Šesti roman Umberta
Eka (1932) naslova „Praško groblje“
može se (kako to i priliči valjanim umetničkim delima) spoznavati/čitati na
nekoliko značenjskih nivoa (koji se međusobno ne isključuju ali ni
podrazumevaju). Ponajpre čitalac otkriva da pred sobom ima tekst koji
poprilično odstupa od njegovog dosadašnjeg literarnog iskustva. Naime, pisac
neprestano otvara nova vrata priče i nudi deliće misterije odnosno fragmente
njenog razrešenja ali to nije ni nalik savremenom konceptu misterije ili tzv. ’suspence’-a. S druge strane, neki od
modela situacija poznati su - izgubljeno sećanje, dvostruka ličnost, tragovi
koji ne vode nigde... Ključ za osećaj lake zbunjenosti i dezorijentisanosti otkrivaće
se postepeno i mogao bi se formulisati kao Ekovo ’kopiranje’ formi koje su bile
poznate i popularne s kraja XIX veka - pre svih to su romani u nastavcima; beleška
na koricama knjige sugeriše da je roman ’napisan
(...) u formi feljtona kakvi su bili
u modi u XIX veku’. Naravno, mala je verovatnoća da se bilo ko od
savremenih konzumenata literature u svom čitalačkom ’stažu’ sreo sa ovakvim
formama tzv ’pučke literature’ koja
je u pomenutom periodu širom Evrope objavljivana bilo kao sastavni deo dnevnih
listova ili kao posebna, tanušna sveska sa, uglavnom, nedeljnim ritmom
izlaženja. Feljtoni i romani u nastavcima bili su dela najčešće anonimnih
autora koji su većinom pali u zaborav (najpoznatiji pisac romana u nastavcima
koji je nadživeo svoju epohu je Aleksandar
Dima, pomenut i u ovom romanu). Radi se o tipičnom štivu za jednokratnu
upotrebu, koje je imalo zadatak da zabavi široki (pismeni) puk i u tu svrhu je
korišćen široki arsenal ’udica’ za privlačenje i zadržavanje pažnje: od spletki
i zavera, preko ratova do ljubavnih intriga sa često prisutnim elementima
strave i fantastike; po većini pomenutih elemenata ova literatura se nadovezuje
na tzv ’gotske romane’ popularne s
kraja XVIII i u prvim decenijama XIX veka. Specifikum feljtona, u odnosu na
romane u nastavcima, bio je u zasnovanosti na faktima, pod kojima su se
podrazumevali pisani dokumenti ili sećanja/svedočenja učesnika opisivanih
događaja; no, kako se realnost neinventivnim autorima često činila nedovoljno
atraktivnom, oni su pribegavali ili njenom doterivanju ili dopisivanju a te su
intervencije proizvedeno delo iz domena faktografije prevodile u fikciju. Još
jedan od formalnih modela/uzora „Praškog
groblja“ jesu i spekulativne knjige tog perioda koje su bile izuzetno
popularne i u kojima su, navodno, manje ili više vešto, razotkrivane dobro
čuvane tajne istorije, politike, države, crkve...
