Agilna „Čarobna knjiga“ u Biblioteci „Stari
kontinent“ donosi dela 9. umetnosti stvarana u Evropi;
koncepcija biblioteke podrazumeva da se objavljuju kako stripovi iz
prethodnih decenija, kojima je protok
vremena „priznao“ kvalitet, tako i stripovi koji su aktuelni odnosno
novoobjavljeni u zemljama izdavanja. Jedan od takvih stripova-grafičkih
novela je i „Lovci na nektar“ crtača Ristorčelija
i scenariste Ženfora; strip se u Francuskoj pojavio 2023.
godine i u istoj godini je postao dostupan i domaćim stripoljubcima.
Tako se, posle decenija kašnjenja, uzrokovanih sankcijama i ratovima u
1990-tim, ovdašnja strip scena vraća na stanje iz davnih 1980-tih kada
je ubrzano „hvatan priključak“ na aktuelna evropska i svetska strip dešavanja
na veliko zadovoljstvo čitalaca ali i domaćih strip crtača i scenarista.
„Lovci
na nektar“ nastali su po literarnom predlošku, istoimenom romanu (iz 1994) Lorana
Ženfora (1968), zapaženog, produktivnog pisca naučne i epske fantastike,
autora više od 50 romana od kojih je dobar broj svrstan u nekoliko ciklusa. Na
početku „Lovaca na nektar“ mesto dešavanja se određuje kao planeta Jeisažar, planeta tipa 3.92 m-s, u vlasništvu Akree&Co,
na kojoj je u toku teraformiranje; planeta je pod tehnološkom restrikcijom a
populaciju čine ljudi/postljudi i 0,7% regulatornih individua. Nakon
ovako nedvosmisleno naučnofantastičnog početka do kraja albuma nema
gotovo nikakvih za priču značajnih elemenata ovog žanra (osim neobjašnjenog pojavljivanja
ogromnih natpisa na nepoznatom jeziku i na neočekivanim mestima). Radnja se sagledava
i razvija iz vizure aktera za koje se njihov svet zove Arhea, drvosvet,
na kome, na granama, žive različita plemena, okrenuta svakodnevnom opstanku,
posvećana sopstvenim verovanjima u bogove... U toj organizaciji Pirg je,
u svom plemenu, nalazač nektara, najvažnije materije koja teče kroz
grane. Sa drugom, pisarom Mazirom, on pokušava da shvati šta to nije u
redu sa tokovima nektara a na šta ih već neko vreme upozorava lišće. Vraćajući
se iz istraživanja oni otkrivaju da je njihovo selo napadnuto i zapaljeno a napadači
nemilosrdno ubijaju stanovnike. Videvši smrt voljene devojke Pirg uskače
u borbu ali biva onesvešćen i zarobljen a Maziru odsecaju glavu. Umesto
da i njega pogube, napadači, pleme Lovaca na nektar, mu nudi da se
priključi ekspediciji koja treba da otkrije šta se dešava sa drvetom i da ga
izleči. Pirg pristaje i bira da spase drvo a ne da se osveti zbog
pokolja. Družinu predvodi ratnica Reve a sa njom su Askel i Žiza.
Međusobno nepoverenje ustupa mesto toleranicji dok se probijaju kroz nepoznate
predele, zone zaraženosti, sklanjaju od zveri, susreću druga plemena, ulaze u
deblo... Posle niza egzotičnih i opasnih peripetija ali i pogibija, tragači
otkrivaju da njihov drvosvet nije jedini, već tek jedan od mnogih, kao i da na
površini tla takođe žive ljudi odnosno da njihovo drvo odumire pa moraju naći
drugo. Pirg odlazi da ovu vest raširi ali mu niko ne veruje...
