KAZANOVA I REKLAME Stripoteka br. 954, mart 2001.

Martovska „Stripoteka“ donosi, kao prvi i najobimniji strip, drugu epizodu SF serijala „Hans“ scenariste Dišatoa i crtača Rosinskog. Prva epizoda objavljena je davne 1987.g. u petom broju kratkovečne „Strip avanture“ (izdavač Forum – OOUR Marketprint). „Hans“ je jedan iz mnoštva SF stripova nastalih 1980-tih kada je ova tematika u 9. umetnosti bila u modi. „Zatočenik večnosti“, kako glasi naslov druge epizode, iz 1983. godine, direktno se nastavlja na događaje iz prethodne i započinje ultimatumom šefa Službe za istorijska istraživanja operativcu Hansu da pronađe i istrebi ljude koji žive izvan Grada (jedino preostalog posle velike kataklizme) i iskopavaju predmete duboke prošlosti (a sve se dešava 2061.g.) pa ih prodaju građanima koji tako izvršavaju zločin nostalgije. Hans odbija zadatak ali šef mu preti da će poslati ljude u prošlost da muče dragu mu Orhideju – inače već ubijenu! Operativac nema izbora i beži u prošlost da spasi devojku. Posle jurnjave i tuča par se vraća u sadašnjosti i beži u svemir, na planetu Ardeliju ali, posle mnogo peripetija, progonitelji ih hvataju a Hansova pokornost kupuje se pretnjom da će jedan od tri Orhidejina klona biti ubijen kad kog prestane da bude kooperativan.

            Priča o Hansu prepuna je rupa, počev od nepoštovanja vremenskih paradoksa (ako se vrati u prošlost u kojoj je već bio Hans će sresti sebe u društvu Orhideje) do naivno-šablonskih rešenja na nivou zapleta i podele na dobre-loše momke i devojke. S druge strane, izlet na Ardeliju sa ljudima-leptirima, ljudima-bubama i šumskim bićima na tragu je prvih avantura Flaša Gordona, što je omogućilo Rosinskom da se, posebno u šumskim scenama, razmaše i sa svoje strane seti čitaoce na serijal „Torgal“ koji je crtao po Van Hameovom predlošku. Sve u svemu, „Hans“ je sasvim prosečan strip, s ponekim svetlim trenutkom, dobar tek za laku zabavu. Veću pažnju zahteva Manarina egzibicija „Manara/Felini“ u kojoj se tvorac uvrnutog „Đuzepe Bergmana“ sprda sa reklamama koje seckaju Felinijevog „Kazanovu„ sve do komičnog zapleta i ciničnog finala. Lepršavost ove nadrealne igrarije potvrđuje da Manara ume da bude sjajan – kad mu se to hoće.

            Humoristički kraj „Stripoteke“ pripada „Kromanjoncima“, „Redovu Biliju“ i „Hogaru Strašnom“ čija kći Honi ovako mudruje: „Udaću se za bilo koga! Moj muž mora biti snažan, hrabar i samostalan! ... Čovek kome ću se diviti ... Čovek kojeg ću poštovati ... Čovek kojim ću potpuno DOMINIRATI!“

RIĐOKOSI PUSTOLOV PRONALAZI OCA Stripoteka br. 953, februar 2001.

Istorija, bliža i dalja, večita je tema 9. umetnosti (kao i ostalih osam); u nekim periodima je u ’trendu’, sa mnoštvom serijala, u drugim van žiže interesovanja najšire publike, ali je uvek prisutna, čitana i poštovana (osim vesterna, kao podžanra često opradano izjednačavanog sa šundom). Obaveza autentičnosti, što će reći, poštovanja običaja oblačenja, stanovanja i sličnih svakodnevnih sitnica i krupnica, s jedne, i širih društveno-političkih kretanja određene epohe, s druge strane, zahteva od autora istorijskih stripova dodatnu studioznost i istrajnost, što je rezultiralo nekim od najsjajnijih stranica priča u slikama, od legendarnog Fosterovog „Princa Valijanta“ (u njemu, istina, ima poprilično i fantazijskih elemanata), do „Korta Maltezea“ (u kome, opet, dobar deo otpada na Pratove metafizičke igrarije) i Hermanovih „Tornjeva Boa Morija“.

            Francov serijal „Lester Kokni“ već dve decenije prati životnu (krivudavu) liniju riđokosog, pegavog, brkatog momka dugih zulufa koji je svet ugledao polovinom 20-tih godina XIX veka u Irskoj, kao vanbračno dete engleskog mornara i mlade Irkinje koja će umreti na porođaju. Bežeći od gladi Kokni (to mu je nadimak u spomen na oca koga nije upoznao) napušta domovinu, mobilišu da u britanske trupe sa kojima stiže u Indiju i Avganistan, tamo dezertira i u Kabulu spasava mladu Emu Peblton, vraća je roditeljima u Peševar, a potom od Radže od Čandinga otima mađarsku groficu Ilonu fon Horvat Palfi i vodi je kući u Pečuj, preko Bliskog Istoka, Afrike, kroz Evropu, zapletenu u svoje revolucije oko 1848.g. Epizoda „Nasledstvo“ (crtana od 1988. do 1991.g.), objavljena u novoj „Stripoteci“, vraća, godine 1860, Lestera u Irsku, da tamo sazna kako mu je otac ostavio poruku kojom ga daruje blagom potopljenim u more kod Ksabije, Španija. Mornar sa dragom mu Taranom, Indijkom iz Pandžaba, i groficom Ilonom (koje su se roditelji odrekli i koja gaji pomešana osećanja prema svom oslobodiocu), nalazi kovčeg pun novca ali i mnoštvo nevolja, od ’običnih’ lopova do moćne bande kradljivaca dece. Usred obračuna sa njima Lester sreće oca, priključuje ga družini i oni odlaze, preko Gibraltara, u Indiju, da bi se tamo razišli i uputili u buduće avanture.