Eko, dakle, u najboljem
postmodernističkom maniru (po kome su sve forme jednako valjane za stvaranje
nove literature) koristi poznati obrazac da ispiše delo koje nominalno zadovoljava
zahteve forme trivijalne literature - pre svih senzacionalizam u svrhu koga se
pojednostavljuju kako psihološki portreti aktera tako i celokupno okruženje, sa
akcentom na otkrivanju tajanstvenih zaleđa istorijskih događaja (koje neminovno
podrazumeva zavere brojnih ’sumnjivih’ organizacija/sekti). U prvom nivou
iščitavanja, priča se vrti oko decenijske opsesije izvesnog falsifikatora da
stvori spis koji će raskrinkati zaveru Jevrejskog
naroda protiv ostatka sveta a koja će
se konačno otelotvoriti u famoznom spisu Protokol
Sionskih mudraca (za koga Anri Rolan
tvrdi da delo ’koje je posle Bibliije
najrasprostranjenije u svetu’). U vremenskom rasponu od 1830. do 1898.g. na
prostorima Italije (od Torina do Palerma) i Francuske (Pariz),
sred velikih i malih događaja (od Garibaldijevog
pohoda za ujedinjenje Italije preko Francusko-Pruskog rata i Pariske komune 1871.g. do afere Drajfus iz 1894.), falsifikator i
spletkaroš Simonini konstantno
pokušava da ostvari svoj naum, istovremeno prodajući svoje veštine tajnim
službama i njihovim planovima. Revolucionari, reakcionari, masoni, verski
fanatici, mentalno poremećene osobe, smutljivici, špijuni (’obični’ i dvostruki),
crkveni službenici, dame i gospoda, skupljači opušaka i stare odeće - to su Simoninijevi klijenti ili poznanici,
svaki sa svojom opsesijom i mukom. Da zamešateljstvo bude veće, falsifikator na
početku romana nije siguran ni u sopstvenu ličnost, zaboravio je velike delove
svog života, nastanjen je u kući koja ima dva stana sa izlazima na dve ulice a
u tom drugom stanu očito živi neki sveštenik jer je na klinu okačena mantija.
Kako bi se iskobeljao iz ove situacije i sakupio što više znanja o samom sebi Simonini prihvata savet jevrejskog
lekara Frojda i počinje da vodi
dnevnik, kao način suočavanja sa sopstvenim frustracijama i traumama. Pisanju
se priključuje i tajanstveni sveštenik Dala
Pikoli, koji, začudo, zna ono što je Simonini
zaboravio; tako se, u četiri ruke, pomaljaju obrisi lične istorije utopljene u
javna i tajna događanja.
Profil
tih javnih događanja nimalo nije sjajan: s jedne strane su predrasude prema
drugim narodima (Simonini nema lepo
mišljenje o Jevrejima ali ni o Nemcima ili Francuzima) koje potpiruju priče i knjige autora sumnjivih ambicija
i duševnog zdravlja; ali, što je priča/glasina/knjiga pompeznija i ’bombastija’ u svojim tvrdnjama (koje
ili nisu potkrepljene dokazima ili su dokazi besmisleni) to je, čini se, veći
broj onih koji u njih veruju i spremni su da u njihovo ime delaju, da takva
ubeđenja šire, agituju ali i da, za njihovo ostvarenje/prihvatanje, ubijaju.
Sve to vodi do druge strane javnih događaja, do ratova, pobuna i revolucionarnih
pokreta na čijem čelu su ljudi mutnih ideja i opsesija a prate ih oni koji u
svemu vide mogućnost da nešto ućare te nevoljnici koji su prisilno mobilisani
ili sticajem okolnosti upali u vrtlog nasilja. U vremenima prividnog mira,
nesmanjenom žestinom besne sukobi špijuna, državnih ili verskih (mada je
ponekad teško odrediti ko je ko i za koga radi). U borbama za prevlast čas
pobeđuju Jevreji, čas je inicijativa
na strani katolika ili masona. Umesto sudara vojski i uličnih
borbi, protivnici se prvenstveno koriste štampom koja, kao ’tešku artiljeriju’, objavljuje senzacionalne ispovesti ’nesretnika’ prebeglih iz kandži sekti,
spremih da sada otkrivaju pojedinosti tajnih obreda, orgija, crnih misa.
Naravno, istina se ne prepušta slučaju već joj zainteresovane službe pomažu i ’podmazuju’ je da lakše klizi u uši puka.
