KILGOR TRAUT IDE NA UMETNIČKI FESTIVAL „Doručak šampiona ili Zbogom tužnom ponedeljku“ Kurt Vonegat; izdavač Paladin, 2013.

U FOKUSU

            Kurt Vonegat (1922-2007) jedan je od najvažnijih američkih prozaista druge polovine XX veka. Njegova je spisateljska karijera na početku bila pod znakom pitanja pošto se predstavio delima koja se kreću u okvirima žanra naučne fantastike što je izazivalo omalovažavanje i podozrenje kritičara književne matice. S druge strane, ni žanrovski kritičari nisu pozitivno ocenjivali Vonegatova dela jer su bila previše nekonvencionalna. Ni Vonegat nije ostajao dužan kritičarima; slavna je njegove primedba kako je uobičajeno mišljenje „ozbiljnih“ kritičara da se ne može dobro pisati ako se zna kako funkcioniše frižider i da mu ne bi smetalo što ga svrstavaju u naučnofantastičnu fioku kad je kritičari ne bi tretirali kao pisoar.

Vonegatova interesovanja postepeno su ga vodila dalje od žanrovskih obrazaca ali ih se on nikada nije odrekao već je, naprotiv, insistirao na njima. Redovni junak njegovih romana je Kilgor Traut, pisac-skriboman naučne fantastike čije su priče objavljivane u pornografskim časopisima dok su romani štampani sa erotsko-porno naslovnicama (koje naravno nemaju veze sa sadržajem dela) i prodavani u prodavnicama literature za odrasle. Traut za svoja dela nije dobijao honorare, delom i zbog toga što je zaboravljao da na kovertima sa rukopisom napiše svoju adresu. Tako je na maničnu potreba za pisanjem Traut dobijao jednako fatalan odgovor - potpunu anonimnost. Većinu svog života Traut je proveo u uverenju da je nebitan ali, začudo, biva pozvan na umetnički festival u Midland sitiju i tako počinje jedna od brojnih pripovednih linija “Doručka šampiona ili Zbogom tužnom ponedeljku” originalno objavljenog 1973. godine.

REČ KRITIKE

U “Doručku…” se sreću Traut i uspešni prodavac kola, Dvejn Huver, koji se “prepoznao” u junaku jednog Trautovog romana i, siguran u svoju izuzetnost, fizički povredio nekolicinu ljudi; ovaj bizarni zaplet je povod za bavljenje istorijom i sadašnjošću, problemima rasizma i literarnih najamnika, globalne raspodele bogatstava i učmalošću provincija, biznisa i zatvorskog sistema i mnoštvom drugih pitanja. Vonegat je u roman uneo i svoje crteže zarad “lake razbibrige” ali i iskušavanja veze ilustracija-tekst. Kao ultimativnu provokaciju, autor u delo udeva i pisca (sebe) što je pandan Trautovom romanu koji je izazvao definitivno Dvejnovo ludilo ali i smešno-ozbiljno razmatranje odnosa stvaraoca i stvorenog. Naravno, kako Vonegatu ne manjka duhovitosti, sam pisac biva povređen u gužvi koju je smislio i od ljudi-likova koje je stvorio a potom, na kraju dela, pokušao da ubedi Trauta-pisca da je “proizvod” pisca koji želi da otkrije kakvu mu je sudbinu namenio (dobijanje Nobelove nagrade za medicinu 1979. godine i smrt 1981. sve sa odgovarajućim epitafom). Pisac kao svoju vrhunsku milost daje slobodu svojim literarnim junacima, pa i Trautu. Ovom metafizičkom scenom završava se roman ali ne i sudbina Trauta koji će se materijalizovati na stranicama novih Vonegatovih dela (kao i gospodin Rouzvoter, sporedni lik u ovom delu).

„Doručak šampiona ili Zbogom tužnom ponedeljku“ još jedno je od neodoljivih dela „kosmičko apokaliptičnog pisca“ kako je nazivan Kurt Vonegat, za nas novi uvid u njegov samosvojni, neponovljivi fantastično-realni gorko-smešni svet. Raduje i vest da je ovo prva u nizu Vonegatovih knjiga koju izdavač „Paladin“, pisca i prevodioca Gorana Skrobonje, namerava da objavi.

(„Dnevnik“, 2014)

NIKO BITAN - strip album “Krik”, scenario: Predrag Đurić, crtež: Den Gudfelou; izdavač Rosencrantz, 2014.

Zoran je u klopci.

Opkoljen je sa svih strana. Napred ne može. Nazad ne može.

Dete mu je bolesno od retke bolesti a lek je skriven iza mnogih, nedostupnih vrata.

Posao mu zavisi od jednog jedinog ugovora za životno osiguranje u vremenima kada je dočekati sutra ravno premiji.

