Knjige koje (ni)je prekrila prašina - NOVI, JADNI SVET - „Vrli novi svet“ Oldos Haksli

U FOKUSU

            Istoričari i teoretičari naučne fantastike slažu se da žanr „negativne utopije“ ima tri velika temelja - romane „Mi“ Jevgenija Zamjatina (1924), „Vrli novi svet“ Oldosa Hakslija (1932) i „1984“ Džordža Orvela (1949); Haksli je svoj roman odredio upravo tim terminom koji su prihvatili njegovi savremenici (teoretičari, pak, poslednjih decenija insistiraju na dva različita termina „negativna utopija“ i „distopija“ koje razlikuju po intencijama kreatora društava, odnosno da li se „loše“ društvo stvara namerno ili je ono posledica dobrih namera). Kako god bilo, negativna utopija u osnovi se bavi društvenom organizacijom nekog budućeg društva koje, pod raznim izgovorima, ograničava prava svojim građanima (ili pojednim klasama/slojevima) vršeći konstantnu represiju i manipulisanja u svim segmentima života (javnog, privatnog, ekonomskog, religijskog...).

            Za razliku od romana „Mi“ i „1984“, koji zamišljaju društva u kojima je političko-ideološka doktrina uslovila funkcionisanje svih ostalih delova države i društva, „Vrli novi svet“ predstavlja društvo koje je stvarano planskom upotrebom nauke. Temelj svih delatnosti je nasleđe Henrija Forda odnosno njegovog efikasnog organizovanja proizvodnje vozila pojednostavljivanjem operacija povezanih tekućom trakom. Preslikavanjem ovakvog principa na društvenu organizaciju, sveukupno stanovništvo je podeljeno na pet kasti (Alfa, Beta, Gama, Delta, Epsilon) koje se kreiraju - od veštačkog začeća i rađanja, preko obrazovanja do zadatog načina života - da budu savršeno zadovoljne svojim statusom. Sreća za sve znači namerno oštećenje embriona ili učenje u snu kojim se u svačiju svest usađuju poželjni principi života. Uz to, svakome je dostupna „soma“, univerzalna droga, i konstantne sportske zabave posle rada te imperativni promiskuitet (jer svako pripada svima) i ritualno upražnjavanje orgija na kvazi religijskim obredima (lišenim onstranog/mističnog) koji slave Forda kao svojevrsnog praktičnog boga.

REČ KRITIKE

            Roman se dešava 632. god. Fordove ere (odnosno 2540.g. po „našem“ vremenu) u Engleskoj i Americi. Pošto su svi članovi društva dizajnirani i uslovljeni/naučeni da ispunjavaju zadatke, da njima ne vladaju jake i štetne emocije (jer im je sve brzo dostupno), Haksli je, kako bi razotkrio sve strane takvog sistema, morao za junake da odabere otpadnike. Jedan je Bernard Marks iz Alfa kaste koji je, tokom začeća i odgajanja u boci, greškom trovan (da bi zaostao u razvoju) pa je i fizički različit i mentalno asocijalni nekonformista (voli samoću, hoće devojku samo za sebe...). On sa Leninom (pravom Beta devojkom spremnom samo za uživanje) odlazi u rezervat Indijanaca u Americi gde otkriva Lindu, Betu-minus nestalu u naučnoj ekspediciji pre 20 godina a koja je ostala živa, prilagodila se primitivnim uslovima i čak, što je vrhunac pada po standardima novog sveta, rodila sina, Džona Divljaka. Bernard dobija dozvolu da ih vrati u civilizaciju (koja je sterilizacija) radi proučavanja ali oni ne uspevaju da se prilagode njenim blagodetima. Majka se ubija prekomernom konzumacijom some koja je štiti od sopstvene ružnoće i propalog života a sin (koji jedini poznaje Šekspira, pisca iz prokazane prošlosti) izvršava samoubistvo pod pritiskom javnosti dok Bernard biva poslat na zabačeni Island. Tako se anomalije društva ispravljene pa ono nastavlja da samozadovoljno živi po starom.

            Haksli je, pišući posle II svetskog rata o „Vrlom novom svetu“, spoznao njegove mane i neujednačenosti, kao i svoje zablude ali delo nije menjao jer je ono već postalo simbol straha pred mogućim zloupotrebama nauke. Mada su Hakslijevi savremenici listom kritikovali roman kao neuspeo njegova je intelektualna snaga velika i danas, više od 80 godina od stvaranja. Na žalost, čovečanstvo nije izbeglo zamke tzv „prosperiteta po svaku cenu“. Istina, nema otvorene manipulacije kastama (i čitavim geografskim regionima) ali je doktrina Potrošačkog raja, rasipanja resursa, ultimativnog hedonizma, duhovnog primitivizma, u potpunosti na tragu društava iz „Vrlog novog sveta“.

