Pre pola veka, tačnije 5. februara 1973.g. rulja naoružanih i besnih Vikinga koje predvodi debeli bradonja u medveđoj koži i sa rogatim šlemom na glavu stoji pred nekakvim zamkom i sa zidina dobija nonšalantni odgovor vlasnika: “Ne, ovo je br. 35... taj zamak je niže niz ulicu...” Od tog dana debeli bradonja, imena Hogar Strašni, ušao je u bezbrojne domove i srca čitalaca novina (kasnije i strip magazina pa knjiga; na ovim prostorima “nastupao je” u “Politikinom zabavniku”, “Stripoteci”, “Politici”…) širom sveta, izmamljujući salve smeha. Karikaturista i strip autor Dik Braun (1917-1989) dokazao je Hogarom da strip, distribuiran od svetske korporacije, što King Fičers Sindikejt svakako jeste, može biti i duhovit i vredan; fantastična cifra od 200 listova koji su kupili Hogara pre nego što su ga videli i činjenica da je strip imao najveću godišnju stopu rasta u sledećim decenijama, potvrda je kvaliteta ponuđene robe. Hogar je bio i porodični posao: ocu je pomagala čitava familija a strip je neposredno pred očevu smrt preuzeo sin Kris i nastavio da ga radi za publiku u 50-tak država sve do – kako to ume da udesi samo “slučaj komedijant” - 5. februara ove godine kada je preminuo u 70. godini! Hogar je novinski “geg-na-dan” strip, dakle svaki je dnevni kaiš (od 3-4 sličice) celina za sebe; pojavljuje se i u nedeljnoj verziji (od jedne pune table-stranice) i, ne prečesto, kao strip albumske dužine (48 stranica). Reč je humorističko-porodičnom stripu (što znači izostajanje brutalnosti i ekstremnosti) kome su 'ciljna grupa' sredovečni muškarci i žene (najčešći kupci dnevnih novina) a potom i mlađi deo porodica; po ovim karakterisitkama "Hogar" stoji rame uz rame sa mnogim popularnim novinskim stripovima, od "Porodice Tarane", "Bima i Buma" do "Čarlija Brauna i Snupija", “Garfilda” i "Kalvina i Hobsa".
Serijal je smešten u manje-više prepoznatljivi Srednji vek a ključna figura je Hogar, otac porodice (mada je žena mu Helga gazda u kući); on se pošteno trudi da bude uspešan osvajač, dobar muž i otac kod kuće mada često gorko zaključuje da pravi Viking ne treba da se ženi. Drugom prilikom se požalio na Odina jer mu je tražio samo dve stvari – hladno pivo i vrelu ženu – a bog mu je to pomešao. Hogarov trud nije baš uspešan pa se kući vraća pun masnica, sa par strela u stražnjici, sekirom zabijenom u šlem i mršavim ulovom. Kako će biti dočekan zavisi od nepredvidivih okolnosti: da li je, u međuvremenu, neka banda varvara 'navratila' i opljačkala ih ili je čitavo imanje poplavljeno ili Hogar nije doneo ono što je obećao (“najveći broj 19” haljine na koji bude naišao) ili je doneo česmu iz koje je u Parizu tekla voda (a sada neće) ili pauna na šta će se Helga odbecnuti da li on zna koliko će joj trebati da očerupa ptičurinu... Ponekad se Hogaru ne ustaje iz kreveta a Helga je zgrožena idejom da prespava vikend mada ona želi da dragog muža preobrati u boljeg muškarca (čistijeg, pažljivijeg, nežnijeg). Dešava mu se da je suviše bolestan da bi pljačkao ali kada on, oran, krene u juriš Helga mu utrapi kantu sa đubretom koju usput treba isprazniti. Hogar ume da legne rano, sa sve bojnom opremom, jer ujutro ima poslovni sastanak. S druge strane, Helgu brine to što je Hogar otišao da pronađe novi svet jer to znači da je i to - izgubio! Kad se opušta, Hogar zaglavi sa društvom u kafani i za to teško ispašta (čak i ako se prikrade ženi, koja ga čeka sa oklagijom, pokrije joj oči i kaže: “Pogodi ko je?”). Kad pokušava da opravda kašnjenje rizikuje da mu otpadnu rogovi sa šlema ali ponekad rogovi otpadaju i kravama u štali! Hogar odbija optužbe po pitanju svog ogromnog stomaka jer je to njegov najbolji prijatelj (pridržava mu kaiš, otvara vrata, javlja kada je gladan). Da su se vremena promenila govori i to da je prestao da otima device i počeo da krade kuvare. Hogar, na prvi pogled strašni Viking, neguje taj imidž barem prema neprijateljima; kod bližnjih takva rola 'ne pali' čak ni kada je u pitanju izbegavanje redovnog godišnjeg kupanja pa, kada mu se to ipak desi, s njim mora biti i amajlija protiv zla - gumena patkica. Hogar pripada srednjoj društvenoj klasi jer je mali privrednik-preduzetnik, ima brod i posadu s kojima obavlja svoj mali biznis - plovi do drugih zemalja i pljačka ih. Muževljeva neproduktivnost, pak, ometa ostvarenje planova o boljem životu kršne Helge. I ona se ubija od posla ali muž to ne vidi pa, kad je zatekne mrtvu umornu ispružena na fotelji, lakonski konstatuje “Odmaraš se danas, draga? Pametno, baš pametno...” Helga ne voli što je Hogar detinjast, šljapka po baricama ili je preskače dok riba pod. Ipak, ume i uzvrati: naterala je Hogara da glavom probije plafon obznanivši da je - trudna. Njena najteža mora ipak se ostvarila: Hogar jede brže nego što ona kuva! Nažalost, muž je zaboravio i na romantiku: dok su zagrljeni u noći on tvrdi da mesec liči na sir. Inače, Hogar ima trajnu čvorugu na glavi jer je zaboravio godišnjicu braka. Kad on, na igranci, pleše sa drugim damama, žena mu bez griže savesti podmeće nogu. Helga bdi nad njihovim decom, Hamletom, koji je večito očevo razočarenje jer je nežan i pismen a ne surov i opak, kupa se svakog dana, ne mari za bitke i ne želi da nastavi porodičnu ratničku tradiciju, i dražesnom Honi koja bi da bude i ratnica i zavodnica. Ipak, Hogar se trudi da vaspita sina, daje mu stručne savete (“Neznanje je majka avanture!”) ali nema odgovore na sinovljeva pitanja. Mada mrzi čitanje ne može da odoli i pokušava da vidi da li ga pominju u knjizi o najvećim osvajačima ali - u knjizi nema slika! Među budućim osvajačima i gusarima, Hamlet stiče strahopoštovanje kada izjavi da će postati - stomatolog! Za Honi otac nema previše saveta osim da ne plače jer će joj zarđati haljina; majka je ta koja ćerku upućuje u tajne ženske mudrosti ali Honi nije najbolja učenica pa joj, posle propalih zanosa, ostaje smotani trubadur Leut dok Hamleta prati Hernija, nežna devojčica problematičnog ponašanja.
