TARZAN IZMEĐU CIVILIZACIJE, DŽUNGLE I PRAISTORIJSKIH ČUDOVIŠTA ili TARZAN KAO JUNAK IZ STRIPA, BITI BRZ, SRČAN I NEMILOSRDAN - „Tarzan nedeljne kolorne table, prvi tom 1931-1934“; izdavač „Darkwood“ 2012.

Tarzan, čovek-majmun, nesporno je jedan od globalnih kulturnih fenomena XX veka. Priča o dečaku plave krvi, potomku Lorda od Grejstoka, koji odrasta u Africi među velikim majmunima, postaje njihov kralj i gospodar džungle, zatim odlazi u civilizaciju ali je sa prezirom odbacuje kako bi trajno uronio u divljinu, mešavina je mnogih literarno-kulturoloških motiva ranijih vekova: od „prosvetiteljskih“ dela koja dokazuju nadmoć belog čoveka u sudaru sa Prirodom i drugim (ne belim) ljudima - blagi model ovog korpusa je „Robinzon Kruso“ D. Defoa - do vraćanja mitovima o „plemenitom divljaku“ kao suprotnosti kolonijalnom doživljaju sveta evropskih kapitalista (od XVII veka do danas). Tarzanov tvorac, pisac Edgar Raj Barouz (1875-1950) koji ga je na svetlo dana doneo u romanu „Tarzan od majmuna“ iz 1912.g. i „vodio“ u još 20-tak dela, nije imao na umu baš sve navedene reference jer se vodio drugim motivima - stvaranjem zabavno-uzbudljivo-avanturističkog štiva koje će se masovno prodavati pre svega u palp-časopisima. I u toj je nameri u potpunosti uspeo jer je Tarzan brzo osvojio srca (pre svega malih i velikih) dečaka u SAD a potom i ostatka Zapadnog sveta. Po logici industrije zabave uspeh u jednom mediju „prelivao“ se u druge - u film već 1918.g. a deceniju kasnije i u strip. Prva strip adaptacija uvodnog romana o Tarzanu došla je iz pera Hala Fostera (1892-1982) i naišla na lep prijem kod čitalaca. Foster, međutim, nije hteo da produži rad na stripu jer je i dalje verovao da je njegova budućnost u reklamnim ilustracija. Strip je, naravno, nastavio da izlazi u dnevnim novinama a radio ga je Reks Makson čije crtačke veštine nisu bile naročite (stvar je „vadila“ činjenica da je strip adaptacija Barouzovih romana). Sve Maksonove mane izašle su na videlo kada je početkom 1931. počeo da piše scenario i crta table stripa o Tarzanu za nedeljne brojeve novina - strip je zauzimao celu stranu, štampan u četiri boje. Priča je bila konfuzna i naivna a crtež amaterski pa je postalo jasno da treba tražiti novog umetnika koji će, po isteku 6 meseci (na koliko je glasio Maksonov ugovor) nastaviti strip. Izbor je pao na Fostera koji se nije previše dvoumio pošto je, zbog ekonomske krize, posao u reklamnoj agenciji drastično opao. Tako se 29.9.1931.g. pojavila prva Fosterova tabla stripa o Tarzanu po njegovom scenariju. I, prvo što je Foster uradio bio je ono što se ne preporučuje - upotrebio je „džokera“ odnosno „deusa ex machina“. Kako bi presekao dotadašnji (besmisleni) zaplet on Tarzanu dovodi saveznika - kapetana D'Arnoa iz Legije stranaca koji bukvalno iskače iz aviona pravo u borbu sa podivljalim majmunima! Nevaljalci ginu, Tarzan se na brzinu oprašta od svojih saboraca i odlazi sa D'Arnoom u avanturu među legionarima i divljim pustinjskim plemenima. Potom se Tarzan vraća u džunglu gde, posle nekoliko samostalnih tabli koje potenciraju njegovu hrabrost, velikodušnost i brigu za slabe, započinje priča o lepoj Halviji, sveštenicu kanibala, koja odlučuje da je Tarzan junak za koga će se udati! Tarzan ne deli njen entuzijazam ali nalazi adekvatnu zamenu - mladog ragbistu Toma. Ipak, medeni mesec neće teći kako treba jer pleme želi da povrati Halviju. Tek što reši ovu krizu Tarzan zapada u novu - njegov sin Korak je ozbiljno povređen i on mora da ga spasi.