            („Dnevnik“, 2015)

NEODOLJIVE SLIKE PROŠLOSTI - „Čovek iz Nove Engleske“ Dina Batalje; izdavač „Darkwood“, Beograd, 2014.

U FOKUSU

            Kada se kaže „Evropski strip“ prva i najčešća asocijacija je „Francusko-Belgijska škola“ što svakako nije slučajno jer je ona, istorijski gledano, zaslužna za oporavak i napredak stripa u Evropi posle II svetskog rata; i danas je ovaj prostor najagilniji kada je reč o novim izdanjima odnosno o brojnosti publike. Ipak,  sve to ne znači da na drugim teritorijama Evrope strip ne postoji.  Italija je zemlja sa vrlo jakom strip scenom i produkcijom odnosno renomiranim autorima. Setimo se Bonelijeve kuće za bezbroj izdanja odnosno  autora kakvi su, na primer, Hugo Prat, Serđo Topi, Benito Jakoviti, Atilio Mikeluci, Tanino Liberatore odnosno, ovog puta posebno, Dina Batalje.

            Dino Batalja (1923-1983) započeo je svoju strip avanturu 1945. godine kao čan „Venecijanske grupe“ uz Huga Prata i Alberta Ongara. Posle početnih uspeha on, međutim, nije hteo da prati svoje drugove u Argentinu kuda su se odselili 1948.g. kako bi radili sa izdavačem Cezarom Civitom. Batalja je ostao u vezi sa drugovima, preselio se u Milano i nastavio da crta stripove za različita izdanja i sa promenjivim uspehom. Svojevrsna prekretnica u njegovom radu je prihvatanje ponuda da radi stripove po delima Šekspira, Poa, Lavkrafta, Hofmana, Mopasana. Ovi radovi su profilisali njegov grafizam odnosno doneli široku popularnost i uvažavanje kritike.  Na francuskom strip festivalu u Angulemu, 1975. godine, dobio je priznanje „Najbolji strani umetnik“. Godinu dana pred iznenadnu smrt Batalja se vratio klasičnom stripu stvorivši novog junaka, detektiva Kuka iz Skotland jarda koji početkom XX veka rešava bizarne krimi slučaje.

           

                                                                         REČ KRITIKE

              Priča „Čoveka iz Nove Engleske“ započinje 1757. godine u Liverpulu, bekstvom Kristofera Najtlija pred progoniteljima. On skače u more iz koga ga vade mornari broda koji plovi za Novi svet. Pošto nema para da plati put Najtli, u Bostonu, biva prodan na godinu dana traperu Semu Hanteru koji lovi i trguje sa Indijancima. To je vreme neprestanih borbi francuskih i engleskih snaga, potpomognutih lokalnim Indijancima, za prevlast nad teritorijom Velikog zapada. U ratu svih protiv svih neprijatelj može biti bilo gde. Sem Hanter i njegov brat ginu u jednom iznenadnom napadu a Najtli beži, upućen od Hantera da potraži vođu rendžera Roberta Rodžersa. Kad ga pronađe Najtli, silom prilika, mora da sledi četu koja je na tajnom zadatku da duboko u pozadini neprijatelja napadne selo Sent Frensis, kraj istoimene reke, i uništi Indijance koji su pobili mnoge engleske doseljenike. Uz nadčovečanske napore rendžeri stižu na cilj i ispunjavaju zadatak ali je povratak težak i fatalan za mnoge. Najtli uspeva da se spase samo da bi spoznao kako je u divljini otkrio svet kome želi da pripada pa mu se, stoga, i vraća.

            Stvarni istorijski događaj Batalja je upleo u priču o stasavanju i sticanju životne mudrosti. Priča je crtana tako da čitalac/gledalac ima utisak da su pred njim stare, pomalo mutne slike drhtavih obrisa i izbledelih boja na kojima preovladavaja smeđe nijanse. Izuzetna uverljivost ovih crteža/snimaka pojačana je sjajnim kadriranjem odnosno dinamičnim komponovanjem tabli koje prati tenzije i akciju. Slike nejednjakih veličina, sa i bez rama, u koje ulazi belina okvira sklopljene su precizno i nadahnuto, velemajstorski. Rečju, „Čovek iz Nove Engleske“ pleni pažnju i ostavlja bez daha!

            („Dnevnik“, 2015)

O NOVOVEKOVNIM SMUTNIM VREMENIMA - „Gramatika poremećaja“ Franja Petrinović; izdavač Kulturni centar Novog Sada, 2013.