            Franc (1948), domaćoj publici znan je po „Lesteru Kokniju“ i drugom istorijskom serijalu „Jugurta“ (preuzetom od Hermana i smeštenom u dubine crne Afrike u doba Starog Rima), razvija priču tako da u njenoj prvoj polovini nikome (osim Lesteru) ništa nije jasno, da bi se potom stvar još malo zakomplikovala i u obračunu (s pucanjem) rezrešila; tome se dodaje još nekoliko tabli potrebnih da se junaci upute na novu lokaciju i ’spreme’ za sledeću epizodu. Prepoznatljivi, realistički crtež bez problema prati priču; nema nikakvih egzibicija, eksperimenata ili posebnih efekata u kadriranju. Možemo zapaziti da su table u ranijim epizodama bile dinamičnije, sa češćim smenama malih i velikih slika, dok je sada sve primirenije (čak bi se moglo reći da Franc preteruje sa malim, pretrpanim kvadratima – kao da je imao problema da se uklopi u zadatu dužinu albuma). Ovo ne znači da su pejzaži i likovi slabo nacrtani već je reč o nedostatku totala, opštih planova potrebnih čitaocima da bi se upoznali sa nekim egzotičnim mestom. Uprkos ovim primedbama (koje se mogu tretirati i kao žal za zagubljenom lepršavošću koje je bilo i u „Jugurti“), „Lester Kokni“ je serijal koga svakako treba pratiti jer je kvalitetom daleko iznad proseka strip produkcije.

            Ovako povoljnu ocenu ne dobija Stern i De La Fuenteov „Čun Tar“ jer na svojih 10 tabli ne uspeva da se opredeli da li je ozbiljan ili humoristički fantazi strip, pa priča nema nikakvo ubedljivo finale. U nezvaničnom takmičenju dnevnih kaiševa „Redova Bilija“ i „Hogara Strašnog“, koji zaključuju i ovu „Stripoteku“, ponovo pobeđuje viking koji, ovog puta, sedi na pragu kuće i na pitanje prolaznika „kako je“ odgovara da „ne sme da se žali“ jer  iza njega stoji draga mu ali - namrštena žena.

NEUBEDLJIVA IVANEL Stripoteka br. 952, januar 2001.

Velike varijacije u kvalitetu sadržaja konstanta su novog ciklusa „Stripoteke“. Mada se za sedam godina neizlaženja „Revije svetskih stripova“ mnogo toga novog desilo u 9. umetnosti, te bi stoga trebalo da redakcija bude na slatkim mukama odabira iz mnoštva vremenom profiltriranih dela i da od njih preuzme najbolje, ono što se može pročitati u ovom izdanju (pre)često nije zadovoljavajuće. Stoga svaki novi broj krije (ne)ugodna iznenađenja. Upravo u skladu sa rečenim usponima i padovima, broj za decembar 2000. godine doneo je susret sa dva stara znanca – nove epizode „Valerijana“ i „Torpeda“ – i razveselio čitaoce a januarska sveska 2001.g. je obrnula predznak i umesto zadovoljstva stiglo je razočarenje.

            Centralni strip novog broja „Ivanel – Gospodarica Mordoreza“ Mišela Vajlanda, iz 1984.g, epsko-fantastična je priča o patnjama princeze sa žbunom bele kose na glavi, kojoj, posle smrti muža, zli kralj susedne zemlje nudi brak ili će progovoriti ’vatra i oružje’. Ivanel kreće u akciju spasavanja svog dostojanstva i poseda... Čitav zaplet i rasplet krajnje je šablonizovan i prigodan, s neuverljivim dešavanjima i nespretnom karakterizacijom likova. Ni likovni segment stripa nije bolji: dok pejzaži i gradovi još i mogu da ’prođu’, crteži ljudi umeju biti izveštačenih pokreta a lica, ako nisu u gro-planu, potpuno su amaterski zbrljana. Konačan utisak o „Ivanel“ vrlo je slabašan. Očito je reč o jednom iz mora ispodprosečnih stripova kakvima mesto svakako nije u „Stripoteci“. Njegovih 46 strana ne uspeva da dosegne ni delić atmosfere i vizuelne atraktivnosti koju, na samo 8 strana, nosi četvrti deo stripa „Rat bogova“, tandema Tha i Martin – koji je nesporno najubedljiviji rad u ovom broju.

            Preostale stranice januarske sveske ispunjavaju humorističke table „Kromanjonaca“ i „Dvotočkaša“, te dnevni kaiševi „Redova Bilija“ i „Hogara Strašnog“. Oni će, uz Rat bogova„, morati da ispune slobodno vreme stripoljubaca do novog broja „Stripoteke“ i podgrevati njihovu nadu da će tamo naći neku poslasticu od priča u slikama.

STIŽE NOVOGOVOR!

Zanimljive vesti dolaze nam iz ponosne Velike Britanije, Ujedinjenog kraljevstva ili Engleske ako vam je tako draže. Premijer Dejvid Kameron ostvaruje (iako je političar) svoja obećanja – makar ona o legalizaciji istopolnih brakova. Ako sve drugo u toj Engleskoj (a i šire) trokira i hrama pod teretom svetske ekonomske krize i brojnih lokalnih problema, barem će biti ozakonjena najnovija vrsta braka. Ministarka za, ni manje ni više, jednakost (znači li to da tamošnja vlada ima i ministarku za - nejednakost?; odmah da se razumemo, za isti resor može da bude zadužen i ministar – ne pravimo od toga pitanje) izjavila je ’bračna zajednica mora biti omogućena svima’. I, šta je tu, barem načelno, sporno? Vole se ljudi, muški ili ženski ili mešoviti, i hoće ne samo da žive zajedno već i da budu pod patronatom države. Jer, svako može biti u neformalnoj zajednici koja vrlo liči na onu zakonsku, i po pravima i obavezama, ali – lepše je pod okriljem države i krune. Zakonski brak ima svoje prednosti i po pitanju problema u toku istog (zaštita prava ugroženih bračnih drugova) ali i posle njega – razvod, alimentacija, nasleđivanje... Posebno je interesantno (problematično) pitanje dece koju oni u braku mogu da ’proizvedu’ sami ili da je usvoje. U kampanjama koje su prethodile svim dešavanjima u Engleskoj, jedna od težišnih tačaka upravo je bilo pitanje potomstva. Naširoko se dokazivalo kako je za razvoj dece bolja skladna jednopolna bračna zajednica nego loša heteropolna. Psiholozi su tvrdili da se polne uloge ne uče samo u porodici nego i u školi, društvu itd. pa jednopolni brak nije opasan kada je u pitanju usvajanje tih uloga-obrazaca ponašanja. Drugi psiholozi, sociolozi, verski učitelji dokazivali su suprotno. Protivili su im se aktivisti tezama o pravima Čoveka i Pojedinca, o humanosti, teroru grupe itd itsl. Rasprave su bile žestoke, stavovi nepomirljivi... No, kako je bilo da je bilo – prošlo je i sada je aktuelno sprovođenje datih obećanja.

