GRADOVI NA ASFALTU I U PRAŠINI „Tihi gradovi“ Goran Skrobonja, izdavač Laguna, Beograd, 2007.

Treća zbirka priča Gorana Skrobonje (1962), zapaženog pisca fantastičke literature, sadrži sedam proznih celina, priča i novela, smeštenih u različita vremena i urbanitete. Odrednica različita vremena podrazumeva, obzirom da je reč o autoru koji poštuje svoj fantastičarski literarni svetonazor, raspon od alternativne prošlosti preko sadašnjosti i bliske budućnosti do stotinama godina od nas udaljenih 'likova stvari koje će doći'. No, ako su vremenski rasponi široki, geografska lokacija svih priča je ovdašnja, što znači da se dešavanja odvijaju (uz tek jedan mali izuzetak) na asfaltu Beograda odnosno, u priči „Crveno nebo nad poljima ilovače“, među brdima i prašnjavim ruševinama Majdana, nekadašnjeg rudarskog gradića na jugu zemlje koja se naziva Savez Slobodnih Srpskih Srezova. Zahvaljujući svom talentu i dosadašnjem iskustvu (sabranom u roman „Nakot“ i pripovedačke zbirke i „Šilom u čelo“), Skrobonja suvereno vlada svojim pričama uspevajući da dočara okruženje i vodi svoje heroje kroz nizove situacija odnosno međuljudskih odnosa. U svima se vrlo brzo prepoznaju žanrovski elementi odnosno utemeljenje u naučnoj fantastici ili hororu ali se priče ne iscrpljuju u upotrebi i mešanju oružja iz ikonografskog arsenala pomenutih žanrova jer su likovi priča živi i uverljivo dočarani, po svim najboljim pravilima koja važe u takozvanom 'glavnom književnom toku'. Po tome je Skrobonjina proza bliska literaturi određivanoj kao 'slipstrim'; reč je o prozi koja ravnopravno koristi iskustva glavnog književnog toka i žanrovske književnosti tvoreći poseban amalgam koji piscima i čitaocima nudi egzotične izazove i zadovoljstva. Ova 'slipstrimska' karakteristika lako se može uočiti već u uvodnoj noveli „O vukovima i ljudima“ koja je i kriminalistička priča sa asfalta budućeg Beograda i nastavak životopisa vukodlaka Nikodija Marića (jednog od Skrobonjinih junaka kojima se vraća). Sukob organizovanog kriminala i državnih službi jedna je pripovedna linija, u drugoj se rađa i biva stavljena na iskušenja (ne)obična ljubav, dok je trećom, citiranjem istorijskih podataka, sugerisano duboko mitološko zaleđe vukodlaka kao kontrapunkt brzoj, blještavoj i prolaznoj savremenosti. Autor ravnopravno tretira sve linije, odnosno odustaje od potenciranja jedne linije na uštrb ostalih. Time je čitava priča izbalansiranija i bogatija značenjima. Da je reč o 'čistom' žanrovskom piscu težište priče svakako bi bilo na vukodlakovim pokoljima i svemu što je vezano za njegove transformacije. Skrobonja odabire varijantu u kojoj mešanjem faktografije odnosno citata i naznaka o samom Nikodijevom slučaju daje čitaocu dovoljno informacija o tom segmentu, ostavljajući mogućnost da se drugi tokovi granaju i razviju odnosno da se Nikodije pojavi i u nekoj budućoj priče (gde bi, možda, dobio više prostora).

