FILOZOFSKE DILEME MOĆNIH VAMPIRA – “Beskrvni IV - Dvanestorica” scenariste Marka Stojanovića i više crtača; izdanje: Marko Stojanović i Udruženje ljubitelja stripa i pisane reči “Nikola Mitrović Kokan” Leskovac, 2024.

 

        Strip “Beskrvni” je od 2011. godine “pobočni” serijal (tzv “spin-off”) već kultnog serijala “Vekovnici”, započetog 2007. godine; idejni vođa i scenarista oba serijala je Marko Stojanović (1978) nesporna strip institucija, čitaj posvećeni, uporni i tvrdoglavi strip autor, agilni organizator i promoter 9. umetnosti na prostorima Balkana. Junak “Beskrvnih” je vampir Aleksej Vasiljević, epizodista “Vekovnika”; Aleksej je bio jedan od odabrane Dvanaestorice (najsposobnijih, najkrvoločnijih) iz najužeg kruga oko Gospodara svih vampira. U “Beskrvnima” on je, međutim, odmetnik, izdajnik, jeretik koji proganja i ubija svoju nekadašnju braću (kao što i oni žarko žele da njega eliminišu). Kako je i zašto došlo do raskola između Gospodara i Alekseja pitanje je koje će svakako biti razjašnjeno, malo-po malo, tokom albuma koji  (neminovno) slede.

        “Beskrvi” su započeli žustro, ‘u sred srede’ albumom “Mrtva straža” sačinjenom od kratkih priča koje skiciraju Aleksejevu poziciju, bez previše objašnjavanja i sa mnogo burnih dešavanja i brzih akcija u kojima on eliminiše svoje (svakojake) protivnike. Drugi album “Zla krv” varira fragmentarnu strukturu prethodnog albuma mada je ovde jedna velika priča podeljena (kao u literarnim romanima) na poglavlja. “Treći čin” je svoje fragmente proširio i na prošlost (prva dva albuma su ovovremenska) dajući tako dublju perspektivu ključnog sukoba i pojedinačnih dvoboja. Najnoviji, četvrti album “Dvanaestorica” bavi se, kako mu i naziv kaže, pričama članova najužeg kruga oko Gospodara a Aleksej u njima i nema posebnu ulogu. Osam se priča prostire u različitim epohama i na raznim meridijanima što dodatno dinamizuje album koji i inače obiluje zanimljivim postavkama i dešavanjima. Ono što je, pak, najbitniji pomak koji priče donose je svojevrsna filozofska dilema odnosno jednako takav filozofski odgovor na istu; ova vizura donosi sasvim nesvakidašnje, neočekivano a vrcavo duhovito razrešenje situacija ili posebnim tonovima boji finalne kadrove priče. Tako će, nesporno vešti ali i beskrajno nadobudni Borselino de Santo, u epizodi “Razvojni put Borse Šnajdera” (što je naravno parafraza naslova drame ingenioznog Aleksandra Popovića) na fatalni način otkriti da ima onih koji umeju da pročitaju njegovu fintu (a to je, na manje ni više, nego Čen iz “Vekovnika”) a zbog čega se ostaje – bez glave. Slično otkrovenje će se ukazati onima koji ne veruju u anđele (“Pali”) ili će se sposobnost da se svako dostigne premetnuti u tešku kletvu (“Plen”). “Lovac” i “Poslednji i zadnji” su minijature sa zloslutnom finalnom udarnom rečenicom (“panč lajn”). “Kraj” govori o brzom Damjanu koji upak biva prestignut (sopstveom smrću) a “Početak” priča o velikim žrtvama koje se čine u ime višeg dobra. Najuzbudljivija i najotkačenija priča je “Kleveta” u kojoj se na sudu sreću Jozef K. i “Prvoumrli, Gospodar neprebrojnih, Rodonačelnik beskrvnih, Otac svih vampira”; Jozef K. je optužen da je, ni manje ni više, dezertirao iz redova Dvanaestorice! Vatromet rečenica koje su  višesmislene ili apsurdne umešan je sa trivijalijama i kalamburima dokazujući nadmoć apsurda i Homo Ludensa nad svim “ozbiljnim” situacijama.

        Marko Stojanović je za ovaj album u kome su priče crno-bele i obojene, po svom proverenom receptu, angažovano iskusne i mlade crtače Kenana Halilovića, Stefana Katanića, Emre Sonmeza, Osmana Hajdarića, Zvonimira Vidića, Hrvoja Ružića, Marka Nikolića i Gašpera Krajnca, koji su raznorodnim crtačkim stilovima svaku priču učinili apartnom u ovom albumu; no, u konačnom sagledavanju ovo bogatstvo grafizama ispostavlja se kao velika, samosvojna vrednost. I tako žar i polet s kojima Marko Stojanović ispisuje „Beskrvne“ i gradi priče, koje se ne iscrpljuju na nivou pukih žanrovskih „uradaka“ već imaju i značenjsku težinu, dobija adekvatnu potporu u višestrukim likovnim pogledima na stvarnost i horor fantastiku što je, sveukupno, zaloga valjanosti ovog albuma ali i čitavog serijala čijem nastajanju imamo privilegiju da prisustvujemo.

