Mladen Oljača, rođen 1970.g. u Novom Sadu, gde i danas živi i radi,
spada u grupu agilnijih strip autora mlađe generacije (za razliku od dobrog
broja onih koji znaju da crtaju ali im se, iz bilo kog razloga, to ne radi).
Njegovi crnohumorni stripovi o političarima, bizarnim likovima ili svakodnevici,
crtani prepoznatljivim karikaturalnim manirom pojavljuju se u mnoštvu časopisa
i fanzina, od domaćih „Patagonije“, „Lavirinta“, „Bumeranga“, „Grafičke
zavere“, „Uuaarrgghha!“ i drugih, do slovenačkih „Stripburger“ i „Skirocore“,
makedonske „Cool strip art antology“, nemačkog „Inside“, finskih „Sivullinen“ i
„Arse“, grčkog “YUS“. Učestvovao je na mnoštvu grupnih izložbi, počev od „Anti
nazi stripa“ i „Eko stripa“ u Ljubljani 1995.g, „Zlatnog pera“, Beograd 1996.g,
„Dana stripa u Nišu“ i „Salona stripa“ u Zaječaru, na pratećoj izložbi u čast
Enki Bilala, Beograd 1997.g, na „Jugoslovenskom salonu karikature“, Festivalu
nezavisnih stvaralaca „Break 21“, Ljubljana, izložbama stripa na temu ljudskih
prava, borbe protiv ovisnosti, na temu hendikepiranih i neprivilegovanih (sve u
Ljubljani), na izložbi „Umijesto gluposti“ koje su obilazile Crnu Goru...
Zaslužio je i nekolike nagrade: magazina „Stripburger“ za Anti nazi strip 1995,
ilustraciju na temu ljudskih prava 1996, za strip na temu hendikepiranih i neprivilegovanih
1998.g, te otkupnu nagradu na „I danima stripa“ u Nišu 1997.g. i 3. nagradu na
konkursu „Srbija 2001“ REX-a i Radija Free B92, prošle 2000. godine.
DNEVNIK: Recite nam nešto o svojim strip počecima.
OLJAČA: Prvi susret
sa stripom imao sam ’od malih nogu’, sa 5-6 godina, prvo kao čitalac (tačnije
’gutalac’) svega što je izlazilo od stripa, a nešto kasnije i kao ’crtač’,
koliko je to moglo biti ozbiljno sa 7-8 godina. Prvi ’ozbiljan’ susret sa
’pravim’ stripom desio se 1986.g. u školi stripa koju su vodili „Dnevnikovi“
autori na stranicama tog lista, na čelu sa Tozom Obradovićem i Banetom Kercom.
Tu sam dobio prvu pravu predstavu ’kako se to stvarno radi’.
Sledeći bitan momant, koji je od fundamentalnog značaja
za moje dalje bavljenje stripom, desio se 1989.g, odmah po mom povratku iz
vojske, kada je započelo okupljanje i druženjene formalne grupe mlađih novosadskih
strip autora (rođenih od 1966. pa na gore). Slučajan, sasvim spontan susret sa
prva dva čoveka iz buduće grupe, koja se vremenom brojčano solidno popunila,
izrodio se u redovna okupljanja petkom uveče, na kojima se družilo,
diskutovalo, ’pljuckalo’ po tuđim radovima i... šta sve još ne. Uglavnom, ovi
susreti i razgovori presudno su uticali na moja današnja shvatanja medija, stavove
i poglede, kao i praktičan rad u stripu. S dužim ili kraćim prekidima, na
najrazličitijim lokacijama u gradu (po principu ’snađi se’), u različitim
’sastavima momčadi’ – a po mojoj proceni kroz ova druženja prošlo je 50-tak
ljudi – ovi ’sastanci petkom’ potrajali su do danas, uobličivši se u svojevrsnu
strip radionicu u okviru nevladine organizacije „Stvaralačka omladina Novog
Sada“, koja nam je pružila gostoprimstvo u svojim prostorijama. Jedna od
posledica mog učestvovanja u radu radionice je upoznavanje i povezivanje sa
priličnim brojem ljudi aktivnih na YU strip sceni, što mi je puno pomoglo u
radu i razmišljanju o stripu.
DNEVNIK: U svetlu ovih iskustava kakvi su Vaši
pogledi na strip?
OLJAČA: Kao i većina
drugih strip autora, počeo sam sa ’konzumiranjem’ mejnstrima. U tom periodu sam
smatrao da je najvažniji kvalitetan crtež, što ’upeglaniji’ i ’savršeniji’.
