Roman “Ja
sam Akiko” Stefana Mitića Tićmija (1992) svojevrsni je fenomen u ovdašnjoj savremenoj
književnosti za decu; od prvog izdanja (2018) naišao je na nepodeljeno
dopadanje kod mlade publike kojoj je namenjen ali i pedagoga i kritičara. Uz
veliku popularnost i nagrade knjiga je brzo prešla u druge medije – animirani
film i čak tri pozorišne predstave (u
Beogradu, Zagrebu i Skoplju). Sada je iskoračila i u 9.
umetnost, dakle strip ili ‘priče u slikama’. Doživljaji
devojčice sa pegama kojoj koža miriše na staru hartiju i koja ne zna koliko ima
godina jer joj je tata savetovao da uči slova a ne brojeve (što nije loše jer
su za nju sve školske ocene, i jedinice i petice, iste) nisu strogo vezani
odnosno ne slede striktno jedni druge već su predstavljeni kao serija njenih
fascinacija nekim događajima koji su povod da joj misli odlutaju i nižu se
asocijacije i starmali zaključci. Akiko na svet koji je okružuje prečesto
ima sasvim drugačiji pogled od običnih odraslih ljudi – računajući tu i
učiteljicu - ali i njenih školskih drugara. Ipak, ona nije pokolebana tim
razlikovanjem koje ume da kulminira neobičnim situacijama; naprotiv, Akiko
je ponosna na svoju posebnost i bez imalo snebivanja ili stida širom otvorenih
očiju gleda oko sebe i u sebe. Njen najbolji drug je peškir koji voli njene
pesme a tu je i bicikl kao i često pominjani baobabovi. Tata je njena podrška
(njeni pomoćni točkići) a devojčica je od njega očito nasledila veliku dozu
infantilnosti koja se rado poigrava apsurdima ljudskog postojanja. Vragolije
vesele devojčice koja malo-malo pa peva glupave pesmice (i gde im je i gde im
nije mesto) mame osmehe čitalaca ali i ukazuju na mnoge istine preko kojih se
olako prelazi.
Sticaj srećnih okolnosti doveo je do
toga da se jedan literarni fenomen sretne sa jednim strip fenomenom – Leskovačkom
školom stripa i njenim predavačem Markom Stojanovićem; srećna
okolnost je da su njih dvojica iz Leskovca i da se znaju iz nekih davnih
dana kada su igrali basket (budući pisac je redovno gubio od budućeg
stripadžije). Ponovni susret i ideja da se roman pretoči u strip bili su
samo pitanje trenutka. A tu su bili i ‘izvođači strip radova’ –
polaznici Leskovačke strip škole. Marko je pristao da napravi strip
adaptaciju romana (što inače ne radi) a onda su, u najboljoj tradiciji kolektivno-školskih
radova, polaznici-crtači iscrtali pojedine table koje su spojene u ovaj sjajan,
šareni strip. Tako je Akiko dobila ne jedno nego više lica koja
su sva jednako valjana-ispravna i svedoče o tome da ju je svaki crtač drugačije
video i doživljavao. Konačno je prvi deo tih crteža odštampan u svesci (za
kojom će slediti druge, na završnim koricama već je najavljena Akiko 2),
dodati su predgovori i pogovor pisca Stefana Tičmija odnosno scenariste Marka
Stojanovića kao i specijalni dodatak, galerija ilustracija sa raznim viđenjima
lika Akiko, koje su nacrtali autori s čitavog Balkana (Bob Klisurski iz
Bugarske, Zdravko Girov iz Severne Makedonije, Jasemin Jaren Evcimen iz
Turske, Mateja Šefinček iz Hrvatske, Lerija Baću iz Rumunije,
Borislav Maljenović iz Bosne i Hercegovine, Sofija Spirlidau iz
Grčke, kao i srpski autori Goran Trajković, Igor Krstić i Danko
Dikić). Ipak, u celini gledano ovaj strip je u potpunosti proizvod
leskovačkih autora – od autora izvornog romana, preko scenariste, crtača,
kolorista, autora naslovne strane, lektora, korektora, prelamača i tehničkog
urednika, pa do autora predgovora i pogovora. Kuriozitet je i to da su strip
nacrtali i obojili polaznici škole stripa, mahom srednjoškolci (što je
redak slučaj u evropskom ali i u svetskom stripu) i tako na velika vrata
ušli u 9. umetnost: Aleksandar Anđelković, Dunja Avramović, Anastasija
Vidanović, Marijana Stanić, Andrej Stanojević, Katarina Hadži Jovačić, Mina
Davić, Jana Stojanović, Staša Stanković, Jovana Stanković i Marko
Serafimović. Na zadnjoj
korici svoja razmišljanja o stripu saželi su ilustrator i strip-autor Dušan
Pavlović, ilustrator Vane
Kosturanov, književnik Uroš Petrović i Boris Mitić, reditelj
dokumentarnih filmova.
Rečju, strip “Ja sam Akiko”
vesela je, zanimljiva i poučna igrarija, po mnogo čemu apartna u tekućoj strip
produkciji koja svakako zaslužuje pažnju stripoljubaca svih uzrasta.
(“Dnevnik”, 2025.)
