PROPAST MULTIKULTURALIZMA

Mada se nama, izgubljenima u smutnim vremenima nemanja posla, besparice, poskupljenja, sveopšte degradacije vrednosti i nepostojanja ikakvih planova za boljitak, čini da je ovdašnja svagdanja muka najveća i najteža, svet se okreće i nosi svoje breme koje će, pre ili kasnije, odrediti i sudbinu Srbije, zemlje na Istoku. To što se na takva dešavanja slabije obraća pažnja ne znači da će nas mimoići njihove posledice (koje mogu biti i vrlo ozbiljne). Upravo je takav slučaj sa nedavnim izjavama zvaničnika nemačke i engleske vlasti koji su nedvosmisleno izjavili kako je koncept multikulturnog društva propao i da se moraju tražiti novi principi društvene organizacije. Za pažljivije pratioce prilika i neprilika u Evropi, ovakve izjave nisu iznenađenje - barem kada je u pitanju njihov sadržaj; ako se uopšte može govoriti o iznenađenju ono je u trenu kada su izjave date (istini za volju Andrea Merkel već nekoliko puta proglasila „smrt multikulti koncepta“ tokom prošle godine ali na susretima manjeg značaja).

            Multukulturalizma, nastao u drugoj polovini XX veka, posledica je uzleta kapitalističke privrede, koji je uzrokovao manjak domaće radne snage pa je ista ’uvožena’ iz nerazvijenih delova sveta (od bivše SFRJ, Turske do Severne Afrike). Ubrzo je postalo jasno da strani radnici žive i posle odrađenih smena u fabrikama pa se otvorio problem njihovog kulturološkog uklapanja. Naveliko i naširoko su propagirane ideje o mirnom suživotu, nacionalnoj, rasnoj i verskoj toleranciji, kombinovane sa imperativom funkcionalnog uklapanja u društvo države domaćina (od poznavanja jezika do poštovanja osnovnih pravila života u urbanim sredinama). Početni neuspesi u ’prilagođavanju’ i ’pripitomljavanju’ došljaka nisu obeshrabrivali državu, kapitaliste i društvene teoretičare. Na otvorena vrata bogatog sveta pristizale su kolone nevoljnika iz siromašnih država, noseći sa sobom svoj način života. Glasovi iz stare, kulturne Evrope koji su se žalili da su stranci prljavi, lenji, nasilni, da troše socijalne fondove, smatrani su nazadnim i profašističkim.

            Vremena blagostanja međutim potrošena su a sa njima i visoka tolerancija. Pojedinačni slučajevi sukoba domorodaca i došljaka postali su pravilo nove društvene atmosfere. Tabori su profilisani: s jedne strane su bogati ali sve stariji Evropejci, u sredini su upražnjena radna mesta a s druge strane radnici iz drugih kultura (tačnije drugačijih civilizacija) kojih ne žele da se odreknu, bez obzira što je Zapadni način života  najplemenitiji, najpravedniji, rečju najbolji (po rečima onih koji su ga smislili). Na konstantnom sukobu sa strancima, brojne desničarske partije izgradile su svoj program i počele da pobeđuju na parlamentarnim izborima u srcu demokratske Evrope. Vlade koje nisu ultra-desničarske morale su da posegnu za oštrim merama kako bi sačuvale dosadašnje strandardne društvenog života pa su izglasana ultimativna pravila oblačenja ili su strani azilantni masovno vraćani u zemalje porekla. I, konačno je, sa najviših mesta obznanjena je nemogućnost prevazilaženja kulturoloških razlika.

            Nastupajuća vremena pokazaće koliko je ’teško’ priznanje poraza. Problem je toliki da su ekonomski zahtevi potisnuti osećajem društvene ugroženosti. Ksenofobija je, čini se, pobedila toleranciju. Predstoji li Evropi masovno uzdizanje desničarskih tendencija, zamaskiranih ili potpuno otvorenih? Biće nužno pronaći novi balans između sticanja kapitala i odbrane proverenih vrednosti koje zagovaraju sve stariji i fizički nemoćniji Evropejci. U širem kontekstu, teorije o globalizmu kao novom svetskom poretku moraće se revidirati jer neki delovi sveta/narodi/religije jednostavno se ne uklapaju u planirani Kapitalistički Raj za odabrane. No, ako globalizam gubi, istinitost teorija o sukobu civilizacija (po kojoj su versko/kulturni modeli nepomirljivi pa će ovaj vek biti doba njihovog obračuna) Samjuela P. Hantingtona (1927-2008) kao da se iznova potvrđuje. Da li je načinjen još jedan korak prema sveopštem ratu civilizacija, u kome su nacije nebitne? Da li su demokratska previranja u Tunisu, Egiptu, Alžiru pokušaj da se smanji pritisak na Zapadni svet i stvori nova tampon zona prema bogatoj Evropi? Sve su to pitanja na koja, u ovom trenutku, nema pouzdanog odgovora (osim možda u super-tajnim agendama moćnika s Zapada). Ako, konačno, neko upita kakve veze sve ovo ima sa nama, jadnima i bednima - dovoljno je setiti se kako u svesti zapadnjaka nema velike razlike između Afrike, Azije i - Balkana