Njegov se otac i dalje žestoko i poletno bori u ratu koji država zvanično nije vodila.

Majka je prepuna gorčine.

Supruga je bespomoćna.

Brat upravo kreće lakšim i unosnijim putem kriminala.

Njegovi drugovi uludo troše svoju mladost koja ističe.

Moćnici bahato likuju i ucenjuju.

Običan svet prepun je zluradosti i zlobe.

Ovo su slike koje svakodnevno gledamo. Lica koja susrećemo. Situacije u kojima učestvujemo. Vreme u kome živimo. Ipak, kada su iscrtane grubim, sirovim crtežom Dena Gudfeloua deluju bezmalo neverovatno, nepojmljivo. Kao da strip stvarnost  nije ista sa onom koje smo deo. Zar smo zaista tako „Ružni, prljavi, zli“, „Poniženi i uvređeni“, „Jadnici“, „Bedni ljudi“?

Stvarnost će biti neuporedivo neobičnija od mašte, napisao je Artur Klark u predgovoru za svoju legendarnu „Odiseju u svemiru 2001“. Klark svakako nije imao na umu stvarnost jedne male zemlje na početku XXI veka, veka koji je trebao biti doba konačnog očovečenja, savladavanja Prirode, izdizanja iz kolevke planete Zemlje i odlaska u svemir koji će biti sudbina i „konačna granica“ Ljudske vrste. Ipak, Klarka je, još za njegovog života, vreme opovrglo i obesmislilo, praktično dokazavši da su njegovi snovi potpuno neosnovani na svetu koji je pred nizom sudbonosnih izazova - od prenaseljenosti, globalnog zagrevanja do nestajanja prirodnih resursa te stalnih pretnji „sukobima civilizacija“.

O svemu tome u zemlji Srbiji niko - ili malo ko - ne razmišlja jer je pogled ogromne većine uperen u nemilosrdno okruženje u kome se treba izboriti za „hleb svagdanji“. Dilema sa kojom se ustaje, živi i leže je: Kako opstati u košmarnom vrtlogu društva koje se raspada? Kako preživeti dan, kako zanoćiti sit? Čini se da baš nigde nema mesta za sasvim običnog čoveka, za tog „nikog bitnog“ koji nema moćne roditelje, ne prati političke lidere, nije kriminalac - ili su sve pomenute kategorije u stvari samo različita imena za istu pojavu-ljude? U društvu-državi odavno podeljenih uloga i zauzetih pozicija (koje je izigralo i sopstvenu revoluciju) mogućnosti ne postoje, nisu predviđene za one prosečne, ne-pedigrirane. Za takve je i njihova mladost hendikep, čak se čini prvi i najveći, jer su stariji već zauzeli sva mesta, i bolja i lošija pa više nema „životnog prostora“ za sledeće generacije. Društvo se zatvorilo, učaurilo i odbija da prihvati one koji tek stasavaju. Takvi ne mogu da dođu na red, ne mogu da grade i žive svoje živote sve dok su stari na svojim mestima - koja će ostaviti jedino svojim potomcima. Ovaj generacijski rat besni u porodici, u državnim ustanovama, kod privatnih poslodavaca, u bolničkim čekaonicama... Ipak, ako je za utehu, netrpeljivost nije rezervisana samo za mlade; oni su samo zgodni povod ali kad nema njih mržnja će se izliti na bilo koga drugog - komšiju, nepoznatog prolaznika ili nekoga ko čeka u redu. Zlo u ljudima pobedilo je dobrotu, humanost, razumevanje, blagost. Ono se uvuklo u srca svih; retki izuzeci samo su potvrda stravične istine. Zato niko ne mari kad čuje vapaj bližnjeg za pomoć. Zato niko ne pruža ruku pomoći. Zato je ljudskost biser koji je bačen u blato.

Đurićeva priča o našoj stvarnosti mračna je i bez ikakvih lažiranja. On nema iluzija, ne obećava ništa, ne deklamuje floskule o dolasku spasa i boljih vremena. Njemu je jasno da su nekolike generacije već uništene, da su im životi proćerdani i da se kraj ovim surovim, „smutnim“ vremenima ne nazire. Otuda su i retki trenuci poštenja i dobrote svejevrsna čuda; takvi postupci ravni su onostranom prosvetljenju. A sirovi i surovi događaji traže robusnu sliku svedenu na najnužnije, na skicu, kroki, na urezivanje emocija u lica, na grotesku koja ne mari za likovne principe perspektive i proporcija jer ni svet koji se iscrtava nije skladan i lep. Naprotiv, pre će biti da je, kako je Stanislav Lem svejevremeno parafrazirao Voltera i Montenja, ovo „najgori svet od svih - a da drugih i nema“.