U kući Hogarovih ima i ljubimca; Hogarov je pas Snert, sa sve malim šlemom, koji kao i gazda, trpi grdnje supruge kada se kasno vrati kući a Helgin ljubimac je patka Kvak. Među ljudskim ljubimcima izdvaja se Srećni Edi, neverovatni Viking sa dve leve ruke i levkom na glavi, koji je meta svih nesreća. Najkorisniji je kad ga s broda bacaju u vodu da proveri dubinu. Među redovne posetioce stripa spadaju doktor Zuk, čudo od medicinara, prepredeni advokat Kojera i namrštena Hogarova tašta; tu su i Prljavi Dirk, pored koga je Hogar oličenje urednosti, i zadrljeni Opaki Maks koji traži da mu se cveće skloni s puta. Ostatak sveta naseljavaju svakakvi Vikinzi (čak i oni što kelnerice bodu rogovima!), uvek spremni na veselje i tuču ali i na bežaniju od neprijatelja, nezgodni vitezovi u oklopu, 'krvavi Bugari', horde prgavih Huna i Turaka; tu-i-tamo ima raznoraznih čudovišta i zmajeva, bajnih sirena, začaranih šuma i mačeva u kamenu (Hogarov komentar “Bre, neko mora da je bio stvarno ljut na taj kamen”). Najgori od svih su poreznici koji pljačkaju efikasnije od Hogara i poprilično mračni tipovi koji su Helgina familija.
I tako, život teče na ravnoj Zemlji sa strmim ivicama, sa dobrim i lošim danima (među koje spada i onaj kada se, na palubi Hogarovog broda, pijani pacovi - kockaju!), posle kojih umorni osvajač jedino želi da ga neko razume, zagrli i doda mu vrč ubitačnog groga od koga čovek lebdi u krug. Šta pošteni Viking posle svega da kaže osim: “Ništa nije kao nekad!...Englezi grade veće zamkove... Pa sad moramo da pravimo veće brodove... A gde da nađeš posadu? Ljudima više nije do posla... Onda sve te priče o moralu... Šta god to bilo! Kažem ti, svet se menja! Ovo može biti kraj civilizacije kakvu poznajemo...” Uprkos svemu, Hogar tvrdoglavo gura dalje, putuje, bori se (mada u dubini srca krije tugu što su sve prave zemlje već opljačkane ali ne od njegove ruke), mlatara okrnjenim mačem, trpi nerazumevanje najbližih, ulaže proteste i apele, teši se dobrom hranom i pićem u bučnim kafanama, iznova i iznova pokazuje dobru volju i, na kraju dana, nada se da će sutra biti bolje. Rečju, jedan običan tip željan svog mesta pod suncem, sa snovima i ambicijama kojih se rado odriče za malo mira i tišine. Ako se izuzme vremensko-istorijska razlika i distanca, taj momak u srednjim godinama (onim kriznim, kad si "suviše mlad da umreš a prestar za rok'en'rol"), zatečen sopstvenim životom, sasvim lako može biti bilo ko od nas. Upravo na tom nivou identifikacije sa zadrškom (čitaj, dozom egzotike potrebne da prepoznavanje ne bude previše bukvalno), Hogar funkcioniše besprekorno jer bazični odnosi na poslu i u porodici jesu svevremeni. Njegovo ponašanje, problemi i reakcije sasvim su 'domaćinski' i odgovaraju nametnutoj slici o jakom tipu koji drži konce a, u stvari, sve mu izmiče kontroli. Ženski deo populacije, takođe u srednjim godinama, otkriće svoja mesta podudaranja sa korpulentnom, čas optimistički nastrojenom čas nezadovoljnom Helgom. Rečju, u "Hogaru Strašnom" se za svakoga nađe po nešto, obilno zaliveno vedrim, često i urnebesnim humorom a sve to dato je jednostavnim, grubim crtežom sa upečatljivim grimasama. I, što je vrlo važno, zgode i nezgode traju, bez večih padova, decenijama, dovoljno da se publika srodi sa likovima i počne ih doživljavati kao poznanike kojima se mogu okrenuti radi tako potrebne dnevne doze optimizma. I sve to od sasvim (ne)običnog Hogara i njegove družine. Pa, malo li je?
(“Dnevnik”, 2023.)