Nova knjiga Franje Petrinovića (1957), zapaženog prozaiste srednje generacije, provokativnog naslova i podnaslova „Gramatika poremećaja: balade s početka veka“, nominalno, na prvi pogled, zbirka je 20 priča podeljenih u četiri dela/ciklusa/segmenta (dve priče su uvodne). No, kada znatiželjni čitalac zaroni u delo shvata da je, možda ili čak vrlo verovatno, u pitanju i roman obzirom na dva junaka - bračni par, Anđeliju i Sergeja - koji su protagonisti svih priča i kroz čiju se vizuru prelamaju celokupna dešavanja. No, žanrovsko određenje ovog dela prvenstveno je „tehničko“ pitanje koje ne utiče na način njegovog „konzumiranja“ odnosno sveukupni utisak. Ipak, uzme li se u obzir da je autor aktivni učesnik ovdašnjih buntovnih postmodernističkih dešavanja kao i da je u sredini ove knjige/zbirke/romana uvrstio, kao svojevrsni (ne)apartni glas, segment/ciklus pesama, imenovan „Posvete, uostalom“, ne treba olako odbaciti i opciju da se Petrinović namerno poigrao oveštalim žanrovskim podelama ispitujući njihovu krutost/fleksibilnost.

            Autoru ovih redova mnogo je provokativnije bilo pitanje (postavljeno pre čitanja knjige) da li je svaka priča jedan primer/slučaj poremećaja, jedna dijagnoza, lakša ili teža ali zasebna? Iščitavanje priča/poglavlja zbirke/romana uveravalo ga je da odista prisustvuje identifikovanju određenih poremećaja ali su se anomalije, same od sebe i po sopstvenoj logici, slagale u celinu, u celovitu sliku totalne boleštine koja je spopala ne samo glavne junake već i sve oko njih, čitav ljudski i društveni organizam ovih naših „novovekovnih vremena“ posmatranih, voljom autora, na isečku koji se zove Novi Sad (sa sijaset prepoznatljivih toponima) ali koja (ta otkrivena boleština) napada i (sve) ostale organe/udove tela koje se odaziva na ime zemlja Srbija. Crnokosa, prgava Anđelija i pomirljivi, apatiji sklon Sergej svojevrsni su lakmus ili reagens koji otkriva i boji bolesno tkivo koje je ili odavno nezdravo ili se još kvari. U konačnom sagledavanju svet oko njih jarko je šaren od svih tih devijacija, pogrešnih postavki i zaključaka, uvrnutih sticaja okolnosti, mutacija izniklih na raspadanju  nečega što se jednom smatralo za normalno a onda je razrušeno, obesmišljeno, karikirano. Te se normalnosti više niko i ne seća ispravno, postala je legenda, sumnjiva mlađima. Trenutno je šareno stanje tako intenzivno da se neko (čitalac) lako može upitati nije li to što neko zove bolest u stvari potpuno zdravo a da su oni koji o tome negativno sude u stvari odstupanje, nenormalnost. Da li su opšta iskvarenost, korumpiranost, lična besciljnost, bezosećajnost, sitničavost i zloba odista pogrešni ili, naprotiv, baš ono šta i kako treba da bude u zajednici/društvu? Ima li onaj ko se ne snalazi u trenutnoj situaciji pravo da optužuje sve osim sebe? Njegova konfuzija nije merodavna za ostale koji se snalaze kako znaju i umeju, otimaju ako treba (a treba), lažu i varaju (i druge i sebe) i - preživljavaju. Nije li osnovni princip društva - telesno (makar i bezdušno) preživljavanje po svaku cenu? Zar postoji nešto više osim vulgarno materijalnih imperativa?

