ŠTA JE PESNIČKA SLIKA U MRAKU SVAKODNEVICE – „Srodne duše“ Zorana Pešića sigme; izdavač Balkanski književni glasnik, 2015.

Nova knjiga Zorana Pešića Sigme (1960), zapaženog pesnika i prozaiste srednje generacije, naslovljena sa „Srodne duše“ sazdana je od tri ciklusa „NE MOŽEŠ SVE DA ZOVEŠ LJUBAV“, „GETEOVE BOJE“ i „SMRT JE BRZA I UVEK JE UZ NAS“. Ispred svih njih stoji kratka pesma bez naslova: „Odavde se sve vidi, / sve se vidi, ali je daleko / daleko od svakog, bože.“ i skicira temelj/oslonac pesničke pozicije koja će se rasplitati u knjizi - reč je o svojevrsnom brisanom prostoru koji se, istovremeno, može smatrati raskršćem mnogih (bezbrojnih) puteva koji vode kroz vreme, od prošlosti preko sadašnjosti do budućnosti, od varošica iz detinjstva do gradova u kojima se živi u zrelom životnom dobu, od začinjanja do sazrevanja određenih ličnih situacija. Zbog svoje otvorenosti i izloženosti svakovrsnim senzacijama pozicija pesničkog subjekta je - sasvim paradoksalno - i ranjiva i nadmoćna jer ona, kao i svaki iskorak (u stranu) od kolotečine, otvara nove vidike i otkriva drugačije vizure, možda iskrivljene ali svakako blagotvorne za mentalnu samospoznaju. S druge strane, to će izmeštanje razotkriti zataškana osetljiva/krta mesta ličnosti oživljavajući frustracije, osećaj neprilagođenosti i, končano, „promašenosti“, izneveravanja nekadašnjih želja pristajanjem na svakodnevne kompromise koji će se nagomilati i postepeno ali definitivno prekriti bivše ideale. Ipak, mada sadržaj svih pesama može podsećati/asocirati na znano svođenje računa u godinama dosezanja zrelosti, „Srodne duše“ nisu usmerene u tom pravcu. Čini se da poetski subjekt još uvek nije voljan da načini taj odsudni korak, da počne da svodi račune jer se time, ipak, priznaje datost jednog stanja koje se više ne može menjati već ga je moguće samo nadograđivati što je, pak, kvalitativna (a na kvantitativna) razlika (između mladosti i starosti). No, pesnički subjekt (ili je možda pravilnije reći: pesnikov subjekt?) nije ni toliko gord da ne bi uočio određene pravilosti samo ih, očito, još uvek (buntovno, tvrdoglavo, jogunasto) ne smatra (nije spreman da ih smatra) aksiomima. Ponekad se čini da je i previše skroman/ponizan kad kaže: „nije moguće da izmisliš ceo svet / to što koračaš prvi prvi prvi / ne znači da si vlasnik prtine“ („MIRNO VEČE NA KAUČU“). A, opet, bez protesta se može reći/priznati ono očito:  „NEBO NAM JE TESNO SKROJENO“ i „zurimo u tačku / i sve prolazi kraj nas kroz maglu“ („ODVLAČENJE PAŽNJE“); zato i jeste tako nepodnošljivo (o)lako nasloviti pesmu kao „USAMLJENI VIDICI (maloljubavna pesma za parove koji su dugo u braku)“ kad se pesnički subjekt/pesnikov subjekt prostodušno pravda: „toliko sam ti bola naneo jer se ne snalazim / da završim započete poslove / ostavljam ih da vise nad ukletim tim / kao da će tako nezavršeni ni / da nam produže / snove i život i snove“ („RASPRODAJA“). Odatle je (samo) još par koraka do otkrivanja onoga što se dešava „KAD VREME NA TEBI OSTARI“. Na ovakve je tvrdnje teško izneti protivargument koji bi opravdao sveprisutno trivijalno jer „lako je pevati užas lako je pevati“ („LAKO JE PEVATI“) pa u tom kontekstu naziv ciklusa „NE MOŽEŠ SVE DA ZOVEŠ LJUBAV“ može zazvučati sasvim opravdano kao što će biti logično da kraj knjige „zauzima“ ciklus „SMRT JE BRZA I UVEK JE UZ NAS“ sa finalnom (fatalnom) pesmom „MISERERE MEI, DEUS“ i zaključnim stihom „umrlima vreme brže prolazi“. No, do tog doba kada će vreme brže prolaziti, predstoji dugi niz „običnih“, „sporih“ trenutaka koji sadrže i sabiraju svakovrsne telesne senzacije i mentalna stanja/spoznaje zbog kojih „i sad mi je čudno da pišem reč večnost“ („PROPUŠTEN POZIV“) pa se postavlja pitanje šta učiniti sa sobom - nešto vrlo, vrlo ozbiljno i važno ili - „ili da jednostavno odem na pecanje“ („PROPUŠTEN POZIV“)?