(2014)

            

SPOREDNI GLAVNI DETEKTIV „Detektiv Lakonogić“ Nikole Maslovare – Maslija; izdavač Rosencrantz, 2013.

U FOKUSU

            Mada se ovdašnja strip scena diči bogatom tradicijom, herojski tvrdoglavo stvaranom uprkos svih osporavanja i negiranja, na mnogim poljima jedva da se okušala nekolicina autora. Tako je, na primer, nesrazmerno malo serijala koji su opstajali duži niz godina; a kad su u pitanju humoristički i karikaturalni serijali njihovi se primeri mogu nabrojati na prste. S druge strane, definitivni hendikep strip scene je nepostajanje izdanja kritičko-monografskog tipa koja donose radove pojedinih autora odnosno njihove serijale. Stoga je pojava albuma „Detektiv Lakonogić“ Nikole Maslovare – Maslija itekako važan presedan jer na mestu sabire razbacane segmente serijala dajući čitaocima na uvid istorijski relevantno strip delo.

            Nikola Maslovara - Masli (1946), crtač, scenarista i izdavač, karikaturista, autor animiranih filmova prisutan je u brojnim domaćim strip publikacijama od 1971. godine. Prepoznatljivog grafičkog rukopisa Masli stvara brojne junake okrenut najčešće humoristički intoniranom stripu. „Detektiv Lakonogić“ u tri epizode pojavio se 1986.g. u „Biser stripu“ broj 86. Sledećih sedam epizoda objavljeno je u par različitih publikacija; priče su samostalne, zaokružene celine različitog obima, od 4 do 20 stranica. Kako sam Masli navodi, uzor za serijal je proslavljeni strip „Žil Žurden“ Morisa Tilija koji je on, naravno, razvio prema sopstvenim afinitetima postavljajući temelje za eventualno dugovečni strip o detektivu koji nimalo ne nalikuje na tipične heroje bez straha i mane, koji najčešće sasvim slučajno upada u avanture i često nije onaj koji samostalno i nadmoćno rešava probleme.

REČ KRITIKE

            Album „Detektiv Lakonogić“ na sedamdesetak strana donosi sve avanture privatnog detektiva u gradovima i selima neimenovane zemlje – koja pomalo liči na našu zemlju jer imena mesta ako nisu „originalna“ makar „liče“, prepoznatljivo su u duhu ovdašnjem – npr. grad se zove Dođošgrad a selo Boguizanogu. Njegov pomoćnik ponaša se adekvatno svom imenu Tupko dok sekretarica Zlatka zaokružuje klasični strip trio um-snaga-lepota. Lakonogić ima i dežurne neprijatelje – nespretni dvojac sitnih nevaljaca Štucka i Pucka, prevejanu špijunku, pompeznu gospođu Mlatipara, njenog pomoćnika Milivoja i gorilu Mlatka. U avanturama se pojavljuju i redovni statisti, deca Biserka i Biserko, šef kontraobaveštajne službe Njuškalić i njegov nespretni agent Vukobrat. Kako je to potrebno, junaci imaju prepoznatljive fizionomije i karaktere. Na tako postavljenoj pozornici odvijaju se konkretni zapleti koje karakteriše osnovna Maslijeva subverzija - negativci se pojavljuju češće nego pozitivci koji „upadaju“ u njihove planove i kvare ih. Tako je, iako pravda uvek pobeđuje, težište izmešteno na neočekivanu stranu. Autor je sklon davanju glavne uloge i sporednim likovima otvarajući nove pravce potencijalnog razvoja serijala. Maslijev crtež je - kao i čitava koncepcija ovog serijala - na tragu francusko-belgijskog karikaturalnog geg stripa koji, zahvaljući humornom odmaku, može biti namenjen kako mladim čitaocima tako i onima sa dužim strip stažom. Kratke priče potvrđuju sposobnost autora da lako zapliće i raspliće događaje, poigrava se vrlinama i manama junaka i sve to iscrta preciznom linijom bez preteranih senčenja. Otuda je „Detektiv Lakonogić“ valjan, zanatski spretno realizovan strip koji, na žalost, nije zaživeo na ovim prostorima.

            („Dnevnik“, 2014)

MEĐU ALTERNATIVNIM SVETOVIMA „Žig petokrake“ Srboljub Nikić; izdavač: Centar za kulturu „Gradac“ Raška

U FOKUSU

U korpusu strip umetnosti, alternativni, „andergraund“ ili autorski strip su nerazmrsivo povezane kategorije koje se opiru pojedinačnom definisanju. „Andergraund“ strip ima svoje korene u Američkom strip pokretu koji je tokom 1960-tih bio izraz otpora državnoj cenzuri ali i još jedan odraz buntovništva mladih generacija. Alternativni i autorski strip karakteriše otklon od važećih pravila odnosno insistiranje na individualnim interesovanjima, ludizmu, eksperimentima i iskušavanjima granica strip medija. Sve tri kategorije, pak, stoje nasuprot korporativne strip zabave.