            Mogućnost nastavljanja serije nudi i novela „Crveno nebo nad poljima ilovače“, jer je, nominalno, deo 'istorije budućnosti' Saveza Slobodnih Srpskih Srezova, sveta istovremeno duboko nacionalno prepoznatljivog ali i globalizacijski izmešanog. U tim vremenima posustale tehnologije, večitih čarki svih sa svima, sitničave zlobe i opštenarodnog sirotinjskog veselja, sve su opcije otvorene pa i ona da u gradić dojaše tajanstveni stranac revolveraš na mehaničkom konju i pokrene niz dešavanja. Spoj lokalizama, internacionalizma i vestern mitologije razgaljujuće je vrcav i izmamljuje čitalačke osmehe prepoznavanja dozvoljavajući da Bezimeni stranac (kako se zove, ili tačnije, ne zove, i junak klasičnih špageti vesterna Serđa Leonea) pređe u novu priču ili se, kako i najavljuje, vrati na mesto svog prvog herojstva ili zločina (istina, 'originalni' stranac biva eliminisan ali njegovi klonovi odnosno kopije mogu nastaviti započeto). Pisac se, dakle, poigrava brojnim obrascima i ikonografijama, kao mogućim odgovorima na jedno od krucijalnih pitanja egzistencije u svim društvima i svim vremenima, na pitanje 'strukturiranja vremena' sa kojim se sreće svaka ljudska jedinka. Pred tim užasom lako je posegnuti za surogatima odnosno za, manje ili više, diskretno nametnutim rešenjima. Odgovor može biti čekanje mesije ili tajanstvenog stranca brzog na revolveru i njihovo slepo praćenje. Potreba za sledbeništvom i pripadanjem toliko je intenzivna da lako podrazumeva, kao dokaz vrhunske odanosti, i samouništenje. Tako u priči „Pak i ja“ tinejdžer rastrzan svojim telesno hormonskim burama, izgubljen u životima svojih roditelja (koji, opet, pokušavaju da dosegnu neke nametnute standarde), spremno prihvata druženje sa dijaboličnim dečakom Pakom koji će ga nagraditi poklonima ispod čije slatke kore leži gorko jezgro samoponištenja. Ali, besplatnih zadovoljstava nema što, opet, znači da svako ko uspe da ovlada tim poljem može postati vladar sveta. Stoga preduzimljivi kriminalci iz novele „O vukovima i ljudima“ razvijaju tehnologije koje će, kao droga prenošena masovnim elektronskim medijima, vezivati gledaoce-konzumente i terati ih da rade sve što im se tim putem naredi. Naravno, na istom polju i sa istim ciljevima eksperimentišu i tzv legalne vlasti. Na putu rešavanja tog problema nema mesta za uljudnost (pa su sve prevare dozvoljene, što će na svojoj koži osetiti junak priče zaslužan za otkriće leka protiv starosti) a sve zloupotrebe su dozvoljene barem dok počinilac ne bude uhvaćen (takav je slučaj i sa ubicom iz priče „Sve vreme sveta“ koji će biti nanotehnološki izmenjen ali će njegov um ostati neokrnjen). Ipak, konačni rezultat napora da se dostigne zadovoljstvo može biti poprilično zbunjujući i ne baš poželjan za one koji se nadaju moći i bogatstvima. U priči „Tihi gradovi“ tehnološki je moguće da svako iznova preživljava drage mu trenutke pa čitava ljudska populacija tone u svoja sećanja, život zamire a gradovi utihnjuju.

            Zbirku „Tihi gradovi“ zaokružuje mračna fatazmagorija „U 5 i 15 za Nekropolis“ smeštena u voz koji vozi mrtve na konačni počinak i u kome se, 'zahvaljujući' propustima službenika, bude neki od žitelja alternativnog Beograda iz XIX veka. Odbijajući da se pokore svojoj sudbini oni traže način da zaustave voz odnosno krenu u pravcu iz koga ih odvoze. Ali, sistem je neumoljiv, spreman i sposoban da se pobrine za eliminisanje svih odstupanja. Pod iskošenim svetlom bizarne situacije sa neminovnim krajem, svakodnevni trivijalni detalji blistaju kao vrhunska, ultimativna vrednost postojanja. Ova priča je jedan od najsvetlijih bisera knjige koja dokazuje spisateljsku zrelost Goran Skrobonja, njegovu sposobnost da pripoveda, u žanrovskom ključu i van njega, uverljivo i nadahnuto.

(2007)

ALEGORIJSKA FANTASTIKA „Automatska Alisa“ Džef Nun, izdavač Solaris, Novi Sad, 1997.