Ženforova
priča funkcioniše na više nivoa: kao uvek interesantna i uzbudljiva
istraživačka storija u kojoj se otkrivaju novi svetovi, kao akciona, ljubavna
odnosno antropološko-sociološka priča. Junaci romana-stripa su bića
sazdana od uverenja, strahova i nada i nije im lako da se snađu u situacijama
koje prevazilaze njihova iskustva. Ni odvažni Pirg nije lišen dilema i
sumnji. Nad sve se nadvija slutnja a potom i izvesnost da je životu koji
poznaju došao kraj, da im dolaze ogromne, nezamislive promene koje će
iskušavati sve njihove snage i sposobnosti. Opstanak u promenjenim okolnostima
prilagođavanjem i dovijanjem ispostavlja se kao krucijalna odlika ljudskih
bića. Po ovim stavovima odnosno po ovakvim postavkama „Lovci na nektar“
direktno se oslanjaju na jedan od klasika naučne fantastike – na roman Džejmsa
Bliša „Zvezdane spore“ iz 1958. godine u kome je pisac varirao ideju „pantropije“,
genetske mutacije pomoću koje se ljudi prilagođavaju novim planetama ali zbog
koje bivaju toliko izmenjeni da više i ne liče na svoje pretke. Ljudi odnosno postljudi
na planeti Jeisažar su
produkti tih mutacija tako da poneki više liče na čovekolike majmune neko na moderne
ljude. Ipak, u suštini oni su i dalje bića čiji je predak Homo Sapiens
sa jedne, ko zna koliko udaljene, male plave planete.
Aleksandar
Ristorčeli (1972) iskusni je ilustrator i strip crtač koji je svojim
likovnim rešenjima dodatno potcrtao neobičnost sveta u krošnji ogromnog drveta,
sa bizarnom florom i faunom, istovremeno prepoznatljivim fizionomijama, mimikom
i telesnim pokretima „vezujući“ čitaoca/gledaoca za znani mu svet. S druge
strane, izuzetno dinamična montaža tabli, sa slikama koje se preklapaju i
prostiru do ivice stranica, potpomognuta sugestivnim kolorom, zaokružuje
atmosferu, podržava brzinu priče i „tera“ odnosno „mami“ čitaoca da otkriva
nove i nove avanture junaka.
U
konačnom sabiranju utisaka, „Lovci na nektar“ se predstavljaju kao
valjano zamišljeno, zaokruženo i realizovano delo prepuno začudnih pejzaža i
brze akcije kao i pomešanih emocija koje postavlja zanimljiva pitanja o
granicama ljudskosti na nekim drugačijim, nepoznatim i egzotičnim svetovima.
(„Znak Sagite“ broj 27, 2024.)
Kategorije:
2024,
Aleksandar Ristorčeli,
Čarobna knjiga,
NAUČNA FANTASTIKA,
STRIP,
Ženforo,
Znak Sagite
Istorija epske fantastike najčešće se deli
na „predtolkinovsku“ i „posttolkinovsku“ odnosno na svojevrsnu
praistoriju žanra, na njegovo rođenje koje se vezuje za objavljivanje Tolkinove
trilogije „Gospodar prstenova“ (1954-1955) i na sve što je došlo posle
ovog dela a tu se misli na pisce koji su stvarali ugledajući se, više ili
manje, na „Gospodara...“. Naravno, puko oponašanje ili kopiranje nije
donosilo novostasalom žanru ništa novo; za njegov razvoj bitniji su oni koji
nisu išli utabanom stazom. Jedan od takvih je bio - i jeste - Majkl Murkok
(1939). U svom je mladalačkom i buntovnom poletu on, bezmalo na početku svoje
spisateljske karijere, stvorio fantazijskog antiheroja Elrika od Melnibonea
kome će ostati veran sve do danas a koji će, u međuvremenu, postati poznat u
zabranima žanrovskih fanova da bi izrastao u jednog od repera popularne
(zapadne) kulture druge polovine XX veka.
