SMEHOTRESNI ANTIHEROJI „Boja magije“ Teri Pračet, izdavač Laguna, Beograd, 1998.

            Svetovi žanrovske književne fantastike obećana su zemlja za autore parodija jer nude nebrojene konfekcijske obrasce i manire koji prosto vape za razobličavanjem njihove nakaradnosti i gluposti. Nemali broj pisaca odazvao se ovom izazovu ali, nažalost, rezultat tih napora prečesto su skleptana delca za jednokratnu upotrebu. Razlog za to je ili megalomanska želja da se odjednom ismeje sve u žanru pa se dobija papazjanija bez glave i repa ili neotkrivanje odgovarajućih ’krtih’ mesta u onome što se ismeva pa poigravanje ostaje na ’pola puta’, niti je šablon niti punokrvna parodija. Očito da autori, u svom poletu, zaboravljaju da i parodija mora da, pre svega, bude kompletno, celovito delo.

            Među onima koji su uspeli u teškom zanatu parodije (u SF žanru su to Šekli, Harison, Lundval, Šo, Adams; u epkoj fantastici Antoni i Asprin) britanac Teri Pračet poslednjih godina je najpominjaniji. Ceo njegov dosadašnji opus u parodijskom je tonu. Zapaženi su mu romani u kojima je ’ismevao’ seriju „Prsten“ Larija Nivena, klasičnu spejs-operu starog kova sa bezbroj mana. No, tek kada je počeo da piše romane iz Disksveta, Pračet je izbio u žižu interesovanja te sada svaka njegova nova knjiga odmah ulazi na bestseler liste. On obilato koristi ovu ’gužvu’ i godišnje izbacuje jedan ili dva nova nastavka pa serija broji preko 20 knjiga (za sada). O razmerama uspeha govori i fascinantan podatak da jedan procenat svih knjiga prodatih u Engleskoj čine upravo Disksvet romani. Kad se tome dodaju i prateći artikli, igračke, posteri, majice ili serija crtanih filmova, jasno je da Pračetovo spisateljstvo čini značajan segment popularne kulture Engleske a zatim i ostatka sveta koji je upoznao Disksvet i počeo da uživa u njemu.

            Prva knjiga koja je otvorila Disksvet svemir je „Boja magije“ iz 1983.g. U pitanju su četiri novele sa istim junacima i mestom dešavanja – svetom koji je, kao u starim legendama, velika ploča koja leži na leđima slona a po svemiru je nosa ogromna kornjača (nepoznatog pola). Svi koji nastanjuju ovo mesto istovremeno su i poznati i nepoznati. Poznati jer su znanini iz bezbroj dela epske fantastike; reč je o srednjevekovnom miljeu, čarobnjacima, kraljevima i princezama, esnafima lopova i ubica, junacima varvarima, magijskim moćima i kultovima... Nepoznato sledi po prepoznavanju obrasca i sastoji se u tome da se niko od pomenutih ne ponaša kako bi trebalo, kako se od njih očekuje jer se Pračet potrudio da svakoga pretumba i karikira. Stoga je čarobnjak nekvalifikovan jer je izbačen sa Nevidljivog univerziteta koji obrazuje ’prave’ kvalifikovane čarobnjake, junaci varvari uglavnom imaju muka sa izgovaranjem reči sa više od dva sloga, zmajevi postoje ako se u njih veruje, glavni junak je u stvari turista koji bi da obiđe sva čudesa o kojima je čitao u zabavnim romanima a tu su i bogovi skloni varanju na kocki. Pisac je  namerio  da u priče uplate i mnoštvo otkačenih čudesa kakva su kovčeg od kruškovog drveta mudrosti koji se kreće na sopstvenim nogama i ima zube ispod poklopca, smrt koja se šeta okolo i svojom kosom skuplja duše, knjige koje su toliko opasne da moraju biti lancima vezivane u mračne ćelije, trolovi od morske vode ili prvi astronauti koji trebaju da istraže spoljne svetove...

