VIŠESTRUKI EKSPERIMENT „Šamanijada“ Slobodan Škerović, izdavač Everest medija, Beograd, 2012.

 

            Nova knjiga pesnika, prozaiste, esejiste i kritičara, Slobodana Škerovića (1954) spada u grupu retkih dela ovdašnje takozvane savremene literature; reč je, naime, o tvorevini koju je teško svrstati u standardizovane kategorije kojima barataju kritičari i teoretičari a rukovode se znatiželjni čitaoci. „Šamanijada“, dakle, na prvi pogled ’liči’ na roman - pisana je u „proznom ključu“, podeljena na poglavlja, ima određenju dužinu (nešto više od 220 strana); ipak, njeno će iščitavanje otkriti da nije u pitanju (samo/jedino) roman, ili barem ne roman u uobičajenom smislu te reči jer osnovna je priča vrlo „labava“, lako diskontinuirana (što će reći da funkcioniše na nivou epizoda za koje nije obavezno da se nastavljaju ni na planu „fizičkih“ niti „duhovnih“ dešavanja), a do kraja knjige se ne nude ni logička, uzročno-posledična pojašnjenja svih dešavanja (zaključno sa vremenskim skokovima). Ni junaci knjige nisu predstavljani prepoznatljivim metodama, njihovo pojavljivanje gotovo da je zadesno; glavni junak, šaman-okarinaš, Munja, dečak iz plemena Jakih, čije su akcije i, češće, ideje i promišljanja, težište ove proze, fluidna je pojava za koju je lako ustvrditi da nema preterane veze sa (fizičkom) stvarnošću. No, kako odmiču njegove avanture, zahvaljujući „Međuigrama“ odnosno finalnim poglavljima-epizodama, utisak pomenute „fluidnosti“ biva potvrđen i pojačan naznakama (jer nema izričitih opisa) na osnovu kojih se može (ali i ne mora) ustvrditi da su u pitanju zgode i nezgode putnika u daleku prošlost ili u neku od paralelnih stvarnosti - ali putnika koji nije morao obavezno i fizički biti na tom (drugom) licu mesta jer je, možda, koristio neke tehnike seobe duha-uma iz tela u telo. Ova spekulativnost, koja je na tragu iskustava kakva nude knjige Borhesa, Kastanede ili npr. roman „Zvezdana lutalica“ Džeka Londona, definitivno izmešta „Šamanjadu“ iz okvira tekuće realističke proze i pozicionira ga na sasvim druge literarne koordinate. Škerović je, naravno, potpuno svestan svih mogućnosti koje nosi postupak koji je odabrao i spremno se i spretno poigrava tkivom svoje proze koje uspeva da produbi poetskim pasažima odnosno vanredno živopisnim jezikom.

            Nominalno, priča započinje kao svojevrsni „bildungs“ roman/priča o odrastanju koje se pretvara u inicijacijski proces (ili, preciznije, niz procesa) kroz koje će se odrediti da li je junak sposoban da postane šaman u jednom vrlo posebnom plemenu. U određivanju samoga sebe i svojih sposobnosti budući šaman mora da spozna svet u i oko sebe, što i radi u nizu lekcija/epizoda. Takođe je bitno i određivanje prema saplemenicima kao i prema ostalim plemenima i njihovim slabostima, odnosno prema konceptima kakvi su zajedništvo, obožavanje idola, produžavanje vrste, posedovanje... Konačno, šaman će biti svedok ali i učesnik uspona i raspada jedne primitivne zajednice, što će čitaoca asocirati na antropološke studije (iz XIX i ranog XX veka) o društvenom razvoju i raslojavanju plemena koja, prema opštim karakteristikama (i naučnim podelama), žive u preistorijskim epohama. Diskontinuitet pripovedanja, koji se neretko svodi na promišljane samo jedne senzacije ili pojma, nakon čega se slobodno „skače“ na sasvim druge koncepte, ispostavlja se kao plodotvoran postupak jer se tako dotiče mnoštvo tema bez obaveze da se bavljenje njima posebno obrazlaže i „umeće“ u osnovnu liniju radnje. U ovakvom postavljanju/predstavljanju zapažaju se nepripadajući izrazi, termini/pojmovi, koji su proizvodi civilizacijskog razvoja (npr. termin „podsvest“ koji je kao takav formulisan u XX veku); njihovo pojavljivanje „budi oprez“ koji će biti opravdan/potvrđen (delimično, jer se autor, kako rekosmo, opredelio da ne pruža jednoznačna i definitivna objašnjenja) „međuigrama“ i finalnim epizodama u kojima se junak predstavlja kao biće civilizacije bliske onoj kojoj pripadamo (ili, moguće, i neke buduće u kojoj se stručnjaci bave prošlošću teorijski ali i „neposredno“ vraćanjem na lice mesta). Naravno, nedostatak detaljnog opisivanja svih dešavanja (pa i vremenskih skokova ili prečica), uskraćuje instantnost konzumiranja sadržaja ali, zauzvrat, otvara dveri tajanstvu i spekulacijama koje ono budi. U krajnjem, ovakvom postupanje opravdava i sam naslov knjige - „Šamanijada“, upravo kao i šamani, svakako barata mističnim, ritualnim i opsenarskim. Šamanizam iz naslova može se odnositi i na primarni sloj knjige koji je bliži filozofiji nego prozi; naime, pisac je, koristeći nekoliko repera (odrastanje, primitivnu zajednicu), izgradio samosvojan svetonazor kroz koji se sagledavaju fenomeni okruženja, njihovo prelamanje kroz čula i spoznajne procese pojedinca i, konačno, stvaranje i zaokruživanje mentalne slike sveta, kako materijalnog tako i metafizičkog. Pasaži zapažanja, promišljanja i izvođenja zaključaka na osnovu njih (ponekad i kontradiktornih prema nekim prethodnim), mada ne podležu pravilima pripovednih tehnika, uspevaju da drže pažnju svojom intrigantnom logikom, na momente potpuno izmeštenom iz vremena i prostora u kojima čitalac živi. U tome, u toj sposobnosti građenja drugih/drugačijih a potpuno uverljivih vizura nesporni je „šamanizam“ ove knjige.