            Petrinović, naravno, ne daje nikakve instant odgovore baš kao što, direktno, i ne postavlja pitanja. Njegovi junaci takođe ne uspevaju da daju jedan, jedinstven odgovor na svoje dileme na koje, uostalom, različito reaguju iz situacije/priče/poglavlja u situaciju/priču/poglavlje jer se vremenom menjaju (istina, čini se, nedovoljno, ne onoliko koliko to traže problemi i njihova potencijalna razrešenja). Priče, ipak, nisu jednosmerne, ne idu najkraćim putem od problema do razrešenja već meandriraju, skreću na razne strane hvatajući odraze različitih ideja i misli, novih i starih, odjeke popularne i tradicionalne (ne)kulture, pošalica i doskočica. Sve je to sastavni deo izgovorenih rečenica i onih koje su prećutane, formulisanih misli ali i onih ovlašnih, zadesno usputnih. Trenutak situacije/priče/poglavlja pun je (ponekad se čini prepunjen) zaleđem, istorijom, opštom i ličnom, jer ma koliko se neko otimao od prošlosti ne može pobeći. A kad junaci ne govore/misle/delaju to radi sveznajući pripovedač nastavljajući da gradi gustu mrežu digresija, asocijacija, naznaka, citata i prikladnih poštapalica koje, sveukupno, mame osmehe, sasvim nedužne ali i one gorke, od kojih zastaje knedla u grlu ili se podiže gorčina iz utrobe. Lakoća izlaganja, raspričanost koja brzo klizne u brbljivost i frustrirano agresivne verbalne fluentnosti, zavodljive vrcavosti, kozerije i (ne uvek) šaljive duhovitosti neće umanjiti tmurne obrise egzistencija junaka i statista već će, naprotiv, bolno pojačavati kontraste obesmišljavanja sivih zona u kojima se svi oni kriju nesposobni da isteraju sebe i druge na čistinu ovih „smutnih vremena“ novovekovnih.

            Petrinovićeva potret poremećaja nije plošni „foto-robot“ već pre pomalo (poviše) izvitopereni hologram koji u svakom segmentu sadrži i celinu slike. Njemu uspeva da spoji jednostavnost i gustinu priče i pripovedanja u celinu koja ne insistira na svojoj (ne)običnosti ali je se i ne odriče. Rečju, „Gramatika poremećaja“ je kontraverzna, očekivano-neočekivana knjiga-dijagnoza kompleksnog sadržaja i kazivanja koja, definitivno, traži visprenog (a ne kako je to danas moderno i poželjno, lenjog) čitaoca.

            („Povelja“, 2014)

VIZIJE DRUGAČIJEG SVETA – „Naslednici“ Vilijema Goldinga; izdavač „Laguna“, Beograd, 2014.

U FOKUSU

            Književna dela koja za temu imaju praistoriju nisu retka ali ni uobičajena. Mada otvaraju široke mogućnosti i dozvoljavaju imaginaciji da se razmahne, "praistorijske" teme traže i veće angažovanje pisaca na polju opisivanja kako dešavanja tako i junaka, praistorijskih ljudi koji su, načelno, primitivniji od današnjih ljudi; no, pitanje primitivnosti je vrlo "škakljivo" i diskutabilno pa zahteva dublje obrazloženje koje, opet, ne sme da opterećuje samu priču niti da utiče na "identifikaciju" pisca i čitalaca sa likovima. Mnogi autori nisu sposobni za tako veliki korak pa ni rezultati njihovih napora nisu vredni pažnje. S druge srane, dela iz "praistorije" su od strane kritike redovno svrstavana u fijoku literature za "decu i omladinu" što je značilo i snižavanje kvalitativnih kriterijuma; naravno, brojni pisci su takve "popuste" dobrano koristili i "zabušavali" u svojim delima. Ipak, bila ona dela za "odrasle" ili "decu i omladinu" neke knjige sa praistorijskom tematikom ostaju zapamćena odnosno plene pažnju ne samo savremenika već i sledećih generacija. Takva su dela Ronija starijeg "Rat za vatru" (po kome je 1981. snimljen istoimeni film u režiji Žan Žak Anoa) i "Džinovski lav" ili "Dečak iz pećine" D. Evrila. Svojevremeno je veliku medijsku pažnju privukao serijal romana Džin Auel započet romanom "Pleme pećinskog medveda" mada je reč o savremenim čitaocima preterano prilagođenoj, gotovo instantnoj, priči koja je svakim sledećim nastavkom bila sve neuverljivija.

            Među najuspelija dela o praistoriji svakako se ubraja roman "Naslednici" Vilijema Goldinga (1911-1993), dobitnika Nobelove nagrade za književnost. "Naslednici" iz 1955. prate uzdizanje rase Kromanjonaca koja bezobzirno uništava Neandertalce tako da je čitav ljudski rod rođen na prolivenoj bratskoj krvi (ova situacija je osnovna postavka i serijala Džin Auel). Golding je ideju za roman našao u "Kratkoj istoriji sveta" H. Dž. Velsa, u kojoj je Homo Sapiens opisan kao superiorno biće spram divljeg Neandertalca. Goldingov roman nije puka ilustracija te ideje već, naprotiv, dovođenje teze do krajnjih etičkih pitanja i dilema, počev od one koja suprotstavlja napredak i etiku.

