Mladi i ambiciozni „Izdavački kolektiv Karmela“
kao prvu knjigu u „Ediciji Srce sveta“ objavio je, kao dvojezično
izdanje, putopis „Moje otkrivanje Amerike“ Vladimira Majakovskog
(1893-1930) u znalačkom prevodu Meline Panaotović koja je napisala i
instruktivni uvodnik pod naslovom „Pesnik u prozi i sovjeta u zemlji
imperijalizma“. Majakovski, od milošte zvan Majak, ponajpre je znan kao jedan od osnivača umetničkog pokreta Futurista,
potom kao strasni pesnik proleterske revolucije, pisac drama, slikar, dizajner,
autor brojnih propagandnih plakata, filmski glumac. Otvoreno je podržavao boljševike,
divio se Lenjinu i gajio velike nade u najavljivanu promenu ruskog
društva; ipak, mešanje države u kulturu, cenzirisanje umetničkih dela i
proglašavanje doktrine ’socijalističkog realizma’ za jedino poželjni umetnički
modus - koji je Majakovski, u pesmama, posebno u godinama pre nego što
je izvršio samoubistvo, kritikovao pa i ismejavao - zaoštravali su njegov odnos
sa sovjetskom državom i partijsko-književnim organizacijama. Uprkos ovim
trzavicama Majak je, u godinama kada nije bilo lako da se putuje van Sovjetskog
saveza, u više navrata putovao po Evropi a 1925. godine je četiri
meseca bio u SAD, gde je, predstavljen kao „živi plakat SSSR-a danas“,
„najčuveniji pesnik iz boljševičke Moskve“, „titan ruske književnosti“,
„vitez-bogatir sovjetske poezije“, „prost i velik kao sama Rusija“, održao
nekoliko književnih večeri-predavanja u centrima ruske emigracije. Pesnik je
već 1926. godine objavio knjigu „Moje otkrivanje Amerike“ u kojoj je
selektivno pisao o svom putovanju, boravku u Americi, odnosno u Njujorku,
Čikagu, Pitsburgu, Detroitu, Klivlendu (iz koga je isplovio za Evropu).
Selektivnost se odnosi na prilike i dešavanja koji nisu pomenuti a svakako nisu
nebitni; tako on, svakako da bi izbegao probleme u SSSR-u, ne pominje da
je organizator turneje i njegov pratilac bio David Burljuk, prijatelj i futurista
koji je emigrirao iz SSSR-a, ne pominje ni svoju ljubavnu aferu (u kojoj
je začeta Jelena Vladimorovna Majakovskaja; Jelena je o celoj aferi
pisala u knjizi „Majakovski na Menhetnu: ljubavna priča“ objavljenoj
1993. godine) kao ni predavanja koja je održao ili intervju za američke novine.
I na ono što je ’ušlo’ u knjigu mogu se staviti veće i manje primedbe ali to
malo utiče na generalni utisak o putopisu koji je vrlo povoljan. Majakovski
piše lako, pomalo neobavezno (pa tako, recimo, ispada da u Meksiku ima i
tigrova) ali vrcavo i živopisno što sveukupno daje jarku sliku o mestima kroz
koja je prošao.
Knjiga
započinje opisom 18 dana koja je proveo na brodu, duhovitom analizom profila
putnika prve, druge i treće klase, njihovim svakodnevnim rutinama. Posle zgode
sa kratkim boravkom u Havani, sledi segment o Meksiku od
iskrcavanja u Verakrusu, putovanja vozom do Meksiko sitija i drugovanja
sa velikim slikarom Dijegom Riverom, uz analizu društvenih, kulturnih
(ne)prilika odnosno radništva i njegovog pokreta. Meksiko je prastara
država koja je nekada bila bogata a koju sada pljačkaju Amerikanci,
politika je u stalnom previranju (predsednici se menjaju bezmalo svakodnevno,
jedan je bio na vlasti jedva sat ipo...), socijalna beda je ogromna,
prosvećenost slaba (mada je Meksiko prepun pesnika koje niko ne čita).
Mržnja prema ’gringosima’ je velika ali slabo kanalisana; ipak, Majak
očekuje da će proletarijat naučiti kako da svrgne američke eksplatatora a da ih
ne zamene domaći.
Da
bi ušao u SAD Majak mora da se izbori sa graničnom birokratijom (iako je
u američkoj ambasadi u Meksiku lako dobio vizu jer oni ni ne znaju gde
je Moskva i misle da je to u Poljskoj); dok mu to ne uspe po Laredu
ga šetaju oduševljeni ruski doseljenici. Posle ovog grotesknog iskustva i
putovanja vozom stiže u Njujork. Slede sjajni opisi grada, smene povorki
ljudi različitih klasa na ulicama dok idu na posao odnosno izgleda grada u
nedelju („Mrzim Njujork nedeljom“ piše), neumerenog bogatstva i bede,
običaja u ishrani... Kao vatreni futurista Majakovski zapaža nebodere,
saobraćaj (posebno podzemnu i nadzemnu gradsku železnicu), fabrike, mašine ali
smatra da to nije prava industrijska kultura već haos; sve je nedovršeno i
privremeno. Iz opisa se lako zaključuje da je u Americi sve podređeno
samohvalisavoj grandomaniji kao opštoj američkoj karakteristici. Naravno,
postoje razlike: u Čikagu takođe ’pate’ od toga da je sve ’naj-naj’ ali
nisu ’dekorativni’ kao u Njujorku – kod njih su fabrike u centru grada
kao primer rada. Opis čikaške klanice mučan je i duboko potresan ali iza njega
stoji veliki biznis („Armor“ pokriva 60% američke i 10% svetske mesne
proizvodnje). U Detroitu je centar auto industrije; Majak je
fasciniran tekućem trakom u fabrici Ford ali beleži da radnici jedu
pored mašina (iako zakon obavezuje poslodavca da ima prostoriju u kojoj se
jede), padaju s nogu od iscrpljenosti; zbog Fordovog zahtevnog sistema rada
proleteri ne mogu ni da misle, takođe postaju impotentni pa je procenat razvoda
najveći u Detroitu ali zato redovno uplaćuju deo zarade da bi kupili
akcije svoje firme.
Amerikanac
ne pita ’kako si’ nego ’koliko zarađuješ’, kod njih ne izgledaš
lepo nego ’kao milion dolara’... Sve je podređeno biznisu i svi su,
smišljeno i sistematski, uvučeni u tu igru sa neizvesnim ishodom (ali deblji
kraj redovno izvlače radnici preko čijih leđa se prelama i depresija i
nezaposlenost). Radnički pokret postoji, aktivan je ali Majakovski ne
gaji nadu da će se u Americi stvari brzo promeniti u korist proletera
jer se radnička klasa promišljeno deli ’obične’ i ’privilegovane’,
neobrazovanost iscrpljenih radnika velika
je, podstiče se nerealan san o bogatstvu u budućnosti primerima milionera koji
su počeli od dna... Majak konstatuje da su daleke nade u ozbiljnu
revolucionarnu eksploziju u Americi a zadatak njegovih beleški je da „u
predosećanju daleke borbe, primoram na izučavanje slabih i jakih strana
Amerike“.
Pun
vek posle originalnog objavljivanja „Moje otkrivanje Amerike“ Vladimira
Majakovskog (začudo, ovo je prvi
prevod knjige u celini na srpski – pa je stoga i dragoceniji) i dalje zrači
uverljivom životnošću sa nizom vrcavih epizoda ispisanih sjajnim stilom i stoga,
sveukupno, zaslužuje najveću čitalačku pažnju.
(„Dnevnik“,
2026.)
