TV KRPELJ - INTERVJU SA ILIJOM BAKIĆEM

 

INTERVJU SA ILIJOM BAKIĆEM

·        TV Krpelj

 Direktan povod za ovaj razgovor je bilo snimanje dokumentarnog filma  „30 godina Patagonije“ u produkciji „TV Krpelj“, a onda smo se dotakli i mnogih drugih tema bitnih za život i rad našeg sugrađanina, pisca Ilije Bakića.

Wostok: Ti si, osim toga što si bio član redakcije strip magazina „Patagonija“ napisao i predgovore za svih devet objavljenih brojeva, koliko se sećaš tog doba i kako ti danas ono izgleda?

Ilija Bakić: To su bila sentimentalna vremena za našu generaciju, bez obzira na to što je bio počeo rat i što je bila ona famozna hiperinflacija i što je  društveni sistem u kom smo mi odrastali i koji smo dobro poznavali došao do kraja, bio je na kolenima i na putu da bude potpuno uništen. Bilo je to vreme sankcija, mobilizacija, raznoraznih glasnih i preglasnih propagandi, a u isto vreme je to bio i period u kom je jugoslovenska, pa samim tim i srpska strip scena propala. Osamdesete godine su bile zlatne godine mejn-strim stripa, promovisale su ga strip publikacije kao što je „YU strip“ i druge, a otpočeo je svoj proboj i u inostranstvu i krenuo je u pravcu da strip bude priznat kao ravnopravan umetnički medijum od strane etablirane kulture, ali je onda sve krahiralo zbog katastrofalne ekonomske situacije, došlo je do toga da čak i najkomercijalnija strip izdanja kao što su „Zlatna serija“ i „Lunov magnus strip“ nestanu sa kioska i budu potpuno ugašena. Paradoksalno je da činjenica da  to što  stari poredak u našem stripu, sa velikim izdavačkim centrima kao što su Novi Sad i Gornji Milanovac kolabirao, na neki način otvorila put za nove mogućnosti u kreiranju i prezentaciji dostignuća na polju ovdašnje devete umetnosti. Ono što je bitno za male sredine kao što je Vršac, iz kojih neprestano odlaze mladi i kreativni ljudi, je da postoji neka kritična masa koja može da pokrene neki kretivni proces, a to se desilo kada je Budimir Babić, prethodno akter  lokalne  alternativne umetničke scene, postao direktor „Doma omladine Vršac“ i kada je on organizovao, u leto 1993. godine strip izložbu u Vršcu u holu pomenute institucije na kojoj su bili izloženi radovi četvorice autora iz Vršca – Wostoka, Grabowskog, Genevre i Mučibabića. Kompletni stripovi pomenutih autora su objavljeni u fanzinu pod nazivom „Patagonija“, koji je nazvan „Katalogom izložbe“, iz formalno-pravnih razloga pošto „Dom omladine Vršac“ tada još nije imao registrovanu izdavačku delatnost.

Wostok: Tiraž prvog broja „Patagonije“ nije bio veliki, svega 51 primerak, ali je nekoliko primeraka otišlo u beogradski „SKC“  i na još neke bitne adrese, izašao je i mali prikaz u magazinu „Vreme“ tog leta...

Ilija Bakić: Vi ste putem te prve „Patagonije“, kao neka mala grupa strip „zaverenika“ uspeli da skrenete pažnju na sebe i svoj rad i da se povežete sa scenom alternativnog stripa u okruženju koja je tada bila u intenzivnom nastajanju. Bilo je tu puno entuzijazma koji nam je davao elan, pa smo onda našli i sponzora i rešili da drugi broj odštampamo u 500 primeraka!

 

Wostok: Da, u međuvemenu smo se povezali i sa Aleksandrom Zografom koji nam je obezbedio stripove Julie Doucet, Jima Woodringa i Erica Theriaulta koje smo takođe objavili u narednim brojevima...

Ilija Bakić: „Patagonija“ je napredovala iz broja u broj i izgledala sve bolje i ubrzo je vršački magazin za alternativni strip postao jedan od ključnih faktora u razvoju nacionalne scene u ovom vidu strip izraza, pa smo dobijali dosta pisama i radova za objavljivanje u to vreme..

Wostok: Te devedesete godine su bile doba prave male renesanse u vršačkoj kulturi, zar ne?

Ilija Bakić: Da, prikazi „Patagonije“ i intervjui sa njenim autorima su izlazili u časopisu za kulturu „Košava“ koji je tada izlazio u Vršcu, a imao je ugledne saradnike iz Beograda i drugih gradova. Takođe su stripovi Wostoka i Grabowskog bili izloženi i na „Bijenalu mladih“ u Vršcu, a pokrenut je i strip festival “Vršački strip susret“, dakle, postojala je lokalna infrastruktura pogodna za recepciju i promociju lokalnog alternativnog strip pokreta. Po prirodi stvari, projekti kao što je „Patagonija“ ne mogu, nažalost , dugo da potraju, ljudi  se zapošljavaju i osnivaju porodice, neki odlaze u veće centre ili emigriraju iz zemlje, većina  je čak i prestala da se bavi stripom, ali je „Patagonija“ do kraja devedesetih, dok je izlazila, ostavila prilično dubok trag u našem stripu.