REČ KRITIKE

            U „Naslednicima“ porodica ili malo pleme praljudi vraća se sa morskih obala u svoje stanište u šumu. Život se odvija uhodano: starac određuje zadatke mlađima, jedni sakupljaju drva za dragocenu vatru, drugi traže hranu, sakupljaju mlade izdanke, pečurke i ličinke, čak uspevaju da od hijena otmu nepojedenu antilopu koju je, prethodno, ubila velika mačka i popila joj krv (ljudi ne ubijaju). Punih stomaka, pored tople vatre oni uživaju u miru i zajedništvu. Ljudi međusobno dele slike koje imaju, ne samo rečima nego i svojevrsnom empatijom, umeju da se smeju, podnose žrtve zamolnice ledenim boginjama koje oličavaju vrhunsko božanstvo – zemlju kao jedinstvo svega što ih okružuje. Bezbrižnost, međutim, ne traje dugo. Najpre umire bolesni starac, zatim nestaje jači od dva mlada mužjaka/muškarca. Lok, koji nije previše bistar i ozbiljan, kreće u potragu za nestalim i otkriva miris drugih ljudi. Uprkos strahu od vode nalazi njihovo skrovište na ostrvu usred reke, kraj vodopada. Dok ih Lok traži, novi ljudi napadaju stanište njegove porodice, ubijaju staricu i jednu mladu ženku/ženu odvodeći devojčicu i novog (bebu). Lok uspeva da nađe odbeglu ženku/ženu Fa koja nameće svoje vođstvo jer ima više slika od muškarca. Njih dvoje odlaze na ostrvo i tamo uhode stanište novih ljudi koji se od njih razlikuju i fizički - lica i telo su im goli, bez dlaka, stalno hodaju uspravno - i društveno - vlast staraca je jača, žene su potčinjene, njihove žrtve zahvalnice su krvave (odsecaju se prsti saplemenicima), tenzije i svađe su česte. Novi takođe vladaju vatrom ali imaju balvane-čamce, lukove i strele, šatore. Oni su odvojeni od Prirode, jedu samo meso, poznaju neku vrstu alkohola. Lok i Fa će pokušati da otmu svoje saplemenike ali neće uspeti. Novi, što zbog loše lovine što zbog straha od "crvenih đavola" prebacuju balvane/čamce nizvodno od vodopada i odlaze prema moru. Susret dve linije u razvoju budućeg čoveka nije miroljubiv ali je jasno da će, mada beže, novi ljudi biti oni koji će se širiti dok za stare ljude, u takvom svetu, nema budućnosti.

            Osim poslednjih stranica romana kada "govore" novi ljudi, čitava priča je data iz vizure Loka i njegovih saplemenika. Golding je imao težak zadatak da opiše miroljubivu vrstu koja ima sasvim drugačiju percepciju sveta i sebe u tom svetu. Ti ljudi osećaju prirodu kao deo svog postojanja, vide je dublje i punije od današnjih čitalaca. Otuda je i njihovo mentalno ustrojstvo bogatije mada im je jezik siromašniji. Pokušaj da se osmisli i dočara taj drugačiji doživljaj sveta i da se opiše i jasno i ubedljivo, bio je veliki izazova za autora ali ga je on uspešno ispunio ispisavši knjigu koja pleni poetskim pasažima, neuobičajenom tematikom i izuzetno uspelo dočaranim vizijama sveta koje su temeljno drugačije od naših.

            („Dnevnik“, 2015)

PAMETNI DETEKTIV SA NAOČARIMA - „Rip Kirbi - tom prvi 1946 - 1948“ Aleks Rejmond i Vord Grin; izdavač Čarobna knjiga, 2014.

U FOKUSU

            U strip istoriji nema mnogo autora koji su uspeli da stvore više različitih junaka koje je publika zavolela. Aleks Rejmond (1900-1956) uspeo je u tome, čak, četiri puta! Nakon godina učenja i šegrtovanja Rejmond je, za „King Fičers“ stvori „Flaša Gordona“ i „Džima iz džungle“ - oba stripa imala su premijeru 7. januara 1934. a dve nedelje kasnije, 22. januara, započele su avanture „Tajnog agenta X-9“ koga je Rejmond crtao po scenariju proslavljenog pisca Dešijela Hemeta. Zbog nemogućnosti da ispuni svoje obaveze Rejmond je 1935. napustio rad na „Tajnom agentu X-9“ ali je, us pomoć asistenata, nastavio rad na prva dva serijala u standardizovanom sistemu novinskih dnevnih kaiševa i nedeljnih tabli. Gordon je postao toliko popularan da ga je, u jednom periodu, objavljivalo 150 novina. Godine 1944. Rejmond se prijavio za službu u mornarici iz koje je izašao posle nepune dve godine i suočio se sa situacijom da - nema posla jer je izdavač za njegove serijale angažovao druge crtače. Rejmond je morao da smisli novog junaka a kako je rat od njega stvorio realistu (umesto ranijeg fantaste) njegov izbor je bio kriminalistički strip u kome je glavna ličnost privatni detektiv posebnog kova. U tom su periodu krimićima vladali „tvrdokuvani“ detektivi stvoreni deceniju ranije u delima Hemeta, Čendlera i brojnih drugih pisaca; oni su nasledili i potisnuli prefinjene detektive ranijeg perioda. Rejmond, međutim, nije želeo puku divlju avanturu i akciju već da se „spusti na zemlju“. Otuda je čitava postavka stripa i njegovih aktera, kao i manir crtanja morao biti drugačiji, nov a, opet, prihvatljiv širokoj publici. „Rip Kirbi“ je uspeo da se dopadne čitaocima ali i da postane strip klasik. Rejmond ga je, u saradnju sa scenaristom Vordom Grinom, stvarao od 1945. (prva epizoda počela je da izlazi 04. marta 1946.g.) do svoje pogibije u saobraćajnoj nesreći 1956.g.