MOBING NA SRPSKI NAČIN

Početkom septembra stupio je na snagu pompezno najavljivani Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu. Ministar rada i socijalne politike početkom septembra doneo je Pravilnik o pravilima ponašanja poslodavca i zaposlenih u vezi sa prevencijom i zaštitom od zlostavljanja na radu, kojim su trebale biti precizirane odredbe Zakona. Prvih dana oktobra ističe rok u kome je poslodavac dužan da o zabrani zlostavljanja, odnosno pravima zaposlenih po ovom pitanju, pismeno obavesti sve radnike koji su već u radnom odnosu. Novoprimljenim radnici će, pre potpisivanja ugovora o radu, biti pismeno obavešteni o materiji famoznog mobinga. Čini se da je, napokon, zemlja Srbija rešila da zaštiti svoje radnike od maltretiranja poslodavaca i nekorektnih kolega. Ali, da li je zaista sve tako lepo?

            U raspravama pre i posle donošenja zakona svi učesnici, bez obzira na stručnost, složili su se da zlostavljanje iliti mobing (kako je ova rabota nazivana pre donošenja zakona) postoji ali nisu uspeli da bliže definišu niti da odrede gde se, kada i kako dešava. Tako je nejasno da li su mobingu skloniji privatnici ili direktori državnih firmi. Privatnici uvek mogu da otpuste radnika kojim nisu zadovoljni a ako ga i dalje maltretiraju onda je to ponašanje kojim bi trebali da se bave psihijatri i policija. Direktori državnih firmi, čini se, bar po rečima stručnjaka i obaveštenih laika, itekako su skloni maltretiranju (i seksualnom uznemiravanju), posebno jer je otpuštanje nedovoljno kooperativnih zaposlenih teže nego u privatnom firmama. U svim diskusijama najmanje se raspravljalo o maltretiranju kolega među kojima nema odnosa pretpostavljeni-podređeni, iako ta pojava nije retka niti bezazlena. Početna konfuzija oko načina ’izvođenja’ mobinga i njegovih aktera nastavila se u tekstu Pravilnika koji bi trebalo da preciznije definiše ovu materiju. Pravilnik predviđa poželjna ponašanja poslodavca i zaposlenog, donosi spisak postupaka koji se mogu karakterisati kao seksualno uznemiravanje (mada je ta materija regulisana još Zakonom o radu), odnosno spisak ponašanja kojih se poslodavac i zaposleni trebaju uzdržavati; konačno dat je i spisak aktivnosti koje se ne smatraju zlostalvjanjem. Spiskovi nepoželjnih ponašanja vrlo su neodređeni i nabrajanja završavaju napomenom i „druga istovrsna ponašanja“ što samo povećava nejasnoće. Zakon naravno ne može popisati sve aktivnosti kojima bi se neko maltretirao jer je praksa mnogo inventivnija od zakonodavca ali bi trebao da bude što precizniji jer manjkavosti zakona i pravilnika predstavljaju famozne ’rupe u zakonu’ koje će mamiti na zloupotrebu. Isti je slučaj sa odredbom da „povremene razlike u mišljenjima, problemi i konflikti u vezi sa obavljanjem poslova i radnih zadata“ nisu zlostavljanje – ali upravo nedefinisanje ’povremenosti’ (da li je to jednom dnevno, nedeljno ili mesečno?) može biti iskorišćeno za zlostavljanje. Rečju, uopšte ne treba sumnjati u dovitljivost onih koji maltreritaju i koji će naći način da izvrdaju ionako labave odredbe zakona. Dodatni prilog u korist onih koji maltretiraju jesu i teškoće oko dokazivanja da je neko maltretiran, posebno kada se nečije ponašanje dokazuje izjavama svedoka koji se plaše za svoje radno mesto - mada su zakonom formalno zaštićeni od  maltretiranja. Dodajmo rečenom i jalovost odredbe o hitnosti sudskih postupka po ovom pitanju jer rad sudova u praksi ne pokazuje nikakve u znake ubrzavanja rada odnosu na rad kakav je bio pre sudske reforme. Posebno ’nezgodan’ je slučaj zabrane ’zloupotrebe prava na zaštitu od zlostavljanja’ jer je nejasnost i nedorečenost ovog insituta kao stvorena za nove zlupotrebe.          