 Wostok: Kako si ti, uopšte, došao u poziciju da uređuješ i pišeš predgovore za „Patagoniju“?

Ilija Bakić: Budimir Babić Buda koga sam ja znao još iz srednje škole me je pozvao na saradnju, on je bio čovek koji je uvek stajao iza pokretanja većine aktivnosti na vršačkoj alternativnoj sceni još od početka osamdesetih, kada me je pozvao da sa svojom eksperimentalnom pesničkom grupom „Utovar-istovar“ nastupim na  manifestaciji „Zimske muzičke igrarije“ na kojoj je bila i improvizovana izložba karikatura i stripova autora koji se potpisao pseudonimom „Mediokritet“, a čijeg autora ja tada nisam ni upoznao.

 Wostok: Da, ko je taj „Mediokritet“ ustvari ćeš saznati tek kasnije, a mi smo imali i neki neobičan susret par godina pre „Patagonije“, zar ne?

Ilija Bakić: Pa, da, ja iako sam već bio završio pravni fakultet, zbog ranijih mladalačkih greha nisam mogao da nađem posao, nego sam morao da fizikališem preko student servisa. Tako sam jednom došao da istovarim neki kamion i u vršačkoj firmi „Agrokomerc“ i priđem ja portirnici, kad ono vidim da portir, u uniformi i sa pištoljem oko pojasa crta strip!

 Wostok: Da, ha, ha, ha, to sam bio ja koji sam crtao strip „Istina o Jozefu K. i Gregoru Samsi“!... Ali, zašto nisi mogao da dobiješ posao u struci, u čemu je bio problem?

Ilija Bakić: Još početkom osamdestih sam se ja zanosio avangardnom poezijom, pa sam uzeo i ispisao rukom svoje pesme na nekim papirima (nisam ni imao pisaću mašinu tada) i okačio ih tu na autobuskoj stanici i preko puta „KOV“-a, i ja sam onda posmatrao kako prolaznici reaguju na te moje pesme... Problem je bio u tome što sam ja svaku od tih pesama potpisao imenom i prezimenom, pa sam ubrzo dobio poziv za informativni razgovor najpre u SUP-u, a onda kod nadležnog političkog komesara u mesnoj zajednici kod male crkve ...

 Wostok: I kako se to odrazilo na tvoj život?

Ilija Bakić: Ja mislim da je to bilo ključno kod moje nemogućnosti zapošljavanja u struci!

 Wostok: Čuo sam da si ti bio prilično buntovan i u srednjoj školi?

Ilija Bakić: Mene su , kao jednog od najboljih đaka u razredu predložili za članstvo u Savezu Komunista, to je tada bila velika čast, ali sam ja to glatko odbio!

 

Wostok: Sa kakvim obrazloženjem?

Ilija Bakić: Oni su rekli da će nas dvoje odabranih da posmatraju 3 meseca, pa onda , ako sve bude u redu će da nas prime u Partiju, na šta sam ja rekao: “Šta ima neko mene da posmatra, pa  nisam ja bolestan!“... Inače sam pravio problema profesorima, intelektualno sam se konfrontirao od samog početka, recimo profesorku latinskog sam pitao, kada je rekla već na prvom času da možemo da pitamo šta hoćemo:“ A šta znači onaj natpis SPQR koji je nosila rimska vojska?“, na šta mi je ona odvratila:“Jao, pa ne znam baš to, ali proveriću!“ i zamrzela me je ozbiljno od tada...

Wostok: Negde početkom dvehiljaditih smo održavali strip radionicu u vršačkom Domu Omladine i tada si me baš iznenadio...

Ilija Bakić: Ne sećam se baš najbolje te radionice, možeš li da me podsetiš o čemu se radi?

 Wostok: Tada sam, po prvi put video da ti i veoma dobro crtaš, a nikada to nisi ni spominjao, nisam pojma imao o tom tvom talentu...

Ilija Bakić: Pa, ja sam, još tamo davno, imao ideju da upišem likovnu akademiju i baš sam se bio ozbiljno pripremao za prijemni ispit, i nakon što smo crtali aktove i ostale stvari za prijemni ispit, sedimo mi u hodniku na nekim klupama i vidimo da u kancelariju sekretarice fakulteta ulazi neki sedokosi bradati glavonja i viče joj nešto kao:“Daj, nemoj da zajebavaš, primi one moje!“ Tu ja shvatim da nemam pojma kako se ovde stvari rade, da je to već dobro  razrađen sistem u kome nema mesta za neke „padobrance“ iz provincije!

