KO TO TAMO MALTRETIRA DECU? „Pesma boginje Kali“ Den Simons, izdavač Polaris, Beograd, 1994.

Najpre činjenice:

            1. Ovo je (kao što znate) prvi roman Dena Simonsa za koji je dobio nagradu (što se takođe dogodilo prvi put za prvi roman).

            2. Na jednom mestu se neki od likova izražava ne preterano pohvalno o romanima njegovog veličnastva Stivena Steve Kinga,

            3. Glavni junak je oženjen i ima malo dete tj. bebu i – sve vam je jasno! Jer najveći broj glavnih junka koji imaju ženu i dete ima probleme sa istima. Svaka moguća neprilika, od boginja do mutiranih lala ljudožderki, obožava da gnjavi i davi i hrani se pomenutim osobama a one zbog toga (jer im, naravno, nije milo da ih neko gnjavi, davi i jede) cmizdre, kukaju i traže zaštitu koju će im pružiti mužjak tj. otac porodice tj. glavni junak. Dakle, ako je reč o  nekim gadnim, opakim i zlim da-bi-li-zlim tipovima, potpuno je jasno da će oni uraditi nešto grozno mami i bebi. To se zove ’šablon’ ili tekstualno maltretiranje žene i dece. Elem, ako u ¾ romana mama i beba junaku ne prave previše problema znači da će na kraju biti gusto. A kad one ne odu iz zlog mesta sve je jasno – neko će da strada. A koja žrtva je najveća, najnevinija? Možete da pogađate samo jednom.

            U jednom feljtonu pisalo je da je Dostojevski rekao: kad ne znate šta ćete sa radnjom – ubite neko dete. Na stranu opravdane primedbe: zašto bi Dostojevski rekao tako nešto (zaista zašto?), tj. da feljtonima (kao i novinama) ne treba verovati ali – teza je tačna (jer deca i bebe su slatki i ružičasti i buci-buci i svi ih volimo i ako ih neko dira dobiće svoje jer je gadan i zao – šta ćete, biologija je biologija) i mnogi je rado koriste i (zlo)upotrebljavaju. Eto, čak i Simons. I time je razočarao potpisnika ovih redova. Pa zar i on? Zar posle „Hiperiona“? Ali – i tu je caka – „Hiperion“ je došao posle „Kali“. Da li je to opravdanje?

            Inače, roman funkcioniše u ostatku teksta sasvim solidno. To je pričica o susretu dva sveta od kojih je jedan (onaj iz koga gost dolazi) dobar a taj drugi gost ne razume i u njemu se dešavaju ružne stvari. Gost pokušava da ukapira te stvari ali (i da hoće) ne može (on je iz drugog sveta). Dakle, jedna realistička priča. Ono malo jeze ne čini roman horornim (a dobio je nagradu za horor), već je u funkciji davanja lokalnog štimunga tj. atmosfere, kužne i nasilne, mračnjačke ali to mu je - što mu je. I to je sve. Bilo je i biće i gorih i boljih knjiga. Ko hoće da je pročita uradiće to lako i brzo, što je za zabavne romane dokaz kvaliteta. Više od toga se ne nudi pa ne treba ni očekivati (tj. zaboravite „Hiperion“). Zabavljajte se sa, ako vam se hoće, sa gospođicom Kali, dok ne stigne „Šuplji čovek“.

(Emitor, 1994)

O GRICKANJU OLTARA I STARIM NAVIKAMA 1993.

Anegdota kaže (ako joj je za verovati) da je pre 10-tak godina, što će reći ranih 1980-tih, na nekoj izložbi čuda mikroelektronike jedan od demonstratra video i kompjuterskog hardvera i softvera, prišao prisutnom Isaku Asimovu i rekao mu kako je, eto, vreme knjige definitivno završeno. Dobri doktor koga su voleli roboti uzvratio je pitanjem da li je moguće napraviti mašinu koja će biti upotrebljiva u svako doba i na svakom mestu. Naravno, uz malo truda, bio je odgovor. A da takva mašina radi neograničeno dugo ili kratko, kad god je korisnuku volja? Da, biće malo problema ali – moći će. I da njena memorija sadrži nekoliko miliona slovnih znakova tj. bitova informacija? Da. I da bilo koji deo te memorije odmah bude dostupan? Trebaće još vremena da se tako nešto usavrši ali nema nikakvih načelnih prepreka za tako nešto. I da korisnik može gde mu je volja da unosi svoje beleške i primedbe? Tako nešto biće izvodljivo. I da takva mašina može da stane u vaš džep, bilo je poslednje pitanje. Svakako, i to ćemo smisliti, uzvrta trijumfalno tehničar. A zašto biste sve to radili kad takvo čudo već postoji? To čudo je knjiga, zaključi Asimov. Zadovoljavajućeg protivodgovora nije bilo.

            (Anegdota ima više verzija, dijalog teče drugačije, čak su i akteri neki drugi ljudi ali je poenta uvek ista – knjiga.)

            Ipak, danas, tamo daleko,  kompanija „Sony“ (ali i „Voyager“ i druge) izdaje svoje elektronske knjige zvane „Data Discman“. „Enciklopedija Britanika“ već stiže utisnuta na diskete. LP ploče i audio trake sa kojih neko čita knjige odavno su deo svakodnevice. Amerikanci ozbiljno razmišljaju da, kao ravnopravne kandidate za nagrade za najbolje SF knjige, uzimaju u obzir i dela koja nikada nisu štampana već su uključena u ponude kompjuterskih mreža, i odatle mogu da nikad i ne izađu na papir, ostajući samo skup mikrostruja, usmerenih elektrona.

            Ponuda novosti ide i dalje. Hipertekst tehnologija vam nudi da tekst čitate, slušate muziku po svom izboru dok to radite, menjate imena junaka ako vam se ista ne dopadaju, da razgledate slike ukomponovane u tekst, pravite zabeleške na marginama a, ako ste ambiciozniji, i da menjate mesta poglavljima ili pasusima pa i dopišete svoje ideje. Sve za Vašu zabavu!