            U konačnom sagledavanju, ovo delo otkriva se kao višestruki eksperiment; na formalnim nivoima pripovedanja ali i suštinskim nivoima same spoznaje sadržaja. Konstantni diskontinuitet priče, potenciranje fragmentarnog, odsustvo konzistentnosti zapleta i razrešenja, nosioci su i specifično koncipirane literarne stvarnosti koja funkcioniše u paralelnim ravnima, višeznačna je ali lišena pogodbenih (i prigodnih) linija razvoja tipa početak-zaplet-rasplet-kraj. Ovaj tragalački kvalitet potvrđuje Škerovićevu pripadnost Signalizmu, neoavangardnom pokretu koji se zalaže za nove puteve u književnom stvaralaštvu, koji će odražavati senzibilitet primeren vremenima koja živimo odnosno onih koja nam dolaze u susret. Odbijanje autora da se „pokori“ literarno etabliranom i uobičajenom rezultiralo je zavodljivom proznom celinom koja zahteva pojačani čitalački angažman ali, za uzvrat, donosi svojevrsno prosvetljenje, otvaranje drugačijih horizonata percepcije i razumevanja.

            (2013)

            

NIKO NEĆE U KOPAČE ili NIKO NEĆE MOTIKU U RUKE

Na ćoški male ulice na periferiji lepe varoši usred ravnice stoji deda Laza, oslonjen na štap i izgleda ko će da prođe putem. Nebo se namrštilo, samo što ne pljusne, zahladnelo kao da je oktobar. Na ulici nigde nikoga. I deda Lazi počela da zebu leđa mada ima dobar jareći kožuf, istina sav iskrpljen ali nema više u varoši da se kupi novi. Taman što je rešio da se vrati unutra kad čuje traktor kako bruji a koji tren posle eto ti Mite, njegovog komšije čelo bašte. Mahne mu deda Laza štapom a ovaj zaustavi mašinu i izađe iz kabine.

            „Dobar dan deda Lazo. Nije vam zima?“

            „Bogami jeste. Nisam mislio da je ovako friško. A gde si ti bio? Do njiva?“

            „Bio sam da vidim kako je kukuriz, dal mu je vreme da ga oprskam... Ono malo lepog vremena izvuklo ga napolje, one prve kiše su dobro došle.“

            „Znaš kao kažu: majska kiša zlata vredi.“

            „Jeste, ali sad je već i nje mnogo. Ohladila se zemlja. Vidim da je kukuruz malo stao al je zato trava izdžikljala. Njoj ništa ne smeta. Sirak se raširio a i muvara ima. Trebalo bi da se prska samo što je zemlja meka. Ima traktor da je nabije pa će da pritiska koren kukuriza. Moraće da se čeka dok kiše ne stanu i malo se njive prosuše.“

