ŠETNЈA KROZ UMOVE - SLOBODAN ŠKEROVIĆ - POVODOM KNJIGE ILIJE BAKIĆA „U ODVAJANJU“, IZDAVAČ „AGORA”, ZRENJANIN 2009.

Malo ko je u stanju da kao Ilija Bakić uđe u um bića, ljudskog ili neljudskog, i od početka do kraja dosledno mapira svet koji to biće iskušava i svojim postojanjem predstavlja. Unutrašnja snaga bića koja tvori svet, svojim čulnim uplivom i tumačenjem tog upliva, iscrpljuje se činom koji nazivamo, prosto – životom.

U zbirci priča „U odvajanju“, pisac se bavi, grubo rečeno, dvema vrstama bića. U jednu grupu ubrajamo muškarce i žene, to jest ljude, a u drugu – mašine i kibernetske programe. Analizom uzročnosti i okidača, obrade podataka, zaključivanja i delanja, Ilija Bakić daje, ujedno i preciznu sliku osnovne motivacije koja dolazi iz sveta okolo, kao i izvitoperenu sliku, ili odraz, koja odlikuje biće nastalo unutrašnjim preoblikovanjem i razmeštanjem tih, iz okoline, izvornih poticaja. U krajnjoj liniji, s obzirom na analitički postupak koji Bakić primenjuje, postaje jasno da je razlikovanje dve vrste samo pitanje opažanja prelaza/metamorfoze, odnosno zamene, jedne forme u/ili/za drugu.

U tekstovima ovog pisca, čiji se opus u velikoj meri uklapa u signalistički, avangardni i eksperimentalni korpus savremene srpske književne produkcije, upravo dolazi do izražaja analitički tretman podataka, koji isključuje ideologizaciju na svim nivoima – od emotivne, idejne, estetsko-stilske, pa sve do svođenja predstave celokupnosti sveta na minimalistički, individualni doživljaj izolovanosti u sredini koja predstavlja skup tačaka koje u svakom momentu mogu biti nešto dvojako – nešto što crpi ili nešto što daje energiju, bez koje života nema.

Bakićevo saživljavanje s elementima stvarnosti i predstavom mogućih ishoda, daje naročiti estetski doživljaj trošenja mega-uma „svetske mašine” u ogoljenoj formi „jednog od nas” izloženog surovoj tehnološkoj hemiji primordijalnog bujona kao konačne osnove života.

Ovo svođenje civilizacijskih i kulturnih elemenata pod mikroskopski okular, karakteristično je za Bakića, i predstavlja nužni odmak, izmeštanje iz ready made predstave, kako bi se došlo u kritičku poziciju koja je lišena gorepomenutih emotivnih ili ideoloških filtera.

Crnohumorna obojenost, nastala iz suprotstavljenih pozicija ljudskog sveta i pojedinca u njemu, preteći se nadvija nad svest čitaoca koji se usudi da upluta u ovaj groteskni, kafkijanski svet u kojem jedino odjekuje zlokobni smeh kao odjek pustoši beskonačnog lavirinta bezizlaza.

U Bakićevom opusu, koji se sastoji od hiperrealističnih priča i romana ali i humorom zasićenih parodija i izleta u pop-kulturni mozaički pejsaž, postoji i nikad prekinuta nit optimizma, koja pre svega služi kao vođica i oslonac čitaocu. Ovo je itekako potrebno, jer se često, kao čitaoci, iznenada obremo u bestežinskom okruženju ambisa u koji nas vodi zenonovski dosledno pronicanje u suštinu bespuća. Neke od priča upravo se i završavaju tako, pred konačnim tamnim zastorom, u trenutku kada je neophodno da se načini iskorak iz dovršenog kretanja životnog oblika. Tada, silovita magija Bakićevog putopisa, kao legendarni ubik Filipa K. Dika, obnavlja naše disanje.

Ali, ne poigrava se Bakić – nadom, kao lažnim duhom koji daruje život. Njegovi junaci čine sve u svojoj moći, da se izbore za još jedan dan života. Ono malo inteligencije koju poseduju, koriste do poslednjeg daha. Upravo ovde pisac i zadaje konačni, nemilosrdni udar pečatom. Često precenjena inteligencija ljudskog bića, kao Laokoon, hvata se ukoštac sa surovom stvarnošću i u izvesnoj meri je i osvešćena, ali tek toliko da shvati da je guši i njena sopstvena surovost. A ta surovost posledica je sleđenja „prirodnih” zakona.

