Milan
Aranđelović (1981) svojim je
prvim romanom pod naslovim „Labudoliki
paunovi moraju umreti“ (potpisanim pseudonimom Neverovatni Miki) najavio autora voljnog da se ogleda na nimalo
lakom terenu humoristično-satirične žanrovske
fantastike (u ovom slučaju prevashodno naučne
fantastike). Broj valjanih dela ovakvog usmerenja nije prevelik a mnoga ne
dosežu dalje od para dopadljivih dosetki ili, u boljim slučajevima, ne uspevaju
da održe početne kvalitete – setimo se neujednačenosti romana iz serijala „Autostoperski vodič kroz galaksiju“ Daglasa
Adamsa, onog o „Pacovu od nerđajučeg
čelika“ Harija Harisona ili Pračetovog
„Disksveta“. Ni na domaćem terenu situacija sa humorističkim žanrovskim
sadržajima nije mnogo bolja i prvenstveno se iscrpljuje u retkim kraćim proznim
formama. Otuda je Aranđelovićev napor
hvale vredan već zbog hrabrosti da se zađe u ovakav diskurs. „Labudoliki paunovi...“ u svakom su
slučaju najavili nesvakidašnju pojavu na žanrovskoj sceni.
„Balada meda i
krvi“ je, u tom kontekstu, potvrda da autor nije odustao od svojih namera,
da se nije priklonio (na prvi pogled) „ozbiljinim“ temama odnosno da nije
otišao iz žanrovske fantastike.
„Balada...“ je svojevrsno proširenje sveta opisanog u „Labudolikim paunovima“: godina je opet 2168. a opšte mesto
dešavanja prostori koje danas zovemo svojima mada je radnja iz velegrada
premeštena u provinciju; i generalne (ne)prilike su iste: kisele kiše su opustošile
sav živi svet a stanovništvo se sakrilo u gradove/naselja pod kišobranima i
tamo praktikuje svakodnevno postojanje temeljeći ga na nasleđu koje mi, u naših
haotičnim vremenima, ostavljamo potonjim generacijama. Besomučna samomitomanija
udružena sa grandomanskim kompleksom (nedokazive) superiornosti, vulgarizacija
svih institucija države ali i onih sa dužim trajanjem, kakva je crkva i
pravoslavno hrišćanstvo, ispraznost življenja svedenog na dostizanje
hedonističko-potrošačkog raja elementi su grotesknih zapleta koji izmamljuju
osmehe na licima čitalaca - mada su ti osmesi vrlo kiseli što, pak, služi na
čast piščevoj domišljatosti.
Elem, posle naslova koji svakako asocira na popularnu „Pesmu leda i vatre“, započinje avantura
bračnog para, Dušanu i Aldi Majer, koji
sa svoje dvoje dece, blizancima Višnjom i
Kiršeom, odlučuje da poseti egzotičnu provinciju Balkanskog poluotpada; u kombiju koji bi trebao da ih štiti od retkih
ali i dalje opasnih kiša oni se upućuju u seoce Argentopolis. Usput će, usred iznenadnog pljuska, naleteti na
begunca i njegove bizarne progonitelje a pomoć će potražiti u Čiča Lisunovoj rationici „Kod profitera“
gde se posetioci (sve starci jer dece više nema) klade na rezultate ratova
širom Univerzuma a vremešnoj
striptizeti plaćaju da se ne svlači. I dok vlasnik sprovodi obred tatoo-folk medicine nad unesrećenim
naučnikom Bladcelzusom - blizanci
nestaju. Prisutni se samoorganizuju i kreću u poteru najpre kod dežurnog krivca
– lokalne veštice. Potraga će ih odatle voditi kroz podzemne tunele, trgove i
crkve do lokalnog sveštenika i njegovog frustiranog zvonara te, konačno, do
mračne svetkovine žrtvovanja u ime pobede dobra. Otac se spasiti ćerku ali cena
njegove sebične ljubavi i prekidanja obreda je navala hordi zombija koji će – pobediti i sve pobiti!
Osnovna priča prekidana je doživljajima-epizodama iz
ranijeg života bračnog para Majer ali
i brojnim fusnotama koje objašnjavaju neke egzotične pojmove i širi istorijski
okvir priče čiji koreni su u našoj savremenosti koja se kroz vreme izvitoperila
i izokrenula (i metastazirala) u nešto što, možda, niko nije želeo ali je svakako
mogao da nasluti i predvidi.
Stoga čitaoce ne čude pojave
kanonizovanih časnih starleta
(sponzoruša), pasa rata koji pate od
međunarodnog teranja,
članova „Nolovog kluba obožavaoca“, poštovalaca kulta Svetog Arkana i epske narodne pesme „Smrt majke Ražnatovića“ uz koje ravnopravno postoje raspevani
kaktusi tenori koji prelaze u narodnjačke vode, ludi naučnici i kladioničari,
veštice i, kao konačna sudbina sveta, zombiji.
Satirični tonovi (nastali dovođenjem do apsurda nekih od
trendova kojima smo savremenici) mešaju se sa bezbrižnim humorom i parodiranjem
popularne kulture, pompezna imena sa veselim kovanicama starog i novog, domaćeg
i stranog (opanajke, bogobdanište,
kalaUSB, šopingtrovanje...) uz parole ili naslove („Vera svakome, basplatan Bog nikome!“, „Silazak kuge među neverne
Tome“...) dok se apsurdne situacije preobraćaju iz komedije zabune u
komediju apsurda tvoreći delo koje uspeva da, bez većih kolebanja, održi
početne tenzije. Rečju, „Balada meda i
krvi“ je zabavno i intrigantno štivo „bez dlake na jeziku“ koje definitivno
ne servira poželjne, podobne (a lažne) iluzije.
(„Dnevnik“, 2017.)
0 komentara:
Постави коментар