            Naravno, sva ova zadovoljstva dostupna su onima koji trenutno imaju dovoljno para da kupe odgovarajuću mašinu, još malo sitnine za kofer pun disketa, što je dovoljno za čitanje do kraja života, i još malo siće za obezbeđenje redovne isporuke struje/baterija. Stambeni prostor u kome se sve ove (ili barem većina) aktivnosti obavljaju – podrazumeva se.

            U isto vreme na drugoj strani sveta, ne ni tako daleko od nas, ponovo gore knjige, one standardne, od papira i kartona. Sećanjima na Inkviziciju, na fašističke bakljade i njihove naslednice tzv. demokratske bakljadice (kakve su bile one u kojima su, slobodnom svetu, po nalogu državnih dušebrižnika za zaštitu čistote duše, gorela dela Vilhelma Rajha i mnogih drugih) ili na one vatre iz mračne budućnosti Bredberijevog romana „Farenhajt 451“, ovaj put – nema mesta. Jer mesto dešavanja tj. gorenja je Jerevan, ove zime, na -20 i više stepeni Celzijusa. Knjige gore da bi se ogrejalo i preživelo. Najviše se cene sabrana dela klasika Marksizma i Lenjinizma.  To su debeli komadi kvalitetnog papira u tvrdom povezu. Gore dugo i dobro greju.

            Nevernicima je tako konačno i praktično dokazano da ideja prosvetiteljstva greje široke narodne mase.

            Još ranije je cinicima i praktično, na primerima knjige, i to baš na ovim prostorima, demonstrirano postojanje slavnog začaranog kruga. A isti izgleda ovako: knjiga se štampa pa pošalje u magacin i odatle, nekoliko godina kasnije, odlazi na otpad, u staru hartiju koja, prerađena, postaje nova i na koju se otiskuju slova nove knjige koja se pošalje u magacin i... (eh pustog li bogatstva).

            I tako, novosti grickaju oltare a stare navike se obnavljaju. Ništa strašno. Slova se, u svakom slučaju, pretvaraju u struje, one moždane, nepredvidljive. Konačna vizija je, možda, ona na kraju pomenutog „Farenhajta 451“ – svaki čovek je jedna živa knjiga. A reči su se vratile tamo gde su i nastale.

(1993)

UVOD U RAT „Hari Poter i vatreni pehar“ Džoan K. Rouling, izdavač Narodna knjiga/Alfa, Beograd 2001.

            Mada je više puta novinarima tvrdila da ima „u glavi“ čitavu sedmotomnu sagu o Hariju Poteru, očigledno je da ambicije Džoane K. Rouling rastu iz knjige u knjigu. Vidljivo je to kako u debljanju svakog sledećeg toma (od 300-tinjak u prvom do gotovo 600 strana u četvrtom) tako i u samim zamislima i izvedbama istih (tako da je četvrti deo, najnoviji i kod nas i u svetu, mnogo komplikovaniji i zahtevniji od prethodnih). Uostalom, bilo je i krajnje vreme da se stvari zapletu jer tri knjige su sasvim dovoljne za uvod. Svako odlaganje svelo bi Harija Potera na nivo TV ili palp serijala u kojima se zna ko je dobar a ko loš momak pa je svaka nova epizoda samo prilika za odmeravanje njihovih snaga bez bitnog pomaka jer se u sledećim nastavcima kreće sa starih pozicija. Roulingova je, pak, odlučila da ne krene tim putem već da priču vodi u zaplet i onda rasplet a, kako se iz četvrtog dela da naslutiti, ono što sledi moglo bi imate epske razmere. Jer, Mračni gospodar Valdemor je konačno uskrsnuo, sakupio stare pristalice Smrtoždere i voljan je da pokori svet. Da bi dobio svoje telo on je morao da smisli zapetljan plan u kome će mu pomoći neki od starih podanika a jedan se, čak, ubacuje u Harijevu školu i isporučuje dečaka kako bi njegova krv postala bitni sastojak formule za obnavljanje tela. I, tako se ponavlja situacija od pre 13 godina kada je Mračni gospodar harao dok ga grupa čarobnjaka nije oborila po cenu pogibije a ključni tren desio se kada je Hari, iako beba, zaštićen majčinom samrtnom magijom, odeleo napadu Valdemora i lišio ga moći. Posle nestanka zlog gospodara dobri momci su pohvatali i osudili njegove sluge i tako, činilo im se, pobedili. Ali, bilo je krivaca koji su se provukli kroz prste Pravde, onih koji su se pokajali ali i drugih, prikrivenih, spremnih da ponovo stanu uz lošeg vođu (čim se povrati). A to se, dakle, i desilo jedne mračne noći. Dok se bivši pobednici, barem oni koji su se dohvatili fotelja, kolebaju, vreme protiče a valja delovati... Profesor Dambldor preuzima inicijativu i (samo)organizuje se za otpor. Poter, pošto je preživeo dvoboj sa ubicom svojih roditelja, više nema pravo na detinjstvo i sprema se da odradi posao koji oni iz prethodne generacije nisu priveli kraju.

            Široki zamah priče prisilio je autoricu da se pozabavi popriličnim brojem likova i sudbina i splete ih u klupko pazeći da se nit ne prekine. Ovo joj je koliko-toliko uspelo, uprkos njenom naporu da sakrije mračne valere. No, kako je priča odmicala bivalo je jasnije da ta nakana neće moći da se ispoštuje u potpunosti. Kad je došlo do scene obreda uskrsnuća Roulingova se odlučila da ova bude toliko holivudska (groblje, noć, ljudi u ogrtačima i kapuljačama...) da je starije čitaoce stavila na ozbiljno iskušenje da batale dalje druženje sa Porterom i samo činjenica da je kraj romana već blizu mogla bi ih odobrovoljiti; naravno, pošto je ciljna grupa ove knjige drugačija, autorica je smatrala da sme da zabušava. No, nevolje tu nisu prestale jer nevaljalci, ipak, moraju biti to što jesu. U poslednjih 100-tinjak strana sledile su i dve ispovesti u stilu krimi romana jer se u njima objašnjava kako je zamišljen i izveden zločin. No, dok se pisci klasičnog detektivskog zapleta-raspleta (npr. Agata Kristi) drže pravila da kombinovanjem čitaocu već poznatih elemenata objasne kako je ubica obavio posao, Roulingova stalno ubacuje nepoznate cake u objašnjenja što nimalo nije fer a postoji i opasnost da se njen čitalac oseti prevarenim.

