ČUDESAN ALI PREPOZNATLJIV SVET – „Priče iz Zemljomorja“ Ursule Le Gvin; izdavač „Kontrast“ 2020.

 

        U svom je bogatom spisateljskom delovanju Ursula Le Gvin (1929-2018) paralelno stvarala u dva fantastička žanra – naučnoj i epskoj fantastici – dostižući, u oba, kvalitativne vrhunce koji su je, još za života, načinili nespornim klasikom tih žanrova. Spisateljica se, od prve objavljene priče 1961.g, predstavila kao inteligentan i intrigantan autor, vrlo jasnih htenja i stremljenja, stilski precizan i dobrano utemeljen u iskustvima glavnotokovske literature, sa promišljenim vizijama koje odbijaju da povlađuju žanrovskim obrascima i ikonografiji. Uprkos nerazumevanju i zamerkama (od nedovoljne naučnosti do nedovoljne fantazije) Le Gvin je svojim Hainskim ciklusom u naučnoj fantastici odnosno ciklusom o Zemljomorju u epskoj fantastici postavila referentne tačke čitaocima i novim stvaraocima. Četvoroknjižje o Zemljomorju (romani “Čarobnjak Zemljomorja”, “Grobnice Atuana”, “Najdalja obala”, “Tehanu”), nastajalo od 1968. do 1990. otvorilo je i pokazalo jedan od mogućih puteva u epskoj fantastici koji nije pod direktnim uticajem – ili pod senkom – legendarnih Tolkinovih “Gospodara prstenova”. Njena verzija epske fantastike ne “beži” od sudbinskih sukoba Dobra i Zla, funkcionalne magije, egzotičnih bića i predela ali je generalno blaža, lirskija i tananija, okrenutija ljudima i njihovim sudbinama, trivijalijama zatrpanim životima. Oduzimanje oreola veličanstvenosti i fatalnosti možda nije prijalo mnogim fanovima ali je, na drugoj strani, stvorilo svet koji nije ništa manje čudestan i fascinantan, počev od impozantne istorije ostrva i arhipelaga do formalne škola za čarobnjake (kao ideje koja je upotrebljena - bez makar i usputne zahvalnosti Le Gvinovoj - ali i vulgarizovana u serijalu o Hariju Poteru). Spisateljica u romanima jeste zainteresovana za magiju i svetska dešavanja ali je njen primarni ugao gledanja pozicija mladog bića, ne obavezno čarobnjaka, koje otkriva egzotični i tajanstveni svet istovremeno upoznajući sebe i svoje biće, odnosno odrasta i stasava u zrelu i odgovornu osobu. Naklonost prema “malim” junacima i njihovim “malim” dilemama i mukama oplemenila je ciklus o Zemljomorju patinom topline i sentimentalne naklonosti.

            Nakon romana “Tehanu”, Le Gvinova se bezmalo punu deceniju nije vraćala u Zemljomorje. Ipak, 2001.g. pojavljuje se knjiga “Priče iz Zemljomorja” koja sadrži pet priča iz ovog sveta. Autorka u uvodu objašnjava svoje ćutanje odnosno pojavu ove knjige rečima: “Na kraju romana ‘Tehanu’ (…) priča je došla do tačke koje je meni bila sada (…) nisam znala šta sledi. Mogla sam da nagađam, da predviđam, strahujem, da se nadam, ali nisam znala (…) naivno pretpostavivši da je priča o Gedu i Tenar stigla do zauvek srećnog kraja, knjizi sam dala podnaslov “Poslednja knjiga o Zemljomorju”. O, naivne li spisateljice. Sada je promenjivo. Čak i u pričama, snovima, bajkama, sada nije nekada.” Jednom izmaštani svet nastavlja da živi u (pod)svesti svog tvorca, širi se i nadograđuje. To je shvatila i Le Gvin pa je neke od priča koje su se nametnule zapisala i dodala onima već napisanim (“Vilin Konjic” iz 1998. i “Tamnoruža i Dragulj” iz 1999.) te uobličila u “Priče iz Zemljomorja” za kojima je iste 2001. objavljen roman “Drugi vetar” kao finale serijala (obe knjige upravo je objavio mladi ali profilisani izdavač “Kontrast”). U “Pričama..” su, uz autorkin predgovor i pogovor, mesto našli i tekstovi potrebni za razumevanje i faktografsko zaokruživanje sveta: spisak “Ostrva Zemljomorja” (sa geografskom kartom) i “Opis Zemljomorja”, sastavljen od pregleda “Narodi i jezici”, “Istorija” i “Magija”. Tako je pseudo naučnim tekstovima Zemljomorje dodatno “postvareno” i “materijalizovano”. Same priče doprinose ovom cilju pošto se pojedinačni životi junaka odvijaju u zaleđu velikih dešavanja: uspostavljanja reda među nemirnim ostrvima, formiranja čarobnjačke škole ali i potrebe da se zaustavi izobličenje prvobitnih plemenitih principa organizovanja. Ipak, pojedinačno je u žiži spisateljičine pažnje, od tajni odrastanja i ljubavi te društvenih podvojenosti i borbi za ravnopravnost polova do mena u prirodi i bizarnih postupaka lečenja bolesne stoke. Insistiranje na detaljima i sitnicama, npr rutini stanovanja i pripreme obroka, čini da zaustavljanje zemljotresa ili dvoboji čarobnjaka budu sasvim “normalni” u čudnovatom a opet prepoznatljivom svetu. I upravo je u tom izuzetnom, neponovljivom spoju fantastičnog i realnog, snaga i zavodljivost Ursule Le Gvin i njenih knjiga.

            (“Dnevnik”, 2021.)