Srđan
Krstić je sa svoja dva prethodna romana „Mefisto
i Zlatokosa“ i „Škola sreće“
zauzeo sasvim apartno mesto na ovdašnjoj savremenoj književnoj sceni. Razlog
posebnosti leži u tematskim interesovanjima njegovih knjiga. Krstić, naime, istražuje neke od
krucijalnih pitanja ljudskog opstajanja i trajanja među božanskim silama. I
novi roman „Ratnik i usne“ prati jedan od mogućih tokova događanja u zadatim
okvirima. Ratnik iz naslova, vođen
neodoljivom željom da poljubi usne o kojima sanja, uspeva da se iz Pakla vrati u sadašnjost. Tamo, međutim,
ona koju je želeo više nije njegova i Ratnik
svojevoljno odlučuje da se odrekne vaskrsa i vrati u Pakao. Ali ova odluka nije po volji Boga i Đavola jer su se
oni opkladili i imaju svoje planove sa Ratnikom.
Uostalom, usne koje je Ratnik želeo
da poljubi nisu one koje je sanjao. Đavolov
posilni, Mefisto, silazi na Zemlju (jer Pakao, odnosno mnoštvo njih, na nebesima je) kako bi otkrio šta je
sve Ratnik uradio za vreme svog
drugog boravka na zemlji (što zahteva pravu policijsku istragu), da bi
eliminisao Božije akcije i
marifetluke i tako obezbedio da njegov gospodar pobedi; ipak, lojalnost Đavolu ne sprečava ga da sarađuje i sa
svojim bivšim prijateljima, anđelima odnosno Arhanđelom Mihajlom. Izvršenje zadatka dovešće posrnulog anđela u
ljubavnu vezu sa smrtnom Inspektorkom,
čije duša je obećana Raju. U
međuvremenu, Ratnik, ponovo u Paklu, vodi legije svojih istomišljenika
u novi pohod i vaskrs. Konačni rasplet svih sukoba i zapleta je, ma koliko
neočekivan, dosledan i zatvara jedno poglavlje u beskrajnoj knjizi trajanja
svetova ljudi i božanstava.
Literatura koju stvaraju autori iz
zemalja pod okriljem hrišćanstva, Istočnog i Zapadnog, ima dugu tradiciju
bavljenja pitanjima Boga, Đavola i Čoveka. Veličanstvena dela kakva je Danteova „Božanstvena komedija“ ili Miltonov „Izgubljeni raj“, Geteov „Faust“
ili Bulgakovljev „Maestro i Margarita“
obeležila su svoje epohe i postavila temelje intelektualne spoznaje
hrišćanstva, njegovih domašaja i ograničenja i mesta čoveka u tako
organizovanom svetu. Na žalost, poslednje decenije XX veka donele su besomučnu
vulgarizaciju ovih pitanja krucijalnih za samoodređenje pojedinca u svetu koji
ga okružuje; pod okriljem komercijalno kurentnog horor žanra, koji se
rasprostro kroz sve medije, božanstva i demoni svedeni su na karikaturalne,
funkcionalne pojave koje imaju zadatak da proizvedu što više nasilja, što
dublje bijice krvi i veće gomile ljudskih tela, različitim metodama unakaženih
i ubijenih. Tako su bogovi profita pobedili bogove i demone koji u svojim
rukama drže ljudske duše. Već zbog ovakve situacije Krstićev roman zaslužuje pažnju jer ne bagatelizuje aktere svoje
priče. Umesto jednodimenzionalnog, crno-belog pogleda na ljude i bogove, on se
usuđuje da ih posmatra kao kompleksne pojave - i to važi za sve aktere bez
razlike. Autor uspeva da skicira životne linije svojih ljudskih heroja i opštu
crtu njihovog postojanja, bilo da je ona 'gubitnička' ili 'pobednička' da bi,
kako priča odmiče, otkrivao koliko životna uloga koju igraju zavisi od
karaktera a koliko od pukog sticaja okolnosti, odnosno koliko je uošte moguće
da se zadate koordinate postojanja menjaju. Jer, ljudi koji traju ovde i sada,
okruženi jedni drugima, svojim nadanjima i strahovima, navikama i sitnim
ekstravagancijama, te, konačno, samim sobom, poslušno prate utrte staze svojih
života retko kada pokušavajući da ih promene. Čini se da nemaju volje ni motiva
da se odupru kolotečini u kojoj su žrtve uvek žrtve a predatori uvek predatori.