REČ KRITIKE

            Rip Kirbi je ratni veteran, atleta, naučnik, pisac i detektiv amater, momak finih manira ali i jakih pesnica, elegantno se oblači, puši lulu i nosi naočare (na slomljenom nosu). Živi sam mada ima stalnu devojku, manekenku Hani Dorijan, plavušu koja ume da bude opasno ljubomorna jer lepotice neprestano saleću njenog dragog. Kirbijev batler, Dezmond, bivši obijač sefova pouzdana je pomoć u akcijama ali ne uvek i kao savetodavac. Vreme dešavanja priča je sadašnje, mesto veliki američki grad (najverovatnije Njujork). Kirbi uglavnom ne traži slučajeve već oni njega - tako u prvoj avanturi manekenka biva ubijena pred vratima njegovog stana - ali ih savesno i strpljivo rešava, koristeći se kako logičkim zaključivanjem tako i brzim refleksima i preciznim pucnjima. Zločini se dešavaju u višim slojevima društva, na univezitetu, u svetu mode i filma što Rejmondu daje priliku da crta puno lepih žena i luksuznih enterijera. U prvih 7 epizoda, koje čine ovu knjigu, priča o Kirbiju se razvija i teče iz jedne u drugu avanturu. Hani dobija suparnicu, crnokosu Pagan Li, kojoj Kirbi pomaže da se izvuče iz zagrljaja kriminala, izađe na pravi put i postane filmska zvezda. Kriminalac Mengler, begunac iz Alkatraza, iako je poražen, nije rekao svoju poslednju reč. Kirbi uspeva da spase svet od fatalnog biološkog oružja ali i da otkrije, pored klasičkih kriminalnih radnji, mračne rabote trgovine bebama. On sve vreme pokušava da uveri Hani u svoju ljubav ali u tome ima promenljiv uspeh.

            Rejmond insistira na realističnom, detaljnom crtežu i promišljenom senčenju koje je prilagođeno crno-beloj novinskoj štampi (Rejmond je odbio da radi nedeljne, kolorisane table). Montaža i kadriranje su u funkciji podizanja tenzije i dočaravanja brzine akcije. Filmski foto realizam promovisan u „Ripu Kirbiju“ i promišljene, savremene priče vrlo brzo su prihvatili mnogi autori/crtači pa je ovaj uspešni serijal postavio i nove standarde u strip umetnosti.

            („Dnevnik“, 2015)

POSTATI KALIF UMESTO KALIFA - „Veliki vezir Iznogud“ Gošinija i Tabarija; izdavači „Čarobna knjiga“ i „Darkwood“, 2014.

U FOKUSU

            „Iznogud“ je na ovim prostorima jedan od „standarda“ za humoristički strip, uz „Asteriksa“, „Taličnog Toma“, „Alana Forda“, „Hogara“... I, što je još važnije, ovaj je serijal uspeo da „pređe“ iz jedne generacije stripofila u sledeće, dokazujući da dobar strip nije roba za jednokratnu upotrebu već da ima kvalitete koji izdržavaju najteži test - protek vremena. Ista je situacija i na prostorima Evrope - „Iznogud“, njegove avanture i slava traju pola veka u 29 albuma! Serijal je započeo 15.01.1962. godine u časopisu „Rekord“, pod naslovom „Avanture kalifa Haruna al Prašida“, vremenom postajući, pod promenjenim imenom „Iznogud“, životno delo crtača Žana Tabarija (1930-2011) i još jedno remek-delo (pored „Taličnog Toma“, „Umpah Paha“ i „Asteriksa“) u opusu genijalnog scenariste Renea Gošinija (1926-1977). Tabari je posle Gošinije smrti preuzeo i scenaristički deo posla (kao i Uderco za „Asteriksa“) i nastavio da stvara priče o zlobnom veziru; poslednji album „Iznoguda“ pojavio se godinu dana posle njegove smrti.