            Manje verzirani čitaoci mogu se zabaviti vratolomijama i otkačenim avanturama punim dosetki i šala. Oni koji poznaju žanr imaće dodatno zadovoljstvo u otkrivanju aluzija na dela Tolkina, Hauardovog Konana, Murkokovog Elrika od Melnikonea i drugih, više ili manje znanih pisaca. Pračet se u „Boji magije“ zadovoljava poigravanjem tek nekim opštim mestima i šemama žanra, uspevajući da priče uglavnom budu dimanične i pune neobičnih situacija u kojima će čarobnjak kolerik i flegmatični turista stizati na rub propasti i uspevati da se izvuku (zarad novih nastavaka). Zahvaljujući skromnim ciljevima roman je spasen od padanja u pretencioznost koja bi ga ugušila. No, treba zapaziti da je ovo tek prva knjiga te su i sve teme i ideje nove. Teškoće dolaze kasnije kada treba održati svežinu i inventivnost. Ovoj opasnosti nije odolela ni legendarna serija „Galaktički vodič za autostopere“ Daglasa Adamsa u kojoj prve tri knjige, uprkos padovima, u celini uspevaju da održe kvalitet ali su četvrti i peti deo definitivni promašaji. Pračet je, za razliku od Adamsa, sam sebi zadao i jednu otežavajuću okolnost: dok je njegov kolega po volji menjao mesta dešavanja što je često bio koren uspešnosti neke epizode, Pračet se ograničio na nekoliko pravila koja važe po celom svetu. Ipak, Disksvet je izdržao 20-tak nastavaka. Ostaje nam da vidimo, održi li izdavač obećano objavljivanje novih knjiga svaka tri meseca, sa kakvim uspehom je Pračet nastavio smehotresne dogodovštine svojih antiheroja. Za sada je pred čitaocima zabavna knjiga koja je uspela u svojoj nameri da ih nasmeje.

(1998)

MALI, VESELI SVEMIRCI Trilogija „NOUMI“ („Kamionci“, „Buldožerci“, „Krilci“) Teri Pračet, izdavač Polaris, 1993.

Humoristički SF retka je biljka. Da li zato što su SF pisci mrgodni ljudi ili što je budućnost mračna pojava, tek, malo je knjiga ove vrste. Naravno, nije da ih nema. Setite se, osim Adamsovog „Vodiča kroz galaksiju za autostopere“ ili (ako vam se ovakav prevod naslova ne dopada) „Autostoperskog vodiča kroz galaksiju“ koji mnogima odmah pada na pamet, i Lundvalovog „Nije vreme za heroje“ (te nastavka istog objavljenog onomad u „Alefu“) ili Harisonovog „Bilija, heroja galaksije“. (O Vonegatu koji je otišao stepenicu višlje od ostalih i gazi po dubokom gorko-smešnom cinizmu neću ni da govorim iako je tip čist genijalac.)

            No, vratimo se, posle ove male digresije, na početak koji kaže: „Humoristički SF retka je biljka.“ Jedva da ga ima. Jedva ali – ipak. Dokazuje to i Pračetova „Noumi“ trilogija.

            Ako ste nekada čitali Koksovu knjigu „Murzilka, dnevnik šumskog patuljka“ (postoji jedno izdanje ove knjige od pre rata – onog Drugog svetskog – pa izdanje u tri knjige u biblioteci „Lastavica“ a deo knjige objavio je i Žika Bogdanović pre neku godinu), Noumi će vas, barem u početku, podsetiti na tog veseljaka i njegove prijatelje. Naravno, vrlo brzo se utvrdi da se sličnost svodi samo na, istina, neodoljivo ali kratkotrajno podsećanje (na mladost) jer Noumi ne samo da su svemirci izgubljeni na Zemlji nego je i Pračetova priča o njima daleko od čiste bezazlenosti Koksove (bezazlenost pomenute nije da nema i kod Noumija ali ona svakako nije težišna u knjigama). U Pračetovoj priči žmirnu, s vremena na vreme, iskrice sarkazma ili ismejavanja ili dovođenja do apsurda stvari koje se svakodnevno uzimaju zdravo za  gotovo i čine temelje tzv. Zapadne civilizacije.     