Konačno, zanimljiva je i obaveza poslodavca da svakog zaposlenog pismeno obavesti o zabrani zlostavljanja. Poslodavac, do sada, nije imao obavezu da pojedinačno obaveštava zaposlene o temeljnim zakonima iz materije radnih odnosa – npr. o Zakonu o radu koji okvirno uređuje ovu oblast. Otvoreno je pitanje svrhe ovakvog postupanja za čije nepoštovanje poslodavac može biti kažnjen. Hteli to ili ne, mi živimo u XXI veku kada su svakome dostupne novine ili TV programi pa je svaki pojedinac u mogućnosti da se obavesti o događajima koji ga se tiču. Faktičko stanje je, naravno, potpuno drugačije – haos u medijima, senzacionalizam i nestručnost sveli su medije na ’šarene slike, velike naslove i malo sadržaja/teksta’. Umesto da zaposlene u posebnim emisijama ili novinskim izdanjima obaveštava, obrazuje i obučava za odbranu svojih prava, zakonodavac/država je tu svoju dužnost lako prebacio na poslodavca (potencijalnog izvršioca zlostavljanja), odnosno na obavezu da se zaposlenom uruči pisano obaveštenje. Ovakvo rešenje iznova potvrđuje suštinsku nezainteresovanost države (koja je i sama poslodavac) za uspešno funkcionisanje društva, odnosno nespremnost da sve svoje podanike jednako štiti.

Kako bilo da bilo, zlostavljanje na radu formalno je i zakonom zabranjeno. Da će to išta značiti u svakodnevnom životu, da li će zaposleni zaista biti štićeni i branjeni od tuđe/gazdinske obesti ili sve ostaje po starom - videćemo u narednim mesecima.

ČITATI ILI GLEDATI, PITANJE JE SAD

Nedavno okončano emitovanje TV serije "Igra prestola" u HBO produkciji izazvalo je veliko interesovanje svetske javnosti što nije čudno obzirom da je u pitanju 'proizvod' najviših standarda. Scenario je urađen po literarnom predlošku - prvom romanu u serijalu "Pesma leda i vatre" velemajstora Džordža R. R. Martina. Nominalno je reč o još jednom od bezbroj na tržištu prisutnih serijala koji pripadaju žanru epske fantastike. Međutim, Martin je pisac koji se ne kreće ustaljenim stazama i ne piše konfekcijsku literaturu. Otuda je njegova saga promišljena, konzistentna i ubedljivo ispisana, junaci su 'živi' a ne kartonske lutke a zapleti motivisani. Martin je stvorio svet koji 'liči' na Srednji vek u Evropi i prati sudbine nekoliko velikaških kuća uvučenih u sukobe izazvane borbama za vlast i bogatstva; fantastični segmenti u ovom svetu jedva da su prisutni i njihov uticaj na dešavanja uglavnom je posredan. Fanovi epske fantastike brzo su 'otkrili' i 'prisvojili' sagu pa je svaka nova knjiga iščekivana sa većim nestrpljenjem - prvi tom "Igra prestola" pojavio se 1996, drugi "Sudar kraljeva" 1998. a "Oluja mačeva" 2000; na četvrtu knjigu "Gozba za vrane" čekalo se do 2005. a peti deo (od planiranih sedam), posle nekoliko najava i odlaganja, trebalo bi da se pojavi u toku ove godine. Recepcija serijala u širim, vanžanrovskim krugovima takođe nije negativna, pa odluka HBO kompanije da snimi seriju od 10 epizoda kojima će se 'pokriti' dešavanja u prvoj knjizi nije nimalo slučajna i rizična. Tako su mislili i šefovi kompanije jer su seriji dodelili izdašan budžet. Već posle premijere prve epizode, 17 aprila ove godine, bilo je jasno da je serija pravi pogodak; uz visoku gledanost, koja je regrutovala armiju fanova, dobre kritike i instantno internet piratisanje, nikoga nije iznenadila vest da će se snima druga sezona. Naravno zahuktala se i prateća industrija - DVD diskovi, posteri, majice i ostale džidža-bidže a našlo se mesta i za nova izdanja romana, u običnom i tvrdom povezu, odnosno u raznim luksuznim i divot opremama.