Priča, naravno, avanturističko-kriminalističko-naučnofantastično-Džeremajsko-Konanovsko-Sudija
Dredovskog-i sličnih sadržaja bila je u drugom planu. A onda je došlo
upoznavanje andergraunda. I ispostavilo se da lep crtež, sam po sebi, nikako
nije dovoljan. ’Dapače’ priča je ono što je bitno jer, ako nemaš šta da kažeš –
što si uopšte ’otvarao usta’. ’Zevanje u prazno’ baš i nije neki prizor za divljenje.
Zaključak: crtež treba usavršiti, truditi se oko njega
ali on uvek treba da ostane u funkciji priče, da joj pomaže da bude što
uverljivija i efektnije ispričana. Jaka priča je 70% dobrog, smislenog stripa.
Što se tematike tiče, mene lično nekako su sve draži
stripovi koji imaju jake veze sa realnošću, sa stvarnim problemima i
sadržajima, sa realnim, životnim likovima. Ne sviđaju mi se junaci koji ’nikad
ne jedu, ne piju, ne vrše nuždu’. Svoje ’heroje’ volim da fizički iskarikiram
ali se trudim da imanju svoju realnu osnovu u nekom psihičkom aspektu, da budu
ljudi (i životinje) od krvi i mesa, sa svim onim sitnim životnim problemima
koji mi i jesu najzanimljiviji za ’obradu’. Pored toga, i okruženje u
poslednjih 10-tak i kusur godina bitno je uticalo na sadržaje mojih stripova,
tako da je priličan broj tabli i kaiševa socijalno-političke sadržine (serijali
„Novi Sade... laku noć!“, „Zloba Zlobica“, ilustracije rađene tokom studentskih
protesta 96/97 za „Studentski proglas“, kaiševi rađeni na temu ’otpora’,
karikature političara...). Uvek se trudim da neki realan problem, koji mi se nameće
kao interesantan, maksimalno iskarikiram, ’uvrnem’ ga do apsurdnosti, ponekad i
do granice (ne)ukusa, kako bih što upečatljivije saopštio ’poruku’. Uporedo sa
karikiranjem teme ide i karikiranje likova. Volim da strip bude ironičan u
svakom pogledu.
DNEVNIK: Čime se trenutno bavite i koji su Vam
planovi?
OLJAČA: Od avgusta
1998.g. honorarno sam radio karikature, ilustracije i serijal strip kaiševa
„Novi Sade... laku noć!“ za „Novosadski nedeljnik“, koji je ugašen oktobra
2000.g. posle 84 nastavka da bi ga nasledio serijal kaiševa „Zloba Zlobica“. Za
„Zonu sumraka“ radim serijal „Dr. Moon“, scenarista je Saša Jovanović; u
„Svetu“ crtam serijal „Alo, alo 011“, u „Penzionerskim novinama“ serijal
kaiševa „Mali Perica“. Moje ilustracije pojavljuju se u „Sexi humoru“,
„Junioru“, „Mom ljubimcu“. Uskoro treba da se pojavi sveščica sa sabranim
kaiševima i tablama „Zlobe Zlobice“ pod naslovom „Zloba Zlobica u zemlji čuda“.
Scenarista je Saša Jovanović sa kojim radim i ’dugometražni’ strip pod radnim
naslovom „Superheroji“, na temu lokalnih ’superherojskih’ pojava: Lalixa,
Crnogorixa, Bretmana, Superserba, Pravdicionara, sa sve njihovim ljubimcima i
mezimcima Krmexom, Pit-Srb terijerom... Biće puno sprdnje sa lokalnim mentalitetima
i karakterima, kao što u „Zlobi...“ obrađujemo svima nam drage likove (bivše).
Pored ovoga, koliko mi vreme dozvoli, trudiću se da
održim saradnju sa fanzinaškom i polufanzinaškom scenom (ovde mislim na
’magazine’ koji ritmom izlaženja i ’profi’ uslovima saradnje više naginju
fanzinima nego onom za šta se predstavljaju). Ipak, ova fanzinska scena donosi
svežinu i nove ideje koje pomeraju okoštale standarde ’velikih’, uglavnom
bivših domaćih izdavača.
Velika želja mi je i da nađem nekog ko bi bio voljan da
finansira album sa sabranom gomilom urađenih kratkih stripova. Dakle: Sponzori,
javite se!
Razgovarao Ilija Bakić
(2001)
0 komentara:
Постави коментар