            „A što ne okopate kukuruz? Uzmeš motiku u ruke pa udri...“

            „Ih, bre deda Lazo, pa ko još okopava kukuruz? Odavno su prošla ta vremena. Ne isplati se. Treba ti puno kopača a niko neće da se grbavi po suncu. Pa čak da ima ljudi, znate vi kolika bi bila nadnica? Hiljadarka, hiljadi i po najmanje po čoveku, za dan, plus da ga odvezeš na njivu i vratiš, daš ručak i vodu i pivo... Mnogo skupo i dugo traje. Al niko neće da kopa. Nema više, kao pre, da se krene u pola 5 ujutru pa do uveče da se radi. Sad, i kad bi hteli da kopaju, to bi bilo 8 sati, ko da su fabrici ili kancelariji. Pre su dolazili Rumuni u nadnici, sad ni nji nema. Hoće u berbu vinograda ali na kopanje nikako. I, tako, oćeš-nećeš moraš da prskaš. A to bez traktora i prskalice ne ide. Plus hemija. A sve skupo.“

            „Sećam se kad sam bio momčić da smo išli da okopavamo, i otac i mati, i burazer, i ocov brat i njegova deca... Samo sestru ostavimo kući da namiri marvu i skuva nam večeru kad stignemo. I radilo se, bogami, od jutra do mraka, i naše njive i stričeve. Taman kad sve okopamo a ono vreme da se ispočetka okopa. Onda se dvaput kopalo. I kad se moglo ništa nije prskano. Nisu ljudi hteli te hemije jer što pokupe s njiva sami su jeli, pa kako sebe da truju? Radilo se za sebe pa ako nešto pretekne to se prodavalo. Moj otac jedva je pristao da bacamo „veštaka“... A puno se radilo. Bilo je i dosta sveta koji je radio za nadnicu. Na par mesta su se skupljali pa prođeš izjutra kolima i samo vikneš kolko ti treba kopača. Gazda je plaćo dnevnicu i ručak. Kopač je i onda bio skup al nije bilo drugo - sve moraš da otmeš od nevremena a slabo je bilo mašinerije, samo kulaci su imali traktore i vršalice...“

            „Sad su druga vremena, ima mašina a nema ljudi pa sve ide preko hemije. Niko više ne baca ni stajnjak na njivu jer nema marve. I mi smo pre imali po dva konja i kravu i svinje i živinu a sad... Nije zdravo to prskanje samo, šta ćemo? Da se živi mora, da se jede mora, pa se snalazimo kako znamo i umemo. Al, da vam pravo kažem, sve  je teže i teže... Nego, ajdemo kući, evo nam i vetra i kiše. Uzdravlje.“

            (2013)

SUSRETANJA SA APSURDOM - Recenzija knjige „Kad se autobus pokvari“ Bojana Kiša

             Bojan Kiš (1990) predstavlja se široj književnoj javnosti svojim prvencem - zbirkom priča naslovljenom „Kad autobus kasni“ (izdavač Visoka škola strukovnih studija za obrazovanje vaspitača "Mihailo Palov", Vršac, 2012) koju čini 20-tak minijatura/kratkih proza. Kiš je u proteklim godinama za svoje literarne radove osvojio priznanja na nekolikim konkursima a objavljivan je i u književnim časopisima i zbornicima tako da je njegov dosadašnji spisateljski rad verifikovan i dostupan zainteresovanim čitaocima.

            Opšti okvir interesovanja koja, u knjizi „Kad se autobus pokvari“, pisac prati, opisuje i razvija, mogao bi se najpribližnije odrediti kao - susreti sa nesvakidašnjim i neobičnim. Naime, priče se razvijaju po (od strane pisca postavljenom i ponavljanom) obrascu koji započinje sasvim običnim situacijama koje, kako proze odmiču, postaju „iščašene“, bivaju izmeštene iz trivijalnog, odnosno u njih prodiru elementi ne-svakodnevnog, ne-logičnog, ne-jasnog i ne-objašnjivog. Taj se iskorak, prestup spram svakodnevice razvija po sopstvenim (junacima i čitaocima neznanim) principima i zakonitostima, preuzimajući teritoriju prepoznatljivog i odvodeći svoje (ne)voljne aktere u sasvim nepoznate prostore iz kojih će se poneki vratiti na znanu im zbilju, dok će drugi, manje (ili možda, sasvim suprotno, više) sretni ostati u tim nenadanim, neistraženim, drugojačijim, tajanstvenim svetovima/stvarnostima. Sukob realnog i onog što je nadrealno, onostrano, matafizičko dozvoljava autoru da se, već prema sopstvenim ambicijama, bavi širokom lepezom tema: od samog pojavnog, dakle trenutka kada se dešava prelom, sudar dvaju stvarnosti, preko razmatranja dualiteta koje takvo dešavanje nameće (bilo u silovitom ili u tihom i postojanom napredovanju), sve do otvaranja krucijalnih dilema o varljivosti opažaja odnosno koncepcija po kojima svi mi živimo.

