Filip K. Dik
(1928-1982) smatra se jednim od najznačajnijih pisaca naučne fantastike XX veka koga jednako uvažava akademska kritika i
široka publika što je svakako rezultat, s jedne strane, njegovog izuzetnog talenta
i vanrednih dostignuća a, s druge, njegovog spisateljskog nadničenja te brojnih
filmskih adaptacija (uglavnom neuspešnih
jer su mnoge Dikove ideje u njima
pojednostavljene ili zanemarivane). U svom je opusu Dik spojio decenijsko kontinuirano
ispisivanje „palp“ priča i romana -
pisanje je bio zanat kojim je obezbeđivao novac za opstanak - odnosno serioznu,
duboko promišljenu, inovativnu literaturu. Za 28 godina aktivnog pisanja Dik je objavio čak 40 knjiga! Zbog stalne egzistencijalne
neizvesnosti, pritiska da smisli i iskuca tekst, jurnjave za rokovima predaje
rukopisa, živeo je krajnje neurednim životom (često menjao adrese, ženio se pet
puta), (zlo)upotrebljavao alkohol i droge (njegovi biografi
smatraju da nikada nije bio potpuni narkoman upravo zbog svakodnevnog, iscrpljujućeg
višečasovnog pisanja). Uprkos
svim mukama njegov nesporni talenat je vidljiv u bezmalo svakoj priči, ma kako
brzo sročenoj; otuda čest čitaočev
osećaj da bi priča bila remek-delo samo da je autor imao vremena da je dotera. Dik je koristio standardni arsenal naučne fantastike: robote, androide,
paranormalne sposobnosti, bizarnu tehnologiju, svemirske avanture, vanzemaljce
svih oblika, ali ih nije vulgarizovao i zloupotrebljavao zarad stvaranja
jeftinih efekata; stoga se može govoriti o upotrebi klasičnih
žanrovskih šablona koji, u Dikovim pričama
i romanima, izlaze iz kolotečine bivajući nadograđeni ili iznova definisani. Odbijanje da se
rutinski iskoriste
ustaljeni obrasci karakterišu Dikovu
prozu koja je najupečatljivija u trenucima slikanja odmaka od svih pravila
(društvenih, moralnih, prostorno-vremenskih). Jedna od
čestih postavki podrazumeva početno „normalno“ funkcionisanje
svakodnevice/sveta koji se u trenu menjaju postajući neprepoznatljivi pa su
zatečeni, dezorijentisani i frustrirani, junaci prinuđeni da traže svoje mesto
u novoj stvarnosti istovremeno upoznajući njena ograničenja i klopke. Među najuspelije Dikove romane
spadaju: “Čovek u visokom dvorcu”
(1962), alternativna istorija u kojoj su Nemci
i Japanci pobedili u II svetskom ratu,
jedini roman za koji je dobio žanrovsku nagradu Hugo; “Sanjaju
li androidi električne ovce?”
(1968), o zloupotrebama „proizvodnje“ svesnog života i drugačijim vrednosnim
sistemima koje androidi uspostavljaju (roman je bio predložak za film “Blade runner”), „Ubik” (1969), izvanredna fantazmagorija o raspadanju vremena,
prostora i ljudske svesti, “Tecite suze
moje, reče policajac” (1974) paranoidni košmar poznate ličnosti izbrisane iz
sopstvene sadašnjosti, “Tamno skeniranja”
(1977), šizofreni krimić u kome tajni agent dobija zadatak da špijunira samog
sebe - Dik je
ovaj roman smatrao svojim najboljim delom. I
većina ostalih Dikovih knjiga, iako
ne spada u njegova vrhunska dela, zavidnog je kvaliteta koji uveliko premašuje
žanrovski prosek potvrđujući time mišljenje Stanislava
Lema izneto u studiji “Fantastika i futurologija” (1973) da je američka proza 1950-tih
i 1960-tih „beznadežan slučaj sa
izuzecima“ od „celih“ 1% produkcije - a među tim izuzecima apostrofiran je
upravo Filip K. Dik.