            Ma koliko se autorica trudila da balansira sa nedetinjim sadržajima, neke stvari je morala da uradi (jer, rekosmo, nevaljalci moraju to da budu a njihov gospodar je najbezobzirniji od svih njih) te je tako (i zato) jedan dobar dečak ubijen bez pardona, zatim sledi scena odsecanja sopstvene ruke (Valdemorovog sluge) i, konačno, u knjizi se omakne i jedna ne baš pristojna reč (g.vn.). Sve ovo i nije preporuka za dečiju knjigu iako, pre i posle, ima sasvim šarmantno prigodnih dešavanja (čak i jedan bal koji prate adolescentske muke prvih simpatija). Kako bilo da bilo, zle sile i predstojeći rat sa njima i nisu „nežne“ teme. Ostaje da vidimo kako će autorica izbalansirati globalni sukob Dobrih i Loših sa uobičajenom dečijom slikom sveta (koju, naravno, određuju i cenzurišu odrasli).

(2001)

           

           

ZA DEČAKE PRED PUBERTETOM – O fenomenu knjiga o Hariju Poteru

Sa 100 miliona prodatih primeraka romani o Hariju Poteru, učeniku škole za čarobnjake, stigli  su na listu najprodavanijih knjiga svih vremena. To bi trebalo da bude dokaz da nije reč o atrakciji za par sezona već o dugotrajnijem fenomenu što, opet, daje povoda za razmišljanje o nekoliko tema.

            Pre svega, popularnost Harija Potera potvrđuje da knjiga nije civilizacijski prevaziđena uprkos stalnim navalama vizuelnih medija pojačanih kompjuterskim arsenalom. Pisana reč potpomognuta maštom čitaoca još uvek može da stvori slike i vizije kakve se ne mogu servirati u digitalnim kuhinjama specijalnih efekata. No, film o Poteru čija premijera se očekuje na jesen biće velika proba za romane jer se radi o pokušaju da se slava stečena u jednom mediju iskoristi za sakupljanje još veće u drugom. A kako filmska industrija ima daleko uhodanije i agresivnije marketinške metode, realno je očekivati da preotme Potera iz ralja korica i ubaci ga u vizuelnu orbitu, tako da knjige budu ispomoć filma (tipa „prepričani film“), dok je sada situacija obrnuta. Zaliha već objavljenih romana, četiri do sada, brzo i lako može biti utrošena na ekranizacije pa da, potom, film preuzme vođstvo (nešto od te simbioze već se ostvaruje jer je pojava novog romana tempirana u vreme pojave filma).

            Drugi potencijalno važan element u Hari Poter dešavanjima jeste da su čitaoci njegovih avantura – deca, dakle generacije koje su se, uprkos neodoljivom zovu ekrana, opredelile da nad ovom knjigom provedu najmanje 20-tak sati (mada, istini za volju, ostaje otvoreno pitanje da li bi to uradili da je Potera bilo odmah u ekranskoj verziji). Elem, možda će ovo iskustvo za decu biti uvod u putovanje kroz Vavilonsku kulu/biblioteku ili će, barem, umanjiti njihovo neprijateljstvo prema starom kada dorastu do prvih redova korisnika i graditelja nove digitalne civilizacije. Ali, nije nemoguće da ti klinci jednostavno zaborave pisanog Potera u ime celuloidnog ili kompjuterskog.

            Pomenimo pored ovih globalističkih vizura i procesa oko Potera i jedan naizgled sasvim pojedinačan: reč je o načinu na koji je samohrana majka uspela da stigne do slave. Desilo se to, pričica se nalazi na koricama knjige, tako što je Džoan uporno pisala knjigu za stolom lokalnog bara, nudila ga nekolikim izdavačima dok jedan nije shvatio da pred sobom ima sjajno delo/dobru robu a što se, na radost svih, i ostvarilo. Poruka je propagandno sasvim jasna: budite uporne, radite i verujte u sebe i uspeh je, u pravednom društvu širokih mogućnosti i otvorenih perspektiva, neminovan, baš kao u onim lutrijama gde „svaka (srećka) dobija“.

ČAROBNJACI-VRAGOLANI MALENI

            Konačno, valjalo bi se posvetiti i sadržaju knjiga o Hariju Poteru. Kao što je, manje-više, poznato Hari je izuzetan dečak jer ga moćni i zli Lord Valdemor nije mogao ubiti iako je Hari bio samo bespomoćna beba (ali je ubio njegove roditelje). Kao siroče Hari je poveren na starateljstvo normalnim-razmađijanim rođacima Dorsijevima koji su da neprestano kinjili. Hari je trebao da pođe u školu za čarobnjake ali staratelji su bili protiv (što je čudno jer ga tako ne bi imali pred očima). Hari se ipak upisuje na Hogsvort i saznaje da je već slavan u svetu čarobnjaka i veštica. U školi će steći drugare i neprijatelje i biti prinuđen da se sreće i deli megdan sa Valdemorom. Romani su pisani lako, s malo horora i malo više humora, tenzije su uspešno kanalisane a likovi šarmantni i prepoznatljivi. Sve u svemu, to su prave knjige za dečake od 12, 13 godina jer se u njima isti takvi dečaci druže i ludo zabavljaju, nadmudruju i rešavaju misterije koje odrasli ne mogu i tako traže i nalaze svoje mesto u velikom svetu koga polako spoznaju.

