TARZAN IZMEĐU CIVILIZACIJE, DŽUNGLE I PRAISTORIJSKIH ČUDOVIŠTA ili TARZAN KAO JUNAK IZ STRIPA, BITI BRZ, SRČAN I NEMILOSRDAN - „Tarzan nedeljne kolorne table, prvi tom 1931-1934“; izdavač „Darkwood“ 2012.

Tarzan, čovek-majmun, nesporno je jedan od globalnih kulturnih fenomena XX veka. Priča o dečaku plave krvi, potomku Lorda od Grejstoka, koji odrasta u Africi među velikim majmunima, postaje njihov kralj i gospodar džungle, zatim odlazi u civilizaciju ali je sa prezirom odbacuje kako bi trajno uronio u divljinu, mešavina je mnogih literarno-kulturoloških motiva ranijih vekova: od „prosvetiteljskih“ dela koja dokazuju nadmoć belog čoveka u sudaru sa Prirodom i drugim (ne belim) ljudima - blagi model ovog korpusa je „Robinzon Kruso“ D. Defoa - do vraćanja mitovima o „plemenitom divljaku“ kao suprotnosti kolonijalnom doživljaju sveta evropskih kapitalista (od XVII veka do danas). Tarzanov tvorac, pisac Edgar Raj Barouz (1875-1950) koji ga je na svetlo dana doneo u romanu „Tarzan od majmuna“ iz 1912.g. i „vodio“ u još 20-tak dela, nije imao na umu baš sve navedene reference jer se vodio drugim motivima - stvaranjem zabavno-uzbudljivo-avanturističkog štiva koje će se masovno prodavati pre svega u palp-časopisima. I u toj je nameri u potpunosti uspeo jer je Tarzan brzo osvojio srca (pre svega malih i velikih) dečaka u SAD a potom i ostatka Zapadnog sveta. Po logici industrije zabave uspeh u jednom mediju „prelivao“ se u druge - u film već 1918.g. a deceniju kasnije i u strip. Prva strip adaptacija uvodnog romana o Tarzanu došla je iz pera Hala Fostera (1892-1982) i naišla na lep prijem kod čitalaca. Foster, međutim, nije hteo da produži rad na stripu jer je i dalje verovao da je njegova budućnost u reklamnim ilustracija. Strip je, naravno, nastavio da izlazi u dnevnim novinama a radio ga je Reks Makson čije crtačke veštine nisu bile naročite (stvar je „vadila“ činjenica da je strip adaptacija Barouzovih romana). Sve Maksonove mane izašle su na videlo kada je početkom 1931. počeo da piše scenario i crta table stripa o Tarzanu za nedeljne brojeve novina - strip je zauzimao celu stranu, štampan u četiri boje. Priča je bila konfuzna i naivna a crtež amaterski pa je postalo jasno da treba tražiti novog umetnika koji će, po isteku 6 meseci (na koliko je glasio Maksonov ugovor) nastaviti strip. Izbor je pao na Fostera koji se nije previše dvoumio pošto je, zbog ekonomske krize, posao u reklamnoj agenciji drastično opao. Tako se 29.9.1931.g. pojavila prva Fosterova tabla stripa o Tarzanu po njegovom scenariju. I, prvo što je Foster uradio bio je ono što se ne preporučuje - upotrebio je „džokera“ odnosno „deusa ex machina“. Kako bi presekao dotadašnji (besmisleni) zaplet on Tarzanu dovodi saveznika - kapetana D'Arnoa iz Legije stranaca koji bukvalno iskače iz aviona pravo u borbu sa podivljalim majmunima! Nevaljalci ginu, Tarzan se na brzinu oprašta od svojih saboraca i odlazi sa D'Arnoom u avanturu među legionarima i divljim pustinjskim plemenima. Potom se Tarzan vraća u džunglu gde, posle nekoliko samostalnih tabli koje potenciraju njegovu hrabrost, velikodušnost i brigu za slabe, započinje priča o lepoj Halviji, sveštenicu kanibala, koja odlučuje da je Tarzan junak za koga će se udati! Tarzan ne deli njen entuzijazam ali nalazi adekvatnu zamenu - mladog ragbistu Toma. Ipak, medeni mesec neće teći kako treba jer pleme želi da povrati Halviju. Tek što reši ovu krizu Tarzan zapada u novu - njegov sin Korak je ozbiljno povređen i on mora da ga spasi.

            U prvim epizodama Tarzan izgleda egzotično i „šik“ - njegov kostim je nalik muškim „kupaćim odelima“ 1920-tih (na gaćice se nastavlja tkanina do levog ramena), kosa sa razdeljkom na sredini glave vezana je kožnom trakom, oko vrata visi ogrlica od kandži i školjki - i rešava probleme koji se manje-više mogu očekivati jer borbe sa zverima i divljim plemenima su svakodnevni posao kralja džungle; susreti sa „civilizovanim“ ljudima uglavnom su uvod u konflikte jer džunglu i njene stanovnike tretiraju samo kao izvor zarade. Zbog tako velikih izazova Tarzan mora da bude brz, srčan i nemilosrdan. Čak su i proslave pobeda takve - mahniti, „ludački“ ples dum-dum vodi u duboki trans u kome Tarzan odbacuje „i poslednji trag civilizovanosti“.