U
poslednjoj deceniji svog života Dik
je sve opsednutiji misticizmom i religijskim pitanjima što se tumači narušenim
zdravljem (kao posledicom pomenutog neurednog života) ali pre svega bizarnim
doživljajem s početka 1974.g. koji se može objasniti ili kao rezultat teške
zloupotrebe droga ili kao svojevrsno prosvetljenje. Dana 20 februara 1974. Dik je doživeo “viziju” koja je doslovno
transformisala njegov život: dok se oporavljao od operacije umnjaka na vrata je
zazvonila crnokosa devojka sa isporukom leka za umirenje bolova. Dika je opčinila njena zlatna ogrlica za
čiji je oblik devojka ustvrdila da je starohrišćanski znak ribe. Odsjaj sunca
na ogrlici je omamio pisca a ti zracu su, tvrdio je, sadržavali važne
informacije. Tokom februara i marta 1974.g. on je iskusio i neku vrstu astralne
projekcije, osjećajući da u njegovom telu počiva još jedno biće, kao da je “posednut”
ali od strane blagonaklonog entiteta. “Taj
entitet”, kazao je u intervjuu Čarlsu
Platu, “obesmišljavao je celokupnu realnost,
moć, verodostojnost čitavog svijeta, tvrdeći da ‘Ovo ne može postojati'”,
upravo ono čime se Dik u svojim
delima bavio. Dik je tu nepoznatu
“inteligenciju” nazvao VALIS (akronim
za: Veliki Aktivni Logički Inteligentni Sistem);
njegov poznanik, pisac Tomas M. Diš definisao
je VALIS kao “autentični Logos – sa akutnom logorejom”. Dik je smatrao da VALIS odašilje informacije u njegov
mozak posredstvom ljubičastih svetlosnih snopova. Primljene informacije spasile
su život Dikovom sinu Kristoferu koji je na vrijeme otišao kod
doktora. Slično se dogodilo i sa Dikom,
koji je promenio život i znatno poboljšao zdravlje, pa je, slušajući savete te
vanzemaljske inteligencije, prvi put počeo zarađivati novac od svojih izdavača.
Dikov biograf Lorens Satin je prema Dikovom
transcedentnom iskustvu bio uzdržan i slučaj „objasnio“ simptomima epilepsije
temporalnog režnja koja može uzrokovati i opsesivnu hipergrafiju. Dikova žena, Tesa, tvrdila je, međutim, da njen muž nipošto ne halucinira. Kako
god bilo, Dikov život počeo je da se
popravlja - mada su poneke epizode iz tog perioda krajnje problematične; takvo
je pismo koje je Dik poslao u FBI i u kome optužuje određene ljude da
su agenti stranih sila odnosno da je Stanislav
Lem ime iza koga se krije komitet koji, za potrebe Komunističke partije, treba da kontroliše javno mnjenje; Dikov doživljaj sveta se bitno promenio
i usložnio dodavanje novog nivoa „stvarnosti“ u realnom življenju i literaturi što
je posebno vidljivo u impulsivno pisanoj „Egzegezi“
koja je ostala u beleškama mada je deo našao mesto u romanu „VALIS“. Istini za volju i u ranijim
delima on je neretko unosio elemente različitih mističkih i religijskih sistema
i na njima temeljio zaplet i postupanja junaka. Tradicionalna katolička
hrišćanska doktrina i crkva našle su mesto u Dikovim delima što je kulminiralo u prvih 50-tak stranica romana „Deus Irae” koji Dik nije imao znanja i snage da samostalno završi pa je ostatak
napisan u saradnji sa piscem R.
Zeleznijem; na žalost, izuzetne Dikove
vizije nadograđene su rutiniranim Zelaznijevim
idejama pa je, u konačnom, knjiga (objavljena 1976) tek
slabašno, neuravnoteženo delo. Kruna ovog Dikovog
interesovanja jesu romani “VALIS”(1981) i “Božanska invazija” (1981); “Sova
na dnevnom svetlu“
završni segment zamišljene
trilogije ostao je u skicama a izdavači su “VALIS
trilogiji” pridodali roman “Seoba duše Timoti Arčera” objavljen
neposredno posle Dikove smrti (1982). Dikovi novinski članci i intervjui na ovu temu sakupljeni su u
knjizi “Egzegeza Filipa K. Dika” (2011).