Svet
u kome Elrik živi, skiciran u prvom delu, postojano se, kako se nižu
njegove avanture, dopunjuje i upotpunjava u skladu sa žanrovskim
korenima-uzorima – srednjevekovnim mitološkim epovima i sagama – izgrađujući
specifičnu ikonografiju serije (u kojoj značajno mesto zauzimaju različiti
bogovi, dva crna mača, Olujnik i Žalobnik, sa svojim „ličnostima“
i glađu za dušama, Brod koji plovi morima Sudbine, Carstvo snova...) te
stvarajući veliku galeriju egzotičnih likova. Murkok predstavlja Elrika
kao albina, duge bele kose i bledog tena, zakošenih grimiznih očiju, krhke
građe koja bez stalne pomoći droga ne bi mogla dugo da opstane a kamoli se bori
u bitkama ili putuje širom zemaljskog (i vanzemaljskog) šara; mada je veoma
obrazovan i oštrouman Elrik je gotovo bezbrižno surov prema
zarobljenicima i njihovom mučenju, neretko je, pak, kolebljiv, lako tone u
depresiju ili otupelost pa su stalne avanture istovremeno i način da se ne
izgubi u lavirintima sopstvene psihe. Elrik je čarobnjak i gospodar Zmajskog
ostrva, centra nekada moćnog carstva Melnibonea koje, posle (pre)dugog
napredovanja, postojano tone u dekadenciju i gubi vlast pred usponom Mladih
kraljevstava. Milenijumska vlast i bogatstvo učinili su da nekada moćna
rasa izgubi vitalnost, da se oda lagodnom i razvratnom životu; i vladari koji
su sedeli na Rubinskom prestolu Melnibonea gubili su autoritet, snagu i
odlučnost. Elrik i njegov prepredeni rođak Jirkun nisu idealni
naslednici prestola posebno jer se od vladara očekuje da povrati izbledeli sjaj
carstva. Nadmetanje mladića ima i drugi „cilj“ – lepu sestru Simorili koja
voli Elrika ali će se pokoriti volji onoga ko bude zaseo na prestolu.
Čak
i kada uspe da se nametne kao sposoban ratnik i tako zasluži tron, Elrik
se ne ponaša kao tipični heroji jer, umesto da pogubi izdajničkog Jirkuna
on ga postavlja za svog zamenika a Simorili obećava da će, pošto se
vrati sa tragalačkog putovanja, ispuniti sva njena očekivanja. Ovakva i ovolika
neodlučnost ne priliči „običnim“ herojima-pobednicima; nerazumni postupci
prepuštanja prestola i dragane neizvesnosti i odlazak u nepoznato prikazuju
junaka u „lošem svetlu“ (mada, s druge strane, otvaraju vrata brojnim
avanturama). Tako se standardni epilog „živeli su srećno do kraja života“, kao
podrazumevajuće finale epskih napora i borbi i pravedna nagrada za junačka
stradanja i podvige, kod Murkoka u potpunosti relativizuje i premeće u
drugu krajnost – traganje za popuno neizvesnim znanjima i moćima za koje se ne
zna ni da li će biti uspešno ni koliko dugo će trajati. Kad se ima u vidu Elrikova
fizička slabost i konstantna zavisnost od droga čitavo zamešateljstvo ukazuje
se kao bezmalo potpuno negiranje ne samo žanrovskih kanona već i svekolikog
herojsko-mitološkog legata ranijih epoha; Elrik je svojevrsna parodija
čitavog herojskog koncepta istorije mada on, paradoksalno, iz knjige u knjigu,
ipak radi ono što rade heroji: bori se za svoje ideale, pomaže drugima i –
pobeđuje (iako u pobedama ima neke gorčine i Elrikove griže savesti što
je izneverio očekivanja sunarodnika – ali su ta griža i ta savest nedovoljno
jaki da bi ga otrgli od daljih putovanja i vratili kući). Kao što je Elrik
kontraverzno konfliktna i autodestruktivna ličnost i njegovi poduhvati u
ponekom svom elementu umeju da izmaknu očekivanom/naučenom pa čitaoce zatiču
nespremne bilo svojom grotesknošću ili apsurdnim složenostima, što je svakako
pohvala Murkokovoj stalnoj domišljatosti odnosno kontinuiranoj
subverziji prema žanrovskim obrascima i očekivanjima.