            U paketu mera koje prate legalizaciju istopolnih brakova važno mesto zauzima i prilagođavanje sadržaja državnih dokumenata odnosno službenog izražavanja novoj situaciji. Praktično govoreći, iz dokumenata se brišu pojmovi ’muž-žena’, ’suprug-supruga’, ’mladoženja-mlada’, ’otac-majka’; umesto njih pisaće ’supružnik’, ’partner’ i (kreativno) ’roditelj 1’ i ’roditelj 2’. Da bi se izbeglo polno određenje usvajaju se neutralni nazivi; naravno, neutralnost je potrebna i da bi se izbeglo ili ’prejudiciralo’ otkrivanje (seksualnog) ponašanja-uloge partnera u zajednici. Grotesknost ovog obezličenja najupadljivija je u terminima ’roditelj 1’ i ’roditelj 2’ jer odmah otvara pitanje: ko će i po kojim kriterijumima biti roditelj 1 a ko roditelj 2? U patrijarhalnoj zajednici srodstvo se računa po očevima pa su oni (makar samo formalno) ’jači’ roditelji, odnosno, modernim rečnikom, ’roditelj 1’. Ako se u novim uslovima roditeljstvo određuje rednim brojevima to će vrlo ličiti na podelu uloga/nadležnosti (makar i polnih) a upravo to bi zakonopisci hteli da izbegnu. Uostalom, gde je ravnopravnost ako je neko broj jedan a neko broj dva? Redni brojevi, kako ime kaže, označavaju redosled a u tome nema ravnopravnosti jer je neko prvi a neko drugi. Krene li se dalje u tom smeru postavlja se pitanje kako će se ubuduće zvati baba i deda, braća i sestre, dalji rođaci ’roditelja 1 i 2’? Nekada je to bilo lako odrediti prema muškoj i ženskoj liniji srodstva ali toga više neće biti a rođaka će, opet, i dalje biti. No, možda je prerano za brigu - život uvek pronađe puteve i stvari se, ovako ili onako, srede pa, dakle, treba samo biti strpljiv. Možda će roditelji periodično menjati uloge - pola godine će roditelj 1 biti Džon/Meri a pola godine Džordž/Emili - zašto da ne, papir trpi sve? Zanimljivo je da nije predviđena drugačija opcija: da u zvaničnim dokumentima ostanu rubrike muž-žena, otac-majka i pored njih se dodaju rubrike supružnik-partner, roditelj 1-roditelj 2. Zašto se nekome ukida pravo da bude žena-majka, muž-otac; zašto je njegovo/njeno pravo da igra te uloge manje od prava partnera-roditelja 1 ili 2? Gde je tu zaštita od diskriminacije (ovog puta većine od manjine)? Ako se dozvoljava istopolna bračna/roditeljska (usvojiteljska) veza sa pratećim vokabularom, zašto se to radi na uštrb heteropolne bračne/roditeljske veze i pojmova vezanih za nju? Ispada da se istopolna bračna/roditeljska (usvojiteljska) veza skriva iza te institucije ali tako što se klasična bračna/roditeljska veza karikaturalno terminološki prekraja.

            Očigledno je da zahvat koji se preduzima nije mali - on je nešto sasvim novo u odnosu na protekla dva milenijuma istorije i još poprilično praistorije. Nataložilo se za to vreme što iskustva, što znanja, što predrasuda koji će sada biti prokaženi jer nisu ’moderni’ i u ’trendu’. Konačno, šta će biti sa svom Umetnošću koja je stvarana i koja se bazira na polnim podelama i ulogama? Izgleda da su moguća tri načina postupanja: ostaviti ih nedirnute i neokrnjene i tako ih predstavljati novim generacijama - ali, već druga ili treća generacija klinaca koja ne zna za pojmove tate i mame, neće moći da se identifikuje sa polnim podelama i ulogama niti da shvati intrige brojnih mitova/priča/romana/filmova pa će im sve to biti strano i besmisleno. Drugi put je put prilagođavanja starog novom, dakle prepravki stare Umetnosti (brisanjem nezgodnih pojmova) da bi bila u skladu sa Novim vremenima - a to je rušenje svih koncepata autorskog integriteta i prava. Treći put je put ignorisanja - za Novo vreme i Nove Ljude stvaraće se Nova Umetnost; ono što je staro biće proglašeno za nazadno i sklonjeno od pažnje javnosti da je ne bi uznemiravalo i podsećalo na mračnu prošlost; mnogi su pokreti to do sada radili, od starih Kineza do pobornika Trećeg Rajha. Sva tri puta su otvorena i na budućim političarima i dušebrižnicima je da odaberu onaj koji im najviše odgovara.

