Nakon objave vesti da je, u 66. godini, preminuo SF pisac Frenk Herbert, odnosno u mesecima potom
među poklonicima žanra postavljalo se isto pitanje: ’Da li je Herbert uspeo da napiše sedmu knjigu o Dini?’ Raznorazna
nagađanja bila su u igri, od onih da je nastavak napisan do drugih koja kažu da
je knjiga ostala nedovršena; najvatreniji ljubitelji su smatrali (i
priželjkivali) da će piščev sin Brajan,
takođe SF pisac ali znatno slabiji od oca, dovršiti knjigu a zatim nastaviti i
čitavu seriju. Kada je postalo izvesno da sedma knjiga nije ni započeta, da među
zaostavštinom autora nema ni sinopsisa, čitaoci su suočeni sa činjenicom da
više nema Dine jer nema njenog
tvorca. Tako je u ovom slučaju u potpunosti potvrđena teza Pitera Nikolasa, iz eseja „Monstrumi
i kritičari“ (objavljenog 1976.g., prevedno u „SF alamanahu Monolit 1“, izdavač Boban Knežević, 1984.) o „Monstrumima
ispunjenog obećanja“ – piscima koji neprestano nastavljaju da pišu svoje prve
knjige, a među nabrojanim monstrumima je i Herbert.
Ipak, nisu samo pisci krivi za to, kaže Nikolas,
lenji konzumenti masovno (dakle i komercijalno) traže da se neko delo produži
(otud silne SF serije, trilogije, tetra ili sekstalogije) odnosno da sve ostale
knjige nose duh i stil one koja im se dopala. Ni Herbert tom pritisku nije odoleo.
Američka biografija
Frenk Herbert ima tipičnu biografiju američkog pisca: bavio se
svakojakim poslovima (kamerman, fotograf, instruktor za opstanak u džungli,
lovac na bisere, psihoanalitičar, novinar). Od 1952. on objavljuje SF priče a
1956. roman „Zmaj u moru“ ali
sveukupno kao pisac ostaje nezapažen. U časopisu „Astounding“ od 1963. do 1965. serijalizuje svoj roman „Dina“ (ovakav način prezentovanja
romana tipičan je u tom periodu). Posle priličnih problema oko nalaženja
izdavača „Dina“ se 1965.g. pojavljuje
kao knjiga i izaziva pravi potres u SF svetu, pripadaju joj obe glavne
žanrovske nagrade, Hugo (dodeljuju je
čitaoci) i Nebula (dodeljuju je
kolege pisci), knjiga je best-seler, postaje kultna. Uprkos slavi i
navaljivanjima Herbert sledećih
godina publikuje romane koji nisu vezani za njegov hit. I pored korektnih
sadržaja te knjige ne uspevaju da privuku širu pažnju. Prvi nastavak „Dine“ – „Mesija Dine“, pojavljuje se
1969.g. na radost obožavalaca (iako je u pitanju slaba, nategnuta knjiga). Čini
se da Herbertu nije jasno kuda da
vodi svoju planetu pa na kraju ostavlja glavnog junaka da umre u pustinji. Sve
do 1976. on piše nezavisne romane i priče ali i dalje bez većeg odjeka. Drugi
nastavak „Deca Dine“ otvara novi krug
serije koja je već premašila 1000 strana teksta. Sledeći nastvak „Božanski car Dine“ pojavljuje se 1981.
Između 1976. i 1981. Herbert publikuje još četiri nezavisne knjige. „Jeretici Dine“ objavljeni su 1984. a
naredne „Kapitol Dina“. Gotovo se
podrazumevalo da sledeća Herbertova
knjiga buda nastavak „Dine“, a za
njom i sve (ili gotovo sve) ostale. Herbert
i Dina postali su sinonim. Knjige van
serije tretirane su gotovo kao nestašluci, nebitan deo opusa. I obožavaoci i
kritičari zdušno su pomogli da se, hteo-nehteo, pisac saživi sa jedinom ulogom
koju svi od njega traže – ulogom tvorca Dine.