            Iskorak iz kakvog-takvog realizma započinje epizodom „Groblje slonova“ u kojoj Tarzan odlazi da spasi prijatelja Eriha fon Harbenoma i suočava se sa praistorijskim čudovištem gigantosaurusom i pterodaktilima. Put kroz planinu vodi tu dvojicu u „Praiskonske močvare“ sa isto takvim stanovnicima. Bežeći od tiranosaurusa istraživači stignu do nepoznate zemlje koja je, ispostaviće se, zastala u doba drevnog Egipta. Egzotične dogovodštine u svetu svemoćnih faraona i zlih sveštenika, piramida, džungli i pustinja sa mnoštvom obrta, političkih i ljubavnih intriga, zavera i borbi traju gotovo dve godine dok Tarzan, pred izvršenjem smrtne kazne, ne pobegne u „obični svet“ (ovog puta gusara i sultana). Foster je iz realnosti uronio u fantastiku očito inspirisan Barouzovim romanom „Tarzan i dragulji Opara“ (1916) kojim je započeto Tarzanovo putovanje u izgubljene doline i svetove (baš kao u Dojlovom romanu „Izgubljeni svet“ iz 1912) odnosno u Pelusadar, kontinent u srcu Zemlje (kao u Vernovom „Putovanju u središte Zemlje“ iz 1864). Izmeštanje u druga vremena daruje avanturama posebnu atraktivnost i zavodlivost koja je očita i posle gotovo 90 godina od prvog objavljivanja. U te nove svetove Tarzan kreće sa poboljšanim izgledom: ostaje samo u gaćicama pa je njegova muskulatura potpuno otkrivena a gubi i traku oko glave pa mu kosa slobodno leprša (gornji deo starog kostima ipak je imao svoju svrhu kao povez za povređenu ruku). Fosterov crtež vidno napreduje iz table u tablu potvrđujući sve sigurniju ruku majstora koji će 1937.g. kad napusti „Tarzana“ svetu darovati remek-delo 9. umetnosti - sagu „Princ Valijant“.

(„Dnevnik“, 2018.)

BESMRTNI KRALJ PALPA

Legenda kaže da je Edgar Rajs Barouz, sedeo u svojoj iznajmljenoj kancelariji i razmišljao šta će sa sobom: imao je 35 godina, ženu i dvoje dece, do tada je promenio bezbroj zanimanja (propao je u vojnoj školi, kao rančer, trgovački putnik, stručnjak za brzo odvikavanja od alkohola...), bio je bez para, trenutni posao veletrgovca zarezača bio je pred bankrotom. Želeći da odagna crne misli dohvatio je šarenu svesku sa gomile novina. Bio je to primerak „Ol storisa“, u tom trenutku vodećeg časopisa u sferama tzv lake ’palp’ literature; između korica ovog popularnog i tiražnog izdanja štampane su sve vrste zabavnih priča - od istorijskih, ratnih, ljubavnih, avanturističkih, kriminalističkih do fantastičnih - namenjenih najširem čitalaštvu. Barouz kaže da je posle par hiljada reči (u SAD mera dužine teksta je broj reči) pomislio da ako za pisanje ovog đubreta nekome plaćaju onda će on postati pisac jer, iako do tada nije napisao ni jednu priču, svakako ume da napiše nešto isto tako zanimljivo, uzbudljivo i glupavo. Posle iščitavanja hrpe publikacija lakog sadržaja, Barouz je zasukao rukave i bacio se na posao. I, dana 14. avgusta 1911.g. poslao je rukopis svog prvog romana redakciji „Ol storisa“. U trenutku sumnje uplašio se da je priča, naslovljena „Ispod marsijanskih meseca“, previše maštovita i da će urednik posumnjati kako ima posla za ludakom, pa je kao autora potpisao Normal Bina (Normalni pasulj). Roman se uredniku toliko dopao da ga je odmah prihvatio i Barouzu plati 400 dolara, što je bio bogat honorar za svakoga a kamoli za nekoga bez prebijene pare. Roman je objavljivan u nastavcima, od februara do juna 1912.g. a kao autor je potpisan Norman Bin. Dok je publikovanje trajalo Barouz je napisao još dva romana od kojih je jedan odbijen ali je treći prihvaćen, plaćen čak 700 dolara, i štampan već u oktobru 1912. pod naslovom „Tarzan od majmuna“! I posle toga više ništa nije bilo isto ni za Barouza ni za popularnu kulturu XX veka.