Stoga je svaka vest, svaka ideja, smutnja i zavera samo sredstvo za postizanje
ciljeva (čije je ’kvalitet’ lako
promenjiv, u jedan su čas primarni a potom padaju u zasenak nekih drugih,
bitnijih) i kao takva ima status robe koja se traži, naručuje, prodaje i
isporučuje najboljem ponuđaču. Proizvođači potrebnih ’istina’ pouzdani su kao i njihova roba; njihov moral i etika ne
odmiču dalje od pukog pragmatizma (začinjenog sopstvenim opsesijama). Klupko
predrasuda, zavera, spletki, lažnih proroka, izopačenih duhovnika, vođa i
podanika sekti, prevrtljivih špijuna i inih bizarnih karaktera, scena je na
kojoj se odvija ’prava’ istorija Evrope XIX
veka i na kojoj falsifikator Simonini
(sa balastom sopstvenih strahova, blokada i ambicija) ponekad aktivno učestvuje
da bi zatim zauzeo mesto pasivnog igrača/posmatrača koji čeka trenutak svog
novog uključenja u igru.
Eko je, kako sam na kraju romana piše, u
knjigu zapleo stvarne ličnosti i njihove istinske izjave i akcije; jedini
izmišljeni lik upravo je glavni junak Simonini
koji deluje kao spona i magnet koji preraspoređuje uloge. Tako je, formalno,
zadovoljen zahtev da štivo feljtonistički, (pseudo) istorijski barata
činjenicama; njihovo iznošenje i interpretacija je ono jedinstveno i
neponovljivo što ga čini zavodljivim jer je i dinamično i zapleteno i
uzbudljivo i ’otkriva velike tajne’
koje čitaocu ’otvaraju oči’. Brzina
konzumiranja priče se podrazumeva i njoj se podređuju naracija i stil. Ipak,
zarad dodatne autentičnosti, tekst je ’začinjen’
i svakovrsnim specijalitetima od kojih su najprimamljivije liste jela konzumiranih
u različitim restoranima (uz naznake načina pripreme). U konačnom sagledavanju,
znatiželjni čitalac je dobio knjigu koja se (kako i doliči zabavnoj literaturi)
’ne ispušta iz ruke’ i koja vernost
nagrađuje uzbudljivim (senzacionalnim) otkrićima istorijskih prljavština.
Autor
je, dakle, elegantno je i valjano odradio svoju vežbu iz manirizma, dostižući
cilj koji je sebi postavio. Forma je zadovoljena (računajući u nju i adekvatne
ilustracije teksta potrebne da se pojača identifikacija sa likovima) a sadržina
je funkcionalno sklopljena tako da deluje istorijski ubedljivo i intrigantno.
Obični konzumenti biće (posle početnih nedoumica) svakako zadovoljni pročitanim
(ukoliko, naravno, imaju sklonosti ka ovakvoj literaturi; za pretpostaviti je,
obzirom na obim romana koji doseže 450 strana, da će svi nedovoljno zainteresovani
na vreme odustati od daljeg čitanja); za ambicioznije čitaoce po sklapanju
knjige otvoriće se više pitanja od kojih centralno glasi: koliko je od
savremenog doživljaja istorije kao zavere, pisac uneo u svoje delo? Koliko je
duh XIX veka i tadašnji svetonazor prilagođen današnoj verziji ’teorije zavere’? Odgovor bi svakako
mogao biti zanimljiv ali bi, opet, dobrano uništio piščevu i čitaočevu igrariju
u kojoj se gradi nova varijacija takozvane realnosti/istorije, verzija koja je,
u granicama modela, namerno iskrivljena, prekrajana i doterivana na intelektualnu
radost stvaraoca i njegove publike. U takvom kontekstu izlišni su i svi
celomudreni zaključci i istine koji se navodno u romanu mogu otkriti a u
krajnjem se svode na trivijalnu tvrdnju da velikih Istina i Ideja nema pošto
su sve one delo intriganata, falsifikatora i trgovaca. No, cilj knjige, ipak, nije
da prosvetli ili pouči već da se, izdignuta nad pojavno, poigra faktima i
spekulacijama, da im se podsmehne, što će, sveukupno, razgaliti sve koji su pristali
da učestvuju u maloj, bezazlenoj zaveri zvanoj roman „Praško groblje“.
(2012)
0 komentara:
Постави коментар