PODANIK KRALJICE POEZIJE ili PRIRODA POEZIJE I POEZIJA KAO PRIRODA - Nad knjigom pesama „Istrgnut klas“ Pauna Petronijevića

Ovaj je znatiželjni čitalac najpre pregledavao, listao i čitao poneku pesmu ili stih knjige Pauna Petronijevića uznemirujuće naslovljene „Istrgnut klas“, vođen onom tihom radošću otkrivanja koja prati svaku novu knjigu koja dospe do njega a posebno pesničku knjigu jer je Poezija Kraljica Literature koju poštuje i klanja joj se, u ova digitalna vremena, sve manje stvaralaca. A ovaj, neznan mu, Pesnik očito se duboko i ponizno klanja vladarki lepe reči koja, pak, baš i nije preterano milosrdna. Njegovi stihovi odišu istinskom i radosnom svežinom mada iz njih, povremeno, izbijaju i tamni valeri. A onda se pred kraj knjige otvorila  „Beleška o pesniku“ a za njom i nadahnuti „Pogovor“ Milijana Despotovića i - sve se izmenilo.

            Ima u teorijama umetnosti onih koje, pri tumačenju umetničkih dela, insistiraju na poznavanju života stvaraočevog i povezivanju njegovih životnih prilika i neprilika sa onim što je u tom trenu (i onima koji su sledili) pisao/slikao/komponovao; neke druge teorije, međutim, odbijaju vezivanje ovakvih činjenica ne želeći da prihvate kako se stvarnost autorova direktno preliva i odslikava u njegovim delima. Kako god bilo, čini se da su svi teoretičari pomalo u pravu ali i da greše i da se ultimativna pravila ne mogu uspostavljati jer je broj izuzetaka od njih prevelik te da je najpoželjnije misliti i suditi o svakom stvaraocu i njegovom delu posebno.

            Kada je reč o Paunu Petronijeviću (1936-1962) neminovno je, barem ovom čitaocu, vezivanje njegovih pesama sa usudom bolesti koja ga je 11 godina (od 26 godina koliko ih je poživeo) mučila, iscrpljivala, opterećivala, gušila i pretila mu sve do konačno kraja. Paun je, međutim, njoj uprkos stvarao, predano pisao pesme. A u tima je carevala i danas, više od pola veka kasnije, caruje Priroda u svojim večitim ciklusima rasta i opadanja, sna i buđenja i opojnosti postojanja... Pesnikov pogled u Prirodu je bistar i oštar, dubokoprodirući, a opet razigran, blag i blagonaklon jer ona je njegova kolevka i dom, radost i uteha. Visoko nebo, dan i noć, Mesec i Sunce, nežna trešnja, čudesne ptice, rodna zemlja i plahe vode jesu primarno, osnovno spoljno okruženje Pesnikovo ali i elementi od kojih je sazdan tako da su oni njegovi damari, otkucaji njegovog bila. To jedinstvo i uzajamna veza, srođenost sa Prirodom, boje stihove dubokim, punim, iskrenim emocijama darujući im notu veličanstvenosti uprkos Pesnikovoj neveseloj svakodnevici. Bilo bi, barem ovom čitaocu, izuzetno drago - a čini mu se dok iščitava ove pesme da tako i jeste bilo - ako su Priroda, njena neporeciva lepota (deo koje je i smena godišnjih doba, rađanja i nestajanja) proželi Pesnikov duh svetlošću i doneli mu mir i olakšanje od telesnih muka i tako brzog, neumitnog kraja. Jer, samo ponekad, u stihovima ove knjige, zaškripi jad, zaškrguću stisnuti zubi besa zbog sopstvene nemoći i slabosti. Mnogo je, nemerljivo mnogo više radosti i opijenosti, sreće što se može prisustvovati i uživati u čudima Prirode i Postojanja. Poznavanje sveta - onog pred sopstvenim licem, viđenog rođenim očima, čutog svojim sluhom danju i noću, kad

je Sunce u zenitu ili u muklo doba tmine, na livadi, obali potoka, na brdu - jeste svrha bitisanja Pesnikovog na koju se nadovezuje jedinstvena snaga, moć-dar svedočenja, pretakanja senzacija u glasove, reči i traganje za njihovim skladom. A ta moć-dar, kolika god da je, u osetljivom će biću neminovno rađati i sumnju u sopstvenu sposobnost da se dosegne veličanstvenost uzora pošto je pesma, u trenu kada je završena, ne samo zapis i izveštaj već i mnogo više - ona postaje deo sveta, deo Prirode, deo Pesnikovog duha koji se odvojio i uzdigao iznad tela i postao samostalan. Zato se Pesnik često obraća Pesmi, tom otelotvorenju svom u drugom (ob)liku i to opet (kako drugačije nego) u svojim pesmama. I Pesmi kao sadržaju, kao formi u koju su reči spojane ali i kao činjenici, kao novom telu koje postoji u prostoru i vremenu te, konačno, i kao svom doprinosu Prirodi, kao svedoku svog sopstvenog postojanja i trajanja bez koga bi trag o njemu nestao. Tako su ustreptali ponos na svoje delo i strah da ono ne bude valjano i dostojno, sile koje razapinju Pesnikov duh darujući ga i zadovoljstvima zbog napisanog i nesigurnošću pred novim, još nerođenim stihovima. No, takve su dileme univerzalne muke stvaranja od kojih ni jednom, ma koliko velikom, Umetniku uzmaka nema; u krajnjem, ove dileme dokazuju i potvrđuju da je Paun Petronijević - bez obzira na svoje (pre)mlade godine u kojima nije stigao da upozna mnoge delove sveta u kom se zadesio, niti je uspeo da izbrusi svoj pesnički zanat i njime nadogradi veliki talenat u sebi sadržan - ipak, uprskos svemu, bio i ostao pravi Umetnik, vrli podanik Kraljice Poezije koji zaslužuje naš duboki naklon, iskreno uvažavanje i poštovanje.

            („Svitak“, broj 90-93, 2017.)