            U prvim epizodama Tarzan izgleda egzotično i „šik“ - njegov kostim je nalik muškim „kupaćim odelima“ 1920-tih (na gaćice se nastavlja tkanina do levog ramena), kosa sa razdeljkom na sredini glave vezana je kožnom trakom, oko vrata visi ogrlica od kandži i školjki - i rešava probleme koji se manje-više mogu očekivati jer borbe sa zverima i divljim plemenima su svakodnevni posao kralja džungle; susreti sa „civilizovanim“ ljudima uglavnom su uvod u konflikte jer džunglu i njene stanovnike tretiraju samo kao izvor zarade. Zbog tako velikih izazova Tarzan mora da bude brz, srčan i nemilosrdan. Čak su i proslave pobeda takve - mahniti, „ludački“ ples dum-dum vodi u duboki trans u kome Tarzan odbacuje „i poslednji trag civilizovanosti“.

            Iskorak iz kakvog-takvog realizma započinje epizodom „Groblje slonova“ u kojoj Tarzan odlazi da spasi prijatelja Eriha fon Harbenoma i suočava se sa praistorijskim čudovištem gigantosaurusom i pterodaktilima. Put kroz planinu vodi tu dvojicu u „Praiskonske močvare“ sa isto takvim stanovnicima. Bežeći od tiranosaurusa istraživači stignu do nepoznate zemlje koja je, ispostaviće se, zastala u doba drevnog Egipta. Egzotične dogovodštine u svetu svemoćnih faraona i zlih sveštenika, piramida, džungli i pustinja sa mnoštvom obrta, političkih i ljubavnih intriga, zavera i borbi traju gotovo dve godine dok Tarzan, pred izvršenjem smrtne kazne, ne pobegne u „obični svet“ (ovog puta gusara i sultana). Foster je iz realnosti uronio u fantastiku očito inspirisan Barouzovim romanom „Tarzan i dragulji Opara“ (1916) kojim je započeto Tarzanovo putovanje u izgubljene doline i svetove (baš kao u Dojlovom romanu „Izgubljeni svet“ iz 1912) odnosno u Pelusadar, kontinent u srcu Zemlje (kao u Vernovom „Putovanju u središte Zemlje“ iz 1864). Izmeštanje u druga vremena daruje avanturama posebnu atraktivnost i zavodlivost koja je očita i posle gotovo 90 godina od prvog objavljivanja. U te nove svetove Tarzan kreće sa poboljšanim izgledom: ostaje samo u gaćicama pa je njegova muskulatura potpuno otkrivena a gubi i traku oko glave pa mu kosa slobodno leprša (gornji deo starog kostima ipak je imao svoju svrhu kao povez za povređenu ruku). Fosterov crtež vidno napreduje iz table u tablu potvrđujući sve sigurniju ruku majstora koji će 1937.g. kad napusti „Tarzana“ svetu darovati remek-delo 9. umetnosti - sagu „Princ Valijant“.

(„Dnevnik“, 2018.)

TARZAN ILI UVOD U MIT O GOSPODARU DŽUNGLE „Tarzan“ E. R. Barouz, H. Foster – Vanredna sveska Pegaza, izdavač Orbis, 1994.

Vanredna sveska „Pegaza“, revije za istoriju i teoriju stripa i vizulenih medeija koji se izražavaju grafičkim putem, jedine ovdašnje publikacije koja se seriozno bavi devetom umetnošću i koju izuzetno uspešno uređuje veliki strip znalaca Žika Bogdanović, posvećena je fenomenu Tarzana, jednom od (retkih) mitova koje je XX vek ostavio.