            U tom okruženju za devojčice su rezervisane uloge koje se u filmskoj terminologiji određuju kao „treća glavna uloga“, što važi za Hermionu, bubalicu koja uglavnom služi kao pokretna biblioteka (što je bolji status od onog koji imaju plavuše u klasičnom stripu i filmu: da budu lepe, naivne, upadaju u nevolje i vrište). Dežurne feministkinje u knjigama o Hariju Poteru lako mogu da nađu materijal za optužbu zbog indoktrinacije mladih naraštaja omrznutom podelom na muške i ženske uloge (uz male ušminkane izmene) i da gorko zaključe da je, na žalost, jedna (i jedina) Pipi Duga Čarapa (a i ona je previše radikalna za običan svet). Ima li se u vidu da je autor Potera – autorka, eto razloga za priču o neosvešćenim ženama koje su, možda, i gore od muškaraca.

            Neka druga džangrizala, pak, neće odoleti da ne primete da je Hari Poter knjiga samo za decu (što i jeste) i da iza priče nema infantilnosti ili mudrolija kao u „Alisi u zemlji čuda“, „Vini Puu“ ili „Nesmislicama“ (Edvarda Lira). Na ove se primedbe ne može odgovoriti jer zadiru u sferu očekivanja odraslih od literature za decu.

            Bilo kako bilo i bez obzira na zamerke, buljci klinaca čitaju knjige o Hariju Poteru i željno iščekuju nove avanture, te ostalima ne preostaje drugo do da prihvate mudrost iz crtanih filmova koja kaže „ako ne možeš da ih pobediš – pridruži im se“.

(2001)

TRI DECENIJE SVEMIRSKIH AVANTURA – 30 godina serije „Zvezdane staze“

Kada je, u jesen 1966.godine, krenulo prikazivnaje TV serije „Zvezdane staze“ Džin Rodenberi imao je za sobom već dve godine ubeđivanja moćnih kompanija da iza pilot emisije „Menažerija“ leži potencijal za jednu uspešnu SF TV seriju. Konačno je kompanija NBC pristala i snimanja a potom i emitovanja epizoda su krenula. A reakcije publike bila su izuzetno povoljne i „Zvezdane staze“ su se, po popularnosti, približile hitovima kakvi su vestern serijali „Bonanca“ i „U dimu baruta“ ili sapunica „Gradić Pejton“. Svemirski brod „Enterprajz“ i njegov aposada iz 23. veka postali su miljenici širokog auditorijuma, od najmlađih do znatno starijih, od SF fanova do onih koji do tada nisu marili za ovakve avanture.

            Razloga za popularnost serije ima dosta. Tu je, pre svih, temeljna scenaristička priprema (među piscima scenarija bili su i poznati SF književnici R. Metison, T. Sterdžen, R. Bloh, H. Elison), koja je uvažavala sva ograničenja medija: zadato vreme epizoda, princip „jedna priča – jedna epizoda“, raznorazne moralne, religiozne i seksističke zabrane te imperativ da priče ne budu previše intelektualne i time umaraju publiku. Zbog toga su odmah definisani profili junaka i njihovih međusobnih odnosa (koji su se nadalje malo menjali), pre svih kapetana Kirka (igra ga Viljem Šetner) i prvog oficira, mister Spoka, vanzemaljca sa planete Vulkan (igra ga Leonard Nimoj), prvog simpatičnog tuđina u TV serijama. Vodilo se računa da posadu čine ljudi različitih boja kože i nacionalnosti (“Enterprajz“ je brod Svetske federacije), da dovoljno žena radi u komandnoj sobi i sl. Velika količina vremena, energije i domišljatosti potrošena je na dizajn serije, pre svega stalnih rekvizita: broda i njegove unutrašnjosti, mašina kojima su ljudi okruženi, frizura i uniformi; izmišljen je, u saradnji sa stručnjacima NASA, vorp-pogon brži od svetlosti, fejzersko oružje, komunikaciona oprema... Relativno skromni specijalni efekti (što je diktiralo i raspored epizoda po principu: jedna u brodu - jedna na nekoj planeti) korišćeni su racionalno ali efektno (setimo se teleportovanja u i iz broda). Za mnoštvo scena zahtevan je i popriličan entuzijazam glumaca – od bolnog nošenja plastičnih umetaka na ušima mister Spoka do onog što je svima najteže padalo – ušivanja u uniforme (naime, pošto nisu mogli da smisle kako će se u budućnosti nositi odeća, da li će se zakopčavati, zatvarati rajsfešlusom ili sasvim drugačije, autori su rešili da uniforme jednostavno ušiju na glumcu i on ju je morao nositi čitavog dana bez obzira na sve).

            Zahvaljujući svim mukama „Enterprajz“ je, u maniru punokrvne „Spejs opere“ lutao svemirom, tom „poslednjom granicom“, izvršavao zadatke, borio se sa neprijateljskom Klingonskom imperijom ali i svim drugim zlim vanzemaljcima, sretao lepotice i čudovišta, fantomske letilice, bizarne planete i civilizacije, vraćao se u prošlost Zemlje, tj, u našu sadašnjost... I sve to na radost obožavalaca prvo u SAD a zatim i širom sveta.

            Ipak, 1969.g. serija je skinuta sa malih ekrana, posle samo 78 epizoda, pre svega zbog finansijske neisplativosti, nesuglasica u timu serije ali i slabijeg kvaliteta nastavaka (pomenuti SF pisci bili su angažovani samo u prvoj sezoni serije). Serija je, naravno, ušla u proceduru stalnih repriziranja a aktivirani su brojni propratni programi (majice, bedževi i sl. odnosno publikovanje knjiga sa prepričanim epizodama; poznati SF pisac Džejms Bliš obavio je ovaj poduhvat u 13 tomova uz dodatak jednog originalnog romana „Spok mora da umre“ objavljenog i kod nas). Serija je ubrzo dobila i nastavak u obliku crtanih filmova i stripova. Veliki uspeh filma „Zvezdani ratovi“ uslovio je da se odustane od obnove TV serije i da se ona prebaci na veliki ekran u vidu celovečernjih filmova (upravo se očekuje premijera osnog nastavka).