            Čitaoci na ovdašnjim prostorima imali su prilike da prate „Iznoguda“ u više izdanja, od „Politikinog zabavnika“ počev od ranih 1970-tih preko „Stripoteke“, „Eks almanaha“ i drugih. Pošto je serijal isprva crtan prvenstveno za časopise njegove epizode su kratke, od 10 do 20 strana; posle određenog vremena epizode su sabirane u album, bogato opremljen i štampan na kvalitetnom papiru. Album „Veliki vezir Iznogud“ objavljen je 1966.g. a namera domaćih izdavača je da nastave hronološko praćenje albuma serijala. Svaka epizoda je celina za sebe i počinje od iste standardizovane postavke - u bogatom srednjevekovnom Bagdadu stoluje debeljuškasti dobričina (naivčina), kalif Harum al Prašid; njegova „desna ruka“ je veliki vezir Iznoguda koji ima žarku želju da „postane kalif umesto kalifa“ (ova je legendarna rečenica ušla u široku, svakodnevnu upotrebu) i traži načine da to ostvari.

REČ KRITIKE

            Iznogud (što, ako znate engleski, znači „nije dobar“) je prvi negativac, u francusko-belgijskoj strip školi, koji je postao junak stripa. Njegova ambicija, zloba i beskrupuloznost nemaju granica; večno gladan moći on ne bira sredstva da postigne svoj cilj u čemu mu, ne uvek sa potrebnim entuzijaznom (jer često izvlači deblji kraj), pomaže sluga Dil el Tant. I dok je slugi jasno da zla rabota nema uspeha Iznogud, zaslepljen svojim planovima o moći i slavi, neprestano smišlja nove podlosti i zavere (baš kao nevaljali Kosta Kojot). A kako zloba u potpunosti vlada vezirom, ona utiče i na njegov izgled - od sitnog, suvog tela do dugog, šiljatog nosa i isto takve brade. Njegov nesvesni protivnik je, pak, sav okrugao i mek, na prvi pogled dobroćudan do infantilnosti; čak je Dil el Tant trbušast jer i u njemu ima neke dobrote.

            U ovom albumu, posle uvodne table koja postavlja zaplet serijala, slede epizode „Duh“ o angažovanju duha iz papuče da eliminiše kalifa, „Službeni put“ o odlasku u goste moćnom sultanu Abu Džabuu, „Desna ruka“ u kojoj Iznogud rešava da angažuje kidnapere; u „Hordi“ se sreću Mongoli (ili Tatari, Tartari ili Tatatatiri?) i kalifova vojska. „Dvojnik“ treba da zameni dobrog kalifa dok je na „Ostrvu džinova“ kalif trebao da postane obrok za džinove... Naravno, svaki plan neslavno propada ali vezir ne odustaje a ni čitaoci zavedeni zabavnim pričama punim verbalnih kalambura i crtačkih karikaturalnih igrarija. Vidljiv je Tabarijev napor da „uhvati“ pokrete junaka i dočara brzinu dešavanja; on takođe insistira na izrazima lica, na mimici koja potcrtava replike. Uprkos svim tim zadacima Tabari teži da sličice budu pregledne, da detalji ne odvraćaju pažnju od osnovnog toka priče. Rečju, „Iznogud“ je valjan humoristični strip koji će toliko zabaviti, nasmejati i razgaliti čitaoce da će poželeti da prate i nove avanture nevaljalog Iznoguda.

            („Dnevnik“, 2015)

STRIP OPSTAJE! - Strip u 2014.

U teškim vremenima dobra je vest i kada nema ničega novoga, kada je stanje „status quo“. Isticanje 2014. godine, kao pravo vreme za osvrtanje (u gnevu?) i sagledavanje onoga što nam je donela na polju „priča u slikama“, uverava nas da nije bilo spektakularnih uzleta ali ni padova. Izdavači, veći i manji, opstali su i održali svoju produkciju; kako su to uspeli u vreme opšteg srozavanja kupovne moći - a strip albumi nisu jeftini - samo oni znaju. Zapažamo da izdavači sve češće sarađuju i zajedničkim snagama objavljuju nove albume; takođe, ne beže od objavljivanja dužih serijala („Princ Valijant“, „Rip Kirbi“, „Džeremaja“, „Torgal“, „Marsupilami, „Štrumpfovi“...). Strip je opstao i na kioscima, od izdanja junaka iz Bonelijeve produkcije preko Alana Forda i (malo) Taličnog Toma do mangi, uz dva trajna stuba - „Stripoteku“ i „Politikin zabavnik“. Bilo je i nekoliko strip susreta kao i izložbi, važnih za ovdašnju strip scenu. Na Internetu strip sajtovi i forumi konstantno rade. Rečju - strip, uprkos nenaklonjenom kulturnom i ekonomskom okruženju, opstaje!