            U prozama iz zbirke „Kad se autobus pokvari“, autor se primarno opredelio za opisivanje odnosno razmatranje samog susreta dve stvarnosti/dva sveta, dakle za prve trenutke u kojima počinje da se, u svesti junaka, budi spoznaja o izmeštanju iz uobičajenog toka stvari - a vreme dešavanja priča je ovde i sada, dakle u pogodbenoj sadašnjosti, sa junacima sasvim običnih imena, ponašanja odnosno mentalnih sklopova. Ponekad je odstupanje od svakodnevnog neznatno i pre bi se moglo pripisati nepoznavanju ustrojstva sveta u kome mladi junak živi (npr. „Budilnik“, „Posao“, „Devojka“, „Oluja“, „Hitna pomoć“, „Voz“); druga se odstupanja bliže karikaturalnom i apsurdnom, koje je samo posledica brisanja standardnog niza uzrok-posledica (npr. „Tranzistor“, „Šalter“, „Škola“, „Salon“, „Skretničar“, „Bioskop“) i relativizovanju ustaljenih sistema vrednosti (npr. „Klub“, „Sunce“, „Kladionica“, „Prodavnica“, „Stanica“) odnosno samim etalonima fizičke egzistencije (npr. „Autobus“,  „Pećina“, „Lift“). Reakcije junaka izbačenih iz rutine podrazumevaju početnu zbunjenost, nevericu i odbijanje (jer oni, naravno, nisu „akcioni heroji“ već obični ljudi) ali se potom svaki od njih sa problemom nosi prema sopstvenim (ne)sposobnostima, u rasponu od bekstva ili neprihvatanja do aktivnog rešavanja problema. Kako se opredelio za kratku formu, pisac nije

mogao da se, poštujući dinamiku radnje, bavi dubljim psihološkim dilemama junaka ali je uspeo da ih naznači, skicira. Autorovo insisitiranje na razgovoru, odnosno na dijalogu kao primarnom sredstvu pripovedanja (kojim se umešno koristio), doprinosi čitaočevom osećaju neposrednosti i pojačava stepen identifikacija sa pričom i njenim junacima, potpomognut „običnim“ imenima i prepoznatljivim početnim situacijama.

            U konačnom sagledavanju, knjiga „Kad se autobus pokvari“ otkriva se kao niz svojevrsnih „stilskih vežbi“ na zadatu temu - ovog puta to su susreti sa različitim modalitetima drugačijeg - kojima se, zahvaljujući svojoj domišljatosti i talentu, autor predstavlja kao prozaista na čiji dalji rad treba obratiti pažnju.

            (2012)

MARVEL VS MOEBIUS

Ozbiljno bavljenje stripom (kao, uostalom, i bilo čime drugim pametnim) nema u ovdašnjim duhovnim krajevima preterano dugu i bogatu tradiciju. U principu sve se svodi na poneki članak entuzijaste (kao svojevremeno u „Stripoteci“). Knjiga o stripu gotovo da i nije bilo tj. nema. Jedina svetla tačka koja pokušava da kako-tako opstane je „Pegaz“ Žike Bogdanovića. Ipak, ponekad se, neredovno i nejednakog kvaliteta pojavljuju tematske celine o stripu u raznoraznim časopisima tipa „za kulturu, umetnost i društvena pitanja“. Sledi priča o 2 najsvežija primera: „Gradini“ br. 2 za 1992. i „Gradcu“ br. 104-105.

1.

           „Gradina“ nam na 60-tak strana donosi nekoliko tekstova o „Marvel stripu“. Znate već, to je ona amerska firma što je izbacila u svet Srebrnog letača, Konana, Tora, Čoveka-pauka, Hulka, Fantastičnu četvorku, Derdevila (u nas krštenog kao Nebojša) i druge, dakle čopor više-manje SF super heroja svakakvih fela. Sigurno ste neku pričicu i pročitali, bilo ih je na gomile čak i ovde. A sve je krenulo, zvanično, 1961.g. (naravno, uz obaveznu pred/pra-istoriju), dobrano se zahuktalo a onda počelo da usporava i staje.

            Objavljeni tekstovi daju silne podatke o „Marvel“/Sten Li (tati njegovom) najezdi. Saznaćemo kakvo je stanje bilo oko 1970, 1981. tj. 1980-tih. Šta se danas dešava ne znamo. A i nije bitno! Jer „Marvel“ je postao istorija. Najveća lova je zgrnuta a novotarije (o kojima je u tekstovima najmanje rečeno) koje je doneo (a to nije samo – čak ni pre svega – tretiranje super heroja kao tipa sa problemima, već novi, neortodoksni način crtanja i komponovanja tabli) već su deo strip-klasike. I tu je negde, čini se, i granica „Marvela“.

            (Kuriozum ovog temata je objavljivanje SF pričice Mikija Spilejnija, kasnije proslavljenog kao Majk tabadžija Hamer autora. I on je bio u nekoj vezi sa „Marvelom“ a priča i nije Bog-zna-šta, naravno.)