Otuda je Ratnikov pohod prema ljubavi
mogao početi tek u Paklu; dok je bio
živ on je puštao da mu se stvari dešavaju, nije pokazivao volju i inicijativu
da promeni svoju ulogu i tek kada je izgubio sve rešio je da se pobuni. Čudo
ljubavne žudnje, koje ni Bog ni Đavo ne mogu da objasne niti da mu se
efikasno suprotstave, povelo ga je u boj protiv svih. Ma koliko prezirana ili
ismevana, jedna pozitivna emocija izdigla je čoveka iznad božanskih moći.
Odnos ljudi i bogova u „Ratniku i usnama“ podseća na onaj koji
je postojao u Staroj Grčkoj: bogovi,
dobri ili loši, jesu moćni ali nisu svemoćni; ni ljudi ni bogovi nisu potpuno
zli ili potpuno dobri, između njih postoji široka lepeza odnosa - od obožavanja
i bespogovornog poštovanja, preko pokušaja da se uspostavi ravnopravan odnos do
potpunog preziranja. Ratnik se odriče
i Boga i Đavola, tera inat svima pa i samom sebi, odbija da bude pokoran ili
razuman. Bog je, pak, mangupski
nastrojen, voli da se igra, kladi i, kad god može, spreman je da malo 'namesti'
igru kako bi pobedio. Ni Đavo nije
drugačiji, ni on nije potpuno crn. Ostala bratija, ona iz Raja i Pakla, takođe je
šarolika: Isus je slabić, zavidljivac
i mutivoda, Mihajlo je poštenjačina
starog kova, Smrt lepa, tajanstvena i
strastvena žena. Raj i Pakao su dve organizacije koje
funkcionišu samostalo ali su i neraskidivo povezane; svaka ima svoje ustrojstvo
i nadležnosti ali uvek ima incidenata na granici. Mefisto, drugi glavni junak romana, tragična je pojava, žigosan
svojim ranijim postupcima ali umešan i pošten; kao i Ratnik, željan je ljubavi koja bi ga smirila i olakšala mu muke.
No, njegove želje se, kao ni Ratnikove,
ne uklapaju u planove velikih; iako je našao mir sa Inspektorkom mora da je se odrekne. Stoga, na kraju romana, Mefisto ostaje sam i, ponovo, zbraja
svoje gubitke; za utehu mu ostaje obećanje da će, možda, jednom, povratiti
svoja nebesa. Ali, večnost je vrlo, vrlo duga...
Roman „Ratnik i usne“ pisan je u kratkim, efektnim poglavljima, precizno
i bez patetike. Mada je, obzirom na temu, upućen na bavljenje i baratanje
velikim istinama i dilemama, autor uspeva da izmakne ispraznim propovedanjima;
njegovi junaci nisu kartonske kulise koje se pomeraju samo da bi dale povod za
novu dozu mudrovanja. Čak i kada, jer od toga ne može pobeći, iznosi opšte
stavove, Krstić zadržava dovoljne
doze humora pa i cinizma koje razbijaju monotoniju kakvu nosi puko
deklamovanje. Otuda se roman čita lako i, kroz nizove scena koje plane pažnju,
privodi kraju bez padova, kao kvalitetno štivo iz pera dobrog pisca, koje u
potpunosti opravdava posvećeno mu vreme.
(2007)
0 komentara:
Постави коментар