Roman „Jaz“
Darka Tuševljakovića (1978), odskora ovenčan
Evropskom nagradom za književnost, umnogome je apartna pojava u savremenoj nam
stvarnosnoj prozi koja se bavi vremenom sadašnjim ili bliskoprošlim. Mada su
lomovi iz poslednje decenije XX veka imali brojne, manje ili više uspešne
odraze u literarnoj stvarnosti, čini se da je post-sankcijsko-građansko-ratna
realnost podlegla šablonizovanoj književnoj vizuri kojoj nedostaje i živosti i
uverljivosti potisnute stradalničkim patosom ili lakonskom fascinacijom
bizarnošću sistema vrednosti
novonastalih država i njenih podanika (posebni onih mladih). „Jaz“ se u takvom okruženju izdvaja po svom
odmaku-posrednosti (od problematskih događanja) i po širini zahvata u panoramu
svakodnevice. U tom kontekstu funkcioniše i cepanje priče u segmente koji se
mogu posmatrati kao uzrok i njegova logična posledice ali i kao dublje
razaranje esencije društvenog tkiva. Prvi deo nominalno prati bračni konflikt
koji ima inicijalno-temeljne uzroke kako u vojničkoj (de)konstrukciji psihe
penzionisanog oficira tako i u svesno pasivnoj ulozi supruge ali je, posle faze
latentnog tinjanja, nedvosmisleno otvaranje sukoba posledica koliko spoljnih
okolnosti (rata i posleratne bede) toliko i porodično-generacijske
konfrontacije oca i sina. Sticaj ovih okolnosti neminovno će dovesti do raspada
zajednice uprkos naporima (istina mlakim) aktera da izbegnu sukob; u vremenima mira,
blagostanja i veće tolerancije (veće učmalosti i robovanja konformizmu?) porodici
bi, vrlo verovatno, uspelo da opstane u koliko-toliko formalnim okvirima - ali
ta su (srećna?) vremena bespovratno prošla. Doba u kome su se uloge igrale po
svaku cenu nestalo je, osećaju/znaju to i Bogdan
i Radica ali, još uvek nošeni rutinom
naučenom u prošlim decenijama, pokušavaju da sačuvaju privid braka kao znaka
normalnosti. Stoga je odlazak na letovanje obrazac-ritual i novi pokušaj da se i
sebi i okruženju izgleda-deluje prosečno (dakle normalno). No, sve na tom putu
ispostaviće se kao potvrda da se obrazina cepa i raspada: od smeštaja koji nije
adekvatan reklami-ponudi (uz žal domaćina za bogatim zapadnjacima koji više ne
dolaze), pojave drugog bračnog para čija je namera da deluje uspešno očigledno
neuspešna, do trivijalnih dešavanja, koja prerastaju u afektivne incidente, i
neuklapanja naravi-ponašanja mlađih i starijih turista-stanovnika pansiona.
Gomilanje nesporazuma koji se više ne mogu prevazići ni ćutanjem ni famoznim
terapijsko-katarzičnim razgovorima razbiće (napokon) okoštalu formu ali, kako
će se ispostaviti, ni oslobođenje od bračne prinude ne donosi značajno
olakšanje jer je otisak terora i dalje na telima i dušama supružnika. U
trpljenju izgubljeno vreme neće se vratiti dok su ličnosti, upravo zbog konstantnog
pritiska, bespovratno deformisane i oštećene. „Najgore je kad ti život tako prođe“ kazuje majka svom jedincu kada
je poseti u pauzi svojih bekstava i traganja.
Da li
je na Damirova pleća za uvek navaljen
teret takozvane tipične „disfunkcionalne
porodice“ (autoritativni otac - zaštitnička majka - dete koje izneverava
očekivanja oca i preterano se oslanja na majčinsku pomoć), porodice koja se,
ipak, u vremenu zaoštrene socijalne situacije, raspala? Da li se „zla kob“ prenosi s generacije na
generaciju? Isprava se čini da nije tako: nesnalaženje u stvarnosti koje će
mladića oterati na studije u manji grad nastavlja se i u novoj sredini (što
svakako nije nimalo netipično), u zadesno-pogrešnim izborima prijatelja i
simpatija (što se, takođe, može desiti svakome). Damirovo se življenje vrti u jalovom krugu iz koga on ne ume da
nađe izlaz (ili barem ne dok mu život ne prođe), baš kao što to nisu znali-umeli-smeli
ni njegovi roditelji (pa ni njega tome nisu naučili). Ali, onda, u nekom
neodređenom trenu sve te iznova i iznova ponavljane pogreške dobijaju senku
koja vodi u nelagodnost kakva se rađa pred nepoznatim. Jer, nad trivijalije se
nadvija slutnja začudnosti koja će eksplodirati u spoznaju - čuda. „Desilo se čudo, Damire, zar ne shvataš?“
reći će nesuđena ljubav Katarina.
Ali, naravno, čuda se ne mogu shvatiti i objasniti jer su, suštinski, eksces
koji poništava sva ranija iskustva i znanja. Kako se odrediti prema gubitku
prijatelja (jednako voljenog i omraženog) a kako prema njegovoj (meta)fizičkoj žrtvi
- pisac na ta pitanja ne daje odgovor već ih prepušta čitaocu i njegovom
osećaju za svakodnevno i kontrapunktirano izuzetno.
„Jaz“ lako izbegava prečesto ponavljane
teze o raspadu države, posrnuću nacionalnog bića u ratnim vremenima; jednako
tako on ne postavlja teze čiju istinitost, potom, ustrajno dokazuje. Njegova
priča prati unutrašnju logiku koju će znatiželjni čitalac ili prepoznati ili će
mu ona ostati skrivena do kraja knjige. Ispisane situacije-scene imaju značenja
koja jasno podupiru ključne linije zapleta romana ali mogu biti i sasvim
nezavisne od osnovnog pripovednog toka. Time se očekivana jednosmerna
funkcionalnost zapleta remeti zarad (dobrodošlog) produbljavanja i
problematizovanja prizora koji grade tkivo ove proze.
Stoga,
u konačnom sagledavanju, „Jaz“ se
otkriva kao višestruko zanimljiva knjiga kojoj treba pokloniti punu čitalačku
pažnju.
(„Dnevnik“,
2017.)
0 komentara:
Постави коментар