Đorđe Pisarev (1957) jedan je od najosobenijih srpskih prozaista srednje generacije; od prvih objavljenih radova do danas on, veran postmodernističkom svetonazoru, odbija da ostane u zabranima proverenog i ustaljenog, kontinuirano tragajući za novim temama i novim načinima da one budu predstavljene znatiželjnom čitaocu u obliku priča, romana, eseje, drama, poezije. Slobodu u izražavanju koju je zadobio u vremenima intenzivnog delovanja domaćih Borhesovaca i Postmodernista (pre navale estradno-komercijalne „literature“), Pisarev nastavlja da i nadalje koristi dodajući joj nove elemente/segmente, od samosvojne fantastike do iskušavanja psihološko-realističkog proznog iskustva i namerno „agresivnog“ eklekticizam. Višeslojnost i višesmislenost Pisarevljeve proze nadograđena je relaksirajućim humornim tonom (neretko, gorkim) odnosno unakrsnim referencama na različite oblasti visoke i popularne kulture.
Složili se ili ne sa autorovim stavovima, ostaje činjenica da je zadivljujuća širina njegove lektire. On kao, sasvim očito, celoživotni strasni čitalac strasno piše o bibliotekama kao svetilištima i o ponovnom čitanju knjiga koje su usmeravale percepcije pa i sudbine svojih čitalaca. „Šeherezada...“ je pohvala čitanju i iščitavanju knjiga kao izvoru znanja, sreće i mudrosti, ona dokazuje da literatura (i svekolika Umetnost) nemaju granica (ni prostornih ni vremenskih). Svet literature šarolik je, milenijumski dug i dubok, veći od života. U jednom eseju čak stoji tvrdnja „roman 21. veka mogao bi da bude delo koje sanja čitalac glave natrpane mnogobrojnim znanjima, uma poput digitalne biblioteke“. Ali, Pisarev ne propušta da zapazi „knjige koje nam oduzimaju dah, ali oduzimaju i sate života koje provodimo uz tekst koji je smešten u izmišljene svetove, žrtvujući toliko vremena koje smo mogli provesti živeći „pravim” životom“. Samo, šta je „pravi život“? Šta literatura daruje a šta oduzima svojim čitaocima? Čije to pamćenje krade a kome ga daruje? To svaki čitalac mora sam da otkrije.
Sledom ovog asocijativnog niza Pisarev ne zaboravlja ni tvorce literarne magije - pisce jer ovi ispisuju tekstove kojima se čitaoci dive. On konstatuje: „pisci i jesu prethodnica, pioniri sposobni da imenuju nove fenomene“. O čudnom dvojstvu-simbiozi pisac-knjiga dodaje: „Nije loše pamtiti imena pisaca nama dragih knjiga, vrlo je pristojno i znati nešto o njihovim životima, ali najvažnije je, ipak, pamtiti i čuvati njihove knjige jer one su, bar neke od njih, važnije i veće od samih pisaca“. Ipak, šta je tu primarno jer bez pisaca nema knjiga kao što ni bez knjiga nema pisaca?
Konačno, knjiga „Šeherezada i pokradeno pamćenje“ Đorđa Pisareva pohvala je literaturi i njenim čudesima koja tvore svet veći od onog realnog. To je pohvala knjigama koje sadrže i grade život i u njemu izrastaju u samosvojne, neponovljive entitete sa kojima se druguje, vode dijalozi i kojima Pisarev (i mnogi sa njim), pred gašenje lampe, s punom zahvalnošću kaže: „Moje knjige... laku noć!“
("Dnevnik" 2025.)