Elrik
se prvi put pojavio u noveli „Usnuli grad“ objavljenoj u časopisu „Naučna
fantazija“ 1961. godine a roman „Elrik od Melnibonea“ štampan je
1972. godine. Murkok nije pisao priče i romane o Elriku prema
hronologiji dešavanja tako da su izdavači koji su naknadno priređivali seriju o
Elriku knjige različiti „raspoređivali“ pa se svi kompleti knjiga u
ponečemu razlikuju.
Elrik
od Melnibonea je, uprkos velikoj popularnosti u svetu kao i prisutnosti ne
samo u literaturi već i u stripu, na ovim prostorima bio srazmerno slabo
objavljivan. U ediciji „Plava ptica“, u vreme urednikovanja Žike
Bogdanovića, objavljena su samo tri naslova; „Čarobna knjiga“ je
započela hvale vredan poduhvat da štampa sve knjige o Elriku. U prvom
tomu su objavljeni romani „Elrik od Melnibonea“ i „Tvrđava bisera“
a drugi tom sadrži dela „Mornar na morima sudbe“ i „Zla kob Belog
vuka“. Po objavljivanju svih knjiga o Elriku, domaćoj publici
konačno će biti dostupan jedan od temeljnih serijala epske fantastike,
serijal koji je bitno doprineo razvoju i formiranju ovog po svojim
potencijalima i postignućima valjanog i vrednog žanra.
(„Znak
Sagite“ broj 27, 2024.)
Nakon
zanimljivog i, u evropskim razmerama, aktuelnog albuma „Drakula“
scenariste Marka Konava (1974) i crtača Korado Roia (1958), koji
je naišao na lep prijem i kod domaćih stripoljubaca, „Čarobna knjiga“ je
u prestižnoj biblioteci „Stari
kontinent“ objavila album „Frankenštajn: U ime
oca“ novo delo ovog dvojca. Album je takođe “vruć” i aktuelan; originalno ga je 2023. godine
objavila izdavačka kuća “Lo skarabeo” i pobrala brojne pohvale mada je
album, kao i “Drakula”, bio predmet razbuktalih diskusija fanova i
kritičara. Na ‘našoj strani’ ovim izdanjem “Čarobna knjiga” nastavlja da
“hvati i drži korak” sa tekućom produkcijom 9. umetnosti. Zabeležimo da
je, kao i u slučaju albuma “Drakula”, pojava “Frankenštajna”
zanimljiva i iz drugog ugla: naime “Čarobna knjiga” je 2021. godine
objavila album “Frankenštajn” Žorža Besa. Identična interesovanja trojice
strip umetnika za klasične horor romane svakako je vrlo indikativno
jer možda najavljuje talas novih
preispitivanja žanrovske zaostavštine. Naravno, stripovi koji za
polazište imaju „adaptaciju“ proslavljenih, klasičnih ali i dalje popularnih
romana nisu nikakav izuzetak. U krajnjem slučaju to su neka od ključnih dela za
istoriju horora kao literarnog žanra ali i temelji ikona popularne
kulture XX veka koje su ušle u brojne umetničke forme (od filma i stripa
do pozorišta, TV serija i kompjuterskih igrica), u svakodnevni govor odnosno
fundus pojmova čije značenje je opšte poznato. Nesporno je da postavke „Drakule“ i “Frankenštajna” čini niz
elemenata i obrazaca čija je intrigantnost vanvremena. S druge strane, sama
struktura romana kao i stilistički manir kazivanja i danas ih dobrano dižu
iznad rutinske, konfekcijske horor (para)literature. Kako god bilo, popularnost
romana neminovno je donela brojne „prepravke“ i vulgarizacije originala koji su
ponekad menjani bezmalo do neprepoznatljivosti.