Ne treba imati iluzija, čovek je u bezizlaznom položaju, a ono što ga goni – takođe ga i ubija. Kod Bakića je egzegeza isto što i epifanija. Daleko od toga da on u svoje tekstove eksplicitno uvodi diskurs o smislu postojanja. Hladni, scijentistički pristup kao besćutni oklop naleže na živo i toplo tkivo naše kože. Sam dodir stvarnosti je neprijatan. Čovek ne vidi šta bi još tu moglo da se dogodi, osim borbe koja je neminovna. Iako u nevolji, Bakićevi junaci sami traže svoja rešenja, ne vape za pomoć nekom apstraktnom milosrdnom Bogu.

Ono što odlikuje priče u zbirci U odvajanju jeste realizam. Bez obzira na to da li je sam kontekst u sadašnjosti ili bliskoj budućnosti, spoljašnji dekor je samo to, ali način na koji je svet sklopljen je bolno realističan.

Zbirka U odvajanju sastoji se iz tri grupe po tri priče: I dole, I gore, I između.

Prva grupa se bavi telom: unapređenim, poniženim, predefinisanim i redefinisanim. Pogled je iz telesnih funkcija, koje u međusobnoj sprezi tvore život koje su one same. Ukoliko je u ovim pričama reč o nedorečenosti, ova se odnosi upravo na specifikaciju životnog oblika.

Sledeća grupa priča bavi se životom na svemirskoj stanici – ali životom običnog šljakera koji često i lako ostaje bez posla pretvarajući se tako u prola. Nema tu nikakve svemirskooperske romantike i veličanstvenosti – sve je u sitnoj kalkulaciji sitnih poteza koje tako obezvređeno biće može da proizvede. Kod Bakića je budućnost gore od današnjeg najlošijeg. Ovo specifično poređenje prideva jeste istinsko poniranje u fraktalizaciju civilizacijskog postojanja. Dekorativne estetike kod Bakića nema. Ono što obične ljude spasava od zla ljudskog postojanja uklonjeno je preciznim potezom skalpela. Upoznajte se s golom stvarnošću društvenog bića.

Između, koje je u ovoj knjizi na kraju, uvodi nas u kibernetsku matricu. Dvostruka prepozicija stvarnosti u poslednje tri priče, uvodi u svesni život paralelu u obliku programa koji pod piščevim perom postaju vidljivi, a koji u velikoj meri upravljaju našim životima iz sfere nesvesnog. Ili, bolje rečeno, iz nesagledanog prostora. Prepoznavanje nevidljivog događa se prodiranjem posledica dejstva neopaženih protokola u svest. Ovaj događaj menja predstavu stvarnosti na nivou paradigme. U kolikoj meri smo na raspoloženju „tajanstvenim” silama koje nama upravljaju? Ako je suditi po Bakićevom uvidu, naše je postojanje u potpunosti određeno uzročno-posledičnim nizom kojem je početak zakopan u prošlosti koja seže do Velikog praska a predvidivost stvarnosti isključivo zavisi od sposobnosti da sagledamo mehanizme „svetske mašine” potekle iz tog pradogađaja. Jer, nova, kibernetska stvarnost koja nas u sebe sve više uvlači, nije suštinski različita od svoje prethodnice. Treba samo progledati.

Slobodan Škerović, 2013.

VIŠESTRUKI EKSPERIMENT „Šamanijada“ Slobodan Škerović, izdavač Everest medija, Beograd, 2012.