            Ako je suditi po proslavi ove godišnjice, kao i one od pre 5 godina, slava „Zvezdanih staza“ je u postojano silaznoj fazi. TV serije koje su 1980-tih, bilo kao bliži („Zvezdane staze: sledeća generacija“) ili dalji nastavci („Duboki svemir 9“), koristile staru slavu nisu uspele da se kvalitetom približe originalu, a slična je situacija i sa filmovima. Ono što ostaje jeste sećanje na početne sezone emitovanja, pomognuto luksuznim izdanjima knjiga i video kaseta, koje je u krajnjem i sećanje na sopstvenu mladost (uz lako zaboravljanje slabosti). Uostalom, trenutno vrlo aktuelne i atraktivne pozlaćene makete „Enterprajza“ i oficirskih oznaka posade, odnosno, kao kuriozum, šah sa zlatnim i srebrnim figurama sa likovima iz serije (dobrim i lošim) svakako su namenjeni dobro situiranim ljubiteljima, dakle, u principu sredovečnima. Mlađima sve ovo malo znači jer oni imaju svoje heroje.

(1996)

IZVORNA SNAGA STRIPA Danilo Milošev – Wostok

Danilo Milošev – Wostok jedna je od najzapaženijih figura domaćeg alternativnog  stripa 90-tih. Zahvaljujući svojoj izuzetnoj radnoj energiji prisutan je u svim segmentima strip scene, kao izdavač ili član redakcija strip izdanja, učesnik raznih menifestacija i projekata, organizator Strip susreta u Vršcu, snimatelj, scenarista, režiser i glumac u strip filmovima... Wostok je, uz „pomoć“ ostalih svojih pseudonima, izgradio prepoznatljivu poetiku koja je amalgam mračnih priča, ljutog sarkazma i parodije uz konstantna traganja za samim granicama strip medija.

            Wostok je jedan od vodećih strip autora generacije koja je 90-tih uspostavila           alternativni JU strip

NEDELJNI DNEVNIK: Na novoj strip sceni, početkom 90-tih, pojavili ste se kao autor potpuno izgrađene poetike, što je podrazumevalo dugogodišnji rad u „tajnosti“.

WOSTOK: Moji počeci vezani su za dane provedene u osnovnoj školi kada sam sa jednim prijateljem (u svetu alternativnog stripa poznat je po pseudonimu Atma) pokušava da kreiram prve stripove. Sredinom 80-tih smo u Vršcu imali klub „K.E.C.“ (Kulturno Eksperimentalni Centar) u kome su se okupljali muzičari, glumci, pisci, strip crtači, skloni alternativnom umetničkom izrazu. U to vreme sam, zapravo, formirao stil koji je par godina kasnije, u 90-tim, isplivao u široj javnosti.

NEDELJNI DNEVNIK: Wostok je postao sinonim „mračnog stripa“ sa prepoznatljivim maskiranim spodobama i sablasnim mestima. Inspiraciju za ove stripove nalazili ste u književnosti Borhesa, Kafke, Minika... Gde je, po Vama, idealni balans literarnog predloška i slike?

WOSTOK: Smatram da se suština magije stripa ne nalazi ni u „scenariju“ (tekstualom predlošku stripa) niti u „crtežu“ (vizuelnom izrazu stripa) već u tajanstvenom spoju koji se nalazi u nekom udaljenom, pozadinskom sloju priče. Dakle, smatram da je oštra podela na sliku i reč i često potpuno zasebno tretiranje tih elemenata (posebno prisutno u takozvanom komercijalnom stripu) učinilo da se ovi segmenti veoma tehnički razvijaju ali da priče izgube na svojoj spontanosti i izvornoj energiji.

NEDELJNI DNEVNIK: Sarađujete sa mladim piscem Naborom Devolcem. Deo tih radova sabran je u albumu „Nikad se ne zna“ („Vršac lepa varoš“, 1997). Čini se da među vama postoji duboko razumevanje i podudaranje senzibiliteta, što rezultira i izuzetnim stripovima.

WOSTOK: Nas dvojica se dugo poznajemo ali naša saradnja datira od početka 90-tih. Nabor Devolac je pisac apsurda, groteske, crnog humora, bizrnosti svih vrsta koje prosto kuljaju iz njegovih kratkih priča, što je mene privuklo da pokušam da ih vizuelno uobličim. Ljudima se uglavnom dopada ono što smo zajedno radili pa je jedan kritičar rekao da naš strip album treba čitati u sobi punoj ljudi da bi se svi zajedno grohotom smejali.

PITANJE: Intenzivno objavljujete u domaćim i svetskim publikacijama.

WOSTOK: Da, do sada sam objavljivao u svim mogućim vrstama publikacija, od loše foto-kopiranih sveščica do luksuznih knjiga u Americi, Engleskoj, Holandiji, Belgiji, Finskoj, sloveniji, Makedoniji...

NEDELJNI DNEVNIK: Paralelno sa Wostokom oglasile su se i druge Vaše „reinkarnacije“ – Mediokritet, Dake... – kao prave andergraund pojave koje ruše sve pred sobom.

WOSTOK: Mediokritet je stariji od Wostoka. On je hard core andergraund, moj ekstremni deo ličnosti. Omiljena su mu tema ismevanje savršenih junaka komercijalnog stripa (od Ripa Kirbija do Zagora i Bleka Stene) koje prikazuje u njihovim tajnim, opscenim i perverznim rabotama.

NEDELJNI DNEVNIK: Izdavač ste i „podzemnog žurnala Krpelj“ koji ima kultni status na alternativnoj sceni.