Priča “VALISA” izuzetno je složena i u njoj Dik iznosi mnoštvo autobiografskih iskustava kao i teze svog
shvatanja Boga i božanskog. Sam Dik je junak romana a uz njega su i
skeptik Kevin, koji je literarna
verzija Dikovog prijatelja pisca K. V. Džetera, odnosno katolički
orijentisani Dejvid koji ima
“parnjaka” u stvarnoj ličnosti, piscu Timu
Pauersu. Ovoj družini pripada i Konjoljub
Debeli koji, posle razvoda, samoubistva jedne prijateljice i teške bolesti
druge, odnosno posle sopstvenog neuspelog samoubistva, biva pogođen zrakom
ružičaste svetlosti koja ga menja. Ipak, kako se roman odvija postaje jasno da
je Konjoljub Debeli u stvari jedna Filipova ličnost odvojena od njega
traumatičnim iskustvima i mističkom obznanom Boga; samo ima Konjoljub
Debeli je “prevod” Dikovog imena
i prezimena: Filip je na grčkom “onaj koji voli konje” a Dik na nemačkom znači “debeli”. Konjoljub/Dik pokušava da
svoje ideje o božanskom definiše u dnevniku-egzegezi kao i u intenzivnim
dijalozima sa prijateljima koji ga isprva smatraju potpunim ludakom. Međutim,
kada grupa u bioskopu odgleda bizarni naučnofantastični
film “VALIS”, u njemu otkriva mnoštvo
simbola koji potvrđuju Konjoljubove
ideje. Susret sa tvorcima filma i sa njihovim detetom, dvogodišnjom Sofijom, za koju svi veruju da je Spasitelj (i koja vraća Konjoljuba u okrilje Filipove svesti), u potpunosti ih
uverava u postojanje božanskog elementa (koji dolazi iz svemira). Kad Sofija bude ubijena u stvarnost opet
ulazi Konjoljub i kreće na put oko
sveta, u potragu za Spasiteljem.
Roman verno opisuje atmosferu s
kraja 1960-tih, hipi pokret, masovnu
upotrebu droga i (manje-više lakonsku) potragu za smislom postojanja. Na to
vreme bujanja kontrakulture
nadovezuje se vladavina zlog tiranina koja se okončava 1974.g. (kada je Ričard Nikson podneo ostavku) i obznanom
Boga Konjoljubu/Filipu. Dve godine kasnije, kada se roman nominalno
dešava i kada uveliko traje Konjoljubov
pokušaj otkrivanja svojevrsne paralelne istorije sveta (od Ehnatona, prastare rase trookih bića koja tajno živi kraj ljudi, “plazmata” koji je Sveti duh i zaustavljenog, “lažnog” vremena preko tajnih društava i
spasitelja do VALISA koji je prastali
satelit, veštačka inteligencija i konstrukt i do Univerzuma koji je informacija) odnosno kada se otkriva novi Spasitelj ulazi se u doba sreće u kome
je sam čovek živi, istinski bog. Mističko iskustvo predstavlja se kao izvor
sticanja znanja koji funkcioniše u obliku otkrovenja
- teofanije čime se tradicionalni načini otkrivanja istina kroz naučne
postupke degradira u aktivnost drugog reda. Ovakvi stavovi, u kojima se mešaju
iskustva svih ljudskih civilizacija iz celokupne dosadašnje istorije a potom se
povezuju sa hipotetičkim vanzemaljskim uplivom u razvoj ljudske rase (što je
novi činilac u prastaroj priči nastao zahvaljujući razvoju tehnologije i
popularne kulture XX veka) u potpunosti odgovaraju takozvanoj “Nju ejdž” doktrini-ideologiji koja
nastaje 1970-ih kao difuzan, krajnje pogodben, prigodno lak populistički
pokušaj otkrivanja “krucijalnih istina postojanja”.
“VALIS” je moguće čitati kao čisto literarnu
tvorevinu koja dosledno prati/opisuje ideje svojih junaka ali i kao svojevrsni
ezoterijski priručnik-vodič u tajna znanja i hipoteze utemeljene na njihovom
otkriću i tumačenju. Dik koristi “Nju ejdž” modele sveta na isti način na
koji koristi i ikonografiju naučne
fantastike (vanzemaljska bića, naseljeni Univerzum) da bi, uz sveža i inovativna literarna rešenja (poigravanje
sa “nepouzdanim pripovedačem” sve do
izdvajanja nepostojeće-patološke ličnosti u posebni entitet-junaka,
kombinovanje niza eseja sa “filozofskim
dijalozima”), stvorio originalno i intelektualno uzbudljivo delo po
principima postmodernističkog
eklekticizma. “VALIS” svojom kompleksnošću nadrasta kako granice
(pseudo)ezoterije i misticizma tako i granice naučne fantastike a njihovo uspešno inkorporiranje u polivalentno,
višesmisleno delo ukazuje na moguće (neistražene) intrigantne puteve razvoja
kako žanra tako i literature glavnog toka.
(“Književni
magazin” br. 199-202, 2019.)
0 komentara:
Постави коментар