Ideju za „Frankenštajna“ Meri
Šeli (1797-1851) je dobila 1816. godine dok su ona i pesnik Persi Šeli
(tada njen ljubavnik, kasnije suprug) boravili na Ženevskom jezeru, u društvu
lorda Bajrona i Džona Polidorija. Bajron je predložio prijateljima
da prekrate kišno (ne)vreme tako što će svako napisati „priču o duhovima“. Meri
je sročila prvu verziju svog dela i dve godine kasnije „Frankenštajna“,
sa podnaslovom “Moderni Prometej”, objavila anonimno; ubrzo se proneo
glas da je autor romana žena i ocene knjige su zahvaljujući tome bile pretežno
negativne. Ipak, godine 1831. izlazi dorađena, konačna verzija romana. Prvi
film po romanu snimljen je 1910.g. a najpopularniji Frankenštajni (u
romanu bezimena kreacija je dobila prezime svog tvorca) bili su Boris Karlof,
Bela Lugoši i Lon Čeni.
Po pitanju ‘stripovanja’
romana Besova “adaptacija” i delo Konava i
Roia predstavljaju dva moguća načina praćenja literarnog predloška. Besova
odluka da u medij 9. umetnosti pretoči roman tako što će se “strogo” držati
predloška svakako je bila hrabra ako se ima u vidu da knjiga nosi duh XIX
veka, koji je blaži i skloniji pompeznosti u odnosu na prve decenije XXI
veka. Konavo je, pak, kao i u slučaju “Drakule”, bio drugačijeg
mišljenja pa stoga na početku albuma jasno piše „Slobodna adaptacija romana Meri
Šeli“ u šta se znatiželjni čitaoci mogu uveriti vrlo brzo jer priča odlazi
u smeru koji je poprilično neočekivan i na tragu je već dugo prisutne
tendencije “osavremenjavanja klasike” odnosno akcentovanja i produbljivanja
nekih elemenata originalne priče. Naime, mladi Viktor Frankenštajn,
kombinujući medicinu XVIII veka sa spisima Paracelzusa stvara, od
mrtvih tela, novo biće koje oživljava Galvanijevim strujama. Ali, umesto
da, kao u romanu, prestravljen rezultatom, odbaci novo biće on ga poverava
svojoj verenici koja pokušava da ga socijalizuje. Biće dobija i ime – Prometej
(što je, imajući u vidu grčki mit, neprikladno; podnaslov romana se, pak,
odnosio na naučnika i njegov čin a ne na biće koje je stvoreno). Prometej
uspešno uči i Frankenštajn ga predstavlja naučnom skupu koji se,
međutim, izruguje i naučniku i Prometeju. Ismejani Prometej ubija
provokatora i odmeće se u šume… Kasnije
se javlja svom ‘ocu’ i traži da mu ovaj stvori družbenicu. Naučnik,
mučen dilemama, počini grešku koja će naterati Prometeja da otme Viktorovu
suprugu. Posle godina traganja naučnik nalazi Prometeja. U trenu
konačnog obračuna Prometej otkriva da ima ženu i sina na šta Viktor
tvrdi da on ne veruje u čuda. Ali Prometej mu odgovara “Ja sam sin
nauke i čarolije, u jednakoj meri. Prema tome, govoriti o čudu nije takvo
svetogrđe.” Pošto se obračuna sa ocem Prometej sa svojim malim sinom
odlazi kući!
Moralne i etičke dileme “Frankenštajna”
u korenu kojih je nedoraslost čoveka da izigrava Boga, Marko Kanavo je
‘razrešio’ postupcima stvorenog bića koje je prikazao sposobnim da se izdigne
iznad netrpeljivost ljudi i nađe svoje mesto pod suncem. Ovaj neočekivani obrt na
kraju priče ima potencijal koji bi scenarista mogao da iskoristiti u
eventualnom nastavku koji bi opravdao (i razvio) izmene koje je uneo u
originalnu priču. S druge strane, majstorstvo Korada Roia apsolutno je
neupitno. Ponovo se srećemo sa njegovom fascinantnom sposobnošću dočaravanja
atmosfere a grafizam, valeri, montaža tabli, brze promene rakursa i formata
crteža ostavljaju gledaoce bez daha. Dodatni aduti oneobičavanja su odbijanje
da Prometej uopšte liči na popularnu predstavu iz filmova sa Borisom
Karlofom odnosno povremeno ‘probijanje’ Roijevih skica ispod valera
(na jednom kvadratu se čak nazire skica rama slike na zidu koji nije ‘potvrđen’
u tušu)! Hteo to ili ne Roi je stvorio duh-strip u ovom albumu.
