Ime pisca Vladimira
Lazovića (1954) znano je svima koji se, u poslednje četiri decenije, bar
malo interesuju za domaću fantastičku
književnost utemeljenu na žanrovima naučne
i epske fantastike. Nijedan znatiželjan čitalac nije u pomenutom periodu
mogao da čita ovdašnju periodiku ili raznorodne zbornike/antologije a da se ne
sretne sa prozom Vladimira Lazovića.
Ipak, sticajem svakojakih okolnosti Lazović
sve do sada nije, pod svojim imenom, objavio ni jednu knjigu; istini za
volju, pod pseudonimom Valdemar Lejzi
objavio je 1987.g. roman „Hrim, ratnik“
u ediciji „X-100 naučna fantastika“
novosadskog „Dnevnika“. Na pitanje
kako je to uopšte moguće jer je reč o serioznom piscu koji konstantno stvara
više od četrdeset godina nema jednog odgovora - ne daje ga ni priređivač ove
knjige, Zoran Stefanović u svom vanredno
informativnom i analitičkom pogovoru „Pukovnik
koji vlada žanrovima“ - verovatno zato što je u pitanju sticaj nekolikih
okolnosti: od formiranja i stasavanja domaće fantastičarske scene, što znači i
borbe za svoje mesto pod ovdašnjim literarnim suncem (sa neminovnim
potcenjivanjem pa i otvorenim neprijateljstvom etabliranih krugova), odnosno
nepostojanja decenijama uhodavanih (državnih) izdavačkih kuća (kakve postoje u
okrilju tzv književnosti glavnog toka) sve do očitog izostanka spisateljevog
napora da „gradi književnu karijeru“ i „ukoričavanjem svog dela“.
No,
kako god bilo da bilo, sada je ova ogromna greška-anomalija iskupljena i to na
zaista impozantan način - „magnum opus“ knjigom
od čak 629 (!) strana koja sabire Lazovićeva
priče objavljene od 1979. do 2009. godine - a u okviru nove biblioteke značajnog
i višeznačnog naziva „Posle milijon
godina“. Tako su, konačno, na jednom mestu sakupljene priče (razbacane po
brojnim časopisima, knjigama i sajtovima) ovog autora i stavljene na uvid i
upoznavanje novostasalim čitaocima odnosno na podsećanje onima sa dužim
čitalačkim stažom.
Knjiga je
podeljena u četiri tematske celine (koje su mogle biti zasebne zbirke): „Staze kojima niko ne ide (alternativna
istorija)“, „Profili haosa (kiberpank i futurofantastika)“, „Sokolar (mač i
magija)“ i „Ćutljiva sestra sna
(moderni mitovi i bajke)“. Već ovakva organizacija nagoveštava čitaocu
(onom sa kraćim čitalačkim stažom) nesvakidašnju širinu piščevog talenta ali i
njegove strastvene (žanrovske) znatiželje. I odista, Lazovićev dosadašnji opus zbir je nekolikih tematskih usmerenja,
ponekad koncepcijskih različitih i kontradiktornih (pogodbena „naučnost“ kiberpanka i mitološki koncept
stvarnosti i svetova epske fantastike);
svima je njima, pak, zajednički imenilac fantastika
i različiti oblici/varijacije njene pojave u (čitalačkoj) realnosti iza kojih,
opet, stoje drugačiji/netipični doživljaji totaliteta
istorije-sadašnjosti-budućnosti i njihovih segmenata odnosno uloge tih
elemenata u svesti pojedinca-grupe-naciona.