2.

           „Gradac“, pak, donosi 100-tinjak strana priče o velikom magu Mebijusu i tako nas još jednom uverava u ispravnost teze da živimo u paralelnim svetovima. Jer i „Marvel“, pod vodstvom čvrste ruke Stena Lija, i Mebijus počinju u isto vreme – početkom 1960-tih – ali... „jo razlike – drastićne!“ Jerbo, postoje umetnost i Umetnost, strip i Strip.

            G. Li pokušava (i – da li na žalost) uspeva da napravi strip industriju, kompaniju koja bljuje proizvode i zgrče lovu – nije da je i naš Mebijus nema ali... Pravilo kaže: Najbolji crtač je najbrži crtač. Nema pradona, I, pre ili kasnije, inventivnost opada jer, ruku na srce, pričice o supermenima (koji se ne zovu tako) moraju da se istroše. A, ako i svaku crtačku egzibiciju ubijaš jurenjem rokova izlaska sveščice iz štampe, ne ostaje ama-baš-ništa. Tako „Marvel“ postaje čista potvrda one tata Marksove o postojanju kvaliteta u kvantitetu. U gomli sličica ukljuca se i poneko zrno duha. Ali gomile bivaju sve veće i veće i veće... 

            Za to vreme, u nekom drugom svetu, Mebijus juri inspiraciju, traži sebe i svoje mesto, izraz, stil, prolazi kroz svakakve faze rada i življenja uvek, bez pardona, nazivajući se (a tako ga zovu i drugi) umetnikom koji pokušava da osmisli stvaranje i svet svoj. Čak i ako  svim tim ljudima, i Mebijusu i njegovim prikazivačima, Žodorovskom kao scenaristi i učitelju, izdavačima, odbijemo koji procenat ozbiljnosti u njihovim izjavama na ime onog „samohval-samodrek“, ostaje nesporna činjenica da svi oni i-te-kako znaju šta rade i hoće da urade.

            I nema tu nikakvog kompleksa niže vrednosti zato što se oni (ju, ne daj Bože!) bave stripom. Jok. Ma kakvi.

            Nije stvar u tome što „Marvelov“ prosečni publikum ima 10 i kusur (siću) godina a Mebijusa čitaju matori, jer knjige za decu su pre svega dobre ili loše knjige a tek onda su samo (ako su samo) za decu.

            Biće da je štos u samopoštovanju pre svega. I poštenju.

            I tako možemo da čitamo kako Mebijus razmišlja, crta i gradi svoje SF univerzume, kako tretira svoju senku Žiro-Bluberija, ko su mu učitelji, kakve su ideje Žodorovskog, kako izdavači i kritičari analiziraju njegove albume ali, najveći deo svega toga ne možemo da proveriti jer – nema, osim serijala o Inkalu, drugih Mebijusovih stripova. Objavljena je, tu-i-tamo, neka ilustracija i jedan kratki erotski strip u nekom Vjesnikovom izdanju i to je sve. Ne znam zašto je to tako. (Ako je ikako za utehu Mebijus je prošao bolje, daleko bolje od Bilala, njegovi albumi su ipak solidno odštampani – privatna inicijativa! – dok su Bilalove „Falange crnog reda“, kolor album, ovde objavljene u crno-beloj tehnici a kao album, što je ravno kulturnom skandalu koga, naravno, nije bilo). O Mebijusovom Srebrnom-lova-letaču-skupljaču neću ni da govorim, to ko i da nismo videli, bio je to ćor-sokak njegov.

            15-tak tabli objavljenih u „Gradcu“ opet otvaraju apetit za Mebijusom, neumornim genijem tragaocem, no, čini se, biće to jedine mrvice narastajućeg kolača koji će nam, kako Boban jednom reče za SF, zauvek ostati nedostupan. Na žalost našu.

(„Emitor“ br. 120, 1992)

DO KRAJA EPIZODA I DALJE - MARTI MISTERIJA I DILAN DOG

 Pred kraj 1991. zadesila su nas 2 nesvakidašnja (za ovdašnje prilike) strip jubileja. Naime, „Detektiv nemogućeg“ Marti Misterija napunio je 100 a njegov pajtos Dilan Dog 50 redovnih svezaka (specijalni brojevi baška) svojih vratolomija u strip sveščicama „Dnevnika“

            A sveščice su, znate i sami, neugledne (istina, korice su šarene al – Ne sudi o knjizi po koricama, reče Bredberi i još je živ), štampane na jeftinoj hartiji sa bledim i često mrljavim slikicama. Izdaleka se vidi da unutra nema Bog-zna-šta, već je roba rađena po principu „Dođi, vidi, baci“.