            U tom pogodbenom rasponu vremena/tema od sada do trena kada će vreme da „brže prolazi“ naći će se mesta za šare na prostirci („PROSTIRKA“), za tajne podruma i stepeništa („KO TO SILAZI“), za „ČIZME ZA SVAKU PRILIKU“, za (ne)lagodnu vezanost za kompjuterske/virtuelne svetove („MONOTONIJA“) ili one obične muke: „za komarca iznad naših jastuka / koji neodlučno zuji / kome će se krvi napiti“ („USAMLJENI VIDICI“). Ova osvojena/izborena sloboda dozvoljava stvaranje manjih „grupa pesama“ vezanih određenim pojmom - nebom: „NEBO NAM JE TESNO SKROJENO“, „EVO TI NEBO“, „GNUSNO NEBO“, anđelima: duhovita „MOJ ANĐEO JE ŠEPRTLJA“, „TVOJI ANĐELI“, „NAJEZDA ANĐELA“, bojama: „ŠTA PRIPADA PLAVOJ“, „ŠTA PRIPADA CRVENOJ“, „ŠTA PRIPADA ŽUTOJ“, „PESMA U BOJI“, kišom: „TOPIM SE NA KIŠI“, „NE PODNOSIM KIŠU JA OBLAK“. U ovim slučajevima nije (samo) reč o variranju tema, o stilskim vežbama već i o usmeravanju asocijacija koje može da donese potpuno neočekivane rezultate. Konačno, pomenimo i pesme kakve su „ODBEGLA JESEN“ i „POKAŽI PRSTOM“ koje plene slobodnim tretmanom pesničkom materijala („JESEN“) odnosno infantilnošću sa zrnom gorčine („PRSTOM“).

            Pešić se u ispisivanju pesama iz ove knjige opredelio za vrlo „tvrd“, „suv“ jezik, za prevagu pojavnog, taktilnog i svakodnevnog, za neposrednost, za škrtost na metaforama i to je njegov (trenutni) odgovor na pitanje „Šta je pesnička slika u mraku“ („WELTSCHMERZ“). U ovakvoj verziji i viziji sveta, lišenoj svakovrsnih afektacija, čak ni „blagi“ prizori nisu bez zadrške: „mačka leži na betonu / i prede užeglim anđelima“ („POGASIŠ SVETLA“). Emotivnost, posebno ona partnerska, sadržana je u podrazumevanoj kolotečini i retko se obznanjuje. Ipak, ima u takvom svetu i potpuno neočekivanih (fantastično/fascinantnih) prizora: „Kroz oči / dece vaše dece vaše dece / gledaću zvezde / izbliza („DECO MOJA Jelisaveti i Anastasiji“). S druge strane, pesnik insistira na zanimljivom postupku ponavljanja poslednjih slogova neke reči („ukletim tim“, „nezavršeni ni“, „opominje nje nje nje“) ili ponavljanje čitave reči („davno davno“, „plavoj plavoj“); u prvom slučaju proizvodi se atraktivni efekat odjeka ili krnjeg refrena što oneobičava sam stih i izmešta ga iz poetičke rutine/šablona dok je u drugom slučaju subverzivno ponavljanje način da se stih naglo „prelomi“ i dozvoli/otvori drugačije čitanje/značenje. Ove male a visprene igrarije (uz vizuelno apostrofiranje nekih reči ispisivanjem u italik fontu) traže i bude dodatnu čitaočevu pažnju nagoveštavajući postojanje još nekih jezičkih nivoa što svakako povećava zadovoljsto otkrivanja/isčitavanje pesama.

            Rečju, „Srodne duše“ nesporno su zanimljiva, intrigantna knjiga pesnika koji, na temeljima životnog iskustva, stvara u punoj snazi imaginacije i talenta.

            („Koraci“ 10-12, 2016.)