Za Šeklija tvrde da je ’rođeni pripovedač’ tj. da od svega može da
napravi priču; ali to, naravno, ne znači da su sve priče i kvalitetne. Mnoštvo
njegovih priča ne prelazi nivo korektno napisanog ali tankog vica. No,
nesporno, Šekli je napisao i ponešto valjanih proza; deo njih sabran je u ovu
knjigu (u izboru i prevodu G. Vučkovića), čime je, praktično, načinjen i presek
kroz osnovnu autorovu temu – (ne)mogućnost dosezanja globalne sreće za sve,
odnosno ostvarenja Utopije u oba njena segmenta, zemaljskom (u pričama o
budućnosti naše planete) i svemirskom (koji se dešava širom Univerzuma).
Šeklijeve Utopije imaju
različita lica, načine ostvarenja i opstajanja i svoje višestruke mračne
uglove. Ovi poslednji mogu biti skriveni i privremeno umrtvljeni, kao u priči „Dobro došli u standardni košmar“ u
kojoj Zemljanin vojne arsenale tuđinske Utopije radosno koristi za
porobljavanje rodne planete jer sreća jednih mora da se naplati od drugih. Često,
pak, ono negativno je obelodanjeno i pretvoreno u prihvatljiv segment života;
tako u naslovnoj priči na utopijskoj planeti Tranaj, prosjaštvo i pljačka su
legalizovani i uključeni u opštu ekonomiju; u „Hodočašću na Zemlju“ emocijama se trguje jednako javno i uspešno
kao i oružjem; u „Sedmoj žrtvi“
opasnost od masovnog nasilja izbegava se njegovim kanalisanjem u pojedinačne
dvoboje ili u globalni promiskuitet, kao u „Izgubljenoj
budućnosti“.
Na (prividno) drugoj
strani od Utopije stoje priče „Najveći
srećković na svetu“ (o nuklearnom holokaustu) i jedno od Šeklijevih
remek-dela, priča „Besmrtni vojnik“,
sumorna povest vojnika koga, u totalnom ratu, posle svake pogibije vaskrsavaju
i šalju u nove smrti zarad svetih državnih ciljeva.
Od preostalih priča
pomenimo humorističku „Priču o stvaranju
Zemlje“ i dosetku „Pitaj tek da
pitaš“.
Šeklijeve priče
pravolinijske su, jednostavne (bez stilskih komplikacija i smicalica) i lišene
višeznačnosti (posebno onih dubljih, skrivenijih) što ovu prozu čini izuzetno
čitljivom ali joj prečesto oduzima više nego što joj daje.
(1997)