Na ovdašnjim prostorima alternativni-andergraund-autorski strip sporadično se javlja tokom 1970-tih u radovima pojedinih avangardnih umetnika a tokom 1990-tih, zahvaljujući radovima (umnožavanim pretežno fotokopiranjem i distribuiranim individualno) niza mladih stvaralaca, postaje jedan od stubova strip scene uvažavan kao relevantna pojava i u širem okruženju. Dve decenije kasnije broj ovakvih izdanja vidno je manji pa je pojava „Žiga petokrake“, debitantskog ostvarenja Srboljuba Nikića (1971) prijatno iznenađenja, tim veće što dolazi van centara strip produkcije (demetropolizacija stripa bitna je, kasnije potisnuta, tekovina alternativnog stripa 1990-tih). Ovo delo, pak, kako zapaža recenzent Zoran Stefanović, korespondira, osim sa delovanjem beogradske umetničke strip grupe „Kosmoplovci“ i radovima članova „Vršačkog strip pokreta“ Danila Milošava Wostoka i Borislava Grabovića Grabowskog, i  sa iskustvima neoavangardnog pokreta Signalizam, kako po samom duhu tako i vizuelnim izražajnim sredstvima i tehnikama.

REČ KRITIKE

            U podnaslovu „Žiga petokrake“ stoji „Grafički roman“, što je kategorija opšteprihvaćena poslednjih decenija, koja označava umetnički ambicioznija strip ostvarenja spram korporacijskih standarda (u okviru kojih, ipak, egzistira); ovaj termin u slučaju „Žiga...“ može se smatrati i kao svojevrsna provokaciju jer ovo delo ne pripada korporativnom svetu pa nema potrebu da poštuje njihove klasifikacije. „Žig...“ je priča u kojoj paraleno postoje elementi naučne fantastike, društvene satire odnosno fantazmagorijskog odmaka od realnosti. Tako se postupci ludog naučnika-genija koji uspeva da stvori drugačiji život mešaju sa ulaskom u pukotine sveta koje vode u druge realnosti, melanholija i ljubav sa cirkuskim i pozorišnim predstavama, tajne službe sa božanstva, „hodajuće žito“ sa pravim ljudima i sve to dok petokrake blistaju na čelu tvorca i njegovog genetički skovanog čeda. Krajnji rezultat je nelinearno pripovedanje zapleta koji svakako traži svu čitaočevu pažnju i pleni ležernošću koja bez oklevanja slaže raznorodne fantastičke linije.

            Šarm nekonvencionalne priče ima adekvatni vizuelni oblik u tzv novoprimitivnom crtežu koji insistira na rudimentarnosti oblika, na krokiju umesto studije, bez poštovanja zanatskih principa proporcija, perspektiva ili senčenja. Otuda, na prvi pogled, „Žig...“ liči na crtanku, na skice iz kojih bi mogle da se razviju komplikovanije slike. No, taj utisak je varka autora koji besprekornim likovima pretpostavlja karikature, nesavršene i manjkave ali, i njegovi junaci su upravo takvi, daleko od sterilnog savršenstva, od zaokruženosti ličnosti, od promišljenosti postupanja.

            Rečju, „Žig petokrake“ je uspela umetnička provokacija, izlet u prostore slobodne improvizacije, poštovanja i izigravanja žanrovskih pravila i ikonografija, uživanja u ludizmu i radosti stvaranja.

            („Dnevnik“, 2014)

STARENJE REVOLUCIONARA - „Komunista“ scenarista Predrag Đurić i crtač Majk Galager; izdavač Rosencrantz, 2013.