            Konačno, svratimo pogled na sam mehanizam menjanja i prekrajanja jezika i - trgnimo se od trenutnog prepoznavanja! Jer ovo što se radi - brisanje nepodobnih pojmova i uvođenje novih u ime ideologije koja nešto priznaje a drugo poriče - jeste stvaranje ’novogovora’ o kome je pisao veliki engleski mislilac Džordž Orvel u romanu „1984“. On je zamislio podeljeni svet u stalnom ratu, Englesku u kojoj je pobedio socijalizam koji, da bi pospešio razvoj ’englsoca’, pribegava brojnim promenama društva i svesti pojedinaca; jedno od najmoćnijih sredstava za pripitomljavanje masa (uz policiju, potkazivanje, prinudi rad, prevaspitavanje i egzekucije) je i ’novogovor’ - govor koji se, u cilju birokratizovane jednostavnosti, izbegavanja višesmislenosti i suptilnosti, svodi na karikaturalno jednostavne složenice. U dužem vremenskom periodu novi jezik je idealno sredstvo da se iz svesti ljudi izbrišu određeni pojmovi, da se mase odvoje od prošlosti (koju ne mogu da razumeju) odnosno da im se nametne tipizirani šablon razmišljanja. Orvelova vizija je, navodno, bila kritika sovjetskog socijalizma ali je, evo, dočekala da bude i uznemirujuće predviđanje događaja u napredno-liberalno-demokratskim društvima kakvo je Englesko koje počinje da briše nepodobne pojmove iz rečnika da bi namesto njih nasilno i ultimativno uvelo bezlične. Ovaj proces već je u zamahu: oni sa dužim pamćenjem setiće se ranijih inicijativa da se u oslovljavanju obrišu odrednice gospođica i gospođa jer je to direktno određivalo na koju damu je ’lov dozvoljen’ a koja dama je već nečije vlasništvo (za muškarce nema takve odrednice pa su oni u seksualno/vlasničkoj prednosti). Te su inicijative, sasvim opravdano, naišle na široko odobravanje i samo su se tradicionalisti bunili zbog promena. Sada je načinjem novi korak i na redu su bračni i roditeljski odnosi; ove promene (čiji su domašaji širi i dublji) nemaju mnogo javne podrške običnog puka ali se potenciraju od vlasti i zainteresovanih grupa (pa makar sa prljavom vodom izbacili i dete iz korita). Šta će biti predmet  jezičkih/mentalnih/društvenih prekrajanja sutra? Orvel (na svoj užas) može da bude ’ponosan’ na potomke - ništa nisu naučili, nisu poslušali opomene i, eto, velikim koracima napreduju u Novo Vreme (kakvo god ono bilo).

Duboko, dublje, najdublje NA DNU SVETA

Ako bi neko ustvrdio da postoji mesto na planeti Zemlji koje je u svemu izuzetno a na kome su do sada bila samo trojica ljudi, prosečni zemljanin najverovatnije bi bio zbunjen jer je opšte znano da je Čovek razotkrio i osvojio svoju rodnu planetu što bi svakako značilo da je svuda neko kročio i stao makar jednom nogom (pošto vojna doktrina tvrdi da je neka teritorija pokorena tek kada je pregazi pešadija). No, ako je koje mestašce i ostalo sada je, eto, i ono ’overeno’. Šalu na stranu ali - bez sve šale - upravo smo prisustvovali jednom takvom istorijskom događaju jer je slavni holivudski režiser Džejms Kameron (koji stoji iza „Ramboa 2“ „Terminatora“ 1 i 2, „Aliena 2“, „Titanika“ i „Avatara“), u podmornici „Izazivač dubina“ stigao, sam samcijat, do ’dna sveta’ odnosno do gotovo 11 kilometara dubokog Marijaninog rova koji leži oko 200 milja jugozapadno od ostrva Guam u Pacifiku. Ovo mračno mesto na kome je pritisak hiljadu puta veći nego na površini mora pre Kamerona (rođ. 1954.) posetili su samo još švajcarski okeanograf Žak Pikar i američki marinac Don Volš davne 1960. godine. Za razliku od slavnog reditelja oni sem uzvitlanog mulja gotovo ništa nisu videli a u poseti su se zadržali samo 20-tak minuta; ipak su na dnu opazili morske račiće i ribe. Kameron je, opremljen najsavremenijom 3D tehnikom, snimao svoje spuštanje kao i samo dno a posebnim robotskom rukom i ’usisivačem’ pokupio je uzorke mulja i životinjica. Stoga je njegov poduhvat bio i avanturistički i naučnički. Zaiteresovani će svet to moći da pročita u člancima u listu ’Nacionalna geografija’ a potom će na programu ove TV kuće biti emitovana i posebna emisija o čitavom događaju. Kameron je već sarađivao sa ’Nacionalnom geografijom’ na filmu koji je gledaocima otkrio najslavniju svetsku olupinu - brod Titanik, koji je potonuo pre, ni manje ni više nego, 100 godina. Sudbinu Titanika modernoj javnosti filmskim spektaklom predočio je Kameron 1998.g. a dokumentarac snimljen na licu mesta (otkrivenom tek 1985.g.) bio je režiserovo vraćanje duga stvarnom brodu a ne maketi i kulisama.

            Podvodna avantura podsetila je na činjenicu da je Zemlja i dalje svet pun tajni koje čekaju da budu otkrivene. Takve avanture zahtevaju puno upornosti, entuzijazma i  - kamare para. Put na dno sveta ne bi bilo moguć ni bez postojanja komercijalnog efekta - da nije bilo dogovorenog TV dokumentarca i pratećih članaka sve bi ostalo na lepoj ideji koja je neisplativa. Naučne institucije ne raspolažu sredstvima da organizuju ovakvu ekspediciju. Ni argumenti tipa ’otkrivanje novih oblika života, proučavanje njihovog opstanka u ekstremnim uslovima’ i slično, ne pomažu da se odobre veći budžeti. Dobitna kombinacija za uspeh je spoj suve nauke, naučno-popularnog programa sa glamurom slavne ličnosti (što Kameron jeste) i trunkama pionirskog avanturizma. Na kraju će svi biti zadovoljni: naučnici će dobiti par šaka materijala za proučavanje, TV će imati ekskluzivne snimke koji će ’povući’ skuplje termine za reklame a režiser je zadovoljio svoju strast za ronjenjem i poboljšao svoj medijski rejting (ovo dobro dođe kad treba odrediti honorar za novi film). Što se tiče znatiželjnih gledalaca, oni sa dužim pamćenjem setiće se Žaka Kustoa (1910-1997) koji je prvi na malim ekranima promovisao otkrivanje tajni mora i okeana. Sa svojom ekipom i brodom „Kalipso“, Kusto je u drugoj polovini XX veka krstario morima, snimao njihove skrivene lepote, zalažući se za čuvanje tog bogatstva koje je iznedrilo prvi život. Generacije klinaca širom sveta pratile su njegove serijale, uživale i učile iz njih. Ipak, ako se traži najslavniji podmorničar svih vremena onda je to svakako Kapetan Nemo koga je stvorio legendarni fantasta Žil Vern u romanu „20.000 milja pod morem“ (poznavaoci pak kažu da je ispravan prevod ’20.000 milja pod morima’). Nemo, razočaran u civilizaciju, gradi podmornicu Nautilus i sa vernom posadom krstari morima sveta; u vremenu kada još plove jedrenjaci i njihova mlađa braća parobrodi, podmornica je vrhunski, nadmoćni, izazovni pronalazak koji, međutim, može biti i smrtonosan. Nikad viđene tajne podmorja, od blaga potonulih galija do džinovskih hobotnica, promiču ispred prozora Nautilusa a ponekad i mornari odeveni u posebna podmorska odela (o kojima je mislio i Leonardo da Vinči) izlaze na dno i ubiru njegove plodove i ponude. Vernova vizija ugledala je svetlo dana 1870.g. i bila je dobrano ispred svog vremena mada su se članci o gradnji podmorskih brodova mogli naći u stručnim časopisima (koje je Vern pomno pratio). Od svoje pojave roman je plenio pažnju i raspaljivao maštu dečaka širom sveta. Nemo i Nautilus su sa stranica knjiga prešli na veliko platno u nekoliko filmova od kojih je najubedljiviji animirano-igrani „Čudesni svet Žil Verna“ koji je 1958. snimio Karel Zeman (1910-1987), češki mag pokretnih slika. Jedna od najnovijih Nemovih pojava je u stripu scenariste Alana Mura „Liga izuzetnih džentlmena“ po kome je snimljen i zabavan film. Gotovo vek i po posle pojave romana Vernova romantična i avantistička vizija doživela je novu inkarnaciju, na radost onih koji su još uvek sposobni da ustreptalo uživaju u otkrivanju nepoznatog a kojih je sve manje u ovo vreme narcizma i cinizma.