            Prva pojava Tarzana bila je oktobra 1912.g. u časopisu „ALL STORY“ iz pera Edgara Rajsa Barouza (1875-1950). Trebalo je da to bude još jedna obična, jeftina avantura za ne preterano zahtevnu  publiku. No, bilo je neke snage u priči o dečaku aristokratskog porekla koga su othranili majmuni i koji je postao kralj džungle, da bi zatim sreo svoje bele srodnike, doživeo nesretnu ljubav i vratio se u divljinu. Čitaoci su tražili nastavak, pravedan (dakle, srećan) kraj. Ali, upravo je takav kraj prve knjige bio početak stvaranja jednog mita. Tarzan će u sledećim avanturama postati, kako to kaže F. Lakasen „prašumski vitez, samosveni pravednik koji se ne obazire ni na kakva opšteprihvaćena pravila, zatočenik divljeg i uzvišenog“, spona između džungle iskona i džungle na asfaltu.

            Popularsnost Tarzana rasla je iz godine u godinu; 1929.g. pojavila se ilustrovana verzija (u 300 slika) Barouzove knjige „Tarzan, čovek-majmun“ (koja je u knjiškom obliku objavljena 1914.g.). Ilustracije je uradio mladi i perspektivni Herold Foster. Ova adaptacija je bila izuzezno prihvaćena tako da je 1931.g. Foster odabran od samog Barouza da počne da radi redovnu novinsku stranicu stripa o Kralju džungle. Tako je Tarzan prešao u vizuelne medije. Strip i film (kao logičan nastavak vizualizacije) preuzeli su primat u širenju ovog mita kroz čitav svet. Knjige su pomalo pale u zaborav i tek su desetag godina po smrti Barouza ponovo postale popularne.

            Šest eseja posvećenih fenomenu Tarzana, koji čine prvi deo ove knjige (na žalost ne postoje podaci o tome odakle su eseji preuzeti, tj. kad su prvi put objavljeni), pokušaj su da se definiše mesto ovog junaka u sveukupnoj kulturi Zapadne civilizacije. Od istaživanja korena, preteče Tarzana, te odjeka i značaja prve knjige o Gospodaru džungle, prelazi se u ispitivnaje mesta koje on ima u kontektu sukoba potrošačkog mentaliteta visoko urbanizovanog tehnološko-kibernetskog društva, s jedne, i bazičnih emocija čoveka, s druge strane. Ovom autoru se čini (mada to ni u jednom tekstu nije nedvosmisleno rečeno) da će vremena koja dolaze samo potvrđivati snagu mita o Tarzanu, mita koje je već pobedio sve one koji su u njemu videli kič tvorevinu koja će, kao i sve te vrste, po definiciji, brzo nestati, biti zaboravljena. Pokazalo se, međutim, da je Tarzan mnogo veća enigma nego što se u negovim prvim danima dalo i naslutiti.

            Drugi deo knjige o Tarzanu čini već pomenuta Fosterova polu-strip ilustracija iz 1929.g. U pitanju je rad o kome ni sam Foster nije imao preterano visoko mišljenje (kao ni o čitavom radu na stripu o Tarzanu iako je godinama od tog rada izdržavao sebe i porodicu), što je i rekao u svom poslednjem intervjuu datom Arnu Sabi 1979.g., dakle tri godine pre svoje smrti u 89. godini. Objavljivanje ovog rada ima nesumljivu kulturno-istorijsku vrednost a ni njegova umetnička vrednost, uprkos mišljenju autora, nije zanemarljiva.

            132 stranice ove knjige ipak nisu dovoljne za potpuno predstavljanje Tarzana. Njegov svet ni izdaleka nije otkriven i procenjen. U nekim novim  projektima bilo bi mesta za radove koji bi bili svojevrsna analiza Tarzanovog sveta odnosno koji bi se bavili razvojem stripa o njemu. U takvoj knjizi neizostavno bi trebalo štampati stripove Berna Hagarta (njegovo sjajno promišljanje mita o Tarzanu možemo pročitati u ovoj knjizi) prepoznatljive po izuzetnom crtežu, u kome su glavni junaci Tarzanova snaga i njen kontrapunkt, fantazmagorijska džungla.

            A dok ne stigne ta nova knjiga treba uživati u ovoj koja nam je otvorila vrata blistavog sveta detinjstva, iskrenosti i pravde, sveta tajni i otkrovenja, Tarzanovog sveta.

(1995)