Strip albuma scenariste Predraga Đurića i crtača Majka Galagera hrabro je nazvan „Komunista“ sa adekvatnom ikonografijom predstavljenom na prednjoj korici - crvena zastava sa simoblima srpa i čekića - odnosno petokrakom sa srpom i čekićem, na zadnjoj korici. Konstatujemo da je reč o hrabrom potezu (bezmalo provokaciji) jer je, u sadašnjem trenutku na ovim prostorima, u pitanju prokažen pojam za šta se može kriviti prošlost ali, delimično, i sveprisutno senzacionalističko pomodarstvo u javnosti iza koga stoje samo floskule. No, Đurićeva se priča ne dotiče proteklih par decenija već se vraća gotovo pun vek u prošlost, u godinu 1921. Jedva tri godine od završetka I svetskog rata u Pečuju, koji je pod okupacijom Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, u vrelom avgustu proglašava se revolucionarno-narodna Baranjsko-Bajska Srpsko-Mađarska Republika. Na velikom zboru u centru grada za predsednika biva izabran slikar Petar Dobrović, koji odlazi u Beograd da se o Republici dogovori sa premijerom Pašićem. Troje mladih, Aleksandar Štajner, njegova devojka Helena Hajtfogel i zajednički prijatelj Tivadar Kerekeš, poneseni su snagom revolucije, puni optimizma i snova o boljoj budućnosti. Mladost, ljubav, komunizam, bratstvo i jedinstvo naroda, borba protiv kapitalista i terora otuđene vlasti, veliki ideali i strastveni govori izmešani su u neodoljivo romantičnu sadašnjost koja se udiše punim plućima i koja liči na san ili pijastvo. No, buđenje iz te omamljenosti biće brutalno. Hortijeva vojska ulazi u grad, hvata i strelja revolucionare. Troje mladih uspeva da pobegne iz grada. Svesni su da je Republika pala, da su izgubili od moćnog protivnika. Aleksandar i Helena spremni su da nastave borbu, Tivadar, međutim, odustaje i odlazi iz njihovih života.

            Mladi par odlazi u Sombor da, pod patronatom njegovih roditelja, nastavi život. Aleksandar je i dalje buntovni revolucionar, Helena glumica u pozorištu. Iako su postali roditelji njihove se svakodnevice razilaze, otkrivaju se razlike u njihovim karakterima, brak oscilira od požude do netrpeljivosti. Veliki planovi gube se u svakodnevici. Aleksandar, po zadatku, odlazi u Beč, o kome njegova supruga oduvek sanja. Tamo upada u lavirint  partijskih spletki i vrbovanja. Revolucija je, čini se, pretvorena u zadatak birokratske mašine koja je pre svega zainteresovana da eliminiše neistomišljenike u sopstvenim redovima. Povratak u Sombor doneće Aleksandru dvostruko razočarenje: u nevernu suprugu i bivše partijske drugove. Svet se definitivno ruši za ne tako davno mladog i vatrenog revolucionara. Neka druga vremena su došla, drugi ljudi, drugačija, rigidnija mišljenja. A njegova draga je postala neko koga više ne prepoznaje, nezadovoljna žena sa drugim životnim planovima i željama.

            „Komunista“ je priča o idealima i njihovom nestajanju, o tome kako u svakodnevici blede uverenja, kako svaka organizacija, bila ona državna ili revolucionarna, funkcioniše kao sistem nadređenih i podređenih, koji iz svojih redova eliminiše one nespremne da slepo poštuju postavljena pravila. Naspram javne strane postoji, pak, privatna, pojedinačna, bračna, porodična strana. Na njoj ljudi stare i menjaju se, više nisu mladi, gube interes za ono što im je nekada bilo važno, traže sopstveno ostvarenje ne mareći da li će to traganje povrediti one koji su kraj njih. Tu je, konačno, i briga roditelja za decu, neslaganje i svađe ali i žrtvovanje za njih čak i ako se ne dele njihovi stavovi.

Đurićeva priča uspeva da prati višestruke linije, dozvoljavajući i neobične, nesvakidašnje, duhovite epizode kakva je ona u kupeu voza za Beč, kada Aleksandar sreće mlade književnike, Miloša Crnjanskog i Marka Ristića, buduće velikane literature, odnosna epizoda sa neuspešnim puštanjem popularne, „buržoaske“ muzike iz Beča, drugovima na partijskom sastanku.

            Galagerov crtež oscilira između namerno pojednostavljenih slika koje ne poštuju zanatske principe proporcija i perspektiva do kadrova visoke stilizacije i intenzivnog emotivnog naboja. Ova nekozistentnost uklapa se u priču koja prati životni put čoveka koji je bio poneseni revolucionar, pa razočarani, iznevereni i izgubljeni čovek te, konačno, bespomoćna žrtva vojske kojoj je, jednom, kao mlad, umakao ali ga je ona, sustigla i fatalno mu zatvorila krug.

Rečju „Komunista“ je složeno, intrigantno, uzbudljivo i potresno umetničko delo.