            Na (bez)brojnim internet forumima, najdinamičnijem obliku fanovske komunikacije, razvile su se raznovrsne diskusije, koje započinju opaskama o mestima na kojima su tvorci serije pogrešili, primedbama na izbor glumaca, scenografiju ili određene scene; u serioznijim osvrtima priča se o suštini žanra i onome što je Martin promenio u žanrovskoj matrici; čistinci  zameraju na izneveravanju Tolkinovskog obrasca dok njihovi protivnici upravo to smatraju kao bitan kvalitet. Kako bilo da bilo, rasprave su žučne, sa mnogo argumenata i kontraargumenata. Znatiželjnom posmatraču može se učiniti da je okružen vatrenim ljubiteljima literature spremnim da iščitavaju knjige od 400, 500 i više strana (odlika dela epske fantastike upravo su 'debele' knjige). Međutim, skorašnja anegdota sa jednog od (ovdašnjih) sajtova, lako će ga ubediti u suprotno; naime, jedan od 'forumaša' požalio se, posle emitovanja poslednje epizode prve sezone (19. juna), kako će mu biti teško da čeka sledeću godinu i nastavak serije. Na to mu je lakonski odgovoreno da, ako je toliko nestrpljiv, uzme drugu knjigu (odavno prevedenu na srpski) i - pročita je. Reakcija nestrpljivog gledaoca bila je da mu čitanje - ne pada na pamet jer je poslednju knjigu pročitao u trećem razredu osnovne škole. Gledalac uopšte nije smatrao da ga ovo priznanje imalo diskvalifikuje, pre se čini da je ponosan na svoje izbegavanje upražnjavanje veštine čitanja.

            Iz rečenog zainteresovani posmatrač lako zaključuje da prisustvuje susretu dva kvalitativno različita koncepta trošenja sopstvenog vremena. S jedne strane su svojevoljni čitaoci knjiga (koji to žele a ne moraju) a s druge gledaoci (i ostali 'ne-čitači'). Za nestrpljivog forumaša "Igra prestola" ne postoji u izvornom obliku - kao roman, već samo kao TV serija koju je voljan da konzumira i u tu svrhu uloži određeni napor. Ukoliko, međutim, konzumiranje zahteva previše napora - a čitanje svakako traje duže od 10 sati gledanja, 'tera' na aktivan napor razmišljanja, povezivanja i zamišljanja-maštanja - ovaj fan (i mnogi njemu slični) jednostavno će odustati i pažnju usmeriti na drugi zabavan sadržaj, koji će, možda, biti slabijeg kvaliteta ali neće umarati. Oni koji prave filmove, TV serije i ostale zabavne programe to svakako znaju i prilegođavaju svoju 'robu' pojednostavljujući sadržaje da bi osigurali gledanost-potrošnju i soj profit. Potrošači, sa svoje strane, uživaju u lakoj zabavi i više od nje im i ne treba. Čitanje ili nečitanje "Igre prestola" nije usamljen slučaj; reč je o sukobu dva životna stava - onoga koji se iscrpljuje u lakim, po mogućnosti instant 'mentalnim žvakama' i drugog koji ima veća očekivanja i spreman je na veće napore. Prvi stav je u trendu, drugi je zastareo; prvi je u većini, potenciran moćnom industrijom zabave, drugi je izgubio bitku i lagano nestaje. Ova dva sveta sve se ređe sreću a razlike između njih sve su dublje. Konačno, u nekoj vrlo bliskoj budućnosti oni će se potpuno razdvojiti a onda će princip slatkog, šarenog i bezbrižnog pobediti donoseći nesposobnost da se svet zamisli izvan ravni velikih i malih ekrana i lakih poruka koje se na njima serviraju.