WOSTOK: Upravo sam završio 78. broj mog fanzina „Krpelj“ koji se bavi objavljivanjem andergraund stripova, priča, pesama, intervjua i mixed-medijskih sadržaja. Njegova specijalnost je što izlazi kad može, u nejednakom tiražu od 3 do 50 primeraka. Ponekad je i meni čudno da je već stigao do ovog broja ali svaki je bio pun energije i entuzijazma.

NEDELJNI DNEVNIK: Za svoj rad nagrađivani ste raznim priznanjima u okviru strip scene ali i, zajedno sa crtačem Grabowskim, „Nagradom oslobođenja Vršca“. Tako je, makar i posredno, priznato postojanje Vašeg rada kao i celokupne Vršačke strip scene koja je jedna od najdinamičnijih u Jugoslaviji.

WOSTOK: Ne znam, i sam sam se začudio da smo dobili tu nagradu koja se dodeljuje za istaknuto delovanje u svim oblastima života u protekloj godini. Valjda smo stvarno uspeli da skrenemo pažnju na događanja na našoj andergraund strip sceni i više nego što smo i sami mislili?

NEDELJNI DNEVNIK: Okušali ste se i u sasvim novom mediju strip-filma.

WOSTOK: Da, to je stvar koja se dešava od proleća 1997. godine kada je (sada već poznata i van naše zemlje) vršačka video autorka i slikar Vesna Tokin režirala film „Kosmičke pirane“ po mom scenariju. U leto iste godine režirao sam film „Život u Bolidvudu“, po sopstvenom scenariju, a u proleće ove godine bio sam producent, snimatelj, scenarista i režiser filmova „Užas u Bolidvudu“, „Najveće društveno zlo“ i „Država odumire“. U pomenutim filmovima glume akteri Vršačke andergraund scene: Nabor Devolac, Peki, Red, Lola, Boća, Opra i – ja sam.

NEDELJNI DNEVNIK: U strip krugovima poznati ste i kao tata najmlađe strip autorke Lole, koja je sa 3 godine počela da objavljuje. U međuvremenu ste u strip „uvukli“ i svog oca Bogdana i tako stvorili malu porodičnu strip manufakturu.

WOSTOK: Sve je to počelo kao šala kada sam ja lepio isečene crteže moje ćerke, upisujući njene duhovite komentare i sklapao od toga strip table. Neki drugi ljudi su to shvatili ozbiljnije i ti radovi su objavljivani i kod nas i u inostranstvu. Vrhunac dosadašnje Loline karijere je osvajanje nagrade na „Anti-naci“ konkursu slovenačkog strip magazina „Stripburger“, krajem 1995. godije.

            Saradnja sa mojim ocem Boćom (koji je, inače, odavno u penziji) otpočela je pre 3 godine a posebno je intenzivirana ove godine. Po svemu sudeći imamo novog vršačkog autora koji obećava!

Razgovarao Ilija Bakić

(„Nedeljni Dnevnik“, 1999.)

RECENZIJA KNJIGE „NIJE ZA NJEŽNE“ SLOBODANA VUKANOVIĆA, izdavač „Obod“, Cetinje, 1997.

Nova pesnička knjiga Slobodana Vukanovića (1944) nastavak je njegovih prethodnih poetskih traganja u kojima značajno mesto zauzimaju motivi koji pripadaju naučno fantastičnom (Science Fiction) književnom miljeu i po čemu je Vukanović izuzetna pojava u savremenoj jugoslovenskoj poeziji. U svetskim tokovima poezije, SF motivi prisutni su i u radovima pesnika ’glavnog toka’ a postoji i čitava zasebna SF pesnička scena sa sopstvenim, specijalizovanim časopisima, izdavačkim kućama i godišnjim nagradama. Kod nas je, na žalost, SF u poeziji skrajnut (isti je slučaj i sa SF prozom) te je otuda Vukanovićev napor više nego značajan i interesantan.

            Njegovu novu knjigu otvara ciklus „Bude se krionistički ljudi“ čitav okrenut SF-u. Vukanović peva o osmatranju nebesa teleskopom, susretu sa zvezdama i galaksijama, nekim drugim (budućim?) civilizacijama. Uz oduševljenje viđenim postepeno se rađa i osećanje straha pred beskonačnim, svest o majušnosti spram nepojamnih snaga kakve su kvazari i crne rupe. Pesma „Novo božanstvo vode“ lucidan je uvid u moguću budućnost, sledeću stepenicu ljudske samo-evolucije.

            Novi korak u razvoju spoznaje o fatalnom mikro-mega odnosu Čoveka i Kosmosa je i ciklus „Ovo nije vek za nežne“ i pesma „Srešćemo se u Labudovon jezeru“ dok dve pesme pod naslovom „U kompju paviljonu elektron erotikona...“ nude pogled na virtuelnu (mašinom generisanu) stvarnost i doživljaje u njoj. (Ovoj ’kompjuterskoj’ podcelini pripada i pesma „Isti su, samo moj ima Ih! Ah! Oh!“).

            Ciklus „Upamti ovu noć“ naizgled napušta prethodne teme i bavi se biljem uz dozu humora i sloj mitskog, no pesma „Ispovest bilja u Botaničkom institutu za komunikacije“ vraća SF osećaj, ovog puta na nivou znatno bližem svakodnevnom (SF u krajnjem ne postoji samo u globalnim temama).

            Sličan postupak, uz intenziviranje upliva svakodnevnog, prošlosti i mita, nalazimo u ciklusu „Drže se za ruke“ koji, nakon pesama o moru, mornarima i graditeljima (zanimljiva je moguća paralela između ovih pesama i već pomenute pesme „Novo božanstvno vode“), kulminira u pesmi „Psihoanaliza porodice Vučević“ u kojoj su preci i potomci spojeni u niz neprekinutih radosti i patnji, kao esencija ljudskog veka.

            Ciklus „Gde je princ?“, kojim se ova zbirka i zaključuje, duhovito se okreće temama samog pesništva, odnosno doživljaju umetničkog dela te arhetipskoj višesmislenosti poetskog postupka.