            (2014)

Knjige koje (ni)je prekrila prašina - KIBERPANKERSKA VERZIJA BUDUĆNOSTI „Neuromanser“ Vilijem Gibson

U FOKUSU

Ime Vi­li­ja­ma Gib­so­na (1948) ne­ras­ki­di­vo je ve­za­no za još uvek po­sled­nju - iako staru već tri decenije - ve­li­ku „re­vo­lu­ci­ju“ u dinamičnoj istoriji na­uč­ne fantasti­ke: po­ja­vu kiberpanka, sa­svim spe­ci­fič­nog sa­gle­da­va­nja bu­duć­no­sti ko­ja pod­ra­zu­me­va po­sto­ja­nje dve real­no­sti, fi­zič­ke i vir­tu­el­ne (koja se rađa, funkcioniše i širi u sa­dej­stvu kompju­ter­skih Mre­ža), global­nu pre­vlast multinaci­o­nal­nih kom­pa­ni­ja i neo­li­be­ral­nog kapitalizma, Ze­mlju na rubu popu­la­ci­o­nog, urbano-eko­lo­škog i ener­get­skog ko­lap­sa. U tom sve­tu za svo­je me­sto pod suncem bo­re se mali kri­mi­nal­ci, mar­gi­nal­ci, ki­ber-ka­u­bo­ji (lopovi/pla­će­ni­ci ko­ji operi­šu možda­nim vezama pri­klju­če­ni na Mre­žu) i mno­štvo besprizorni­ka.

Tvo­rac pokreta i pr­vi me­đu ki­ber­pan­ke­ri­ma bio je i ostao Vi­li­jem Gib­son. Nakon serije briljantnih pri­ča: „Džo­ni Mne­mo­nik” (1981), „Ka­ko smo po­pa­li­li Kro­mu” (1982), “Fragmenti ho­lo­gram­ske ru­že” (1984), “Ho­tel ’No­va ru­ža’“ (1984), ob­ja­vio je 1984. g. prevratnič­ki roman “Ne­u­ro­man­ser” ko­ji je zaslužio sve žan­rov­ske na­gra­de te go­di­ne i inaugurisao kiberpank kao relevantan žanrovski pravac. “Ne­u­ro­man­ser” je početni seg­men­ti tri­lo­gi­je “Širenje” koju još čine “Grof  Nu­la” (1986) i “Mo­na­lizin natpo­gon” (1988). Dru­ga tri­lo­gi­ju “Most” či­ne ro­ma­ni “Virtuel­na svetlost” (1993), “Idoru” (1996) i “Sve za­ba­ve sutrašnji­ce” (1999). Trilogiju „Plavi mrav“ čine „Prepoznavanje obrasca“ (2003), „Zemlja aveti“ (2007) i „Nulta istorija“ (2010). Gibson je kao vanredan pisac prepoznat i van okvira žanra a brojne teorije uvažavaju njegova promišljanja virtuelne realnosti.

REČ KRITIKE

 "Neuromanser“ razvija ikonografiju naznačenu u prvim pričama zaokružujući je u profil bliske budućnosti u kojoj nema ni traga od optimističkih ideja kakve su zagovarali Artur Klark i autori njegove generacije. Svet će, po Gibsonu, postati malo, teskobno mesto u kome niko nema iluzije o svom opstanku u mutnim strujama velikog kapitala za koga je sve na prodaju. Kejs, nekada uspešni jahač matrice, načinio je fatalnu grešku i pokrao svoje poslodavce. Oni ga nisu ubili ali su mu ruskim mikotoksinom unakazili nervni sistem. U potrazi za izlečenjem u ilegalnim klinikama Kejs odlazi u Tokijo; ali, leka nema i on postaje još jedan sitni preprodavac u lavirintima Noćnog grada Ninseija čije je životni vek vrlo kratak. Ipak, Kejs prihvata ponudu tajanstvenog poslodavca, biva izlečen i kreće u vrtoglavu avanturu preko zemaljskog šara i orbitalnih putanja do beskrajnih virtuelnih svetova koji sadrže podatke velikih kompanija ali i sasvim nove entitete veštačke inteligencije.

            

           Gru­ba „pan­ker­ska“ ose­ćaj­nost, is­kri­vlje­na-gu­bit­nič­ka vi­zu­ra sve­ta prepletena je sa brzim akcijama (Gibson je, kako tvrdi, na svakoj stranici ostavljao “kuku” koja vuče čitaoca dalje), nesvakidašnjim ide­jama i vanredno uspelim pripovedačkim stilom koji kombinuje novosmišljene kovanice sa ekspresivnim opisima. Gibsonova inventivnost ogleda se i u odustajanju od, za žanr karakteristične, pauze u pripovedanju tokom kojih se daju potrebna objašnjenja o novim pojmovima; Gibson ne zaustavlja priču a objašnjenja daje “usput” (ili ostavlja čitaocima da ih sami smisle). U konačnom iščitavanju “Neuromanser” je, i nakon tri decenije, roman provokativnog sadržaja i izuzetnih umetničkih dometa koji ostaje u temeljima naučne fantastike ali i svekolike literature XX veka.

            (“Dnevnik”, 2014)

MRAČNI DAN ODRASTANJA - „Dan kada je počelo leto“, strip album, scenario Predrag Đurić, crtež Frančesko Konte; izdavač Rosencrantz, 2013.