Segment
„Staze kojima niko ne ide (alternativna istorija)“
čini 6 priča-novela od „Imhotepa“ (iz
1979) i „Gusara“ (1987) do „Belog viteza“ iz 2003. godine. Za
istoriju ovdašnje fantastike svako su najznačajnije priče „Noć koja bi mogla promeni sve“ iz 1989.g. kao prva alternativna
istorija smeštena u „domaće uslove“ čijim tragom su pošli „Veliko vreme“ (1992), odnosno „Preko
duge“ (1994) i „Beli vitez“ (2003). „Profili haosa (kiberpank i
futurofantastika)“ predstavljaju Lazovićeve
stilske vežbe iz kiberpanka, tada
novog, aktuelnog i prevratničkog žanrovskog pokreta („Golo sečivo“ i „Ratnik sunčevog zalaska“ iz 1988, „Plaćenik“, 1989), utemeljene na
njegovim početnim tačkama koje će autor vremenom samosvojno razvijati („Šuma mačeva“, 2007); uz njih je
štampano par nesvakidašnjih minijatura (kakve su „Džon Kaster ponovo jaše“, 1988. i „Zvezdotvorac“, 1990) za koje se čini da su preteče priča iz
poslednjeg segmenta knjige. Novele koje čine deo „Sokolar (mač i magija)“: „Sokolar“, 1987, „Lovac zmajeva, prijatelj vilenjaka“ i „Dečak reče: „Imaš moje oči““ iz 1993. u obrasce epske fantastike unose mitologiju sa
ovih prostora i kao stilsku vežbu i kao njenu nadogradnju i, konačno, kao
element koji se može iščitavati u kontekstu žanra naučne fantastike. Priče unete u segment „Ćutljiva sestra sna (moderni mitovi i bajke)“ vremenski su
najmlađe, ispisivane (uz jedan izuzetak iz 1996) od 2001. do 2009. godine. Njih
karakteriše slobodan/nesputavan odnos prema mogućim žanrovskim polazištima
odnosno neočekivana nadogradnja obrazaca, uz bezmalo sveprisutnu gorčinu u
razrešavanju situacija. Začudnost postavki i događanja nije isključivo u
funkciji žanra već ponajpre unutrašnje logike priče što je blisko osnovnim
postavkama „slipstrima“ kao (mogućeg)
koraka u spajanju žanrova i literature glavnog toka. Uverljivosti ove proze potvrda
su Lazovićevog spisateljskog
stasavanja koje podrazumeva i širinu osmišljavanja postavki samih priča.
U
konačnom sagledavanju proza koje sadrži ova knjiga nameću se nekoliki
zaključci. Jedan je vezan za istorijsko mesto Lazovićevih dela i iz takve se vizure ona predstavljaju kao
dosledan napor u osvajanju novih prostora u žanru kroz usvajanje i
prepoznavanje obrazaca a zatim njihovo menjanje i dograđivanje iskustvima
ovdašnje kulture, istorije i mitologije što je od autora tražilo ne samo da se
sam odredi prema ovim temama već i da se pripremi na moguće negativne reakcije
zbog „prekrajanja“ fetišizovanih/tabuisanih tema. No, upravo su ovi odmaci od
domaće žanrovske fantastike načinili
originalnu vrednost a ne tek pokret podražavalaca i kopista. Dalje „unakrsno“
čitanje priča dovešće čitaoca do još jedne zanimljive konstatacije; naime, Lazović je i u pričama koje pripadaju epskoj fantastici u osnovi pisac naučne fantastike jer su božanstva i
druga mitološka bića, koja su akteri ovih priča, u osnovi produkti savršene
tehnologije a takva se - dovoljno napredna - tehnologija prema trećem Klarkovom zakonu, ne može razlikovati od
magije. Čak i ako se učini da Lazović
u svojoj epskoj fantastici pomalo
„vara/zaobilazi temeljne postavke“, dodajući im nestandardna značenja, ova
doslednost svakako imponuje čineći da su njegova raznovrsna dela, nastala u
različitim vremenima, ipak, povezana jedinstvenim doživljajem
prostornovremenskog kontinuuma. Konačno, Lazović
je i kvalitativno ujednačen, sa visokim umetničkim standardima koje postavlja i
dostiže; jednako je tako i stilski postojan, sa istančanim osećajem za detalj i
slaganje fragmenata u celinu odnosno (sa, kod drugih pisaca, ne tako čestim) fino
izbrušenim „nervom“ za razlikovanje kratke i duge priče.
Rečju,
Vladimir Lazović nesporno je jedan od
ponajboljih pisaca fantastike sa ovih
prostora a knjiga „Sokolar“
predstavlja ga u punoj raskoši i bogatstvu nespornog talenta realizovanog u
nizu izuzetnih dela.
(2017.)
0 komentara:
Постави коментар