            Vukanović se oglašava kao pesnik dubokog osećaja za paradoks i apsurd koji prati ovaj svet, počev od njegove izgubljenosti u Svemiru, preko čovekovog posezanja za artificijelnim stvarnostima (što je svojevrstan beg od fizičkog bitisanja) do neprestanog obnavljanja generacijskih tragedija (u kojima se menjaju samo neki materijalno-tehnički elementi-pomagala ali je u osnovi emocionalni predznak isti).

            Zaključimo na kraju da je nova Vukanovićeva knjiga daljnji korak u produbljivanju njegovog, kako je ranije napomenutog, posebnog, nesvakidašnjeg pesničkog puta.

(1996)

TRAJNA SLAVA VELIKOG FANTASTE - 150 godina od objavljivanja prvog romana Žila Verna

Na svakoj listi najpoznatijih/najznačajnih pisaca za decu i omladinu, ime Žila Verna (Ju­les Ga­briel Ver­ne, 1828-1905) biće vrlo blizu prvog mesta. Slična situacija je i sa listama najpoznatijih/najznačajnih pisaca naučne fantastike - Vern ovde, istina, nije blizu vrha ali bez njegovog imena takva lista ne bi bila relevantna jer ne bi uvažavala nepobitne istorijske činjenice. Vern je francuski pisac čija slava se dan-danas prostire preko čitave planete iako je živeo i radio prevashodno u XIX veku. Rečju - Vern je ostavio dubok trag u istoriji literature i opšte kulture XIX i XX veka; a upravo se 2013.g. navršava 150 godina od pojave njegovog prvog romana „Pet nedelja u balonu“ kojim je na velika vrata kročio u svet književnosti, slave i - besmrtnosti. Tim delom (koje se temelji na priči objavljenoj par godina ranije) nesuđeni pravnik je definitivno izneverio očeva očekivanja i započeo spisateljsku karijeru. Roman je napisao 1862; po jednoj verziji događaja, pisac je svoje delo ponudio nekolicini izdavača ali je odbijen, da bi konačno rukopis doneo Žilu Ecelu (Hetzel), čija kuća je objavljivala serioznu literaturu Viktora Igoa i Žorž Sandove, koji je prihvatio roman i objavio ga januara 1863. Druga verzija priče kaže da je tokom neformalnog susreta Verna i Ecela, izdavač zatražio od pisca da svoju priču „Putovanje balonom“ („Drama u vazduhu“) proširi za potrebe njegovog časopisa za decu. Rukopis, pod naslovom „Putovanje kroz vazduh“, prihvaćen je i štampan (uz korekcije koje je izdavač predložio – Ecel je aktivno učestvovao u redigovanju rukopisa i kasnijih Vernovih dela). Uspeh knjige o avanturama hrabrih momaka koji balonom lete iznad Afrike bio je izvanredan. Od tog trenutka pa sve do svoje smrti Vern je svake godine objavljivao najmanje po jedan roman tako da je konačni broj njegovih dela - 64 romana i 10 zbirki priča (kojima treba pridodati i poeziju i pozorišne komade pisane pre nego što se proslavio). Tri godine i tri romana kasnije (posle “Puta u središte Zemlje”, 1864, i “Sa Zemlje na Mesec”, 1865; 1863. napisan je i “Pariz u XX veku” ali je izdavač smatrao da je previše mračan pa ga nije objavio - ovaj roman, smatran za izgubljen, pronašao je Vernov praunuk i štampan je 1994.), Ecel je došao na ideju da sve dosadašnje i buduće Vernove romane imenuje kao „Neobična putovanja“ (možda je primerenije naslov prevesti kao “Iz­u­zet­na pu­to­va­nja“); prvi romana pod tim zbirnim naslovom  je „Doživljaji kapetana Haterasa“ (1866). Nit koja povezuje sve romane višestruka je: sve su to avanturističke priče na egzotičnim mestima (od Afrike do Rusije i Azije, na velikim okeanima i ispod njih, u utrobi Zemlje i u svemiru) uz naglašeno didaktičko predstavljanje znanja iz raznih nauka (geografije, geologije, fizike i astronomije…). Vern je redovno pratio stručne i naučne časopise i tamo nalazio inspiraciju za svoja dela, bazirana na idejama o raznim pronalascima i tehnološkim postupcima. Druga polovina XIX veka vreme je izuzetnog tehnološkog i naučnog poleta, ubrzanog brisanja belih mrlja na kartama kontinenata i polova. Opšti utisak bio je da će kapitalizam konačno pokoriti sva divlja prostranstva, rešiti sve tajne prirode i obezbediti prosperitet Zapadnom svetu. Vernovi romani, svi vrlo popularni među savremenicima, slika su i prilika takvog oduševljenja i nadanja. Njegovi junaci najčešće su profesor/naučnik, čije znanje je podloga poduhvata, snažan i delatan muškarac koji plan sprovodi u delo i običan čovek, kome je sva rabota manje-više nepoznata i koji je zadužen da čitaocu ispriča avanturu. Ova trojka veoma je nalik na klasičnu američku strip trojku u kojoj su uloge Um-Snaga-Lepota; neki teoretičari smatraju da je Vernovo životno nesnalaženje sa ženskim rodom razlog što nije ubacio dežurnu lepoticu u svoju standardnu literarnu postavu. Ipak, ovakva tvrdnja ne vodi računa o faktu da je Vern pisao za decu u nekim rigidnijim društvenim odnosima (u kojima su odnosi među polovima drugačije funkcionisali); naravno, i od tog pravila ima izuzetaka koji osporavaju zamerke – setimo se glavnih junaka romana “Put u središte Zemlje” ili “Put oko sveta za 80 dana”.