VESELE LUTKE PONOVO SA NAMA

Bliže se Božićni praznici u Zapadnom svetu. Bez obzira na SEKu (Svetsku Ekonomsku Krizu) koja drma svet (neke više, neke manje), predstojeći blagdani prilika su da se porodice okupe oko bogate trpeza a potom i da se međusobno razmene pokloni. Rituali božićnog šopinga, koji podrazumevaju raznorazne šareniše i neodoljivo velike popuste, već su počeli da se pompezno najavljuju i mame kupce. A, kako je to uobičajeno, ukoliko idete u šoping sa dečurlijom to je celodnevni posao koji podrazumeva obrok u nekom od restorana u tržnom centru pa odmor i zabavu u nekoj od bioskopskih sala – naravno pod uslovom da je na repertoaru neki prigodan film. A kud ćete prigodniji i poželjniji naslov od filma „Mapeti“? Em deca vole filmove sa velikim, šarenim i šašavim lutkama, em se i roditelji sećaju tih istih lutaka iz svog detinjstva... Što bi se reklo, jednim udarcem namamiće se bar dve generacije gledalaca, milina jedna za bosove filmskih studija. Na tako nešto računalo se i sa skorašnjih ’celovečernjim’ hitom „Štrumfovi“ a, eto, nastavlja se „Mapetima“. Naravno, mada će  predstavnici velikih filmskih kuća tvrditi da nisu u dogovoru i da svako filmove pravi po svom ritmu, kada se gledaocima potencijalni hit filmovi A produkcije uredno serviraju bez gužva, ’komad po komad’, teško je poverovati da među njima nema nikakvih dogovora. Dodatne sumnje pobuđuje i slučajnost da oba filma ’troše’ staru slavu poznatih franšiza, što znači da ’igraju na sigurno’, ne želeći da rizikuju sa novim junacima; ako se, dakle, već igra tako ’ziheraški’ onda se ništa ne prepušta slučaju – ni vreme puštanja filma u distribuciju ni (ne)postojanje jake konkurencije. Visina zarade „Mapeta“ u prvoj nedelji prikazivanja, nedvosmisleno govori da je ’tajming’ bio odličan (a i ostale okolnosti su mu išle na ruku).

            Kako bilo da bilo, „Mapeti“ su posle više od decenije ponovo na velikim ekranima, nastavljajući tako veliku avanturu početu još davne 1976. godine kada je serija „Mapet sou“, posle dve pilot epizode i mnogo nesporazuma sa moćnim ljudima u američkoj televiziji, ušla u redovan TV program kao britanski proizvod. Kostur priče za svaku epizodu je manje-više isti: u pozorištu je vreme da se podigne zabava i počne još jedna vodviljsko-kabaretska predstava; publika je stigla i već je pomalo nestrpljiva ali iza scene je potpuni haos - glumci su izgubljeni i izbezumljeni, statisti se besciljno muvaju okolo i svima smetaju, glavna zvezda večeri ima svoje probleme a voditelj pokušava da improvizacijom spasi predstavu jer ’šou mora da ide’. Konačno, zavesa se diže, publika aplaudira, glumci igraju i pevaju, natpis se diže a u njemu čuči trubač koji treba da glasno dune u instrument i zaključi uvodnu scenu; on stvarno dune u trubu i - bum! - desi se nešto neočekivano. Nadalje se nižu urnebesne scene na podijumu i iza njega, numere sa pevanjem i plesom, britkim dijalozima i svakakvim vratolomijama. Sve u svemu, nadahnutim scenaristima i glumcima za dovoljno slobode puno poigravanja. A kad se ovome doda da su junaci predstava - lutke, raznih boja i oblika (životinjskih i ljudskih), čupave, buljave, zubate, velike i male - eto i dodatnih razloga za smeh. Tokom 5 sezona i 120 epizoda Mapeti su postali televizijski ali i kulturni fenomen, proboj u nove prostore seriozne TV zabave.