            („Dnevnik“, 2024.)

KRAUT ili SAĆE - ILIJA BAKIĆ, piše IVANA MILAKOVIĆ, blog HRONIKA MAČJEG ŠKRABALA

 

Hronika mačjeg škrabala

Kraut ili saće, Ilija Bakić

 

Knjigu Kraut ili saće možete da posmatrate kao roman u četiri poglavlja-priče, ili, ako vam se više sviđa, kao četiri povezane priče o Jakopusu Krautu, pesniku, filozofu, lekaru i alhemičaru.

Jakopus Kraut je sve vreme u potrazi, pre svega duhovnoj (uzgred, ukoliko pročitate opis knjige na sajtu izdavača (Agora), ili na bilo kom sajtu koji je preneo opis sa sajta izdavača, naići ćete na poprilične spojlere (u smislu, Jakopus Kraut u priči/poglavlju traži, traži, a u opisu na sajtu izdavača saznate i šta je našao i kako se knjiga završava; što ne smeta svakom, ali ima ko ne voli takvu vrstu spojlera)).

Elem, Krautova potraga vodi ga širom Evrope (prema opisu, Evrope poznog srednjeg veka, ali s obzirom na to da susreće Kazanovu i grofa Sen Žermena, to je osamnaesti vek), po zabačenim ostrvima i nimalo zabačenim gradovima, po kamenjarima, katakombama, palatama… A sve u pokušaju da pronađe one najbitnije tajne, delom alhemičarske, delom mnogo više od toga.

Kao što rekoh, u suštini duhovna potraga. I to potraga koja ne prestaje kakvo god Krautovo stanje bilo, koliko god se puta razočarao zbog promašaja (da li je zaista promašaj?) ili užasnuo pronađenim, u kakvim god se okolnostima našao… Jer u potrazi je smisao, čak i više nego u nalaženju odgovora. Smisao života. Smisao svega. Svi tragamo, svesno ili ne.

A Kraut ne odustaje, i to je lepota ljudskog duha, kakve god inače manjkavosti pokazivao. Žeđ za znanjem i za spoznajom.

Knjiga je pisana starinskim jezikom; izmišljenim starinskim jezikom, koliko mogu da procenim (i što bi bilo sasvim u skladu sa Bakićevom sklonošću ka eksperimentisanju i poigravanju), a opet, sve se razume. I povuče vas u tu neku moguću prošlost, u potragu jednog čoveka i otkrića koja ga vode… Pa, videćete već.

Vredi pažnje. Preporuke.

https://ivanamilakovic.wordpress.com/2024/07/14/kraut-ili-sace-ilija-bakic/

 

 

OČINSKI JADI MRAČNOG VITEZA I LJUBAVNI JADI DŽOKERA – „Betmen – Mračni princ na belom konju“ autora Enrika Marinija; izdavač „Čarobna knjiga“, 2024.

    Mračni princ Betmen, jedini super heroj koji to nije, odavno je prerastao skromne granice koje su mu, davne 1939. godine, odredili originalni autori Bob Kejn i Bil Finger. Pošto je preživeo Zlatno doba stripa (pre II svetskog rata), pa zatim Srebrno (1950-te) i Bronzano (1960-te), veliku slavu i zaborav (jer su neki novi heroji bili atraktivniji) iz koga je uskrsao zahvaljujući Frenku Mileru, polovinom 1980-tih, Betmen je transformisan u još jednog „očovečenog heroja“ (mada je on, za razliku od Marvelovih super junaka odnosno super junaka iz matičnog mu DC-a, oduvek bio - čovek) a potom zadobio brojna lica i paralelne verzije koje se ponekad preklapaju (mada to nije obavezno). Kako god bilo da bilo, Betmen doživljava decenije zrelosti, postajući, svakako zahvaljujući filmovima, jedna od najvećih ikona popularne kulture XX i XXI veka.