Album zatvara pogovor Marka
Grasoa koji je instruktivni vodič kroz istorijat “Fraknenštajna” u
literaturi i filmu.
Rečju, “Fraknenštajn” Konava i
Roia je vanredno zanimljivo delo koje kombinuje znanu priču i nove elemente
tvoreći intrigantan amalgam oživljen sjajnim gotskim crtežom izašlim ispod pera
i četkice vrhunskog crtača.
(“Dnevnik”, 2024.)
И ДАЉЕ У НЕИСТРАЖЕНИМ ВОДАМА Приказ књиге Горана Скробоње „Од шапата до вриска, приче страве и фантастике“
Пише: Илија Бакић
Горан Скробоња (1962) један је из невелике групе писаца ослоњених на искуства жанровске фантастике који деценијама уназад раде у не превише пријатељски наклоњеном окружењу литерарне сцене на којој је превласт академистичког-реалистичког прозног кључа-светоназора и даље неспорна, упркос помацима које су донеле постмодерни наклоњени аутори. Отуда је и надаље свако изјашњавање за аутора хорора и/или осталих жанрова фантастике (научне и епске) својеврсно само-анатемисања у ‘сериозним’ књижевним круговима – иако је већ постмодернистичка ’доктрина’ жанрове сматрала за једнако атрактивне и равноправне књижевној матрици, односно упркос поштовању које је, рецимо, Борислав Пекић, не једном, исказао мајсторима модерног хорора, пре свега Стивену Кингу. Без обзира на ове проблеме, Скробоња је интензивно радио и задуго био најагилнији пропагатор дешавања на светским литерарним хорор сценама. У међувремену су пристигли млађи аутори али то није угрозило Скробоњино место на овдашњој жанровској сцени; напротив, чини се да је оно потврђено па и етаблирано што доказује и, за овдашње прилике, сасвим изузетно репринтовање Скробоњине прве збирке прича. Књига „Од шапата до вриска“, оригинално објављена пре безмало три деценије (издавач Кошмар, 1996) садржи изабране приче из првих 10 година Скробоњиног писања (1985-1994) и чини је 18 сегмената у распону од минијатуре до новела што, из данашње перспективе, даје добар увид у његова тадашња интересовања односно тадашње најаве могућих праваца даљег рада које су се мање или више оствариле. Усто, репринт ове збирке без ауторових интервенција свакако је још раритетнија појава обзиром да је уобичајеније штампање књига изабраних прича које су и својеврсна ревизија ранијих ауторових ставова. У овом случају, знатижељни читалац ће моћи да открије “оригиналног” Скробоњу у пуном значењу те речи; једини уступак протеклим деценијама је инструктивни и врло позитивно интонирани поговор др Љиљане Пештан-Љуштановић.
Поднаслов збирке „Од шапата до вриска” који гласи “приче страве и фантастике“ (следећа збирка “Шилом у чело” има поднаслов “приче фантастике и страве” а поднаслов треће збирке “Тихи градови” је – “приче”) сугерише два паралелна усмерења: хорор и научну фантастику (мада, уз епску фантастику, сва три жанра припадају корпусу литерарне жанровске фантастике; од треће збирке аутор више жанровски не одређује своје приче). У тренутку оригиналног објављивања Скробоњин поднаслов био је и бунтовна и субверзивна објава постојања домаће жанровске књижевности; такав је био и тзв блурб на корицама “књига после које у домаћој хорор књижевност више ништа неће бити исто” а који се показао као сасвим исправан односно истинит!