            Iza čitave Mapet priče stoji rad Džima Hensona (1936-1990), izuzetnog umetnika i lutkara, koji je svojim stavovima i njihovom realizacijom promenio način na koji se stvarao zabavni TV program za decu, onu malu i onu malo veću. Mada se još na početku karijere izdvajao svojim nesvakidašnjim idejama, Henson je svoj talenat razvio kada je počeo da radi na dečijoj seriju „Ulica Sezam“; tu su se njegovi planovi poklopili sa idejama tvoraca serije koja je svojoj ciljnoj grupi - deci pristupala bez uštogljenosti i napadne didaktike, potencirajući spontanost, igru, tretiranje dece kao malih ljudi, bez preteranog patroniziranja. Hensonove lutke sjajno su se uklopile u ovu priču i serija je, uprkos sumnjama, postala i popularna i cenjena. Ipak, Henson je, posle par sezona poželeo da se odmakne od „Ulice Sezam“ jer se plašio da će njegov rad biti poistovećen sa dečijim emisijama a njegove ambicije su bile da radi programe koji će biti interesantni kako deci i mladima tako i odraslima. Koncept iz koga je nastao „Mapet šou“ činio se kao idealan ali je trebalo u to ubediti urednike, što nije išlo glatko. Ipak, kada je serija krenula više nije bilo nikakve dileme po pitanju njene valjanosti. Mapeti su se konstantno razvijali i usavršavali, svaka epizoda je donosila nešto novo, broj stalnih junaka se povećavao a njihovi se odnosi usložnjavali: zeleni zabac Kermit, konferansije i ne baš uspešni ’glas razuma’ pokušava da održi kakav-takav red a posebno da ne iznervira zvezdu programa, mis Pigi, kapricioznu i sujetnu damu koja ume jako da udara svakoga ko joj se zameri i koja je otvoreno (često vrlo agresivno) zaljubljena u Kermita; tu su još i medved Fazi, neuspešni zabavljač i pričalac viceva, Gonzo takođe ne preterano spretan primerak ptičijeg roda, Švedski kuvar koji mumla recepte, pas klavirista, bubnjar Zver i raščupani rok bend, ludi naučnik i njegov asistent, koka koja voli Gonza, mrgudni, gologlavi orao Sem, prgavi i cinični pacov Rizo... ne treba zaboraviti ni jata kokošaka, razne ribe i ribice, dabrove, rakune, čudovišta i monstrume. Od čovekolikih junaka na prvom mestu je dvojac penzionera na balkonu, Statler i Valdorf, bez čijih ciničnih komentara na početku i kraju epizode odnosno između skečeva, Mapeti ne bi bili to što jesu. U svakoj epizodi prikazivan je i nastavak nekih od serijala - „Veterinarska bolnica“ (parodija ’doktorskih’ TV serija), „Svinje u svemiru“ (parodija naučnofantastičnih serija), segmenti sa receptima Švedskog kuvara, plesne tačke tokom kojih akteri pričaju, „Vesti“ sa parodijama besmislenih senzacija... Konačno, u većini epizoda, u predstavi je gostovao živi gost, iz različitih branši, od glumaca i muzičara do političara. Rečju, „Mapet šou“ je bio vrcavi urnebes upakovan u pola sata koji proteknu ’dok trepneš’.

            Uspeh „Mapet šou“ programa kod mladih i starih pretvorio se u ’Mapet maniju’ koja je značila snimanje specijalnih emisija i celovečernjih filmova, objavljivanje ploča sa muzikom iz serije, prateće artikle (šolje, majice, školski pribor...), pa čak i prigodnu seriju „Mapet bebe“. Kao i „Ulica Sezam“ i „Mapet šou“ je postao reper za kasnije TV serije odnosno za sledeće generacije lutkara. Šou je obeležio karijere umetnika koji su u njemu učestvovali a svi potonji Hensonovi radovi bili su pod senkom Mapeta. Ipak, vreme je učinilo svoje i Mapeti su počeli da padaju u zaborav. Stasale su generacije koje ne znaju ništa o ovim neobičnim lutkama sa dušom. Novi film je prilika da se stariji gledaoci prisete svojih ljubimaca a najmlađi da ih upoznaju. Film je i prilika da se sami Mapeti na velikim platnu vrate iz penzije i pokušaju da spasu svoje pozorište. Sudeći po posećenosti bioskopa i pozitivnim kritikama, Mapeti su preskočili vremensku provaliju i podmladili se, na radost svih koji ih znaju ili će ih tek upoznati. Dakle, dok čekamo da film stigne u ove krajeve,  ostaje nam da se podsetimo starog slogana „Svi smo napeti – stižu Mapeti!“

UMETNIČKO DOTERIVANJE ISTORIJE

Tekuća filmska atrakcija pod imenom „Anonimus“ (režija Roland Emerih) izaziva različite kritičarske reakcije, od pohvala do pokuda; paralelno sa stručno medijskom prašinom film je izazvao, čini se još veću, pažnju šire kulturne javnosti koja, pak, reaguje jednodušno ali - negativno (tako da se jedino može govoriti o stepenu ’negativnosti’ koji se kreće od poziva na ignorisanje do otvorene netrpeljivosti i prezrenja). Uzrok ovoj reakciji je teza oko koje se film ’vrti’ a koja se svodi na tvrdnju da najveći dramatičar svih vremena, Šekspir, nije autor dela koja mu se pripisuju već je samo paravan iza koga se krio Edvard de Ver, 17. lord od Oksforda, pravi pisac genijalnih pozorišnih komada kojima se klanjaju sve generacije širom sveta. Naravno, film je, uz pomoć moćnih kompjuterski generisanih scena, blistava rekonstrukcija srednjevekovne Engleske, što, uz dodatak začina tajne ljubavne veze kraljice Elizabete i pomenutog lorda od Oksforda, svako može da privuče znatiželjnu publiku. Šekspirijanska intriga još jedna je ’udica’ za hvatanje gledalaca a negativni odijum koji prati film takođe je dobrodošla reklama.

