Posle dve zbirke poezije („Čioda (Uliksov osmeh)“, 1988, „Snovi
i dodiri (Pljusak stihova)“, 2010) Dušan
Patić (1962), pesnik i prevodilac, predstavlja se znatiželjnim čitaocima proznim
prvencem, zbirkom priča, pod naslovom „Tri“;
knjigu čine, kako sam naslov kaže, tri segmenta u rasponu od minijature, preko priče
do pripovetke. Svi segmenti povezani su i čine labavu ali funkcionalnu celinu
koja prati odrastanje i stasavanje glavnog junaka.
U prvom delu
junak se, na sahrani, sreće sa nepoznatim i nejasnim mu obrascima/ritualima
kojima se „obavija“ činjenica fizičkog nestanka jednog člana porodice. Dečak ne
uspeva da shvati ponašanje odraslih i svu „koreografiju“ čina koji sadrži niz
istovremenih, zbunjujućih radnji i kontradiktorne reakcije učesnika.
Drugi segment
je priča o dečačkoj fudbalskoj utakmici mlađeg i starijeg brata sa višeznačnom
postavkom i zapažanjima koji se, kao obrazac međusobnog odnosa-ponašanja,
uvažavanja ali i rivalstva, prostiru i dalje, kroz njihove živote.
Naznačena
slojevitost značenja u potpunosti će se iskazati u trećem, najdužem delu knjige
koji nosi obećavajuće-provokativan naslov „Žohari
ili povest o ljudima, piscima i bubama“. Nakon dva uvida u odrastanje,
uspostavljanje veza i traženje svog mesta u primarnom, porodičnom okruženju, u „Žoharima...“ Patić potpuno „razbarušeno“,
slobodno koristeći razne pripovedne manire/strategije odnosno atmosfere (od
realističkih postavki preko humornih tonova do fantazmagorije, groteske i
apsurdnosti), prepliće nekoliko različitih stvarnosti i njihove linije, od one
iz ratno-sankcijskih, hiperinflacijskih 1990-tih, preko porodičnih interakcija (ne
uvek miroljubivih i prijatnih) mladog pisca sa majkom, taštom i tastom (koji su
i njegovi stanodavci), suprugom i malom ćerkom do, konačno, širokog, varljivog
sveta Literature i njenih
stvaralaca-pisaca, ponajpre Danila Harmsa.
Jedna od naizgled beznačajnih tačaka realiteta koja povezuje sve stvarnosne linije
odnosno u čijem se postojanju stiču i trivijalno i visoko intelektualno, jesu
insekti, žohari, kao i znameniti Harmsov
pauk. Sveprisutnost ovih, spram ljudi majušnih bića koja prevashodno doživljavamo
kao smetnju (ponekad i pretnju), kao štetočine protiv koji se mora neprestano
boriti (iako bez trajnog uspeha) uvek iznova ukazuje na krhkost, osetljivost
takozvanog civilizovanog sveta u kome se trudimo (sa vrlo promenjivim/neizvesnim
uspehom) da živimo (i preživimo). Bube, pak, s druge strane, u svojim
„dejstvima“ i monolozima uopšte nemaju preterano visoko mišljenje o bićima koji
su nezamislivo, gigantski veća i snažnija od njih i koja ih uporno, fanatično
tamane.
Nedokučivu
tajnu opstanka buba zna usamljeni pauk koji je, začudno, od Harmsa (iz stihova pesme) stigao do ovdašnjeg
mladog pisca u tmurni svet njegove rastrzane, trivijalne svakodnevice koju čine
nesporazumi, nezadovoljstvo, jad i frustraciju. Opstanak jedinke i njene
porodice u neprijateljskom društvenom okruženju nije ni malo lak, traži mnogo
(previše) prilagođavanja i popuštanja, odricanja od ličnih ambicija ali i primarnog
ljudskog dostojanstva. U nekom trenutku ta će degradacija otkriti ono što već
sada postoji (mada nije dovoljno očigledno): faktičku istinu da između buba i
ljudi nema ni malo (ili nema previše) razlike, da su njihova postojanja i
trajanja u mnogo čemu slična pa čak i identična. Jedino je mnogo izvesnije da
će bube duže opstati nego ljudi koji su previše zahtevni, neprilagodljivi,
neotporni na trpljenje, izloženi teroru sopstvene vrste. Zato se Harmsov pauk, pošto pisca odvedu u
gulag, mirno spušta na praznu postelju na kojoj će sada nesmetano, suvereno vladati
i baškariti se. Njega ne brine oštro lupanje na vrata i ultimativni poziv da stanar
izađe na, ispostaviće se, put bez povratka koji je Harms, očito ne sluteći nikakvo zlo, započeo poluodeven, sa
papučama na bosim nogama. Mladi pisac, naš (nevoljni) savremenik i Harmsov brat po peru, možda i sluti šta mu
se dešava i sprema ali niti može, niti ume, niti zna kako da se odbrani kad,
usred noći, neko snažno zalupa na njegova vrata. U tom se trenu fikcija,
fantazmagorija, višestruka duhovna i jedina fizička realnost spajaju u
monolitni totalitet fatalne izvesnosti opstanka i njenog okončanja.
Rečju, zbirka Dušana Patića „Tri“ otkriva se kao
uznemirujuće svedočanstvo o teško dokučivim tajnama življenja jedinke u
(ne)prijateljskom okruženju porodične i društvene zajednice.
(„Dnevnik“,
2017.)
0 komentara:
Постави коментар