Spisateljska karijera Džefa Nuna (1957) započela je 1994.g. sa SF romanom „VURT“ za koji je dobio prestižnu žanrovsku nagradu „Artur Klark“. Čvrsta kiber-pank igrarija u složenom svetu sa potpuno novim jezikom dobija je 1995.g. nastavak u romanu „Polen“ takođe nagrađenom „Džon Kempbel nagradom“. Time je bivši gitarista grupe „Manicured Noise“, slikar i dramaturg Kraljevskog pozorišta u Mančesteru, zaizeo istaknuto mesto u novoj generaciji SF pisaca. Stoga je pojava „Automatske Alise“, 1996.g, svojevrsno iznenađenje jer roman, barem na primarnoj ravni, nije žanrovski prepoznatljiv te se pre može svrstati u tzv ’slipstrim’ struju dela koja kombinuju elemente žanrovskih i glavnotokovske literature. „Automatska Alisa“ inspirisana je besmrtnim knjigama Luisa Kerola o avanturama male Alise u zemlji čuda i iza ogledala. Fasciniran Kerolovin knjigama ali i delom Martina Gardnera „Anotirana Alisa“ (koja otkriva brojne matematičke tajne i zagonetke Kerolovih priča – Kerol je bio profesor matematike), Nun je, kako piše u svom eseju „Svakojake Alise“, zamislio avanturu u kojoj devojčica iz viktorijanske ere odlazi u budućnost, tačnije u 1998.g. Nun je svestan da nova Alisa ne može da uspe bez pokušaja da se uhvati duh Kerolovog pisma. A u pitanju je forma engleske fantstike od koje su moderni autori ’ozbiljne’ književnosti odustali. Nun piše da se pred navalom pornografije i brutalnosti (kao reakcije na seksualne i psihološke represije viktorijanskog doba) ideja o ćudljivoj avangardi, istovremeno mračnoj i šaljivoj, izgubila. Da bi se još jednom stvorila prava Alisa valjalo je ponovo izgraditi tu ćudljivost, jedinstveni amalgam naivnosti i filozofije (kojima se bavio i Bertrand Rasel, nalazeći u prvoj Alisi primere plastično definisanih filozofskih dilema i stavova), otvorenosti koja nalazi neočekivane a karakteristične uglove stvari i pojava (od ’ozbiljnih’ ljudi uzimanih ’zdravo-za-gotovo’) i neprevaziđenog p(r)oigravanja tkivom jezika – sve to kristalizovano u neodoljivo laku, razbarušenu, zabavnu bajku-basnu-pošalicu.

            Nun svoju Alisu smešta u sat-vremeplov (aluzija na H. Dž. Velsa) i vodi dole (!) u budućnost. Obrisi novog doba nisu nimalo veseli: Građanske zmije, u želji da sačuvaju svoju vlast, manipulišu genetikom ne bi li stvorile idealne podanike – miševe. Eksperiment se otima kontroli a oni koji znaju pravu istinu bivaju slagalično su eliminisani (od zmija, naravno) a optuživani su sledeći na listi za odstrel. Sve u svemu, prava špijunska zavera u kojoj se kockice slažu u slagalicu (baš prema fraktalno-fragmentarnim principima). U razvoju priče Alisa će sresti kompjutermite koji rade po kelerabinarnom sistemu, teoriju Nasumičarstva, veličanstveno haotičnu (i zbog toga suberzivnu), srvime (Sličajno Razumna Vantumačenja) koji su virus u radu kompjutermita, teoriju kroutransznanjologije koja se bavi misterijama vremena i nestankom mačka Kvarka (dakle Šredingerovim eksperimentom iz teorijske fizike), te vurtualnost i slične fenomene. Stvarnost budućnosti kontradiktorno je (ne)jedinstvena, tako reć simulakrumska. Njome, u gradskoj gužvi auto-konja, bazaju bića poluljudi-poluživotinje (rezultat neuspelog eksperimenta vladanja nova varijanta Velsovog „Ostrva doktora Moroa“, roboti koji jesu/nisu živi, Alisina bliznakinja leva-desna,  konceptualnu umetnik obrnuti kasapin Ogden (Neš?), mehaničke kuće (možda daleki potomci „Parne kuće Žil Verna“?), čovekopsi, policajci, puževi kul-džezeri. Kako i priliči ovakvim zamešateljstvima, Alisa će sresti svoje tvorce, Kerola i Nuna, zalutati u Borhesovskim lavirintima vrta i biblioteke, ući u birokratsku utrobu zmija i, konačno, pojesti rotkvice i vratiti se u 1860.g. na čas pisanja, ostajući u dilemi da li se vratila ona ili njena automatska bliznakinja.