            Ideja da Šekspir nije napisao dela koja mu se pripisuju nije nova i vraća se u žižu interesovanja javnosti periodično; temelj ove intrige je u mišljenju da je nemoguće da je jedan običan glumac, koji je živeo burnim, neurednim životom, mogao da napiše toliki broj sjajnih drama. Do sada je identifikovano više ’kandidata’ za autorstvo nad Šekspirovim delima - od pisaca Bena Džonsona ili Kristofera Marloua do filozofa Frensisa Bejkona odnosno teze da je Šekspir u stvari više autora koji su pisali pojedine komade. O ovoj su temi ispisane brojne rasprava i teze a konačnog odgovora još uvek nema. „Anonimus“, dakle, nije izuzetan po ovoj intrigi, čak je i pisac iz senke, lord od Oksforda, u nekim knjigama već uziman u obzir kao potencijalni ’osumnjičeni’; ono što je novo (a staro) jeste pokretanje priče u vremenu kada su sadržaji bazirani na teorijama zavere konstantno aktuelni. Otuda nije čudo što film mnogima budi sećanja na slavnu knjigu (i film) „DaVinčijev kod“ kao, u ovoj umetničkoj branši, najkurentniju robu poslednjih decenija XX veka. Naravno, pošto se umetnost oslanja na realnost ali je i dopunjava ili menja, dela koja problematizuju neke trenutke istorije i preoblikuju ih, stvarana su i imala manje ili više uspeha kod publike tokom čitavog prošlog veka. Setimo se (bez)brojnih knjiga i filmova koji su se bavili tajnom atentata na predsednika Kenedija, sugerišući različite zavere koje su stajale iz tog čina. Kad smo na terenu atentata (ovog puta na generala De Gola) treba se setiti i romana „Šakal“ Frederika Forsajta (tačan naslov je „Dan šakala“) po kome su snimljena i dva filma (mada je drugi samo nakazni proizvod najniže kategorije). Dograđivanjem istorije  bavi se, na primer, i roman „Berkut“ Džozefa Hejvuda u kome ruski obaveštajci prestižu američke pa, posle uzbudljive jurnjave hvataju živog Hitlera (koji beži iz opkoljenog Berlina) i dovode ga Staljinu koji ga zatvara u podrum i tamo, u visećem kavezu, čuva kao trofej da bi, pred svoju smrt, naredio da tajna bude likvidirana i zazidana. Tako je jedna siva tačka istorije dobila svoj ’nastavak’ koji može biti atraktivan savremenoj publici.

            S druge strane, prelomni trenuci istorije privlačili su i mamili autore da ih promišljaju i na drugačiji način - tako što će se zapitati šta bi bilo da se nešto nije desilo onako kako se desilo. Na temelju takvih zapleta nastao je čitav podžanr naučne fantastike poznat kao ’alternativne istorije’. Tako je Kejt Roberts u romanu „Pavane“ razvio tezu po kojoj velika španska armada nije uništena, odnosno da kraljica Elizabeta I nije uspela da otkloni opasnost za svoju zemlju, pa je Engleska porobljena i ostatak njene istorije (a samim tim i istorije sveta) potpuno je drugačiji nego onaj koji znamo. Brojne su knjige (i filmovi) u kojima se sagledava razvoj sveta posle II svetskog rata u kome su Nemačka i Japan pobedili. Među najsjajnije primere ovakvih zamisli spadaju roman „Čovek u visokom dvorcu“ Filipa Dika (o Americi pod okupacijom Japana) i „Otadžbina“ Roberta Herisa (o razvoju pobedničkog III Rajha). U romanu i filmu „Momci iz Brazila“ pobednici u ratu jesu oni koje znamo ali deca-klonovi Adolfa Hitlera najava su povratka mračnih sila. Fantazmagorijska igrarija Vladimira Sorokina „Plavo salo“ vraća ’kroz’ klonove u život Hitlera, Musolinija i Staljina i vrti novi krug potencijalne opasnosti za svet. Alternativnom istorijom ovdašnjih prostora, na ’mirnodopskiji’ način, bavi se i roman „Čovek koji je ubio Teslu“ Gorana Skrobonje; u toj drugačijoj istoriji Srbija je, zahvaljući povratku Nikole Tesle u Beograd, postala svetska sila, I svetski rat se nije desio, Amerika je i dalje podeljena na Sever i Jug...

            Istorija i njene tajne svakako privlače umetnike koji u svojim delima pokušavaju da proniknu u nepoznato. Ponekad su njihovi proizvodi potpuno trivijalni i namenjeni jednokatnoj potrošnji, u ređim slučajevima publika dobija dvostruko zadovoljstvo - i uspešnu umetničku tvorevinu i intelektualnu zagonetku-odgonetku. A sasvim izuzetno dešava se da umetnici u svojim delima ukažu istoričarima na sasvim drugačije odgovore za koje se ispostavi da su - tačni. Takav je slučaj sa stripom koji je sludeo arheologe - Žakobovim stripom „Tajna velike piramide“ u kome njegovi junaci profesor Mortimer i kapetan Blejk u oblasti Gize otkrivaju podzemne prostorije Keopsove piramide odnosno tajni prolaz u telu mistične Sfinge. Strip je početkom 1950-tih izašao u magazinu „Tintin“ i oduševio čitaoce a egiptologe zatekao i zbunio jer su smatrali da je oblast Gize potpuno istražena. Ipak, mnogima crv sumnje (izazvan stripom) nije dao mira i dve godine po objavljivanju stripa u podnožju Keopsove piramide iskopana je savršeno očuvana sunčeva barka namenjena putovanju faraona na drugi svet! Edgar P. Žakob je za podlogu zapleta koristio stručnu literaturu ali i Herodotove zapise da bi, konačno, sve nadogradio svojom maštom za koju se ispostavilo da je - u pravu. Tako je umetnost razotkrila istoriju pre svih stručnjaka i arheologa, dokazujući da ume da bude veća od života.

DOLE OSKAR - ŽIVEO FILM!

