Strip “Beskrvni” je od 2011. godine
“pobočni” serijal (tzv “spin-off”) već kultnog serijala “Vekovnici”,
započetog 2007. godine; idejni vođa i scenarista oba serijala je Marko
Stojanović (1978)
nesporna strip institucija, čitaj posvećeni, uporni i tvrdoglavi strip
autor, agilni organizator i promoter 9. umetnosti na prostorima Balkana.
Junak “Beskrvnih” je vampir Aleksej
Vasiljević, epizodista “Vekovnika”; Aleksej je bio jedan od odabrane Dvanaestorice (najsposobnijih,
najkrvoločnijih) iz najužeg kruga oko Gospodara svih vampira. U “Beskrvnima”
on je, međutim, odmetnik, izdajnik, jeretik koji proganja i ubija svoju
nekadašnju braću (kao što i oni žarko žele da njega eliminišu). Kako je i zašto
došlo do raskola između Gospodara i Alekseja pitanje je koje će
svakako biti razjašnjeno, malo-po malo, tokom albuma koji (neminovno) slede.
“Beskrvi” su započeli žustro,
‘u sred srede’ albumom “Mrtva straža” sačinjenom od kratkih priča
koje skiciraju Aleksejevu poziciju, bez previše objašnjavanja i sa mnogo
burnih dešavanja i brzih akcija u kojima on eliminiše svoje (svakojake) protivnike.
Drugi album “Zla krv” varira fragmentarnu strukturu prethodnog albuma
mada je ovde jedna velika priča podeljena (kao u literarnim romanima) na
poglavlja. “Treći čin” je svoje fragmente proširio i na prošlost (prva
dva albuma su ovovremenska) dajući tako dublju perspektivu ključnog sukoba i
pojedinačnih dvoboja. Najnoviji, četvrti album “Dvanaestorica” bavi se,
kako mu i naziv kaže, pričama članova najužeg kruga oko Gospodara a Aleksej
u njima i nema posebnu ulogu. Osam se priča prostire u različitim epohama i na
raznim meridijanima što dodatno dinamizuje album koji i inače obiluje
zanimljivim postavkama i dešavanjima. Ono što je, pak, najbitniji pomak koji
priče donose je svojevrsna filozofska dilema odnosno jednako takav filozofski
odgovor na istu; ova vizura donosi sasvim nesvakidašnje, neočekivano a vrcavo
duhovito razrešenje situacija ili posebnim tonovima boji finalne kadrove priče.
Tako će, nesporno vešti ali i beskrajno nadobudni Borselino de Santo, u
epizodi “Razvojni put Borse Šnajdera” (što je naravno parafraza naslova
drame ingenioznog Aleksandra Popovića) na fatalni način otkriti da ima
onih koji umeju da pročitaju njegovu fintu (a to je, na manje ni više, nego Čen
iz “Vekovnika”) a zbog čega se ostaje – bez glave. Slično otkrovenje će
se ukazati onima koji ne veruju u anđele (“Pali”) ili će se sposobnost
da se svako dostigne premetnuti u tešku kletvu (“Plen”). “Lovac” i “Poslednji
i zadnji” su minijature sa zloslutnom finalnom udarnom rečenicom (“panč
lajn”). “Kraj” govori o brzom Damjanu koji upak biva prestignut
(sopstveom smrću) a “Početak” priča o velikim žrtvama koje se čine u ime
višeg dobra. Najuzbudljivija i najotkačenija priča je “Kleveta” u kojoj
se na sudu sreću Jozef K. i “Prvoumrli, Gospodar neprebrojnih,
Rodonačelnik beskrvnih, Otac svih vampira”; Jozef K. je optužen da je, ni
manje ni više, dezertirao iz redova Dvanaestorice! Vatromet rečenica
koje su višesmislene ili apsurdne umešan
je sa trivijalijama i kalamburima dokazujući nadmoć apsurda i Homo Ludensa
nad svim “ozbiljnim” situacijama.
Marko Stojanović je za ovaj
album u kome su priče crno-bele i obojene, po svom proverenom receptu,
angažovano iskusne i mlade crtače Kenana Halilovića, Stefana Katanića, Emre
Sonmeza, Osmana Hajdarića, Zvonimira Vidića, Hrvoja Ružića, Marka Nikolića i
Gašpera Krajnca, koji su raznorodnim crtačkim stilovima svaku priču učinili
apartnom u ovom albumu; no, u konačnom sagledavanju ovo bogatstvo grafizama
ispostavlja se kao velika, samosvojna vrednost. I tako žar i polet s kojima Marko
Stojanović ispisuje „Beskrvne“ i gradi priče, koje
se ne iscrpljuju na nivou pukih žanrovskih „uradaka“ već imaju i značenjsku
težinu, dobija adekvatnu potporu u višestrukim likovnim pogledima na stvarnost
i horor fantastiku što je, sveukupno, zaloga valjanosti ovog albuma ali
i čitavog serijala čijem nastajanju imamo privilegiju da prisustvujemo.
(„Dnevnik“,
2024.)
0 komentara:
Постави коментар