 Wostok: Aha, tako je to išlo sa tvojim crtačkim talentom... A kada si počeo da se baviš pisanjem?

Ilija Bakić: Još u srednoj školi sam pisao neke drame jednočinke, ali to nikada nije izvođeno... Početkom osamdesetih sam, pod uticajem Zenitizma i drugih avangardnih pokreta iz dvadesetih godina počeo da pišem poeziju i moja prva knjiga u rukopisu se zvala „Početni položaj“ u kojoj je bilo nekoliko ciklusa pesama, jedan je bio posvećen de Kiriku, drugi je bio posvećen ljudima iz močvara, a treći je bio posvećen onoj beloj sobi sa samog kraja Kjubrikove „Odiseje u svemiru“ i ja taj rukopis, onako prepun bezrazložnog entuzijazma, pošaljem na konkurs „Matice srpske“ za prvu knjigu  i nakon nekog vremena dobijem ja rukopis sa pismom u kom mi Florika Štefan lično kaže da je to dobra poezija, ali da je treba još cizelirati, doterati. Onda sam ja čitavu godinu to „cizelirao“ i pošaljem na sledeći konkurs „Matice“ za prvu knjigu i nakon izvesnog vremena mi stigne veliki žuti koverat, kao i prethodni put, ali ovoga puta je u  njemu bio i moj žuti koverat u koji sam bio upakovao rukopis, neotvoren! I onda sam ja shvativši situaciju digao ruke od potencijalnog  izdavača, ali ne i od tog rukopisa koje je vremenom prerastao u ono što znamo kao „Resurekciona seča početnog položaja“, moja prva knjiga koju je objavila edicija „Ugao“ iz Vršca 1993. godine.

 

foto: kupindo

Wostok: Šta, zapravo znači taj neobični naslov„Resurekciona seča početnog položaja“ ?

Ilija Bakić: Resurekciona seča je termin iz šumarstva, seku se i proređuju slabije mladice da bi one bolje mogle da brže rastu i bolje se razvijaju, tako sam i ja napravio „masakr“ nad sopstvenom zbirkom pesama i onda je ispalo to što je ispalo. Mislim da sam i tu verziju poslao na konkurs „Matice“, ali ovog puta nisam dobio baš nikakav odgovor, ono, kao da si rukopis bacio u bunar!... U međuvremenu sam završio fakultet, otišao u vojsku i počeo da pišem i objavljujem priče iz domena naučne fantastike.

Wostok: Ubrzo si počeo da pišeš i prikaze knjiga i strip izdanja, da li si onda prestao da pišeš poeziju?

Ilija Bakić: Pisao sam poeziju sve vreme, to se preplitalo sa pisanjem SF priča i romana i recenzija, imam nekoliko paralelnih tokova u literarnom radu, evo već više od 4 decenije...

 Wostok: U međuvremenu si objavio i dosta knjiga koje obuhvataju tvoju delatnost u svim ovim domenima literarnog izražavanja...

Ilija Bakić: Da, objavljeno mi je do sada, ne znam tačno, više od dvadeset, a manje od trideset knjiga...

 Wostok: Šta bi, nakon čitavog tvog dosadašnjeg rada i životnog iskustva mogao da poručiš mladim ljudima koji su na samom početku bavljenja pisanjem, da li je sve to, uopšte, vredno truda?

Ilija Bakić: Bez obzira na sve egzistencijalne, materijalne poteškoće, moram da kažem da mi je od početka bilo jasno da neke veće pare od tog posla sigurno neću zaraditi, ali, opet, ne može sve ni parama da se plati, evo reci mi ti da li bi bio zadovoljniji da si se bavio nekim poslom koji obezbeđuje prevashodno zarađivanje novca?

 

Wostok: Naravno da ne bih bio zadovoljniji!

Ilija Bakić: Eto, vidiš, ne može čovek da pobegne od svoje unutrašnje konstitucije, moj osećaj je da nisam ja sve te pesme i priče izmislio, nego da su one, na neki čudan i neobjašnjiv način, odabrale mene da ih ispišem i ja bih bio jako nesrećan da to nisam uradio!

Wostok: Smatraš da u nama postoji nešto nepoznato, neki faktor koji determiniše naše kreativne aktivnosti, saučestvuje u njima -  „Nesvesno“ kako ga je determinisao Jung?

Ilija Bakić: Da, ja bolju definiciju od toga što si izneo ne znam – ja ne spadam u autore koji, kada počnu da pišu, znaju kako će se to završiti, recimo da znam prvu i zadnju rečenicu, a ništa između ne znam!

Wostok: To znači da je tvoj način stvaranja neka vrsta kreativne avanture, zar ne?

Ilija Bakić: Da, za mene svaka spisateljska sesija nosi nova iznenađenja i neočekivana rešenja koja mi dolaze neznano od kuda!

https://tvkrpelj.wixsite.com/tvkrpelj/post/intervju-sa-ilijom-baki%C4%87em