Poetskim se putevima svako (čitaj, onaj ko se na to
osmeli) kreće kako mu je volja, kako talenat dopušta, kuda ga vizije, opsene i
omame vode. Ići utabanim stazama ili krčiti sopstvene/drugojačije bezmalo
jednako je valjano pošto odabrani put ne garantuje ni valjanost ni trajnost.
Svaki prelazak znanim smerovima doneće novu sliku i radost zbog njenog
stvaranja ali samo ukoliko je pesnik pravi baš kao što će netalentovani pesnik
uzalud prtiti novu stazu ako ne ume da gleda i vidi oko sebe. Otuda su pesniku
svi smerovi slobodni a iščitavanje novog pesničkog glasa izazov je za
znatiželjnog čitaoca, nova je knjiga otvaranje dveri nepoznatih svetova koje
donosi možda radost, možda razočarenje.
Marija Vasić Kanački, poetesa, u svojim
rukama - za sada - nosi dve knjige: „Mesečarenje“
(2010) i „Zar“ (2013). Valjane.
Jednorodne. A ipak različite.
O
čemu i kako nam ona kazuje/peva?
Kad
sklopimo korice njenih pesmoleta nekoliki se utisci nameću tada već izdignuti
od pojedinačnog i pojavnog, skloni sintezi, ukrštajima, gradnji velikih slika u
koje se udevaju poneki stihovi, asocijacije, komentari i tišine koje su
izazvali.
Najpre
se (barem ovaj čitalac) seća - kratkoće. Neodoljivo vrcave i visprene. Ima
pesnika koji pišu duge pesme, uporno slažu stih na stih, sliku na sliku sve do
konačnog uzleta. Takve pesme imaju svoj ritam, svoju metriku i svoju koheziju.
Dug je dah potreban da se osmisle, ispišu i iščitaju. Marija Vasić Kanački je pesnikinja drugačije konstitucije, njene
postavke su munjevite, pogledi brzi a kristalno jasni, njene misli brze a
poente odsečne. Čak i ako, u ponovnom prelistavanju, otkrijete da u knjigama
ima dužih pesama, to ne utiče na krajnji utisak hitrine, sjajne i upečatljive.
Onda se na nju nadovezuje ono što je u stihovima prevashodno sadržano a to je -
začudnost. Začudnost u kojoj ima zbunjenosti koliko i radosti otkrovenja i
oduševljenja Spoznajom i Bogom dane sposobnosti da se fascinacija zaokruži u
bistre, sveže, iskričave reči/stihove. Ljubopitljive stihove. Jer pesnikinja
voli da skita. Kako pojavnim tako nevidljivim. Stečenim znanjima i onima
zaumnim, koja se ne uče ali su utkana u ličnost, u mentalitet i narav, u način
na koji se gleda i sagledava, sve povezuje i sve analizira. Lako ćemo u „Mesečarenju“ prepoznati velikog Popu, modernističku (ponekad apstraktnu)
zapitanost kao i jasne odjeke nadrealističkih vragolija u vrcavim pitanjima i
odgovorima. Svi se ti sedimenti slažu i spajaju vrelinom entizijazma, čistim
radovanjem svetu i sposobnosti/mogućnosti da se on sagleda kroz stihovanje.
Par
godina posle „Mesečarenja“, u knjizi
zagonetnog imena „Zar“ i jednako tajanstvenog
podnaslova stavljenog u višeznačnu zagradu „(upitni
znak mogućeg)“ pesnikinja otvara novi horizont očuđenja koliko sebe toliko
i okruženja. Nakon par uvodnih pesama kojima kao da se iskušava sposobnost
glasa da skicira koordinate u kojima se dešava ono što sledi, iza ponovljenog
naslova „Zar“, sledi stihovni dnevnik
2012. godine koji se, kako saznajemo iz nadahnutog uvoda iz pera Draška Ređepa, podudara sa poslednjim
mesecima trudnoće i prvim mesecima života novog bića, ćerke Une. U zapisima, dužim ili kraćim,
zaokruženim ili sa tek naznačenom idejom-slikom-metaforom, spojeni su učeni
pojmovi i bezmalo naturalistički, veristički izveštaji kao, čini se, odraz
promena u telu i duhu/duši, uznesenosti i uplašenosti onim što se događa i
svojom sudbonosnom težinom određuje dolazeće dane i godine. Vanredna
osetljivost na damare trenutaka, njihovu prolaznost koja se, paradoksalno,
utapa u večnost (jednovremeno je i gradeći), priželjkivanu a, opet,
zastrašujuću, boji ove stihove različitim raspoloženjima, od srećne melanholije
do uzvišene egzaltacije kao odraz novih spoznaja i još dalekovidijih slutnji.
Pesme, kao delići mozaika, mame/podstiču na dalje čitanje i spoznaju velike
slike koje je, ipak, neminovno fragmentarna. No, drugo će čitanje i prelistavanje
knjige otkriti da je i takav utisak varljiv jer se stihovi slažu u nekom drugom
redosledu tvoreći novu sliku (ili istu ali viđenju iz drugog ugla). A iznad
svih tih i takvih utisak uzdiže se, opet, stara, oprobana a ipak uvek nova,
blagotvorna začuđenost svetom i samosvojna začudnost njegovog doživljavanja kao
nepatvorena esencija pesništva, te večne magije kojoj Marija Vasić Kanački, očito, pripada svim svojim bićem.
(„Naš
trag“ 1-4/2017)
0 komentara:
Постави коментар