 

            Nova knjiga pesnika, prozaiste, esejiste i kritičara, Slobodana Škerovića (1954) spada u grupu retkih dela ovdašnje takozvane savremene literature; reč je, naime, o tvorevini koju je teško svrstati u standardizovane kategorije kojima barataju kritičari i teoretičari a rukovode se znatiželjni čitaoci. „Šamanijada“, dakle, na prvi pogled ’liči’ na roman - pisana je u „proznom ključu“, podeljena na poglavlja, ima određenju dužinu (nešto više od 220 strana); ipak, njeno će iščitavanje otkriti da nije u pitanju (samo/jedino) roman, ili barem ne roman u uobičajenom smislu te reči jer osnovna je priča vrlo „labava“, lako diskontinuirana (što će reći da funkcioniše na nivou epizoda za koje nije obavezno da se nastavljaju ni na planu „fizičkih“ niti „duhovnih“ dešavanja), a do kraja knjige se ne nude ni logička, uzročno-posledična pojašnjenja svih dešavanja (zaključno sa vremenskim skokovima). Ni junaci knjige nisu predstavljani prepoznatljivim metodama, njihovo pojavljivanje gotovo da je zadesno; glavni junak, šaman-okarinaš, Munja, dečak iz plemena Jakih, čije su akcije i, češće, ideje i promišljanja, težište ove proze, fluidna je pojava za koju je lako ustvrditi da nema preterane veze sa (fizičkom) stvarnošću. No, kako odmiču njegove avanture, zahvaljujući „Međuigrama“ odnosno finalnim poglavljima-epizodama, utisak pomenute „fluidnosti“ biva potvrđen i pojačan naznakama (jer nema izričitih opisa) na osnovu kojih se može (ali i ne mora) ustvrditi da su u pitanju zgode i nezgode putnika u daleku prošlost ili u neku od paralelnih stvarnosti - ali putnika koji nije morao obavezno i fizički biti na tom (drugom) licu mesta jer je, možda, koristio neke tehnike seobe duha-uma iz tela u telo. Ova spekulativnost, koja je na tragu iskustava kakva nude knjige Borhesa, Kastanede ili npr. roman „Zvezdana lutalica“ Džeka Londona, definitivno izmešta „Šamanjadu“ iz okvira tekuće realističke proze i pozicionira ga na sasvim druge literarne koordinate. Škerović je, naravno, potpuno svestan svih mogućnosti koje nosi postupak koji je odabrao i spremno se i spretno poigrava tkivom svoje proze koje uspeva da produbi poetskim pasažima odnosno vanredno živopisnim jezikom.

            Nominalno, priča započinje kao svojevrsni „bildungs“ roman/priča o odrastanju koje se pretvara u inicijacijski proces (ili, preciznije, niz procesa) kroz koje će se odrediti da li je junak sposoban da postane šaman u jednom vrlo posebnom plemenu. U određivanju samoga sebe i svojih sposobnosti budući šaman mora da spozna svet u i oko sebe, što i radi u nizu lekcija/epizoda. Takođe je bitno i određivanje prema saplemenicima kao i prema ostalim plemenima i njihovim slabostima, odnosno prema konceptima kakvi su zajedništvo, obožavanje idola, produžavanje vrste, posedovanje... Konačno, šaman će biti svedok ali i učesnik uspona i raspada jedne primitivne zajednice, što će čitaoca asocirati na antropološke studije (iz XIX i ranog XX veka) o društvenom razvoju i raslojavanju plemena koja, prema opštim karakteristikama (i naučnim podelama), žive u preistorijskim epohama. Diskontinuitet pripovedanja, koji se neretko svodi na promišljane samo jedne senzacije ili pojma, nakon čega se slobodno „skače“ na sasvim druge koncepte, ispostavlja se kao plodotvoran postupak jer se tako dotiče mnoštvo tema bez obaveze da se bavljenje njima posebno obrazlaže i „umeće“ u osnovnu liniju radnje. U ovakvom postavljanju/predstavljanju zapažaju se nepripadajući izrazi, termini/pojmovi, koji su proizvodi civilizacijskog razvoja (npr. termin „podsvest“ koji je kao takav formulisan u XX veku); njihovo pojavljivanje „budi oprez“ koji će biti opravdan/potvrđen (delimično, jer se autor, kako rekosmo, opredelio da ne pruža jednoznačna i definitivna objašnjenja) „međuigrama“ i finalnim epizodama u kojima se junak predstavlja kao biće civilizacije bliske onoj kojoj pripadamo (ili, moguće, i neke buduće u kojoj se stručnjaci bave prošlošću teorijski ali i „neposredno“ vraćanjem na lice mesta). Naravno, nedostatak detaljnog opisivanja svih dešavanja (pa i vremenskih skokova ili prečica), uskraćuje instantnost konzumiranja sadržaja ali, zauzvrat, otvara dveri tajanstvu i spekulacijama koje ono budi. U krajnjem, ovakvom postupanje opravdava i sam naslov knjige - „Šamanijada“, upravo kao i šamani, svakako barata mističnim, ritualnim i opsenarskim. Šamanizam iz naslova može se odnositi i na primarni sloj knjige koji je bliži filozofiji nego prozi; naime, pisac je, koristeći nekoliko repera (odrastanje, primitivnu zajednicu), izgradio samosvojan svetonazor kroz koji se sagledavaju fenomeni okruženja, njihovo prelamanje kroz čula i spoznajne procese pojedinca i, konačno, stvaranje i zaokruživanje mentalne slike sveta, kako materijalnog tako i metafizičkog. Pasaži zapažanja, promišljanja i izvođenja zaključaka na osnovu njih (ponekad i kontradiktornih prema nekim prethodnim), mada ne podležu pravilima pripovednih tehnika, uspevaju da drže pažnju svojom intrigantnom logikom, na momente potpuno izmeštenom iz vremena i prostora u kojima čitalac živi. U tome, u toj sposobnosti građenja drugih/drugačijih a potpuno uverljivih vizura nesporni je „šamanizam“ ove knjige.