            E, al  dal je baš tako?

            Očito je da su oba stripa (Italijanska produkcija) rađena za zabavu klinaca kao glavnih kupaca-publikuma istih. Šema koja treba to da obezbedi je: avantura i jurnjava po crno-belom svetu, krv do ramena, misterija i zagonetka, detektivska zapetljancija, svakakvi duhovi i karakondžule, prokletstva, tajne piramida, prastari jezici i nove Atlantide, horde divljaka i zombija, putnici kroz vreme... Sve u svemu horor+fantazija+SF+jeza, tj. „smuti pa šta ispadne“. Klasična podela na mišiće-mozak-lepotu (a la Flaš-Zarkov-Dejl) uglavnom je prevaziđena. MM i DD su i mozak i (ne)jaki mišići. Martijev sluga neandertalac još i može nekoga da zvekne (i često to i radi) ali Dilanov sluga Gručo Marks uglavnom priča neslane viceve (da li zato što je Gručo ili što je Marks?). Od lepote = žena najčešće je slaba vajda, banu tu-i-tamo i, kako već i treba – vrište (mada DD voli da sa njima radi i neke druge stvari tj. ONO).

            I tako Mita Misterija i Dile(ja) Kereći rade, pa čak i sarađuju (nasleđe Marvelovo). Epizode su celine za sebe, uz česte pozive na one od pre. Nekog bitnog razvoja junaka (u životu njinom) nema, oni uvek startuju sa iste (početne) tačke (Dile se čak ni ne presvlači, uvek je u istom odelu – siroma čovek).

            Ali, ima i razlika...

            Misteriozni se, u svom lako spekulativnom klišeu, poziva na gomile istorijskih događaja i ličnosti, meša ih i konstruiše pa, na kraju, tura svoje (misteriozne prste) u sve to. Tako Mita očešće podseća na neku vrstu Indijana Džonsa, specijalistu za staro u novom dobu, s tim što umesto biča ovaj ima onu smešnu budžu od (SF) blastera-prskalice (koju sve ređe, na svu sreću, upotrebljava).

            Kod Dileta D, pak, scenario, prevashodno horor nastrojen, ne pati od preterivanja u istorijskim perspektivama i retrospektivama, više je sklon direktnoj akciji u koju su ubačena podsećanja i citati iz filmova i knjiga, uz poneku varnicu zezanja na sve to. Upravo zbog toga su i epizode DD u celokupnom izvođenju čvršće i dinamičnije dok MM često gaca po brojnim pauzama u kojima se nešto treba/mora objasniti. Uopšte, DD deluje čvršće nego MM koji je često predug, prezapetljan. DD bolje balansira između zadatka zgrtanja kakve-takve love i nekakvih (ma kakvih, kako ozbiljnih) scenarističkih egzibicija.

            Gomile crtača oba stripa izlazile su na kraj sa svim (tim) problemima kako su znale i umele. Ipak, stripovi su, uglavnom, podnošljivo nacrtani (DD redovno bolje).

            I na kraju pitanje: Čemu svo ovo pisanje o (ovim) stripovima?

            Pa, kako već rekoh, pre svega zbog jubileja (kad smo bez iskustva hiljada brojeva Marvel super-heroja i stotka/pedesetica je nešto), a i zato što, kad već nema boljih stripova na kioscima (a nema ih), treba, barem jednim okcem, ipak, ne očekujući previše (a među gomilama tankih, naivnih, nedotupavih pričica nađe se i neka koja može da se provuče) pratiti MM i DD.

            A oni jašu li jašu, do kraja epizoda i dalje.

I ko zna gde će im kraj biti.

(„Emitor“ br. 114, 1992)

ISTRAŽIVANJE KOŠMARA „Tri stigmate Palmera Eldriča“ Philip K. Dick, izdavač IP Znak Sagite, 1992.

Objavljivanje romana „Tri stigmate Palmera Eldriča“ F. K. Dika (1928-1982) najbolji je način obeležavanja jednog tužnog datuma: desetogodišnjice smrti ovog izuzetnog pisca naučne fantastike, široj publici poznatog (samo) kao autor romana tj. priča po kojima su snimljeni hit filmovi „Blade Runner“ i „Totalni opoziv“.

            Još za života stekavši status kult pisca, Dik je spadao u onu vrstu stvaralaca čije delo, onakvo kakvo je: nesavršeno, sa puno ćor-sokaka ali i blistavih stranica, poštuju i uvažavaju i oni koji ga slave i kritičari. Mnoštvo mladih pisaca prihvatilo ga je i uči od njega. A ima se i šta naučiti. U desecima romana Dik gradi svetove, i male ljude u njima, da bi potom građevinu prepustio laganom ali neumitnom raspadanju u kome, u neuhvatljivom trenutku, stvarnost prestaje da bude zdravorazumska, uzročno-poslediča, i počinje da se izvija iz same sebe u halucinaciju, košmar.