            Kerolove knjige jesu i nisu za decu, sadržaj im je uverljivo dečiji ali nije jednosmerno didaktičan već intrigantno višesmislen (za one voljne da ih istražuju odnosno prepoznaju ispod maske sa ’dečijim’ pričama). Nun je nastavio tim putem, obilato se koristeći svim trikovima da bi poljuljao kanone svakodnevnog svetonazora i okrenuo iz naglavce. Kerolove omiljene jezičke vratolomije našle su doraslog parnjaka u Nunovim ’razgibavanjima’ značenja reči (a Vojislav Despotov je ove egzibicije nadahnuto preveo-prepevao). Rečju, „Automatska Alisa“ je veselo-mračna vragolija, alegorijska fantastika, višesmisla, začudna, radoznala, vrtoglava, neodoljiva u lakoći kojom se kreće istovremeno u svim  (duhovnim/duhovitim) pravcima. Ako postoji književni pravac ’Kerolizam’ Nun je njegov dostojni i časni pobornik. Ako ’Kerolizam’ nije postojao Nun ga je definitivno izmislio.

(1998)

GORAN SKROBONJA ILI ŽANR I POSLE NJEGA

Pisati o Goranu Skrobonji, autoru koji je upravo zakoračio u stvaralački najzrelije godine/decenije svakako nije nimalo zahvalno jer postoji velika verovatnoća da će mnogi od sudova koje bi (ne)oprezni prikazivač/kritičar izrekao brzo i lako mogli biti poništeni i obesmišljeni. Ovo tim pre što treba promišljati dosadašnja dela pisca koji se u proteklim godinama neprestano menjao, učio i cizelirao spisateljski zanat, tragao za sopstvenim, prepoznatljivim glasom.
    Dodatni argument ovom uverenju jeste i situacija sa kojom se suočio pisac ovih redova pošto je iščitao svoje ranije tekstove-prikaze Skrobonjinih knjiga. Iz današnje vizure mnoge od tvrdnji više nisu tako sigurne; s druge strane, promišljanja pročitanog jesu adekvatna ali kontekst potonjih godina otkriva i druge perspektive. Vreme se, kao i uvek, prikazuje ne samo kao poslovični ultimativni sudija već i kao sočivo koje uveličava detalje koji u ’običnom, svakodnevnom gledanju’ nisu (lako) uočljivi.
    (Naravno, iz perspektive ’naknadne pameti’ dovoljno je biti pažljivi posmatrač onoga što je prošlo i donositi mudre zaključke. Ali, ako se pogled sa prošlog premesti na ono što dolazi otvara se zjap u kome se stvari mogu kretati bezbrojnim pravcima i ponovo menjati perspektive sagledavanja.)
I kao što su priče o tome kako žanr (naučne fantastike) više ne postoji, izumro je ili je na samrti, manje-više bespredmetne jer je literatura (vrlo) živ organizam koji se razvija i raste, menjajući svoj lik i ponašanje (pa novi ’oblik’ u sebi sadrši prethodni), tako su i procene nečijeg opusa sasvim pogodbene i, u najmanju ruku, diskutabilne. Ova nesigurnost (u tekstu) proteže se i pošto na nečiji opus bude stavljena tačka jer svaka nova generacija može u tim knjigama videti nešto sasvim novo (setimo se primera Filipa Dika koga kiber-pankeri proglasiše, ni krivog ni dužnog, za svog preteču; kako je to govorio Borhes ’svaki veliki pisac-pokret ima svog preteču’); nisu retki ni slučajevi da neki pisac bude zaboravljen pa da ga  potonje generacije’otkriju’ i ’rehabilituju’.
Šta sve ovo konkretno znači u slučaju Gorana Skrobonje?
