ZAČUDNE ISTORIJE "Magični krug" Ketrin Nevil, izdanje "Solaris" Novi Sad, 2002.

U svom proticanju, manje ili više tegobnom, svakodnevica sasvim običnih ljudi rasprostire se u varljivoj ravnoteži međuprostora/međuvremena dve krajnosti - prošlosti i budućnosti, kako onih sasvim uskih, ličnih tako i lokalno-globalnih. Svest o sopstvenoj (bez)značajnosti u odnosu na ova dva vremena, pohodi prosečnog pojedinca najčešće u vreme ekstremnih događaja koji probijaju opnu njegovog, samostalnog svemira. A prizori što će se ukazati u nastalom procepu ne samo da su uznemirajući i/ili užasavajući, već će doneti i drastičnu promenu vizure iz koje se okruženje sagledava. Upravo takav preokret dogodio se Arijel Ben, sasvim običnoj devojci koja posle ubistva brata Sema nasleđuje gomile prastarih dokumenata njoj nepoznatog sadržaja. No, svi drugi iz okruženja, uža i šira porodica, stanodavac i poslodavac, namerni su da se dokopaju tih papira. Izgubljena u mnoštvu zamki, sumnji i strahova, Arijel juri kroz SAD i Evropu do Sovjetskog Saveza i gotovo istim putem nazad, usput slušajući brojne verzije bizarnog grananja svoje porodice odnosno pouke iz 'opšte istorije’, da bi, na kraju, ipak otkrila ko joj je i zašto radio o glavi.

            Arijel Ben je junakinja 533 stranice obimnog romana "Magični krug" Ketrin Nevil (izdavač “Solaris”, Novi Sad, 2002.g.); ova spisateljica domaćim čitaocima je već znana po prethodnom romanu "Osmica" (izdavač “Solaris”). Dve su osnovne linije razvoja "Magičnog kruga": s jedne strane je zaplet smešten u 1989.g. koji prati putešestvija Arijel Ben a s druge su otkrivanja mnoštva podataka iz antičke Grčke i Rima, srednjeg i novih vekova, sve do nacista i godina na prelazu u novi vek i milenijum. Prostori koje 'pokrivaju' obe linije široki su od Amerike, Afrike, Evrope do Azije. Struktura knjige jednostavna je - junakinja ide od jedne do druge ličnosti-rođaka i sluša njihova duga izlaganja koja otkrivaju podatke koji koliko dopunjuju veliki istorijski okvir toliko produbljuju porodičnu aferu i šire spisak sumnjivih. Rezultat ovakvog trilerskog principa je da i posle gotovo 500 stranica čitalac ne zna ko je na čijoj strani a još manje šta piše u dokumentima o koje se svi otimaju, što je svakako veliki uspeh za autoricu; šta više ona neprestano dodaje nove i nove elemente tako da je poželjno da čitalac pravi beleške kako bi se snašao u bezbrojnim događajima, sudbinama i rodbinskim odnosima. Kada se sve karte otkriju na videlo izbijaju složeni odnosi grupe samoživih, patološki samozaljubljenih muškaraca i žena koji su, na pozornici uspona i padova, ratova i primirja XX veka, zavodili, lagali i varali jedni druge, silovali, činili preljube i inceste, rađali decu, otimali ih ili 'zaboravljali' a sve zarad sticanja bogatstva i moći. Nimalo prijatna slika pohlepe koja se proteže u nekoliko generacija i opravdava sva sredstva i načine ispunjenja; ipak, kada bude dovedena do kraja, slika ne deluje onoliko fascinantno kao što se činila dok su otkrivani njeni komadići. Likovi, karakteri i sklopovi okolnosti previše su uštimovani i funkcionalni tako da je željeni i nameravani utisak uverljivosti zaklonjen maniristički prenaglašenom koreografijom. Stoga je pravo zadovoljstvo, na ovom nivou priče, u procesu otkrivanja mračnih strana grupe psihijatrijski bolesnih ljudi.