Dina
Neodoljiva serija o „Peščanoj planeti“ od one je vrste kakve
su bajke, stari epovi, mitovi i sage. Herbert
je zamislio i briljantno dočarao svet-pustinju, nastanjen egzotičnim bićima
(pre svih džinovskim crvima koji proizvode drogu dugovečnosti). Dinu od Cara dobija Vojvoda Atreid,
gubi u boju sa zlim Harkonenima,
njegov sin Pol beži u pustinju gde ga
spasava pustinjski narod koji u njemu prepoznaje Kvizac Haderaha, mesiju oslobodioca, nakon čega sledi veliki
obračun i pobeda. (Kao kuriozum, za nas, napominjemo da jednu obrednu pesmu
pustinjaci pevaju na – srpskom!; u originalnom izdanju stihovi su štampani
upravo tako, na srpskom, a zatim prevedeni na engleski.) U mozaik priče slažu
se laseri i parapsihološke moći, odrastanje junaka, ljubavi i porazi, zavere
moćnih organizacija, arapizovana imena ljudi i toponima, mudrosti iz knjiga što
su ih napisali potomci junaka... Mnoštvo nivoa prepoznavanja i identifikovanja
(koja hrane čitaočeve ličnosti deteta i odraslog) svakako su razlog za
privrženost seriji uprkos brojnim slabostima nastavaka. Ne želeći da se odreknu
sećanja na prvu zavedenost, čitaoci lako prelaze preko očitih preterivanja,
neinventivnosti, pretvaranja nekih od junaka u super-heroje (ranije je Herbert umeo da im udahne čovečnost) i –
iščekuju ove doživljaje. Dina
nastavlja da živi, menjaju se ustrojstva Carstva,
eko-sistem planete, prvi junaci samo su legende, njihovi potomci imaju
drugačije probleme (jedini lik koji opstaje je Dankan Ajdaho, koga je moćna tehnologija – a ona se ne razlikuje od
magije, rekao je Artur Klark –
povratila iz mrtvih i učinila gotovo besmrtnim). U stvari, konstantni su
interesi, zavere i sukobi, smatra Herbert.
Posle 2500 stranica on očito nije imao ideju da seriju bilo kako zaokruži (za
razliku od Asimova koji je, na kraju,
povezao sve svoje cikluse). Herbertovim
nestankom Dina je prekinuta ostajući
simbol velike, blistave avanture.
Uspeh „Dine“ zainteresovao je filmsku
industriju početkom 1970-tih. Nekoliko projekata nije stiglo dalje od početnih
aktivnosti. Najdalje su, 1974., odmakle
aktivnosti za snimanje filma koji bi režirao Alehandro Jodorovski a u ekipi su bili strip majstor Mebijus (koji je napravio oko 3000
skica), Kris Fos (SF ilustrator),
slikar H. R. Giger (zaslužan za
izgled „Osmog putnik“’), rok grupa „Pink Flojd“ (koja je trebalo da snimi
muziku); čak je i Salvador Dali
trebao da bude angažovan; na žalost uprkos svemu film nije odmakao dalje od uvodnih
priprema. Dve godine pre Herbertove
smrti, Dejvid Linč je snimio film „Dina“ po prvoj knjizi u seriji. Linčov super-spektakl naišao je na
podeljena mišljenja. Oni koji nisu poznavali literarni predložak bili su
zbunjeni brojnim prazninama u radnji jer se scenaristi nisu uspeli izboriti sa
mnoštvom nefilmičnih, statičnih scena u knjizi; za ljubitelje romana film je
bio tek ilustracija pročitanog, novi doprinos legendi Dine koju čini i jedna enciklopedija njenog svemira.
Prevod
Prve tri knjige u
seriji („Dina“, „Mesija“, „Deca Dine“)
objavljene su 1979.g. u ’Biblioteci
Kentaur’, serija ’Izbori iz opusa
velikih majstora žanra’, u prevodu Zorana
Živkovića. Za tu priliku prvi roman je podeljen u tri toma („Arakis“, „Muad’Dib“, „Prorok“) a „Deca Dine“, pod promenjenim naslovom „Deca Arakisa“, u dva toma. Preostale
nastavke objavila je SF biblioteka „Polaris“
koja je prošle godine, na 30-to godišnjicu prvog izdanja „Dine“ reizdala ovaj roman u jednom tomu. Tako je, za razliku od
ostalih Herbertovih dela (čak 18
knjiga), koja su, sem retkih priča, neprevedena, magična saga o Peščanoj planeti u potpunosti dostupna
domaćim čitaocima.
(1996)
P.S.
Godine 1999. Brajan Herbert nastavio je, u saradnji
sa Kevinom J. Andersonom, očevu
seriju „Dina“, romanom „Kuća Atreida“ koji je prvi segment
trilogije „Preludijum za Dinu“; posle
ove trilogije objavljena je trilogija „Legende
Dine“, serijali romana „Heroji Dine“
i „Dina 7“, „Velike škole Dine“ kao i
zbirke priča iz ovog sveta.
0 komentara:
Постави коментар