Skrobonja je definitivno i nesporno jedan od najagilnijih pripadnika neformalnog (neformalizovanog) talasa pisaca žanrovske literature (naučne i epske fantastike i horora) koji se uzdizao od početka 1980-tih, paralelno sa radom beogradskog Društva ljubitelja naučne fantastike „Lazar Komarčić“. Tolika koncentracija entuzijazma, zaljubljenosti u žanr, želje da se sopstvena interesovanja podele sa istomišljenicima i volje da se oproba u stvaranju-pisanju do tada (a ni od tada) nije zabeležena na ovim prostorima. Među šarolikom grupom mladih ljudi Skrobonja se istakao kao ljubitelj i poznavalac (i promoter) tzv horora (smatrali ga teoretičari žanrom ili ne). Njegove priče redom su ’vukle’ na tu stranu i bile tematske vežbe iz poznatih i zadatih žanrovskih tema (uz korišćenje svekolike žanrovske ikonografije). Bilo je tu i priča bližih naučnoj odnosno epskoj fantastici ali horor je bio Skrobonjih zaštitni znak prepoznavanja. On je, takođe, bio i pisac koji je bez zaziranja govorio o svojim uzorima, pre svega i pre svih o velikom Stivenu Kingu (kasnije su došli hororista Džejms Herbert i genijalni fantastičar Ian MekDonald). Sa današnje tačke gledanja ovo neskrivanje je ne samo hrabar već i mudar potez dostojan svakog postmoderniste koji drži do sebe.
Intertekstualno poigravanje ali i proigravanje bez problema se mogu zapaziti u Skrobonjinom romanu „Nakot“ (1994) koji je, u jednom nivou, upravo vežba na zadate teme. Možda se čitaocu priča o pristizanju nove vrste koja će smeniti Homo Sapiensa učini ne preterano originalna ni što se tiče zapleta, ni odabira junaka, ni finala ali, upravo zato, Skrobonja samosvesno nudi jasne putokaze inspiracija, vezujući dela nekoliko majstora SF i horor književnosti i filma u niz na čijem kraju je „Nakot“ koji je, dakle, nesporni deo metaknjiževne istorije i, istovremeno, po prirodi stvari, moguće ishodište za neki novi književni poduhvat. Ova jasna ’osvešćenost’ teksta retka je, takoreći nepoznata u svekolikom (ne samo domaćem) horor (ne)žanru. Krečući od opštih mesta/tema SF i horora (a u ovom romanu najopštija je ona o smeni bioloških vrsta u kojoj čovek gubi od superiornijih naslednika), Skrobonja gradi sopstvenu varijantu-verziju evolucijske apokalipse, dovodeći je na mesto koje svaki ovdašnji čitalac prepoznaje što rezultira (obzirom na veću mogućnost identifikacije) i pojačanim efektom (zadovoljstvom) pročitanim.
    Naravno, znano je i prihvaćeno da su sve priče već ispričane (jer je i broj arhetipova na kojima se temelje svekolike civilizacije ograničen); to, međutim, ne znači da nema dovoljno mesta za originalne varijacije. Skrobonja to variranje ’radi’ iz priče u priču, nekada više, nekada manje uočljivo. Ruku pod ruku sa ’stilskim vežbanjima’ jesu i ona među žanrovska jer on bez problema ide iz naučne fantastike u horor ili obrnuto (relativizujući žanrovsku određenost i mučeći žanrovske čistunce koji dokazuju da žanrovi (ne)postoje a što, s druge, strane suvereno demonstrira da su sloboda i inventivnost autora vrhunski ’zakoni’ od kojih zavisi da li će žanrovi postojati ili neće odnosno što itekako potvrđuje da je Sterlingova ideja o ’slipstrimu’ opravdana jer žanrovi se kreću, a Skrobonja s njima, i u tom smeru).  Moguće je da takvo mešanje bude i sasvima malo i ograničeno (ali bitno) kao u slučaju serijala započetog novelom „Točak“ i za sada, posle romana „Ratnici Korota“, nezavršenog; „Točak“ iz naučne uskoče u epsku fantastiku (baš kao što „Nakot“ iz horora skače u paralenu-alternativnu istoriju) sa neodoljivo provokativnim odmakom od standarda (kada muškarac iz jednog sveta postaje žena u drugom).
