnost odnosno u zamenu njene sekundarne uloge za ulogu direktnog vođe/usmerivača literarnih tokova što se u istoriji literature dešavalo ali nije bilo previše plodonosno jer je nametanje/diktiranje trendova primarnu književnost uvek vodilo u manirizam i ćor-sokak).

            Norman Spinrad (1940) spada u najglasnije zagovornike tzv ’novog talasa’, literarnog pokreta koji je s kraja 1960-tih i tokom 1970-tih uzdrmao temelje dotadašnjeg ’zlatnog doba’ naučne fantastike, ogrezlog u klišeima i književnoj jalovosti; ’novotalasovci’ su se zalagali za literarno ambiciozniju naučnu fantastiku, spremnu na eksperimente u stilu i jeziku, odnosno na traganje za novim temama i žanrovskim horizontima. Napori mladih pisaca prvenstveno iz Engleske i delom iz SAD urodili su plodom (uprkos otpora etabliranih autora) i naučna fantastika je posle godina tavorenja počela da prevazilazi granice nematnutog geta paraliterature. Uporedo sa pričama i romanima Spinrad je pisao kritike knjiga, stripova ili filmova tekuće produkcije, kao i prepoznatljive sintetske tekstove u kojima je sagledavao različite pojave u naučnoj fantastici. Desetak takvih radova, stvaranih u periodu od 1987. do 2010. godine odabrala je Lidija Beatović (poznavalac naučne fantastike i njen povremeni autor) i pod naslovom „Okvir i retrospektiva“ ponudila na uvid (odabranoj) publici. Knjigu čine tri celine „SF u stvarnom svetu“, „Sanjači svetova“ i Spinradova Autobiografija. U prvom segmentu, najčešće polazeći od nekolicine knjiga koje su mu skrenule pažnju, Spinrad analizira pojedine žanrovske fenomene, pronalazi pravilnosti i donosi zaključke o trenutnom stanju i tendencijama odnosno ukazuje na moguće probleme i njihova rešenja (potvrđujući tako praktično svoj stav o potrebi postojanja i funkcionisanja ’aktivne’ kritike). Baveći se žanrovskim promišljanjem daleke budućnosti, trećeg sveta (iz pozicija autora koji pripadaju ’prvom’, razvijenom svetu), političkim porukama u naučnoj fantastici, zajedničkim vizijama osvajanja svemira,  kiberpankom kao svežim buntovnim pokretom u žanru, nastajanjem nove umetničke forme - grafičke novele, te tavorenjem i ’spasavanjem’ naučne fantastike, Spinrad duhovito i vispreno promišlja brojne segmente literature ali i sveukupnog okruženja u kome se naučna fantastika stvara i u kome živi svoj život odnosno povratno utiče na okolinu. U svojim tekstovima Spinrad povezuje mnoštvo pisaca, od autora iz ’zlatnih vremena’ (Klark, Hajlajn) preko onih koji su njegovi generacijski ispisnici (Benford, Dik, Sterdžen) do novih snaga (Kim Stenli Robinson, Ber, Gibson, Sterling, Širli). Poneki autori kao što su Benford, Ber ili Robinson, ’protagonisti’ su u više eseja, mada se ne pominju uvek po dobru; Spinrad takođe ne zaboravlja ni sopstvene knjige koje, bez lažne skromnosti, stavlja u kontekst izlaganja o pojedinim temama.

            U drugom segmentu su sabrane impresije o žanrovskim velikanima kakvi su Sterdžen, Vonegat, Balard i Dik. Prateći njihove karijere Spinrad sagledava interesovanja koja su ih zaokupljala (ili proganjala) kao i muke kroz koje su prolazili, od autorskih blokada preko besparica do uvek konfliktnih odnosa sa izdavačima. Ni u svojoj Autobiografiji Spinrad nije mogao da pobegne od ovih bolnih a očito opštih mesta u životu pisaca koji ne ’štancuju’ literarnu konfekciju. Njegova karijera neprestano ’vrluda’ između primamljivog gotoiziranog sveta (praćenog masama fanova), pokušaja da se iz tog sveta pobegne i borbe sa izdavačima koji uporno nastoje da njegova dela vrate-ukalupe u standardizovanu ponudu. Rezultat sukoba Spinradovih ambicaja i uredničkih zahteva je neredovno pojavljivanje njegovih knjiga i egzistencija koja se penje do ruba bogatstva i srlja u širomaštvo i oskudicu.

            Razabiranje u dinamičnom svetu literature svako nije lak i rutinski posao; osim istrajnog iščitavanja novih knjiga nužno je, pored promišljanja ponuđenih sadržaja, i njihovo ’pozicioniranje’ u žanrovskim tokovima, što sveukupno zahteva i iskustvo i dar otkrivanja mikro i makro veza. Spinrad uspeva da se od pojedinačnog uspne ka opštem, da prepozna sličnosti i razlike, pravilnosti i tendencije i, konačno, svoje ideje i stavove ispiše razložno i razumljivo, bez insistiranja na velikim frazama. Zato su njegovi tekstovi čitljivi, dinamični i - dopadljivi. Čitalac svakako ne mora da se slaže sa iznetim stavovima i zaključcima (a poneki su zaista ’nategnuti’ jer su ograničeni poznavanjem naučne fantastike izvan engleskog govornog područja, pate od nedoslednosti u kritičarsko-esejističkoj metodologiji, odnosno od ambivalentnog odnosa prema stilsko-literarnom segmentu naučne fantastike). Ipak, ono što se ne može poreći jeste da Spinrad uspeva da zaintrigirao i pouči, što je svakako odlika vrsnih pisaca i kritičara. Stoga je „Okvir i retrospektiva“ izuzetna knjiga za ambicioznije čitaoce koji bi želeli da dublje sagledaju literaturu koja ih zanima odnosno nezaobilazni priručnik za buduće kritičare ili istoričare/teoretičare naučne fantastike.

(2012)