            Tako će i u romanu „Tri stigmate Palmera Eldriča“ nova droga iz dubokog svemira umesto da, kao i ranije droge, stvori samo iluziju i olakša život nevoljnih kolonizatora Marsa, suočiti uživaoce sa velikim metafizičkim umom koji nudi, kao neki novi mesija, brisanje granica realnosti i snova, ostvarenje želja, mogućnost da se isprave greške počinjene u prošlosti. Junaci će prolaziti kroz serije fantastičnih scena iz sopstvenih prošlih dana i budućnosti, da bi se, na kraju romana, otvorenom kraju kakvima je Dik bio sklon, umesto definitivnog razjašnjenja svi akteri, zajedno sa čitaocem, zapitali: Je li ovo zaista stvarnost ili samo iluzija, droga?

            Gradeći roman nizanjem fragmenata-situacija Dik, bez velikih teškoća i preteranog objašnjavanja (što, često, kod manje veštih autora razbija kontinuitet i tenziju radnje) slika impozantna ustrojstva makro-svetova (Zemlju pod usijanim Suncem, frustrirajuće kolonije na planetama, tokove kapitala) ne zapostavljajući linije sudbina junaka i njihova preplitanja u zahuktalom košmaru koji sve guta. Vidan je i Dikov napor da i na nivou jezika, građenjem novih reči, kovanica dočara funkcionisanje jedne drugačije svakodnevice drugačijih ljudi.

            Na žalost, Dik-čovek, dugogodišnji uživalac teških droga sprečio je Dika-pisca da, uprkos svom nerazumevanju i bednim honorarima, istraje i stvara duže i bolje. Ipak, bez obzira na sve, Dikovo delo stoji kao putokaz razvoju i usponu naučne fantastike u veliku, ozbiljnu literaturu. „Tri stigmate Palmera Eldriča“ bitan su deo tog uspenja.

(„Dnevnik“, 1992)

TIME-LOVE-OPERA-STORY, „Milenijum“, režiser Michael Anderson, video izdavač „M export-import“, 1991.

Scenarista „Milenijuma“ je John Varley što je samo po sebi trebalo da (mi) nešto znači (a znači znatiželju) jer:

1.      Varley je pisac čije priče (objavljene u nas) veoma cenim,

2.      jedan njegov romana (neobjavljen u nas) zove se, baš, „Milenijum“.

I tu nastaje laka zabuna. Varley je, kako piše na špici filma, scenario za „Milenijum“ napisao po svojoj kratkoj priči (neobjavljenoj u nas) iz 1977.g. imena „Air Raid“, što će reći „Vazdušni prepad“, koju je kasnijie proširio u roman „Milenijum“ (iz 1983.)  koji je izdat 1983. tj. pre nego što je film „Milenijum“ (iz 1989.) po priči „Air Raid“ snimljen. Nenagradno pitanje je: kad je Varley napisao scenario za film, koji se, kako rekoh, zove „Milenijum“, a po svojoj priči znate-već-kojoj.

            A sve ostalo je manje zabavno.

            Sećam se da sam, pre nekoliko godina, bio zainteresovan kada sam na špici jednog SF filma pročitao da je scenarista SF pisac Džoe Haldeman, a posle se ispostavilo da je u pitanju rutinska konfekcija. Zaboravio sam ime filma a Haldemanu zaželeo da je bar honorar bio dobar jer mu je lova očito bila nužna. Znatiželja u vezi sa Varley-em je bila: Šta će on da napravi od svoje priče?

I...

Pričica o komandoskinjama iz budućnosti koje otimaju ljude osuđena da izginu u avionskim nesrećama i trijumfu ljubavi sadašnjeg čoveka i buduće žene-komandosa, uz opštu propast budućeg sveta zbog vremetresa radi u granicama korektno snimljene lake razbibrige tipa „akcioni-NF“, kako piše na omotu kasete. A bilo je materijala i za nešto više. Ovako je ostala gomila neobjašnjenih stvari (zašto samo komandoskinje iz budućnosti izgledaju normalno tj. XX-vekovno u budućnosti – onda i nije čudo što nema dece, ko bi sa onakvim kreaturama od muškaraca radio one stvari) i paradoksa

(a/ zašto komandoskinja ne sreće samu sebe kad se vrati u isto vreme u kome je bila, ako je bila?,

b/ zašto glavna glumica izgleda ko pljunuti Dejvid Bouvi?)

koji nikoga – sem gledaoca - ne brinu. A njega će zabrinuti i to što je zbog ove time-love-opera-story bacio lovu u vetar, trošio skupu struju i skupe mašine i svoje nepovratno vreme i živce. I na kraju će mu postati jasno da ona engleska „nikada neći biti toliko bogat da bih kupovao jeftine stvari“ i te kako važi.