            Isti recept, postupnog otkrivanja činjenica, Nevilova primenjuje i na planu tajanstvenih dokumenata. Ređaju se, i mešaju sa sadašnjim događajima, poglavlja u kojima Isus priprema poslednju večeru, Pilat svodi račune svog života, Josif iz Arimateje razgovara i dopisuje sa Mirijam iz Magdale, Tiberije saslušava krmaroša koji je čuo glas koji je obajavio da je "umro sveti jarac", što će reći da nastupa novo doba; slede dešavanja vezana za Kaligulu, Klaudija i Nerona, zainteresovane za 13 svetih predmeta moći, rascepe među Isusovim učenicima, pokušaje da se zapišu reči učiteljeve i u njima otkrije smisao i značenja, susret Josifov sa druidima u Britaniji koju pokoravaju Rimljani, veliki pokolj druida i seču svetih stabala, krvavi ustanak Brita. U izlaganjima svojih baka, dedova i rođaka Arijel će slušati, pored priča o znamenitim restoranima svetskih metropola, vinima i specijalitetima, i priče o templarima, o Habzburgovcima, Nibelunzima, gralu, Atili i Džingis Kanu, Merovinzima i nacističkim planovima da stvore svetu zemlju u srcu Rajha, gde će odgajati najčistije arijevce, o maču svetog Petra i koplju centuriona Longina kojim je proboden Hrist, o Kasparu Hauzeru, o trinaestom plemenu, o Ciganima, o nuklearnim incidentima u Sovjetskom Savezu, o eonima, Nikoli Tesli itd itd. Kada se ove priče izmešaju sa brojnim uporednim tumačenjima značenja reči u više jezika, astrologijom i ezoterijom, otkrivaju se sasvim neočekivane veze između događaja, epoha, religija i filozofija a istorija je, u konačnom sagledavanju, kompleksno, teško sagledivo tkivo. U takvom slaganju brišu se granice vekova i prostora, imperija i ratova i, napokon, između fakata i fikcije, i zaista se otvaraju magični krugovi od kojih je čitaocu zavrti u glavi. Bez obzira da li objašnjenje tajne spisa - a ono se odnosi na postojanje mreže mesta visoke koncentracije energije na ovoj planeti i mogućnosti i opasnosti da se njima ovlada u trenutku smenjivanja epoha - zadovoljava znatiželjnika on svakako ostaje fasciniran ponuđenim podacima i objašnjenjima i teško mu je da razluči istinu od laži. A upravo je takvo stanje jedno od naravoučenija velikog Borhesa koji je govorio da su se pisci najčešće trudili da laž prezentuju kao istinu a da je moguće, i poželjno, i istine ispričati tako da liče na laž. Ovo poigravanje znanjima i hipotezama, pomoću koga se tvore bezbrojne paralelne istorije, od Borhesa su prihvatili mnogi pisci izgradivši gotovo poseban podžanr svojevrsne "pseudo-dokumentarističko-istorijsko-spekulativne" literature; setimo se prvog romana iste autorke ("Osmica" prati potragu kroz vekove za magičnom šahovskom garniturom), nekih Ekovih romana sve do npr. sasvim zanimljivog proboja koji je izveo SF pisac Nil Stivenson u romanu "Histerični sneg", gde su kompjuterski virusi budućnosti vešto i intrigantno povezani sa mitom o Vavilonu; konačno, i na domaćim prostorima možemo pronaći dela ovog manira, u npr romanima Slobodana Nenina ili Momira Nikića. Alternativno sagledavanje istorije rezultira i drugačijim pogledom na tekuće dane i one koji dolaze, izoštravajući pogled i osetljivost na finese koje u bezbrojnim informacijama umeju da budu skrivene, te, konačno, jačajući refleks zdravog relativističkog 'nepoverenja' prema 'proverenim' Istinama. Kada se rečenom doda i intelektualna radost i razgaljenost koju nose začudne a možda istinite hipoteze i konstrukcije, imamo dovoljno razloga da se posvetimo iščitavanju ovakvih knjiga.

(2003)