Скробоњине приче из збирке доказ су и својеврсног жанровског “одрастања” јер је до тада било раширено мишљење да овакве приче могу бити “смештане” само у ’иностранство’, да се хорор дакле мора дешавати негде другде (не треба занемарити ни утицај англосаксонских узора какви су Стивен Кинг или Џејмс Херберт). Но, Скробоња већ од новеле „Ноћни соко“ из 1986. радњу пребацује на домаћи терен. Тако Београд и Србија, у некој помереној садашњости или будућности, постају арена хорор дешавања, што је свакако (литерарно) позитиван помак. Наравно, не због било каквог ’локал патриотизма’ већ зато што се аутор одваја од дотадашњих узора и почиње да гради за ове крајеве нови вид фантастике – урбани хорор. Наиме, глобална позорница модерног хорора простире се од варошица до мегаполиса, по којима се крећу гомиле ’субјеката жанра’, опште прихваћених иако долазе из различитих култура. Такви стандарди жанра су нпр. вампири са Дракулом на челу, зомбији, разне варијанте Франкенштајнових чудовишта… Овим херојима бивају придодани, зависно од инвентивности аутора, разни ‘локални специјалитети’ који временом могу ући у стандардне (такви су већ формирани мексички, индијски и далеко-источни обрасци). Обзиром да су миље Београда и белосветских метропола (мање-више) блиски, иконографија градског живота идентична, глобални хорор стандарди могу ући у наше атаре а специфичност јесте наша рурална фантастика натприродног које се већ прилагодила новом времену. Тако ће Скробоња, поред рударских астероида или других држава (које и даље остају места догађања јер једино тамо неке ствари могу да функционишу), угазити у препознатљиве лавиринте београдских насеља, обала река, сплавова и градског саобраћаја и населити их вампирима, лудацима, монструмима, оргијама, болеснима од АИДС-а (што је врло присутна тема у хорору). Он жанровске шаблоне сутуација пребацује с наше стране граница и уклапа их у ’овде’ (нпр. у причи „Кућа на брду“ из 1991.г. где се знана монструм прича дешава у једном из Савеза Слободних Српских Срезова) као потврду јасне тенденција да хорор све више долази из родног нам тла и менталитета.
Као још једна тенденција развоја појављује се и кретање ка сложенијим темама. У првим причама које је написао доминира Скробоњина фасцинација чистим хорором, интригантним темама физичке бруталности, садистичких или канибалистичких покоља и базичних емоција страха, све у складу са помињаним узорима, традицијом ’палп’ и ’бљузга панк’ хорора, те филмских искуствима. У касније писаним причама приметан је помак са акције на психолошке компоненте, тајанства, мистерије, језу, слутњу и ишчекивање. Овакав ‘рад’, на трагу великана какви су По и Лавкрафт, поставља озбиљне захтеве пред аутора јер се нужно мењају приповедне стратегије, што наговештава кретања изван вода тврдих хорора у правцу мање жанровске одређености, отворености за комбинације и прожимања са другачијим уметничким праксама са богатијим, вишезначнијим резултатима.
Закључимо да је „Од шапата…“ књига која нам је својевремено представљала талентованог и занатски поткованог аутора који се кретао кроз, за нашу књижевност, неистражене воде провокативних садржаја и значења што је свакако заслуживало читалачку пажњу. Три деценије касније ова књига је наспорни камен међаш на коме се градио домаћи хорор (који и даље расте у висину) а Скробоња је доајен овдашње хорор литерарне сцене. А приче из књиге „Од шапата…“, на којима се темеље ове тврдње, и даље су свеже, уверљиве, узбудљиве и страшне – управо онакве какве и требају бити – јер им проток времена, због њихове ваљаности, није могао наудити.
(Лагуна, 2024)
Пријавите се на:
Постови (Atom)