(„Emitor“ br. 114, 1992)

SERIJA BLISTAVIH FRAGMENATA „Tri stigmate Palmera Eldriča“ Philip K. Dick, izdavač IP Znak Sagite, 1992.

Dik spada u SF pisce čije romane izuzetno poštujem zbog strahovite koncentracije uvrnutosti u njima. Istina, „Čovek u visokom dvorcu“ (1962), prvi Dikov roman objavljen u nas, i nije baš tipičan primer (iako je Dik za njega dobio Huga), ali ostali prevedeni romani „Sanjaju li androidi električne ovce“ (1968), „Ubik“ (1969), „Tecite suze moje, reče policajac“ (1974), i najnoviji (inače izdat baš na desetogodišnjicu Dikove smrti) „Tri stigmate Palmera Eldriča“ (iz 1965. kako kaže Enciklopedija NF, ili iz 1964. kako piše u copyright-u u knjizi) 1000% su otkačeni. Oduvek sam se pitao koliko je to što je Dik bio narkos uticalo na apsolutnu fascinantnost slika koje nam je ispisao? Jer, oseća se čudan pomak između „Čoveka...“ i „Tri stigmate...“ i kompanije. „Čovek...“ je trezveno promišljena proza, čvrsto konstruisana a ostatak su romani nabijeni utiscima, gomilama utisaka, izobličenim, odlepljenim gledanjem na stvari. Istina je da Dik, ponekad, u toj džungli ideja gubi nit i zastranjuje ali je takođe istina da se u njima (ostatku) oseća prisustvo jednog novog iskustva u autorovoj svesti koje nabija njegove knjige eksplozivom, i to nitroglicerinom – samo promućkaš i BUM!

            Je li to zbog droge ili nečega drugog, ne znam A, u krajnjem, i nije bitno. Važno je da stvari rade. I-te-kako!

            A što se tiče „Tri stigmate...“ stvari stoje ovako:

            U „Alefu“ 26 Boban Knežević nam je predstavio Dikovu priču „Dani Perki Pat“ iz (zapazite) 1953. Priča je odlična (što je kod Dika retko) a ideja (njena) je, kao kockica, ugrađena i u roman „Tri (znate več)...“. A priča u romanu je tipična Dikovština: u, od ljudskog nam roda, kolonizovan Sunčevi sistem, sa definisanom (i za neke definitivnom) preraspodelom kapitala-moći, pokušava da se ubaci novi (treći) čovek, Palmer Eldrič, povratnik iz dubokog svemira koji donosi novu drogu, Žvaku-Z, kojom bi da potisne monopol Moćnog-D fiksa koji dobrovoljnim (2 ga vuku a 3 tuku) kolonizatorima ulepšava (tmurne) dane. Naravski, glavni lovaner će pokušati da eliminiše konkurenciju ali... (i tu je caka) nit je Eldrič to što jeste (a ne zna se šta je) niti je Žvaka-Z samo žvaka.

            Glavni junaci će, kako i treba, da žvaknu Z i ono što se zove (zdravorazumska) stvarnost, iliti pravilna orijentacija u prostoru i vremenu i prema ličnostima, i halucinacija će se izmešati, u početku malo a onda totalno, da se više ne zna šta je gde i gde je šta i ko je ko (a ko je džukac koji prska spomenik); i ko je uopšte trezan a ko na fiksu.

            Na (improvizovanom) kraju, u krajnjem rasulu i košmaru i nedrogirani će videti isto što i oni u „brzini“: stigmate, belege, žigove opsednutosti (nečim što jeste ili nije al je blizu) Bogom, a što je bilo u Z (ili nije?).

            Posle matafizičkog „Možda“ umesto prosvetiteljsko-didaktičkog „Uzrok-Posledica“ objašnjenja Dik glatko stavlja tačku, „Čiča-Mića“- i serija blistavih fragmenata-sličica eksplodira u sebe.

            Neminovno je da (opet i opet) prelistate knjigu, da ono što prvo nije bilo jasno (sada) postane jako važno a ono što se činilo jasnim promeni smisao. I knjiga živi, migolji se.

            Oni koji shvate razumeće.

            Za one druge nema  šanse.

            Gospodine Dik, ma gde bili, moj naklon.

P.S. OBAVEZNO nabavite ovu knjigu. Štampana je u kuriozitetnom tiražu (350 primeraka), kao kakva zbirka poezije (što i nije daleko od istine).

(„Emitor“ br. 114, 1992)