MODERNO KAMENO DOBA

Pola veka „Flinstonovih“

Poslednjeg dana septembra rođendan je proslavila jedna poprilično stara družina – čak iz kamenog doba. Naime pre pola veka emitovana je na američkoj televiziji prva epizoda crtane serije „Flinston“ smišljene u glavama tandema Hana i Barbera i realizovane u njihovoj produkcijskoj kući koja je već bila poznata po crtanim filmovima za decu (Skubi Du, Magila gorila, Jogi i Bubu, Svemirski kadet...). Osnovna postavka priče krajnje je infantilna – u ambijentu pogodbenog kamenog doba (sa nepripadajućim dinosaurusima, sabljastim tigrovima, pterodaktilima ...) svakidašnji život ’odrađuju’ dva drugara Fredi i Barni sa suprugama Vilmom i Beti, sitnom dečicom i kućnim ljubimcima, usred Kamengrada. ’Caka’ je u tome što je organizacija života iz polovine XX veka prebačena u praistoriju ali tako da su zadržane mnoge konvencije (u ophođenju i oblačenju – iako su, svi redom, bosi ’kameni’ ljudi se lepo pozdravljaju, žene imaju frizure sa koskom kao šnalom a gospoda su u krznenom ’odelu’ sa pripadajućom kravatom) i odnosi (bračni, drugarski, šefovsko-radnički) i pripadajuća tehnološka ikonografija: od kola (koja su sada od balvana sa kamenim točkovima i na nožni pogon), teških građevinskih mašina (koje izigravaju dinosaurusi), džambo-džet aviona (šuplja debla nošena jatom ukroćenih pterodaktila) do sitnih kućnih aparata (mali mamut je usisivač, ptičica u ’foto aparatu’ kleše sliku, kljunata ptičica je igla na gramofonu...). Zapleti se ponekad baziraju upravo na sudaru tehnologije XX veka sa kamenim dobom ali većina tema je iz bezvremene svakodnevice, drugarskih i rivalskih odnosa dve porodice, iz muško-ženskih ili žensko-ženskih odnosa, od ljubomore do sitnih porodičnih čarki, uz neminovne probleme sa vaspitavanjem dece. Ne manjka ni priča o problemima na poslu (u kamenolomu – gde drugde?) ali ni onih o modi ili o popularnim javnim ličnostima te o strancima i njihovim neobičnim ponšanjima i navikama. Teme su, dakle, bile ’obične’ i mogli su ih razumeti obični gledaoci; ova serija je postavljena tako da je može gledati cela porodica što je proširilo tzv ciljnu grupu i obezbedilo visoku gledanost; zato je serija, u polusatnim epizodama emitovana od 1960. do 1966 godine. Popularnost serije se raširila i po ostatku Zapadnog sveta pa stigla i do tadašnje socijalističke Jugoslavije; stariji gledaoci sećaju se da je serija (na jedinom TV programu) prikazivana u udarnom terminu – subotom posle Drugog TV Dnevnika, pod naslovima „Porodica Kremenko“. Kasnije su se, po raznim časopisima, mogli čitati i stripovi o Flinstonima a mnogo kasnije je (1994) snimljen i igrani film  koji se baš i nije proslavio u ubedljivosti. Flinstoni su imali i svoje naslednike iz budućnosti – Porodica Džetsons, nastala 1962.g. živela je u 2062. i mučila obične muke u XXI veku.

            Osnovni ton priča o Kremenkovima je humoran mada se, tokom zapleta, strasti, zloba i netrpeljivosti itekako umeju ’zakuvati’. Konstantna tenzija između prgavog Freda i popustljivog Barnija nadograđuje se komedijama zapleta ili sukoba različitih vremenskih linija. U ovoj seriji, ma kako to danas izgledalo bezazleno, prvi put su na američkoj televiziji prikazani supružnici u zajedničkom krevetu, što je do tada bilo zabranjeno kodeksom ’pristojnosti i  lepog ponašanja’. Svežina i zabavnost serije opstali su uprkos godinama i drugačijim običajima; očito da u Flinstonima ima trajnijeg ’štofa’ - a tako i mora da bude da bi se opstalo u kamenom dobu. Dakle, „Porodica Kremenko“ je uspešno pregurala pola veka u praistoriji i našoj nekada sadašnjosti a sada prošlosti koje se rado sećamo.