            Da bi mogao da ispaljuje ovakve strelice (sa kojima ipak ne preteruje jer Noumi su vesela knjiga a ne traktat ili tako nešto) Pračet je napravio nešto nalik na dvostruki salto suprotstavljajući prvo Noume Izvanaše, Noumima iz Radnje a onda sve njih ljudima. Stara priča da strancima ništa nije sveto te da vide ono što domaći ne vide (ili neće) ponovo je iskorišćena za stvaranje grotesknih situacija. Tako Izvanaši samom svojom pojavom prvo razbucaju religiju Radnjaša (koja veli da van Radnje nema ničega jer je ova sve) a potom, natenane seckaju i ostale delove jedne, do tada, samozadovoljne zajednice. Ali, tako je to kad stignu varvari.

            Sve rečeno dešava se u prvoj (najboljoj) knjizi. Ostatak govori o bekstvu iz Radnje u kamenolom, borbama za vlast u Noumi narodu (što je tako ljudski i jadno), dolasku svemirskog broda koji će Noume odvesti kući i o stalnoj borbi 10cm visokih bića protiv ljudi koji se, naravno, nikako ne ponašaju po Noumi-normama. Mi svakako znamo zašto je tako – jer ne poštujemo ni sopstvena pravila. (Ne kaže džabe poslovica da su zakoni stvoreni samo zato da bi ih ljudi kršili.)

            Onako usput, pored svih dešavanja, Pračet se igra i standardnom (iz SF stripova, filmova i starijih knjiga znanom) podelom uloga na: Snagu, Lepotu i Mozak. Tako kod Pračeta glavni junak jeste snažan i spretan (kako treba) ali ga muče mnoge nedoumice (što jednu Snagu ne bi smelo da buni i ometa u ulozi). Glavna lepotica je prava (kako bi to ljudi rekli) „Emancipovana žena“ (tj. ne bavi se jedino vrištanjem i upadanjem u nevolje iz kojih treba da je izbavi dragan tj. Snaga). Mozak su čak tri Noumija: jedan pravi pronalazač, jedan vozač-fanatik i jedan mozak deo kompjuterskog mozga iz svemirskog broda.

            Na kraju svih zapleta Noumi se potrpaju u svoj brod i odu ni ne pozdravivši se sa ljudima (od kojih su sve vreme krili kako patuljci rade u svim bajkama). A i zašto bi? Istina, Pračet ostavlja sebi ’kuku’ za koju bi mogao da zakači koji nastavak (ako mu se baš bude htelo). Do tada Noumi su otišli na rodnu planetu, na zadovoljstvo čitalaca koje su ove inteligentno tj. smišljeno pisane knjige, i pored nekih slabijih delova, uspele da nasmeju i razvesele što je, u ovom trenutku, na ovom mestu, pravi luksuz, zar ne?

P.S.

I da ne ostane zaboravljeno: prevod ovih knjiga, vrlo duhovit, napravio je A. B. Nedeljković

(1993)

NA ŠARENOM PALAČINKASTOM SVETU

O Disksvetu Terija Pračeta, povodom novih romana «Oružane snage» i «Dame i gospoda»

