Naslov
i podnaslov knjige “Pape Satan Aleppe -
Hronika fluidnog društva” Umberta Eka (1932 - 2016), originalno objavljene
nedelju dana posle njegove smrti, svakako privlače (i provociraju) pažnju
čitalaca. “Pape Satan Aleppe” je prvi
stih iz sedmog pevanja “Pakla” Danteove
“Božanstvene komedije” najpoznatiji po činjenici da ne postoji jedinstveni
stav teoretičara o njegovom značenju. Reči su kao pojedinačni pojmovi
razumljive ali je njihovo zajedničko značenje nepoznato! Eko u “Uvodu” knjige piše
kako ove reči “zbunjuju i pogodne su za
svakojake đavolije. Upravo zato su mi se učinile pogodnim za naslov ove moje
zbirke, budući da je ona, ne toliko mojom krivicom koliko zbog vremena u kojem
živimo, nepovezana, ide - da upotrebim francuski izraz - od petla do magarca i
oslikava fluidnu prirodu poslednjim petnaest godina.” Pojam “fluidnog društva” formulisao je
sociolog Zigmunt Bauman s namerom da
karakteriše savremeno doba koje počinje da poprima svoj oblik dolaskom (i
odlaskom) postmodernizma kao krize “velikih naracija” koje su čovečanstvu
mogle da “nametnu određeni poredak”.
Sadašnjost, po Baumanu, karakteriše
kriza države, ideologija i partija, nestajanje institucija, nemilosrdni individualizam
i “gnevni pokreti” koji “znaju šta neće, ali ne znaju šta hoće.”
Razabrati
se u tom i takvom svetu koji je neprestano u previranju definitivno nikome nije
lako, ni običnom svetu ni intelektualcima. No, dok se puk bezbrižno prepušta
talasima reklama, politikantskih govorancija i televizijskim rialiti programima,
pa i onom imenovanom “Veliki brat”,
retki misleći ljudi se ili povlače sa vetrometine turbulentne svakodnevice ili,
kao Eko, pokušavaju da promisle
tekuće događaje, razgrnu nebitno od bitnog, pronađu mu korene, nađu istorijske
paralele i o svemu daju etički, trezveni sud. Eko je jednom nedeljno, u magazinu “Espreso”, između 2000. i 2015. godine objavljivao kolumnu u rubrici „Minervina svaštara“ (što je
aluzija na ograničeni prostor za beleške na unutrašnjoj strani poklopca
popularne marke šibica „Minerva“,
koje je on uvek imao pri ruci). U ovoj knjizi je, na gotovo 400 stranica većeg
formata, izabrano oko dve stotine tih tekstova koji prate aktuelne događaje te
o njima izriču sudove i procene praćene digresijama na razne životne oblasti,
duhovitim anegdotama i igrama pojmovima/rečima; sve je to ispisano lako i
poletno, vrcavo sa puno duha ali i opominjuće ironije. U ovim tekstovima koji
su, vrlo često, majstorski mini eseji, Eko
potvrđuje svoju gotovo bezgraničnu zainteresovanost i ljubopitljivost za svet u
kome živi na koju nadovezuje bogatu erudiciju, sposobnost da sagleda pojavu o
kojoj je reč u totalitetu savremenosti ali i kao nastavak i nadogradnju
istorijskih dešavanja, učenja i prakse. Eko
sam kaže: “Nisam ja nikakav prorok, već
naprosto razuman čovek koji se često okreće istoriji, ubeđen da ako spoznamo
ono što se već dogodilo, neretko ćemo shvatiti i šta će se dogoditi.” Teme
njegovih tekstova kreću se od prevrtljivosti italijanske, evropske i svetske političke
scene (lako je prepoznati funkcionisanje tih modela i na ovdašnjoj nam političkoj
tribini), pompeznih, vulgarnih medija i ispraznosti konzumerske prirode širokih
masa sklonih uživanju (u materijalnom bogatstvu kao i u tuđim nesrećama) i
željnih sopstvene promocije-slave (makar i one na temelju zločina) na šta se
nadovezuju fenomeni mobilnih telefona i interneta, do analize svakovrsnih
vidova rasizma, islamskog fundamentalizma
i terorizma ali i ultimativne civilizacijske doktrine “političke korektnosti” koja se ispostavlja ne samo kao sredstvo za
skrivanje problema već i način da se oni stvaraju i nesmetano narastaju. Eko ne zazire od razmatranja religijske
prakse i netrpeljivosti, “pretresanja” bezbrojnih teorija zavere koje ulaze i izlaze iz mode te navođenja primera
nepojmljivih gluposti i ludosti kojih su prepune stranice novina i televizijske
emisije. Konačno, deo savremenog sveta, mada skrajnuti, jesu i knjige, one
ozbiljne, popularne, žanrovske (krimići,
naučna i epska fantastika) odnosno sam fenomen kulture i kulta knjige; Eko se neminovno dotiče i drugih formi
umetnosti i posvećuje im dužnu pažnju.
U
svojim promišljanjima Eko ne beži od
lične istorije (često i sa popriličnim ponosom pominje svoje obrazovanje u
vreme fašističke Italije, odrastanje
pod uticajem religijskih učitelja te ulazak u svetove umetnosti i nauke) niti
zazire od tradicionalnih vrednosti za koje ne smatra da su a priori loše i nazadne. Iako zamakao u ozbiljne godine kada je
ispisivao ove kolumne on, očigledno, nije odustao od aktivnog učešća u tekućoj
realnosti-stvarnosti, ne odbija savremene trendove ali ih i ne slavi kao
vrhunske domete civilizacije spram kojih su sva prošla vremena doba divljaštva.
Nalaženje prave mere i balansa između sjajnih noviteta i prošlosti (koja se
čini mračnom češće zbog neznanja potomaka nego što je stvarno takva bila) odraz
je nepatvorene životne mudrosti o prepoznavanju i razlikovanju velikih i malih,
fundamentalnih i nevažnih stvari. U “Svaštari”
Eko je jednako umešno kombinovao živopisne pojedinosti i sitnice sa
krucijalnim istinama o životu, poštenju, moralnosti i dostojanstvenoj smrti.
“Pape Satan Aleppe” je knjiga koja će poučiti, razgaliti
i rastužiti znatiželjnog čitaoca i on će joj se redovno vraćati kada god je
željan razigrane intelektualne igre i pouzdanih saveta blistavog, delikatnog, neponovljivog
uma Umberta Eka.
(“Dnevnik”,
2017.)
0 komentara:
Постави коментар