    Pošto recept očovečenja radi odnosno prodaje stripove (i filmove, koji su najatraktivniji deo ponude), bosovi DC-a dali su odrešene ruke svojim urednicima i agentima pa ovi traže nove atrakcije i senzacije što znači sveže ideje, drugačije vizure iz kojih se junak posmatra. Ovaj trend, koji nije samo specijalitet DC-a i Marvela (i italijanski strip gigant Boneli već neko vreme traži načine da „podmladi“ svoje junake - Teksa, Zagora, Dilan Doga, Marti Misteriju...), znači uvođenje u posao scenarista i crtača koji nisu iz stalne ekipe izdavača već su izvan tog sistema a ugled su stekli na drugim, sasvim drugačijim stripovima. U ovom slučaju angažovan je Enriko Marini (1969) znan po strip serijalima, naučnofantastičnom „Džipsi“, avanturističko-gusarskom „Škorpion“ i istorijskom epu „Orlovi Rima“, krimiću „Burleskni noar“; njemu su, kako sam piše, date odrešene ruke (a to je bio uslov da se on prihvati posla) pa je sam napisao priču i nacrtao je ’iz sve snage’. Marinijevo delo, pod naslovom „Betmen – Mračni princ na belom konju“, pojavilo se 2017. godine u dva dela a u izdanju „Čarobne knjige“ je objedinjeno u jedan album objavljen u Kolekciji izabranih priča iz DC multiverzuma „DC Gold“.

    U Marinijevoj verziji Betmen je u najboljim godinama, dakle mlađi od Milerovog Betmena koji je prevalio 50 godina; adekvatno godinama mračni vitez je u vrhunskoj formi pa isteruje pravdu bez prestanka... No, fokus (i zaplet) ove epizode je na Betmenovom ’civilnom’ liku multimilionera i zavodnika Brusa Vejna koji biva javno optužen da sa izvesnom šankerkom ima - ćerku; otac u stvari i ne zna za dete jer je majka sama brinula o njoj ali sada je u finansijskoj stisci i traži od Vejna da da doprinos u izdržavanju devojčice. Mediji su jedva dočekali ovu poslasticu a Vejn nema pravi odgovor na pitanja jer se nejasno seća ove zgode. Na muku će mu stati i Džoker koji otima devojčicu a kao otkup traži dijamant koji namerava da pokloni svojoj dragoj Harli (pošto je prva pljačka mogućeg poklona propala – a i Ženamačka ima tu šta da prigovori)! Žestoki momci, dakle, imaju svoje (ozbiljne) probleme sa ženskim rodom koje ne uspevaju da razreše na zadovoljavajući način. Betmen je spreman da pronađe devojčicu po svaku cenu (makar morao da svojeručno premlati sve nevaljalce uzduž i popreko Gotama) ne samo zato što je borac za pravdu već i zbog mogućnosti da je zaista njen tata.

    ’Očovečenje’ Betmena do sada se kretalo u nivoima prošlosti, pre svega Vejnove detinje traume zbog ubistva roditelja i odluke o borbi protiv ’loših momaka’; Miler je Betmena ’otkrio’ na pragu starosti usred podivljalog nasilja na ulicama urbane džungle. Marini je svoju priču smestio i usredsredio između ove dve granične tačke. Dileme koje muče osvetnika i zlikovca (’da li sam postao tata a da to i ne znam ili sam znao pa sam želeo da to sakrijem jer šteti mom imidžu’ odnosno ’kako ispuniti sopstvena obećanja i ostvariti želje mušičavoj dragoj?’) vrlo su životne i realne i potencijalno kriju moguće konflikte i prevrate u ulogama koje momci igraju. Trivijalno je, zbog herojskog ’pedigrea’, obojilo priču žestokom groteskom ’a-la realiti programi’ potenciranu  eksplicitnim-brutalnim nasiljem i uvrnutim humorom. Marinijevo pitanje ’šta ako se u postojeću podelu uloga i definisane junačke profile umeša – slučaj komedijant?’ dobija ozbiljne i smešne odgovore, za kraj krunisane otvaranjem još jedne mogućnosti: da li je kasni posetilac bara i mogući tata male curice u stvari - Džoker? Uopšte nije isključeno da će znatiželjnici uskoro dobiti kakav-takav odgovor u nekom novom mini serijalu.

    Osim što se poigrao Betmen-Vejn i Džoker ulogama, Marini je priču iscrtao i obojio vrlo ’evropski’ dakle dinamično i poletno ali i rafinirano-maniristički, sa iskrivljenim rakursima odnosno čestim tonovima sumraka i paletom koja je izmeštena iz uobičajenih obrazaca i naginje sepiji ili monohromatskim tonalitetima. Gotam u svom sjaju i bedi deluje impozantno a ljudske kreature blešte lepotom ali i dekadentnom izopačenošću. Likovna gozba prepuna detalja i delikatnih valera tera čitaoca-gledaoca da zastaje i vraća se prethodnom stranicama kako bi pažljivije razledao neku sliku.

    Rečju, „Betmen – Mračni princ na belom konju“ Enrika Marinija prijatno je i intrigantno širenje mita o Mračnom vitezu prema novim, obećavajućim horizontima i svakako zaslužuje punu pažnju stripoljubaca.

            („Dnevnik“, 2024.)