.
Knjiga „Kad kuće nismo zaključavali“ romaneskni je prvenac
Aleksandra B. Lakovića (1955) zapaženog pesnika i kritičara, antologičara i
urednika. Znatiželjni čitalac kome je poznat Lakovićev poetski opus svakako će
na stranicama romana potražiti odjeke autorovih stihova i, čini se, to njegovo
očekivanje neće biti iznevereno. Pesnika i romanopisca vezuju ne samo tematska
interesovanja već i obraćanje pažnje kako na velike tako i (možda i više) na
male, obične stvari, odnosno sveprisutna primirenost tona i jezička preciznost.
Konačno, kako je to u pesničkim knjigama gde su svaka pesma i svaki ciklus
delići velike slike odnosno komadići mozaika, lepo sami za sebe ali,
istovremeno, lepi i kao deo celine (za razliku od zbirki koje ostaju, kako im
ime kaže, skup istovrsnih ali i raznorodnih segmenata), tako u ovoj knjizi –
„podeljenoj“ u cikluse – priče sjaje kao zaokruženi, završeni komadi koji se,
pak, postepeno, kako čitanje odmiče, slažu, sada kao fragmenti, u jednu životnu
priču koja je, opet (kao i svaki život), žiža, tačka prelamanja u prolaznoj
sadašnjosti, tačka sabiranja, sastajanja različitih prošlosti i rađanja
(mogućih) budućnosti.
…..Sledstveno tome, da nije
bilo prađeda i njegovog postojanja na crnogorskom kršu ne bi bilo ni seobe
1920-tih u Metohiju, u selo Dobrušu, niti bi se krčile močvare, ne bi bilo ni
oca ni njegovog tragično poginulog brata u poslednjim danima rata, niti pripovedača
koji će svojim očima gledati – mada ne uvek i razumevati viđeno – kako nestaje
staro vreme a rađa se, razvija, dešava novo doba koje porodicu vodi u Peć,
Prištinu, Kragujevac, Beograd…
…..U ovo
prostorno-vremensko-porodično tkanje upliću se, živi i mrtvi, prisutni i
odsutni (pored predaka, roditelja, braće i sestara) rođaci, kumovi, tetke,
prijatelji, profesor, poštar, kućni ljubimci, televizor, biblioteka, bolesti,
snovi, poplave, želje, stvarnosno i onostrano. Pojedini akteri imaju svoje
samostalne priče a, potom, iz njih odlaze u sledeće kojima su, nominalno,
junaci neki drugi ljudi. Poneko se, opet, više puta pominje uzgred, kao
„sporedni lik“ da bi, konačno, stigao do svoje verzije događaja mada ima i onih
što će svuda biti i ostati samo pomenuti, samo „statisti“.
…..Život, uostalom, ima
nerazaznatljive puteve a događaji i nečiji doživljaji vremenom se razotkrivaju
kao sticajevi (ne)sretnih okolnosti na koje se može uticati vrlo malo (ili ni
toliko). Kakva bi nečija životna priča bila da nije bilo pogibija ili zadesnih
smrti, da se neko nije našao baš tamo gde je bio i povukao obarač? Da đed nije
unuku darivao novac za knjige, da se baba nije plašila da će načinom odlaska sa
ovog sveta obrukati familiju, da nije bilo čudnog osionog rođaka ili Malog koji
će u dalekom svetu postati slikar? A šta je tek sa smrtima od malarije i sušice
koje su čitave kuće u novom zavičaju iskorenile? Šta je sa očima isplakanim za
umrlim sestrama i braćom? Konačno, šta je sa navalama neobjašnjivih
slučajnosti, sa naziranjem zaumnih principa sudbina koji se iznenada predstave
zbunjenom čoveku?
…..U svim vremenima,
svejednako teškim, gorkim, životnih je radosti (bilo i jeste) malo, teško
dolaze a brzo nestaju. Jednako tanana je i žiška samog postojanja, rađanja,
odrastanja i nalaženja sopstvenog mesta u selima, gradovima, među rodbinom i
susedima u vremenima smutnim, ratnim i poratnim, koja donose nove vlasti, nove
običaje i zabrane. Postojanje i opstajanje imaju cenu koja se mora platiti
spaljenim selima, izdajama i pogibijama, mukom da se zaradi hleb, da se odoli
iskušenjima i sačuva čisti obraz, sopstveni i porodični.
…..Autor o svim tim malim a
opet krucijalnim činjenicama, o prošlosti i svakodnevici i odjecima koje će
ostaviti, piše bez afektiranja, pompeznosti i (melo)dramatičnosti, bez
ostrašćenosti koja bi zamaglila realnost, sa distanciranošću koju nosi protok
godina i decenija. Niti njegovih priča vode ga napred i nazad, uz i niz strelu
vremena ali ih on vešto spaja u široku sliku. Otuda je začudno i zbunjujuće
povremeno pominjanje pripovedačeve sklonosti da ponešto zaboravi, jadikovanje
nad nemogućnosti da se do tančina razabere u tkanju vremena. No, ova
nepouzdanost biva „opravdava“ u finalnom segmentu koji sve prethodne spaja u
romanesknu celinu (pa dotadašnje priče postaju poglavlja romana) istovremeno
postavljajući pitanje na koje nema (ili nema konačnog) odgovora – može li se
spoznati totalitet postojanja, može li se izračunati suma, rezultat svih
prošlosti i sudbina? Ili je svaka priča, po svojoj prirodi, ograničena,
jednostrana, delimična? Ljudski nesavršena?
…..Laković ispisuje priče kao
da su one ispričane na nekom intimnom porodičnom okupljanju, za stolom ili kraj
ognjišta. Ne trudi se da svaku pripovednu liniju okonča u istoj priči-poglavlju
u kojoj ju je i započeo (jer će to uraditi u nekoj drugoj priči-poglavlju).
Njegov jezik je jasan a iskaz neposredan i zadržavan brojnim zarezima koji
„teraju“ na zastajanje koje bi koristio i sugestivni govornik kako da bi
udahnuo tako i da bi uvećao uzbudljivost i uverljivost svoje priče, podcrtao
značenja i znamenja koja se pomaljaju iz zbira ljudskih, pojedinačnih i
generacijskih postojanja i trajanja, dugih ili kratkih, zdravih ili bolesnih,
srećnih ili paćeničkih ali uvek veličanstvenih u svojoj neponovljivosti.
0 komentara:
Постави коментар