U naizgled običnom letnjem jutru otac budu sina i požuruje ga da ne zakasni u školu. Bunovni omladinac silazi u kuhinju i u trenutku prosvetljenja shvata da danas ne treba da ide u školu jer - počeo je raspust i raskriljuju se vrata toliko priželjkivanog slobodnog vremena za koje je on, imenom Vuk a nadimkom Krivi, zajedno sa drugom, imena Krešo a šire znanim kao Ajs, zaplanirao mnoštvo važnih rabota i akcija. Nošen mladalačkim poletom Krivi odlazi da probudi svog druga. Vreme je lepo, sunčano, svet izgleda sasvim novo, obećavajuće. Čini se da je dovoljno samo odvažiti se i krenuti u avanturu...

            Ova idilična slika sasvim odgovara predstavama i očekivanjima mlađanih heroja koji žive u varljivom trenutku kada detinjstvo još nije okončano, pa nisu zaboravljene sve igre i izazovne tajne koje treba otkriti, a mladost i svet odraslih su još uvek daleko, mada nisu potpuno van vidokruga. Ma koliko priželjivali ulazak u nove sfere dečaci kao da oklevaju da učine taj odlučni korak, još uvek su negde između svetova. Ipak, matica vremena neumitno ih nosi iz mirnog doba zaštićenosti u vrtloge oštre stvarnosti. Taj će se put - iz sigurnosti dečačke postelje i školskih briga do gorkih saznanja i rušenja temelja dotadašnjeg življenja -  poklopiti sa odmicanjem dana i noći. Sledeća zora zatiče bivše dečake sa druge strane praga prisilne zrelosti, bez iluzija i oslonaca, bez ideja kuda dalje.

            Đurićeva priča postepeno ali neumitno vodi dvojicu vršnjaka u situacije koje ih, manje ili više bolno, lišavaju blagodeti naivnosti. Od lakih predomišljanja o tome kako bi spojili svoje „singl“ roditelje, za njihovo i svoje dobro, preko pomoći susedu, u ime lepog vaspitanja, i susreta sa grupom nasilnika (što je nova verzija stare netrpeljivosti dugokosih i do glave ošišanih, odnosno emotivaca i snagatora), teče naizmenično smenjivanje igara-iskušavanja snova-priželjkivanja i konflikata, od kojih je svaki sledeći sve oštriji i bolniji. Stepenice uspona (ili poniranja?) u svet tvrde, surove realnosti i grubih igara koje bole, strme su i oba dečaka će se okliznuti na njima, udariti se teško, „zaraditi“ masnice i ožiljke koji ostaju sa čitav život.

Potraga za romantičnom, starom civilizacijom Gepida potonuće, zajedno sa bezrazložnim začikavanjem opasnosti od zahuktalog voza, u zaborav pred ružnim licem nezaposlenosti i bede koja se ceri bespomoćnoj mladosti, pred klasnim razlikama koja određuju vrednost nečije ličnosti. Ti se produkti novodemoktaratskog društva kaleme i opterećuju večne probleme ljubavi, drugarstva, izneverenih nadanja i izigranih poverenja. Ipak, ove potonje su situacije koje se podrazumevaju, deo su razvoja svake pojedinačne ličnosti, pitanje mentaliteta i karaktera. Sasvim su drugačiji problemi susreti sa obesnim momcima koji i nekada viteška sportska nadmetanja koriste samo za iživljavanje nad slabijima, ili susret sa obrazovanim ljudima koje je metamorfoza u „bolje društvo“ pregazila, spoznaja da primitivni i priprosti ljudi vladaju ovim tranzicijskim vremenima, da oni imaju novac i moć. Za bivše dečake fatalna su otkrića da je Vukov otac traženi ratni zločinac koji se spektakularno hapsi pred TV kamerama odnosno priznanje da se Krešina majka prodaje za malo hrane jer je to jedini način da opstanu i ona i sin.

A kad se sve ove stare i nove istine iz sveta odraslih sakupe i ispreče kao zid pred mladim, naivnim, nespremnim dečacima, koji hrle prema obećanom svetu „mogućnosti i šansi za svakog“, sudar sa tom preprekom brutalan je. Pošteđenih nema jer, u stvari, oni nisu nikada ni imali tu proklamovanu šansu da izmaknu, oni su bili vezani, okovani lancima propadanja svojih roditelja, njihovim grehovima koji, pre ili kasnije, neminovno, izlaze na videlo dana. Naravno, i drugi su roditelji jednako grešili ali su uspeli da novcem (bez obzira kako stečenim) izgrade sebi i svojoj deci ugled, prestiž, oreol više klase koja je nedodiriva, zaštićena od države i sistema.