Početak svake nove godine za svet Zapadne filmske industrije vreme je svođenja računa o profitu zarađenom tokom prošle godine i zagrevanja za krunski događaj koji će ozvaničiti kraj jedne i početak nove sezone. Taj događaj je, naravno, dodela nagrade Oskar. U decenijama uvežbanoj igri (ovogodišnja dodela biće 84. po redu) koja ne dopušta nikakve improvizacije, atmosfera se podgreva brojnim natpisima/prilozima u medijima posle kojih slede spekulacije o mogućim (tj. manje ili više izvesnim) nominacijama (čemu prethode dodele nekih manje prestižnih nagrada) da bi, napokon, bile obznanjene zvanične nominacije od kojih počinje besomučna trka u protežiranju i promociji filmova. Paralelno sa ovim stampedom kreće i drugi, vezan za samu svečanost dodele Oskara; ovo veče odavno je postalo poseban šou u kome je prestižno učestvovati odnosno biti ’domaćin’ dodele, baš kao što je neizostavno biti prisutan, prošetati crvenim tepihom u gala garderobi, osmehivati se fotografima, mahati obožavaocima, u sali aplaudirati nominovanima i srećnicima koji drže zlatnu statuu ’ujka Oskara’. Naravno, osim koleginica i kolega svačiju pojavu budno prate milioni gledalaca direktnog TV prenosa odnosno oni koji će istu šaradu pratiti odloženo. Pobednici će, kako i dolikuje, uzbuđeno, uz koju suzu, zahvaliti svima koji su zaslužni za njihov uspeh, od režisera do tate, mame i mačke. Izlivi emocija nagrađenih umeli da budu sasvim neumereni (jer glumci su, po definicijama, neuravnoteženi ili ’velika deca’ – setimo se da su neki, u znak protesta, čak odbili da prime Oskara - Dadli Nikols, Džordž Skot, Marlon Brando; takvih bundžija, naravno, više nema) pa su organizatori propisali da njihove izjave moraju da traju jedva napun minut. S druge strane, onima koje je američka Akademija filmskih umetnosti i nauka, nagradila u manje araktivnim kategorijama (kojih sveukupno ima 30-tak), zlaćane statue se dodeljuju ubrzanim metodima i po skraćenom postupku. Film ovenčan Oskarom odmah posle dodele ponovo kreće u osvajanje sveta - sada sa preporukom koja mu garantuje dodatnu zaradu jer svi bi da vide to čudo od filma (neki prvi put a neki ponovo ali sada sigurni da gledaju najbolji film). Glumci koji su dobili Oskara penju se na honorar lestvici i mogu se nadati (ali i zahtevati) da im se za sledeći film plati znatno veća suma (naravno, više dobijaju oni koji su nagrađeni za glavne uloge a manje oni za sporedne); većim honorarima mogu se nadati i nagrađeni režiseri,  scenaristi i snimatelji. I tako su, na kraju, skoro svi srećni: gledaoci jer su dobili novi najbolji film u SAD i ostatku sveta, filmski radnici jer su nagrađeni za svoj trud, bosovi kompanija jer im se smeši još malo profita (gubitnicima ostaje nada da će dogodine oni dobiti statuu). Ali, da li je sve tako glatko?

            Kao i sve nagrade i Oskara (ili Nobelove nagrade i neke sasvim lokalne) prate kontraverze koje su, u ovom slučaju, pojačane uplivom velikog kapitala u priču. Dileme oko primata umetničkog nad materijalnim/dolarskim segmentom filma stalno su prisutne, čas su glasnije i očiglednije, čas tiše i jedva vidljive; ipak, previše puta su nagrađivani komercijalni filmovi a zapostavljani oni koji su umetnički valjaniji ili ne baš po volji publike (pretežno lenjoj i slabo obrazovanoj). Opravdanja tipa ’film je industrija i zavisi od prodaje svojih proizvoda’ i nadalje će prolaziti jer kapital ima svoju logiku koja kaže da, ukoliko hoćeš da opstaneš, moraš zaraditi više nego što si uložio - a u tržišnoj borbi sva su sredstva dozvoljena. U takvom kontekstu tajnost glasanja članova Akademije izvrće se iz slobode u potkupljivost jer glasove daju ljudi koji direktno zavise od filmskog biznisa. Uz ovu kontraverzu ide i ona koja kaže da u konkurenciju ulaze samo filmovi koji su prikazivani u prethodnoj kalendarskoj godini u bioskopima u Los Anđelesu - a oni koji su upućeni znaju da u bioskope ne mogu da stignu svi filmovi jer oni iz manjih, nezavisnih produkcija teško će naići na širom otvorena vrata pošto i vlasnici bioskopa potenciraju robu koja će im doneti zaradu a to su, pre svega, filmovi ’mejdžor kompanija’ koje prate reklame i medijska buka. Nezavisni film vrhunskog umetničkog kvaliteta može da se prikazuje u nekoj zabačenoj sali koju slabo ko posećuje (zato neće dugo biti na repertoaru) pa je onda pitanje ko će ga uopšte videti a kamoli nominovati za nagradu. Oskar potencira velike filmske kuće, blokbaster produkcije i glumački star sistem - a ovi, sa svoje strane, najviše vole da igraju na – sigurno i da ne talasaju. Vremena kada je Holivud bio otvoren i slobodoumana bespovratna su prošlost i sada tamo caruje učmalost, ziherašenje i malograđanština. Ne treba smetnuti s uma i uticaj svetske Američke politike na filmsku industriju (koja je na liniji one Lenjinove o bitnom uticaju filma na mase); a znano je da su zvaničnoj politici neke teme milije od drugih, npr. negovanje fame američkog sna, komformizma i amero-centrizma. Oskar se, naravno, besramno reklamira kao najvažnija svetska filmska nagrada za filmove na američko-engleskom govornom području; ostatku sveta Oskar velikodušno i širokogrudo daje ’šansu’ da zavredi priznanje za ceo jedan najbolji film na stranim jezicima godišnje. Ovakvo postavljenje filmskih razmera govori samo za sebe; SAD sebe postavljaju u centar (svoje verzije) sveta koju promovišu svim silama masovnih medija, protežiranja i zabašurivanja onih koji nisu u njihovom taboru. Stoga nije nikakva mudrost ustvrditi da je Oskar samo jedno od oružja u arsenalu Američkog kulturnog imperijalizma kome je cilj da ostatak sveta zadrži u filmskom/kulturnom ropstvu (što je jedna od nuzposledica II svetskog rata i blokovske podele), da mu servira ’pogodne’ sadržaje, od ’žvaka za oči’ do otvorene propagande i tako nastave kolonizaciju tržišta i dresiranje beslovesnih masa (isti cilj se pokušava postići i aktuelnim zakonima koji bi da ograniče internet pirateriju). Situacija u svetu se, međutim, bespovratno promenila i na polju filma: pored posustale Evrope koja slabašno parira američkom filmu, nikle su i razvile se umetnički superiorne filmske velesile na Bliskom i Dalekom Istoku,  širom Azije i Latinske Amerike pa čak i u Africi. Upravo je Internet otkrio svetu da se širom sveta snimaju brojni filmovi koji u svemu nadmašuju izvikane američke produkte (proizvedene u kuhinjama multinacionalnih kompanija). U toj novoj filmskoj slici sveta (koja ponekad izlazi na scena filmskih festivala Evrope), nagrada Oskar je šljašteće sredstvo retrogradnih snaga koje se sve više iscrpljuju u cirkuskim atrakcijama a sve manje u pravoj umetnosti pokretnih slika.