Posle tri romana: „Naživo“ (2003), „Zavodnik“
(2014) i „Prokletije“ (2021), u izdanju „Ghoul Pressa“ i „Svena“
Dejan Ognjanović (1973) objavio je zbirku priča „Divlja kapela i druge
priče“. Ognjanović je itekako znan u krugovima poštovalaca žanrovske
fantastike a široj je javnosti poznat kao jedan od retkih - ako nije i
jedini – akademski kvalifikovanih promotera i propagatora horora kao
žanrovskog usmerenja u literaturi, stripu i na filmu. Uz
brojne aktivnosti na polju pisanja kritika i prikaza odnosno esejistike (u
našem regionu ali i širom sveta) Ognjanović je aktivan kao urednik u
izdavačkoj kući „Orfelin“ (u edicijama koje predstavljaju
reprezentativna dela svetskog i domaćeg horora) te, konačno, kao romanopisac ali
i pripovedač. U vreme kada je roman široko promovisan kao ultimativni standard
proznog stvaranja, pisanje priča skrajnuto je iz izdavačkih programa kao, bezmalo,
manje vredna rabota – ili je tačnija definicija izdavačima manje isplativa
investicija. Zbog svega rečenog prijatno je iznenađenje znatiželjnog čitaoca
kada otkrije da se osvedočeni romanopisac vratio kraćim pripovednim formama.
Naravno, priče i pripovetke zahtevaju drugojačije spisateljske strategije i
taktike nego što to traži roman pa je njihovo ispisivanje i svojevrsni test
zanatske spretnosti autora.
Ognjanović
je revnosno beležio vremena nastanka i pisanja priča odnosno njihovog
finiširanja („final-cut“) a to je period od 2009. do 2022. godine. Od
pet u knjigu uvrštenih priča („Divlja kapela“, „Crni čovek“, „Sekta
prljavih“, „Noćenje“ i „Mladež“) samo jedna („Mladež“) je premijerna
dok su ostale već objavljene u nekolikim knjigama-antologijama. S obzirom na
ovoliki period stvaranja odnosno neposredne ili posredne povode njihovog ispisivanja
sasvim je razumljivo očekivati međusobnu raznorodnost, kako tematsku tako i
stilističku. Ipak, zbirka će se čitaocima razotkriti kao dobrano kompaktna
odnosno homogena. A njena tematska okosnica mogla bi se definisati kao niz fragmenata-prizora
iz konstantnog (ili je tačnije - večitog) sukoba zaumnog i civilizovanog te
paganskog i jednobožačkog, ovog puta predstavljenog iz vizure horor žanra.
Dve priče u zbirci imaju svoje ranije postavljene-ispisane „temelje“: „Crni
čovek“ je svojevrsni nastavak (i dopisano finale) romana „Zavodnik“
dok je „Noćenje“ segment iz svetova predstavljenih u romanima „Naživo“
i „Prokletije“. „Crni čovek“ je izuzetno živa, sočna ruralna
fantastika u kojoj paganski doživljaj sveta drhti i otkucava ispod još uvek
tanke kore pristiglih modernih vremena a sudar ta dva svetonazora neminovno je
fatalan. Bliskost čoveka na selu sa Prirodom i njenim ciklusima dublja
je nego ona koja (ne)postoji u gradovima koji uljuljkuju čoveka u ideji da je
pobedio Prirodu i izmakao njenim zakonitostima (koje i dalje ne poznaje
u potpunosti). Paganin, međutim, zna da je sićušan spram sila Prirode
koje da okružuju i spreman je da joj se pokori kako bi ostvario svoje želje i
potrebe, pristajući da za njenu milost plati cenu (ma koliko ona visoka bila) koja
se od njega zatraži. „Noćenje“, pak, opisuje obznanu moći koje postoje
van ljudskih tabora, naseobina, svetonazora i ustrojstava, obznanu oličenu u dolasku
u urbani brlog bića koje racionalno nije objašnjivo niti se može smestiti u
bilo kakvu mentalnu fijoku „normalnog čoveka“; to biće, ipak, postoji i
ulazi u ljudski zabran, u trivijalnost života sućušnih jedinki i odatle
netragom odlazi kad mu se prohte, ostavljajuću užasavajuću spoznaju o pojavama
koje nadilaze sva dotadašnja iskustva „pobednika Prirode“. Naslovna „Divlja
kapela“ prati avanturu momaka koji su u potrazi sa „srpskim gotikom“,
kao s(p)retnim imenovanjem za tragove zaboravljene i mistikom obavijene
prošlosti gledane kroz vizure mas-medijski ekploatisanih obrazaca. Vladanje
popularnim znanjima ustuknuće, međutim, pred neočekivano živim misterijama koje
nesmetano funkcionišu na obodima urbanog. Cena ulaska u te misterije visoka je
jer traži ili voljno odricanje od prethodnog života ili nasilno žrtvovanje
bezazlenih avanturista. I dok jedan od tragača za „srpskim gotikom“ neminovno
postaje žrtva, junak „Sekte prljavih“ je nevoljnik koji se rado odvaja
od svog dotadašnjeg promašenog života, sa svim navodnim blagodetima koje
donosi, i, kroz niz inicijacijskih obreda, pristupa sasvim nepoznatom ali
zavodljivom bitisanju u samoponištenju. Mada filozofski koncepti Zapadnog
sveta, s manjim ili većim varijacijama, propovedaju individualnost kao
princip i cilj, tvrdeći da je samosvesna jedinka ideal postojanja, u ovoj
priči, kao i u romanu „Prokletije“, junak se dobrovoljno utapa u entitet
koji ga nadilazi, prelazeći tako, potpuno zahvalan i zadovoljan, na novi nivo
(ne)postojanja.
Finalna
priča kroz specifičnu formu filozofskog dijaloga prati naizgled lako i
neobavezno nadmudrivanje predatora, prastarog bića, i žrtve, mladića nesvesnog blaga
koje poseduje u apsurdnoj situaciji kada je ono što mladića opterećuje za
predatora - jedini kvalitet vredan daljeg postojanja. Naravno i na žalost, sve
se zablude moraju platiti bezmalo svime što se poseduje i lakonski
„bagateliše“.
Ognjanović
koristi prepoznatljive teme i modele horora kao literarnog žanra ali s
merom koja ne dozvoljava rutinersku ispraznost priča bilo tako što pažljivo kanališe
njenu dužinu (kao kod „Noćenja“) bilo tako što obrazac oplemenjuje
bogatom atmosferom, lokalnim koloritom i dijalektom odnosno živahnim dijalozima
začinjenim dosetkama. Mogućnost iščitavanja proza na nekoliko značenjskih nivoa
(za razliku od jednosmerno-funkcionalnog, konfekcijskog horor proizvoda)
već je prepoznatljiva Ognjanovićeva odlika koja se očituje i u ovim
pričama. Rečju, „Divlja kapela i druge priče“ zanimljiva je zbirka koja
će biti interesantna kako ljubiteljima horor žanra tako i čitaocima
kojima ovaj žanr nije prevashodna lektira. Ova knjiga potvrđuje Ognjanovića
kao autora koji nastavlja svoju spisateljsku avanturu na tragu žanra ali mu i
istrajno izmiče.
(„Književna
fantastika“ broj 09, jun 2023.)
0 komentara:
Постави коментар