            Vern, koji je i sam voleo da putuje kopnom i morima (često svojom jahtom “Sen Mišel III”), temeljno se pripremao za svoje knjige, konsultujući enciklopedije, putopise i raspoložive geografske karte. Nastojeći da mu dela budu što temeljnija i uverljivija sarađivao je sa mnogim stručnjacima, od bibliotekara preko pomoraca do matematičara. Zato su njegovi opisi džungli, savana ili pustinja, kao i plemena koja ih naseljavaju izuzetno uverljivi – mada se u pričama oseća i laki dah kolonijalne literature (koja je slavila nadmoćnu civilizovanost belog čoveka). I avanture na morima bogate su detaljima i znanjima o pomorstvu, vrstama brodova i rutini mornarskog života. Živopisni su i opisi Meseca i njegovih stanovnika. Naravno, kvalitetna pozornica dešavanja, koju je Vern umeo da stvori, ne bi imala nikakvu svrhu da sama priča nije zanimljva – a na tom polju pisac je bio uspešan zahvaljujući svom talentu ali i savetima koje je, još kao početnik, dobio od Viktora Igoa i Aleksandra Dime. Lav Nikolajevič Tolstoj za njega je rekao "taj čovek je izvanredni majstor". Dečija i omladinska literatura u Vernu ima svog klasika čiji sjaj nije umanjio protok vremena.

            U okvirima naučne fantastika kao žanra, Vern važi za jednog od rodonačelnika. Kao argument u tom smislu najčešće se pominju pronalasci koje je predvideo a njihova lista je poprilična: top ogromnog dometa (“Sa Zemlje na Mesec”, “Pet stotina miliona Beguminih”), putovanje na Mesec (“Sa Zemlje na Mesec”, “Oko Meseca”), međuplanetarna putovanja (“Hektor Servadak”), helikopter (“Robur osvajač”), podvodno traganje za potonulim blagom (“Dvadeset hiljada milja pod morem”), električne mašine (“Dvadeset hiljada milja pod morem”, “Ploveće ostrvo”, “Robur osvajač”, “Gospodar sveta”), tenk (“Parna kuća”), veštački satelit (“Pet stotina miliona Beguminih”), vizofon (“U 29. veku: Dnevnik američkog novinara 2889”), ortopter (“Gospodar sveta”), karika koja nedostaje između čoveka i majmuna (“Selo u vazduhu”), mogućnost putovanja balonom na duže staze (“Pet nedelja u balonu”, “Tajanstveno ostrvo”, “Robur osvajač”, “Hektor Servadak”)… Vern je predvideo i otkrića za koja je bilo pitanje vremena kada će se desiti – otkriće severnog pola (“Doživljaji kapetana Haterasa”), otkriće Južnog pola (“Dvadeset hiljada milja pod morem”), otkriće izvora Nila (“Pet nedelja u balonu”). U Vernova predviđanja ubraja se i podmornica (“Dvadeset hiljada milja pod morem”), ali istorijske činjenice kažu da su podmornice postojale pre Vernovog “Nautilusa”; naime, podmornica je izum britanskog pronalazača Roberta Feltona, s kraja 18. veka. Ipak, Vernova podmornica ušla je u istoriju zahvaljujući umešnoj priči i detaljnim opisima.  Tehno­lo­ški raz­voj dru­štva po­tvr­dio je ali, još če­šće, po­re­kao piščeve za­mi­sli ta­ko da najve­ći broj nje­go­vih „iz­u­zet­nih pu­to­va­nja“ danas de­lu­je kraj­nje na­iv­no, što potvrđuje pravilo da se na­uč­na fan­ta­sti­ka ne mo­že osla­nja­ti is­klju­či­vo na predviđe­ni teh­no­lo­ški razvoj, od­no­sno ne može bi­ti pu­ka ilu­stra­ci­ja bla­go­de­ti ko­ja se očeku­je jer će, u tom sluča­ju, la­ko i br­zo iz­gu­bi­ti ak­tu­el­nost i uver­lji­vost odnosno prokocka­ti umet­nič­ki kredibi­li­tet. Ove prin­ci­pe shva­tio je H. DŽ. Vels či­je de­lo bo­lje iz­dr­ža­va pro­bu vre­me­na od knji­ga popularnog mu sa­vre­me­ni­ka Ver­na.

            Tokom godina aktivnog stvaranja, Vern nije uvek bio samo hvaljen; više puta bio je optužen da je plagirao nečije delo, odnosno da je nekome ukrao ideju ali je na sudu uvek uspevao da dokaže svoju nevinost. Kao i mnogim autorima obimnog opusa i njemu su se potkradale nelogičnosti, posebno kada je naknadno pokušao da poveže neke knjige, što je rezultiralo vremenskim neuklapanjem događaja (takve su nelogičnosti u romanima “Deca kapetana Granta”, “Dvadeset hiljada milja pod morem” i “Tajanstveno ostrvo”). Nekoliko Vernovih romana je, već u vreme prve popularnosti, dramatizovano za pozorište a 1902.g. Žorž Melijes je snimio film “Putovanje na Mesec” inspirisan Vernovim romanom “Sa Zemlje na Mesec”. Tako su piščeve vizije prešle u jedan od pronalazaka koji će obeležiti XX vek. Među brojnim autorima koji su na veliko platno preneli Vernove romane, svakako je najznačajniji češki režiser Karel Zeman (1910-1989), koji je maštovito, rafiniranom vizuelnošću spojio fantastiku sa duhom XIX veka.

            Za razliku od mnogih klasika čije delo čami na policama biblioteka, Žil Vern je, zahvaljući radu brojnih društava i klubova poštovalaca širom sveta i dalje aktuelan, njegove knjige, prevedene na bezmalo sve svetske jezike, čitaju se, proučavaju i tumače; radovi o Vernovom životu i delu objavljuju se u specijalizovanim časopisma; neki od Vernovih romana i dalje su u obaveznim školskim lektirama. Čini se da veliki avanturista i fantasta uspeva da komunicira sa novim generacijama, da njegove priče dostižu i do naraštaja koji stasavaju u virtuelnim svetovima. Postoji li sigurnija potvrda kvaliteta nečijeg dela od takve?

(2012)