            Novopečeni pisac je shvatio da mu svakojake priče prosto naviru što je radovalo urednike časopisa i sve brojnije obožavaoce. Do svoje smrti 1950.g. Barouz je pisao lako, brzo i - mnogo. Broj priča i romana koje je objavio je - u zavisnosti od izdanja odnosno sabiranja priča u tomove, njegova sabrana dela broje između 85 i 100 knjiga! Tematski raspon dela takođe zaslužuje poštovanje - od realizma sa jakom socijalnom notom („Devojka iz Holivuda“), srednjevekovnih dvorskih intriga („Ludi kralj“), avantura u stilu Robinzona Krozoa („Devojka iz pećine“), praistorijskih priča („Večiti ljubavnici“), horora („Monstrum“), do vesterna („Apač đavo“, „Ratni poglavica“); ipak, nekoliko serijala težište su Barouzovog stvaralaštva. Najstariji je onaj o Marsu (koga njegovi stanovnici zovu Barsum) na kome se, nekim čudom, obreo Džon Karter, oficir Konfederacije. Romani prate njegov uspon od roba do Ratnog gospodara Marsa koji se ženi Princezom od Helijuma (tako se zove prestonica Borsumske imperije). U 11 knjiga (nastalih između 1917-1943) čitaoci prate čudesne avanture koje teku uzduž i popreko Marsa, sreću fantastična bića čudesnih oblika i moći, prisustvuju ratovima, zaverama, ljubavima i rastancima. Po zapletu i atmosferi ovom serijalu je sličan onaj o Amtoru (koji mi znamo kao Veneru), na kome, u 6 romana (1934-1946), pravdu deli neustrašivi Karson Nepir. Teoretičari su ovaj Barouzov tok stvaranja nazvali ne naučna fantastika nego ’naučna romantika’ jer u ovim dinamičnim pričama sa mnogo akcije i čudesa nauka jeste deo osnovne postavke ali potom nema veliku ulogu u razvijanju zapleta. Na sličnom tragu su i mini serije o „Zemlji koju je vreme zaboravilo“ (1918-1924, o dolini u kojoj praistorija nije prošla; posle naslovne „Zemlju koju je vreme zaboravilo“ slede “Ljudi koje je vreme zaboravilo” i “Izvan vremensko ambisa”) ili o Mesecu (1926-7, „Mesečeva služavka“, „Mesečev čovek“ i „Crveni soko“). Praistorijski svet u srcu Zemlje, nazvan Pelucidar, poprište je 7 romana (1922-1942); čudnovatu mešavinu praistorijskih ljudi, inteligentnih majmuna, kraljevstava u stalnom ratu posetio je i Tarzan u romanu „Tarzan u srcu Zemlje“ iz 1930. godone. Naravno, napoznatiji Barouzov junak je Tarzan koji je izrastao u jednu od ikona kulture XX veka. Plemeniti divljak aristokratskog porekla, branilac devičanske divljine od bezumne civilizacije, krstari dubokom crnom Afrikom (mada pravi izlete i u ’beli svet’) u  avanturama sabranim u 30-tak knjiga (Barouz ih je ispisivao od 1912 do svoje smrti a u njegovoj zaostavštini nađene su skice za još bar deset romana o kralju džungle). Tarzan je gotovo instantno postao popularan pa su se knjige o njemu prodavale u ogromnim tiražima a na njih su se nadovezali stripovi, radio serijali i, kao vrhunac, filmovi. Sa slavom je došlo i bogatstvo pa je Barouz, osim psa koji je dobio ime Tarzan, kupio sebi lično kraljvstvo, ogroman ranč severno od Los Anđelesa, nazvan Tarzana iz koga je vladao svojom kompanijom i celokupnim palp svetom. Kralj palpa je 1941.g. bio na Havajima i preživeo napad na Perl Harbor i, kako je bio prestar za aktivnu vojsku, postao najstariji ratni dopisnik sa ovih ostrva, a u ’pravi’ rat poslao je svog najvećeg heroja Tarzana.

            Protekli vek dokazuje da je Barouzova proza ne samo opstala već i da je još uvek čitljiva i sveža. Mada pisane iz krajnje praktičnih razloga i po šablonima-receptima, Barouzove priče i dalje su uzbudljive; iz njih izbija romantični duh mladosti, želje za slobodom, avanturom i egzotikom. Očigledne slabosti, kojih ima u svim knjigama, obojene su plemenitom patinom sentimentalnosti prema detinjstvu i nisu razlog za omalovažavanje; pre bi se reklo da Barouz ne bi bio to što jeste bez tih manjkavosti koje nose šarm jednog drugačijeg, naivnijeg ali otvorenijeg, cinizma lišenog, shvatanja sveta. Čar palpa upravo je u tom bezazlenom eskapizmu od surove stvarnosti iz koje se, s vremena na vreme, mora pobeći.