            U konačnom sagledavanju, ovo delo otkriva se kao višestruki eksperiment; na formalnim nivoima pripovedanja ali i suštinskim nivoima same spoznaje sadržaja. Konstantni diskontinuitet priče, potenciranje fragmentarnog, odsustvo konzistentnosti zapleta i razrešenja, nosioci su i specifično koncipirane literarne stvarnosti koja funkcioniše u paralelnim ravnima, višeznačna je ali lišena pogodbenih (i prigodnih) linija razvoja tipa početak-zaplet-rasplet-kraj. Ovaj tragalački kvalitet potvrđuje Škerovićevu pripadnost Signalizmu, neoavangardnom pokretu koji se zalaže za nove puteve u književnom stvaralaštvu, koji će odražavati senzibilitet primeren vremenima koja živimo odnosno onih koja nam dolaze u susret. Odbijanje autora da se „pokori“ literarno etabliranom i uobičajenom rezultiralo je zavodljivom proznom celinom koja zahteva pojačani čitalački angažman ali, za uzvrat, donosi svojevrsno prosvetljenje, otvaranje drugačijih horizonata percepcije i razumevanja.

            (2013)

            

STRASTVENI ESEJI

Povodom knjige „Himera ili Borg“ Slobodana Škerovića
izdavač: Tardis, Beograd 2008.
    Slobodan Škerović (1954), uprkos višedecenijskim bavljenjem književnošću, nije umetnik previše poznat široj kulturnoj javnosti jer definitivno ne pripada estradnom literarnom zabranu. Njegova interesovanja (signalistička poezija, eksperimentalna proza i esejistika) svrstavaju ga među retke ali bitne figure književne (neo)avangarde; a avangarda, po definiciji, nije mila akademističko-sterilnim krugovima odnosno lenjoj publici. Ostajući veran svojim interesovanjima i umetničkom svetonazoru, Škerović novom knjigom nastavlja svoju avanturu u mnoštvu svetova koje svi mi (hteli-nehteli) živimo.
    „Himera ili Borg“ je Škerovićeva knjiga eseja u potpunosti na tragu njegovih tekstova razbacanih po književnoj periodici odnosno po odabranim internet sajtovima. Znatiželjnom čitaocu ovo delo otkriće se kao niz razmišljanja (i promišljanja) koja za polaznu temu imaju književnost ili širim društvenim pojavama. No, kako knjiga odmiče postaje jasno da se eseji, mada ih je moguće čitati samostalno, sadevaju u široku, sveobuhvatnu sliku (ili makar preciznu skicu) sveta kroz koji Škerović i mi, kao njegovi savremenici, hodimo (ne)oprezno, beslovesno, (bez)brižno. Ta se nehajnost otkriva kad autor slobodno (drsko i bezobzirno) zaviri iza pojavnog lica događanja otkrivajući brojne niti koje vode do drugih pojava, naizgled sasvim nevezanih za prvobitni, bezazleni povod. Takvo dubinsko traganje ima za cilj da se razobliče mitovi kojima se krije suština (večite i tekuće) civilizacijske matrice, mitovi koji imaju zadatak (i samo zbog toga su i stvoreni) da sakriju u oblande Velikih Istina i Principa, od Demokratije do Slobode govora, sirovu i surovu istinu da svetom vladaju pohlepa i zločin, da samislosti nema niti se podrazumeva. Sav glamur Zapadnog (neo)liberalno-kapitalističkog Raja ne može da sakrije suštinu koja se svodi na otimačinu u ime