ISTORIJA (KAO) IGRA

Ketrin Nevil (1945) ponovo je u žiži interesovanja literaturne javnosti: njen roman „Vatra“ našao je svoje mesto na svim poznatim best-seler listama (kod nas ga je vrlo ažurno objavio novosadski „Solaris“). Mada je Nevilova i svojim prethodnim knjigama stizala na liste najprodavanijih knjiga, „Vatra“ je potpuno specifičan slučaj jer je reč o nastavku njenog prvenca „Osmica“ iz 1988.g. Mada je dve decenije odolevala da objavi nastavak „Osmice“, Nevilova ipak nije održala obećanja da neće napisati ’šta je bilo posle’ i tako se utopiti u nebrojane autore koji unedogled ispisuje nove priče, uglavnom slabe, svog najuspešnijeg (ili najprodavanijeg) dela. Sa svoje strane, čitaoci su želeli da znaju upravo šta je bilo posle poslednje tačke u „Osmici“ a urednici i vlasnici izdavačke kuće svakako su bili voljni da udovolje ovoj potrebi.  U međuvremenu ugled „Osmice“ rastao je a svako novo izdanje imalo je svoje čitaoce. Ovaj roman napisan je u vreme velike svetske slave romana „Ime ruže“ Umberta Eka koji je od originalnog objaljivanja 1980.g. polako ali sigurno postajao ne samo svetski best-seler već i knjiga koja širokim čitalačkim masama otkriva jedan novi ’postmodernistički’ koncept stvarnosti i istorije. Poigravanje istorijskim faktima, njihovo mešanje i premetanje svakako nije Ekov pronalazak (setimo se da je Borhes govorio da su pisci pokušavali da laži ispričaju kao istine a da on istinu ispisuje tako da liči na laž) ali je „Ime ruže“ bio dobitni spoj mudrosti i atraktivnosti dostupan kako ekspertima tako i običnim čitaocima. I „Osmica“ (često nazivana ’ženskim odgovorom’ na „Ime ruže“) razvija svoju intrigu na temeljima „Imena ruže“ (sa američkim prilagođavanjima): u centru priče je tajanstvena i moćna Moglanska šahovska garnitura koja je pripadao Karlu Velikom, odnosno putešestvije garniture kroz nekoliko epoha i na nekoliko kontinenata; sve ove linije prelamaju se u savremenoj priči o igračima sudbonosne i smrtonosne „Igre“. Zavere i prevare protežu se kroz generacije i uvlače učesnike u svoje vrtoglave bitke.
    Ovako postavljena priča, naravno, ne može biti završena i naprosto vapi za nastavkom. „Vatra“ jeste i nije udovoljila željama znatiželjnika: nije jer se direktno ne nastavlja na „Osmicu“; s druge strane, jeste pošto je sve ono što je intiga u prvoj knjizi postoji i funkcioniše i u drugoj. Jer, igra je ponovo počela, figure su otkrivene a uloge (naizgled) podeljene; kao i ranije i sada ništa nije onako kako se čini na prvi pogled, svi u igri su sumnjivi i prevrtljivi pa iznenađenjima nema kraja. Ubistva (uspela i neuspela), otmice i bekstva uzduž i popreko Amerike, ruski gulazi, Bajron, Bonaparta, Ali-Paša, basnoslovna bogatstva, ledene pustoši, šamani, tajne službe, rat u Iraku samo su delići mozaika zavera, jurnjava, prisluškivanja, bizarnih obrta i ljubavi koje se besomučno smenjuju na stranicama romana. Čak i kada se zamešateljstvo privede kraju i kada se uspostavi ravnoteža, niko ne može tvrditi da će sve tako i ostati. Uostalom, ravnoteža je tako krhko i prolazno stanje...
    Između „Osmice“ i „Vatre“ popularnoj literaturi Zapada 2003. godine desio se potres zvan „DaVinčijev kod“ koji je zaokružio kostur novog best-seler žanra za koga je u opticaju više imena a najčešće je u upotrebi ’istorijski’ ili ’inteligentni’ triler. Kako bilo da bilo, „Vatra“ je (i „Osmica“ pre nje) uspešni sledbenik ovog žanra i u svim svojim segmentima mu u potpunosti odgovara. Polazna tačka priča iz ovog literarnog zabrana jeste da sva istorija nije poznata niti da je definitivno zapisana i vrednovana odnosno da u njoj postoje veće ili manje praznine koje se mogu ’popunjavati’ svakovrsnim tumačenjima-reinterpretacijama znanih fakata ili uvođenjem u objašnjenja mnogima tako dragih spekulativnih teorija zavere, odnosno tajnih društava i bratstava.  A kad se dođe do tih zavera i takvih društava neminovno je i prostiranje kroz vreme jer organizacije su veće od pojedinih članova i traju duže od njihovih biološki trošnih tela. Tako postavljena pozornica za neku priču-epizodu nudi bezbrojne mogućnosti koje će autor iskoristiti već prema svojoj ambiciji i zanatskoj sposobnosti da nagomila činjenice i  preraspoređuje ih. Veoma je bitno da uvek postoji jedna linija - ona koja se odvija u sadašnjosti, među soliterima i modernom tehnologijom Zapadnog sveta (američkog sa ponekim izletom u Evropu); bez ove linije neće postojati mogućnost identifikacije savremenog čitaoca koji je istoriju ili zaboravio ili je nikada i nije znao. Tek kroz vizuru nekog čitaočevog savremenika, istorija će moći, kao egzotični začin, da uđe i razvija se kroz priču. Ovo je, u krajnjem, zdravorazumsko pragmatično gledište po kome istorija ima značaj i smisao za savremenike samo ako mogu da sagledaju njene konkretne ’proizvode’ (jedino je pitanje o kakvim proizvodima je reč). Za umornog čoveka XXI veka, podvale i prevare, zavere, nerazjašnjeni događaji uvek su atraktivniji od bilo kakvih pouka i mudrosti. Napetost, ’suspens’ još može da pokrene Zapadnog čoveka dok je razmišljanje i donošenje zaključaka bolan proces na koji on nije navikavan niti društveno uslovljavan. No, kao i u svim drugim oblastima zabave, i među ’istorijski-inteligentnim trilerima’ ima uspelih i neuspelih proizvoda; romani Nevilove, sa sve najnovijom „Vatrom“, spadaju u višu klasu ovog žanra jer su promišljeni, zanatski precizno i kvalitetno ispisani a njihova intrigantnost uspeva da se nametne i održi odnosno da traje duže od za best-selere poslovično-uobičajene jedne sezone.