U beskrajnom mnoštvu svetova postoji jedan sasvim tanak, tako reći palačinkast, što jezdi kroz Vaseljenu na leđima četiri džinovska slona koji, opet, stoje na  oklopu jedne matore, ogromantne kornjače. To čudo je, zbog svog oblika, nazvano (naravno) Disksvet i nastanjeno, kako i priliči, raznovrsnim življem – od ljudi, onih normalnih i onih koji su čarobnjaci ili veštice ili, barem, pripadnici straže, ili su delimično ljudi a delimično vampiri odnosno vukodlaci odnosno zombiji, preko patuljaka (onih sitnih, da izvinete, prcvoljaka što kopaju gvožđe i zlato, strašno su bradati, bez obzira da li su muškarci ili žene, i o kojima se svašta priča, naročito da su obdareni po pitanju... znate već kom) i njihovih smrtnih neprijatelja kamenih trolova (patuljci, jel te, kopaju minerale a trolovi se vrlo mineralne stene), sve do vilenjaka, zmajeva koji eksplodiraju kad ih iznerviraju i jednog  vragolastog orang-utana. Neizvesno je da li se u stanovnike Disksveta može ubrojiti i Smrt obzirom na njene aktivnosti usmerene upravo na smanjenje broja stanovnika; no, s druge strane i Smrt ispoljava neke sasvim normalne sklonosti kao što je namera da jedno vreme batali posao i – odmara se. Najveći grad Disksveta je Ank-Morpork koji leži na reci Ank, ponekad tako muljevitoj da izgleda kao da teče naglavce. Ovaj dom milion duša stecište je raznovrsnog življa koje mu hrli u pohode, bilo da se divi kulturnim znamenitostima, da traži posao ili žrtvu za pljačku. Ali, za neobaveštene nevaljalce nema popusta: u Ank-Morpoku lopovi su sindikalno-esnafski organizovani, baš kao i prosjaci, ubice, klovnovi, čarobnjaci i ostala poštovanja vredna zanimanja; shodno rečenom, uljezi nisu poželjni jer red mora da se poštuje a o tome se brine i gradska straža, manje više (ne)uspešno i (ne)spretno. Straža mora da pazi i na ekstremne elemente među patuljcima i trolovima, uvek spremne da izazovu tuče u ime ispravljanja starih nepravdi.

            Malo postrani od Ank-Morpoka leži brdovito-šumovita kraljevina Lenkr, toliko mala da vam je, ako želite da se dobro ispružite, potreban pasoš jer zalazite u tuđu teritoriju. U toj idiličnoj zemlji vlada izvesni kralj Verens II, koji je na to mesto došao više zalaganjem trija veštica nego po nekom prirodnom pravo. Ipak, novopečeni vladar pun je entuzijazma po pitanju napretka svoje državice i podanika. U tome ga pomalo ometa nedovoljno jasan emotivni odnos sa jednom od veštica, onom najmlađom, a i banda vilenjaka koja se nameračila da osvoji ovu teritoriju za sebe i svoje uživanje.

            Kad se sve doda i oduzme u obzir, život na Disksvetu jeste lep i zabavan ali može da bude i poprilično zapetljan, neizvestan a, bogami, i smrtonosan.

           

            Glavni krivac za nastanak Disksveta je Teri Pračet, pisac koga ćete prepoznati po vanrednom (ne)uspelom imidžu – naočarima (koje, istina, hoće ponekad i da skine kad ga slikaju) i velikom kaubojskom šeširu. Pre serije o Disksvetu napisao je nekoliko knjižica u kojima se zabavljao na račun šablona naučne fantastike a kada je pre 20 godina rešio da se malo poigra i epskom fantastikom objavio je roman «Boja magije» i njime započeo seriju o Disksvetu. Sve ostalo je, kako se to uobičajeno kaže, legenda koja se protegla, za sada, u 30-tak knjiga i ne namerava da stane. Čitaoci su lako lepo reagovali na Disksvet, što će reći da im se dopao pa su ga kupovali i kupovali sve dok ova serija nije postala 'brend' i fenomen na koji se ozbiljno računa u izdavačko-finansijskim planovima. Naravno, knjige je počela da prati, osim moćnih reklama, i pripadajuća 'masa' sastavljena od crtanih filmova, igrica, postera, kućnih predmeta, majica itd i sl. Značajan segment čitavog poduhvata jesu ilustracije Džoša Kirbija, sasvim prepoznatljive po svojim jarko obojenim karikaturalno-grotesknim protagonistima; ko jednom poveže ove slike sa Disksvetom neće se dvoumiti čim ugleda neku – znaće da se iza nje krije nova porcija zgoda i nezgoda sa ovog uvrnutog mesta.