    Skrobonja je jedan od prvih autora (iz pominjane grupe okupljene oko Društva „Lazar Komarčić“) koji je ’zakoračio’ na naše prostore odnosno koji je ovde situirao svoje priče (gde god ’ovde’ i kad god, danas ili sutra, to bilo). Time je načinjen važan pomak iz onoga šta je literarna horor fantastika srpske književnosti; naime, ne samo što je horor iz ruralnog miljea XIX veka ’doseljen’ u grad s kraja XX veka već je na tu tradiciju nadograđen žanrovski koncept odnosno žanrovska ikonografija (svakojaki kanibali, zombiji i novovremski vampiri stali su, rame uz rame, sa starinskim leptiricama, vukodlacima i vampirima).
    Za sada se Skrobonja najčešće ogledao u kraćem pripovedačkim disciplinama, od minijature do novele. Većina ovih proza sabrana je u tri zbirke: „Od šapata do vriska, priče strave i fantastike“, "Šilom u čelo, priče fantastike i strave" i „Tihi gradovi, priče“. Kako podnaslovi zbirki to nedvosmisleno kazuju (a što je očito samo pažljivim i redovnim čitaocima) tematske linije i interesovanja iz knjige u knjigu se šire a obrasci na kojima su priče sazdane sve češće napuštaju šablone koji su žanrovski prepoznatljivi. Ovo naravno ne znači da je autor prekinuo kontinuitet priča o vampirima ili da je svet Saveza Slobodnih Srpskih Srezova zaboravljen, da je urbani Beograd (alternativne) sadašnjosti-budućnosti napušten ili da je Nikodije Marić, mračni junak (ili makar fusnota) niza priča prepušten zlehudim sudbinama. Naprotiv, svi oni, češće ili ređe, ’žive’ kako u starim tako i u novim pričama i haraju svetlima i mrakom velegrada (velegradova) ili varošica ovog ili nekog paralelnog svemira; ono što se menja jeste ton pripovedanja, odstupanje od jednoznačnosti žanrovske rutine, od instantnih šokova u korist složenijih zapleta i drugojačije ’osećajnosti’. Paralelno se menja i Skrobonjina rečenica i prestaje da bude samo jednostavni, jasni niz reči jer dobija fina senčenja koje je bogate i produbljuju.
Zahvaljujući talentu i dosadašnjem iskustvu, u novim prozama Skrobonja i nadalje suvereno vlada tekstovima uspevajući da ubedljivo vodi svoje heroje kroz nizove situacija odnosno međuljudskih odnosa; njegove priče se predstavljaju kao zaokružene celine, uklopljene i jasno određene 'u prostoru, vremenu i prema ličnostima' a u svima se, prepoznaju žanrovski elementi odnosno utemeljenje u naučnoj fantastici ili hororu. No, priče se ne iscrpljuju u mešanju i upotrebi ikonografskog arsenala pomenutih žanrova jer su likovi oživljeni i dočarani po najboljim pravilima koja važe u 'glavnom književnom toku' što, sveukupno, proizvodi pominjani slipstrim rezultat (što nije izneveravanje žanra već njegova nadogradnja). Sva je prilika da će na ovoj slipstrim razmeđi Skrobonja graditi svoje buduće tekstove, šetajući nesmetano između žanrova i ’mejnstrima’, uzimajući od njih ono što mu je potrebno za stvaranje novih, zavodljivih i egzotičnih dela koja će biti novi segmenti jednog, za srpsku literarnu fantastiku s kraja XX i početka XXI veka, već sada je to jasno, bitnog opusa.