            Mračna priča o odrastanju u maloj ravničarskoj varošici iscrtana je krhkim, izduženim linijama sa mnogo polja ispunjenih umekšanim senkama. Ta skoro providna, lavirana crna koja kvadratima daje patinu sepije i starih slika, samo pojačava utisak uhvaćenosti u klopke realnosti „smutnih vremena“ koja se nemilosrdno valjaju nad svima, kako starima, koji su za njih odgovorni, tako i mladima, nevinima koji će im biti žrtvovani.

(2014)

TEŠKA ODRASTANJA - „Ćerke“ Meri M. Talbot i Brajan Talbot; izdavač Omnibus, Beograd, 2013.

U FOKUSU

           Uspostavljanje posebne kategorije - grafička novela - u strip umetnosti otvorilo je, u poslednje tri decenije, sasvim neslućene horizonte. Oslobođeni dotadašnjih stega i predrasuda talentovani autori su osvajali teritorije do tada rezervisane za „ozbiljne“ umetničke forme kakva je literatura, odnosno, u njenom okviru, romani, kao kruna proznog stvaralaštvo (mada je taj status vrlo problematičan). Otpori ovom smeru razvoja stripa došli su iz geta ljubitelja klasičnog stripa ali i iz tabora branitelja etabliranih umetnosti. No, jednom osvojena sloboda nije se mogla ukinuti a novi stripovi samo su potvrđivali potrebu za promenama. U kontekstu kretanja ka promenama možemo sagledavati i delo Meri M. Talbot i Brajana Talbota, naslovljeno kao „Ćerke“ koje je ovenčano nagradom „Kosta“ u žanru biografije 2012. godine.

            Delo je neobično i po tome što je spojilo jednog „proverenog“ strip autora kakav je Brajan Talbot (1952), koji je imao šaroliku karijeru: crtao je andergraund stripove, one o super junacima ali i „Sendmena“ (1991-1993), „Grendvila“ (2009). Njegove grafičke novele dobile su prestižne nagrade („Priča jednog lošeg pacova“,1995, „Alisa u Sanderlendu“, 2007), nosilac je akademskih titula. Meri Talbot (1954) je naučnica međunarodnog renomena, predavač i autor niza knjiga koje se bave pitanjima jezika, roda, medija, moći i potrošačke kulture. Grafička novela „Ćerke“ njeno je prvo okušavanje u strip mediju. Zajedničko delo bračnog para Talbot izuzetna je umetnička tvorevina koja umešno koristi sve prednosti dobre priče - uznemirujućeg svedočanstva o bolnim odrastanjima u porodicama bez razumevanja - i atraktivnog vizuelnog strip medija.

REČ KRITIKE

            U književnosti postoji žanr „bildungsromana“ kao dela koje prati odrastanje, školovanje i stasavanje junaka; ovi su romani bili vrlo popularni u XIX veku a njihova se tradicija nastavlja do danas. „Ćerke“ se mogu svrstati u ovu kategoriju jer se bave „procesom“ ulaska deteta u svet odraslih, uz specifičnost što je u ovom slučaju reč o čak dve junakinje koje su vremenski i prostorno udaljene ali ih zato vezuju neke druge stvari, konkretno ličnost Džejmsa Džojsa koji je jednoj od njih, Luciji, fizički otac dok je otac druge, Meri, ekspert za Džojsov opus. Pored ove spone, obe junakinje imaju i istu porodičnu situaciju, odnosno oca koji ih, manje ili više, ali svakako vrlo autoritativno sprečava u razvoju talenata koje poseduju. Devojčice su ne samo u senci privilegovane braće već i pod senkama predrasuda kojima njihovi očevi, iako vrhunski intelektualci, robuju, podržavani svojim suprugama. Ovo ponižavanje ćerki započinje naizgled bezazlenim opaskama zaposlenih očeva na račun preterane nestašnosti ali se razvija u gotovo neprestano osporavanje svih ideja koje devojčice imaju. Sukob očeva i ćerki tinja, rasplamsava se i smiruje ali neminovno kulminira u trenutku koji stasalim devojkama određuje dalji život. U slučaju Lucije to znači potonuće u fatalnu mentalnu bolest dok Meri uspeva da se otrgne, ne bez bola i poniženja, očevom uticaju.

Dve biografije prepliću se otkrivajući, bez obzira na razlike, principe ponašanja koji se, iz generaciju u generaciju, menjaju ali vrlo sporo i uz teške žrtve. Svaka životna priča ima svoju prepoznatljivu boju, sivu za Luciju, smeđu za Meri, što naznačava i težinu njihove sudbine. U pričama nema patetike ili mudrovanja već realnih životnih situacija, lepih ali i onih od kojih ostaje gorčina u grlu.

            („Dnevnik“, 2014)