            Podsetimo se nekolicine izdanja (papirnih) koja su privukla više pažnje od ostalih. Naravno, ovo je lični odabir pa otuda svakako nepotpun ali dobronameran.

DOMAĆI AUTORI

„Propuzilište“ Franja Straka (Bratstvo duša) - Strakin dijalog u 240 kaiševa sa velikanima filozofije i literature svih epoha; veselo, cinično, vragolasto i mudro.

„1300 kadrova“ Željko Pahek (Deveta dimenzja) - Retrospektiva Pahekovih radova („Astroiđani“, „Legija nepromočivih“, samostalne epozode); urnebesni humor iz neveselih budućnosti.

„Sveta voda i duh“ Đorđe Milović (Komiko) - Duhovnost, zalaganje za stvarne vrednosti postojanja u raskošnom, delikatnom likovnom tkanju.

„Bad Boy“ Mladen Oljača (Omnibus) - Serija kratkih, smešno-gorkih pogleda u sadašnjost i blisku prošlost, naše retke vrline i (bez)brojne mane.

„Krik“ Predrag Đurić i Den Gudfelou i „Godina Raka“ Predrag Đurić, Karla Andrea Lopez Mata i Diego Lopez Mata (Rosencrantz) - Dva duboka, prodorna pogleda u sadašnjost koju živimo, bez laganja i demagoškog pretvaranja da će nam biti bolje.

„Kapetan Nitrat“ Stanojević/Radović/Sotirovski (Jugoslovenska kinoteka) - Fantastične avanture superborca za slobodu nitratne filmske trake ali i misli i izbora.

„Izuzetni slučajevi“ Ivica Stevanović (Komiko, Orfelin) - Lepršavo, duhovito, neobavezno ali uvek precizno i promišljeno poigravanje „strašnim“.

„Korporativni pandemonijum“ Aleksandar Zolotić i Zoran Penevski (Besna kobila) - Mračna fantastična priča o (ne)ljudskosti izuzetne likovnosti.

„Linije fronta“ grupa autora (System Comics) - Priče o Velikom ratu, stradanju i junaštvu, o epopeji koja nikada ne sme biti zaboravljena.

STRANI AUTORI

„Porodica Tarana“ Džo Makmanus (Darkwood/Marketprint) - Odabrane table legende novinskog stripa koji je dogodovštine veseljaka Tarane, njegove pokondirene Magde, ćerke Nore i ostale menažerije crtao od 1913 do svoje smrti 1954.g.

„Arzak“ Moebius (Čarobna knjiga/Darkwood) - Jedan od vrhunaca autora koji je u popularnoj kulturi stvorio vizuelnu matricu budućnosti, konačno u reprezentativnom izdanju kakvo zaslužuje.

„Plave pilule“ Frederik Peters (Komiko) - Dirljiva priča, bez patetike i suvišnog moralisanja, o bolesti i borbi sa njom, o snazi ljubavi i porodice.

„Priča o jednom lošem pacovu“ Brajan Talbot (Omnibus) - Hrabro razotkrivanje trauma koje ostaju iza seksualnog nasilja nad decom, o terapeutskim blagodetima uživanja u literaturi i nužnosti potrage za dobrim ljudima (kojih još uvek ima).

„Rip Kirbi“ Aleks Rejmond (Čarobna knjiga) - Hronološko objavljivanje epizoda o privatnom detektivu sa naočarima i finim manirima koji je postao klasičan strip heroj.

„Završni Inkal“ Žodorovski i Ladron (Čarobna knjiga/Darkwood) - Poslednja avantura ne preterano spretnog detektiva Džona Difula koji opet spasava Univerzum istovremeno zaokružujući jednu strip epohu.

„Kalvin i Hobs - Dokone nedeljne priče“ Bil Voterson (System Comics) - Neodoljivi vragolan i njegov tigar ponovo haraju, dovodeći u pitanje sve principe reda, znanja i lepog vaspitanja.

„Čovek iz Nove Engleske“ Dino Batalja (Darkwod/Marketprint) - Velikan stripa, Batalja, majstorskim crtežom dočarava daleka vremena prvih ratova doseljenika i Indijanaca.

            („Dnevnik, 2015)

            

SREĆNA NAM NOVA 2015!