nadmoći (ne čak ni u ime preživljavanja jer bogati imaju dovoljno za lagodan fizički opstanak ali je njihova glad za vlašću i ponižavanjem ostalih ljudi neutoljiva i nikada neće, dogod je njih, biti ugašena). Korporativno proizvođena i prodavana zabava koja se bozobrazno naziva umetnost, jedno je od oruđa u tom ’naporu’, baš kao što i popularna priručna filozofija ili psihologija ’odrađuju’ svoj posao na tom polju (samo sa drugim konzumentima).  Odstupajući od šablona, otimajući im se, retka ali ’žilava’ avangarda pokušava da (ipak) otkrije pravo lice sadašnjosti. Signalizam, internacionalni umetnički pokret već gotovo četiri decenije istrajava u takvim nastojanjima nudeći onima koji su sposobni (kojima intelekt nije ispran školskim sistemom odnosno nametanjem potrošačkog životnog modela) da vide šta se nalazi iza sjajnih fasada. Umetnost, naravno, ne može da promeni svet ali može da posveti pojedinca, da ga natera da misli (slaganje sa umetničkim vizijama nije obavezno, važnije je da se povrati samostalnost intelekta). Isti (avangardni) potencijal nosi i ova knjiga.
    Škerović se u svojim esejima predstavlja kao dvostruki buntovnik: on ne zazire da se pozove i citira prokažene mislioce, da oštro zaseče u problem i bez mnogo okolišanja iščupa njegovo (ružno) srce.  S druge strane on se ne drži principa koji su svojstveni eseju, dakle metodičnosti i temeljnosti jer slobodno postavlja pojedine teze i zaključke i ne trudi se da ih potkrepi i dokazuje pošto su oni, po njegovom, osećaju samo stepenice prema sledećem nivou stvarnosti koji ga mnogo više interesuje i kojim namerava da se dublje bavi. Otuda su Škerovićevi eseji nalik vratolomnoj vožnji putevima ali i prečicama, bez previše obaziranja na saobraćajne znake. Ovakva intelektualna ’jurnjava’ donosi pravi vatromet ideja i asocijacija u samo jednoj rečenici ili pasusu. Jer, Škerović je strastveni pisac a ne sterilni akademistički intelektualac koji sred svojih cepodlačenja gubi viziju celine (ukoliko je uopšte ima). Na momente se Škerovićevi tekstovi o realnom i vitruelnom, poeziji i prozi, tokovima politike i ekonomije, izdižu iznad okrilja eseja i dostiži visine poezije.
    Naravno, čitaoci ne moraju da prihvate sve autoreve ideje i zaključke; namera ove knjige i nije da propoveda ili ubeđuje već da ukazuje na probleme (Bredberi je na isti način govorio o zadatku naučne fantastike; ona ne treba da predviđa budućnost već da ukazuje na moguće probleme). Ali, čak i onaj ko se ne složi sa (mračnom) predstavom sveta u kome živimo, ne može da ospori da je Škerović zanimljiv i vispren mislilac koji ume da sagleda problem, analizira ga i ponudi moguće odgovore na neke od krucijalnih dilema savremenosti. Škerovićeva strast u pisanju ne može ostaviti ravnodušnim nikoga ko ceni dobru intelektualnu opservaciju.
    Mladi ali agilni izdavač „Tardis“ ovom je knjigom otkrio nesvakidašnje ali nesporno valjane tekstove koji duboko zadiru u svet koji nas okružuje i kojima se valja vraćati.