            Humoristička literatura ima svoja pravila a jedno od njih jeste da je reč o jako kvarljivoj robi. Sprdanje sa nekim šablonima i obrascima ume da bude zabavno ali i otužno ako se u tome pretera, karikiranje tekućih situacija efikasno je samo dok su one aktuelne ili u svežem sećanju, premnogo krevaljenja lako rezultira zasićenjem konzumenata i izaziva otupelost i odustajanje od daljeg čitanja. Pračet je, poučen iskustvima svojih (i tuđih) ranijih dela, shvatio da ne treba da se 'ispuca' u prvoj knjizi i odmah razbuca sve što mu padne šaka. Stoga je pažljivo dozirao svoj humor po broju motiva u jednom romanu a dozirao je i obim knjiga (330-350 strana džepnog formata) i njihovu učestalost izlaženja (ne više od dve godišnje; u proseku 1,5 u sezoni). Iako je u početku izgledalo da će biti praćen jedan junak, Pračet je mudro proširivao paletu likova, odustajući od direktnog nastavljanja iz knjige u knjigu  u korist mozaičkog principa, tako da sada seriju o Disksvetu čine manje-više nezavisne celine (pa je moguće 'upadati' u svet bez većih problema). Kako je rečeno, dešavanja su, pretežno, bazirana na Ank-Morpok i Lenkr ali mogu i da švrljaju. Mini serije u velikoj su one o gradskoj straži i vešticama a i Smrt se često muva uokolo (kao i orang-utan, koji je još uvek sporedan tip). Zapleti su ponekad kriminalistički, ponekad ljubavni a ima i onih zasnovanih na prebacivanju pojava iz ovog našeg sveta u onaj tamo (film, popularna muzika, upotreba vatrenog oružja-kubure...). Romani započinju gomilom naizgled nevezanih fragmenata iz kojih se, protekom stranica, kristalizuju nosioci radnje, njihovi odnosi i zapleti, da bi do kraja uglavnom sve nepoznato bilo otkriveno mada je, usput, ostavljana i poneka 'kuka' za neku novu knjigu (ako nešto ostane nejasno zato što je pisac preko toga prebrzo prešao pa smetnuo s uma u daljem razvoju – šta se može, ko radi taj i greši). Humorni ton potencira se na svakom koraku i različitim sredstvima; njegovo težište ponekad je na samoj radnji ali češće je na dijalozima, koji umeju da budu vrlo brzi i vrcavi; konstantan izvor smeha jesu komentari samog pisca kojima otkriva neočekivane činjenice u obliku 'objašnjavanja' nekog pojma-pojave i/ili iz priloženog izvlači sasvim otkačen zaključak. A kada se dobrano uđe u radnju a ova još i ubrzava, Pračet, da bi održao tenziju, koristi sasvim neliterarna sredstva za stvaranje slike – poseže za stripovskim onomatopejama tipa bonk!, bang! i sličnim. Na taj način nema usporavanja da bi se opisao neki pokret ili geg a čitaocu je vrlo jasno šta se dešava (jasnije nego da je za opis upotrebljeno nekoliko reči ili rečenica).

Mada se, posle čitanja, može ustvrditi kako je neki od segmenata serijala uspešniji od prethodnog (što je, uostalom, nesporno), ovakve tvrdnje ostaju u senci čitave sage, odnosno Disksvet se prevashodno pojavljuje kao ogromni konglomerat u kome delovi mogu imati samostalan status ali tek u 'sadejstvu' s ostalima dobijaju pravo i puno značenje. Otuda nema mnogo smisla negativno ocenjivati pojedinačne delova (ali, isto tako, nema mnogo koristi ni od tvrdnji da je neka knjiga bolja od drugih). Disksvet je celina, još uvek u nastajanju, koja fascinira širinom zahvata, šarenilom ideja i brojem ispisanih stranica. Onima kojima se palačinkasti svet dopada ne smeta poneka slabost, oni ga vole i verni su mu. Svi drugi neće, na osnovu nekog naslova, moći da sagledaju celinu i ostaće uskraćeni za zadovoljstvo koje ova nudi. Stoga, konačna dilema je jasna – otići na Disksvet ili ostati ovde.