ISPRED BLOKADA

Autobuska stanica u rano, sparno vojvođansko popodne. Devojka na visokim potpeticama vuče poveći kofer peronom i staje pred parkirani autobus, proverava natpis na tabli zadenutoj za šoferšajbnu. Onda se okrene obližnoj grupici koja smrknuto gleda u ispljuvani asfalt i pita: - Kad kreće ovaj autobus?

Odgovara visoki brkajlija sa kondukterskom torbicom: - Ha, kad? Kad nas puste.

            - Ko da pusti?

            - Traktoristi.

            - I ovde ih ima? Ne mogu da verujem.  Pa jedva sam dovde stigla. Nisam mogla da uđem u voz, bio je pun ko oko pa sam kombijem došla do barikade, prešla most peške, čekala kombi da me preveze dovde i sad opet moram da čekam? Dokle će ti seljaci da nas maltretiraju? Što ih ne pohapse i očiste puteve?

            Niko ne odgovara pa ona odvlači teret do klupe i seda pored potencijalnih putnika pristiglih pre nje, uglavnom radnika koji su odradili smenu i sada bi da odu kući. Uto na peron stiže autobus, svi se okupa oko vozača i kondukterke.

            - Šta je bilo?

            - Ništa. Neće da puste. Nisu dali ni da se okrenemo pa sam morao da vozim u rikverc bar 5 kilometara.

            - Ma, napili se i zafrkavaju. Kaže jedan čiča: Pustićemo vas ali kad mi oćemo - dodaje kondukterka.

            Vozač mobilnim telefonom poziva dispečera i kratko se dogovara sa njim: - Kažu da čekamo.

            Svi se, pokunjeno, sklanjaju u hladovinu. Dobrih sat i po kasnije zvoni telefon i vozač vikne: - Krećemo.

            Putnici se brže-bolje ukrcaju. Vazduh je pregrejan, ni klima ne pomaže. Autobus izlazi iz grada, grabi između njiva na kojima se talasa žito, nižu redovi kukuruza i suncokreta. Lepo je videti obrađena polja. Ubrzo prođu pored blokade. Traktori su sklonjeni a u hladu, na rasprostrtom ćebetu, odmaraju paori i mašu putnicima. Iz suprotnog smera tutnje šleperi.

            Onda vozaču opet zazvoni mobilni, on se javi pa zovne konduktera da mu kaže šta je čuo a ovaj saopšti: - Slušajte, idemo samo do raskrsnice. Ne silazimo u selo jer je tamo opet blokada. Ko hoće da siđe neka se spremi.

Nekolicina putnika ustane, pomalo gunđajući ali kad pogledaju ostale shvate da i nisu tako loše prošli jer su nadomak kuće.

            Sunce je sve bliže horizontu. Autobus grabi napred dok ne stigne do začelja kolone koja stoji pred barikadom postavljenom na most koji je opkoračio kanal DTD.

            - E da im nanu naninu - otme se jednom od preostalih putnika. - Pa dokle više. Zar im nije dosta? Šta više hoće?

            - Hoće da im daju ono što su im obećali - odvrati muškarac sa obližnjeg sedišta. - Mislite da bi oni stajali ovde da ih nije muka naterala? Sad kad ima toliko posla na njivama?

            - Pa što ne rade nego nas maltretiraju? Džaba im je da nas zaustavljaju, nismo im mi ništa ni obećali ni uzeli. Možemo svi da se slažemo sa njima ali koga za to briga?

            - Da su ih pustili u Beograd ne bi do ovoga došlo. Ali policija je zatvorila prolaze pa su oni blokirali puteve. Trebali su da blokiraju i pruge pa da ništa ne može da uđe i izađe iz Beograda. Neka vide političari šta se dešava kad se seljaci udruže i ne puštaju da ih više varaju. Kao da oni ne seju žito i kukuruz za ovaj narod. Ako hrana ne treba neka kažu pa će seljak da se snađe. A ne da obećaju pa ljudi uzmu zemlju u najam, zaduže se za seme, hemiju i gorivo a vlast se, kad sve zaseju, pravi naivna, kao nema para pa neka seljak opet radi na svoju štetu.

            - Ma i ne treba da seju. Kupićemo u svetu šta nam treba.

            - Jeste, jeste. Pa će posle da trgovci diktiraju pošto je mleko ili meso a varošani će da kukaju da im je skupo.

            - Njima bi bilo bolje da paze da ne prođu ko prosvetari i da ne dobiju ni za ladnu vodu.

- Mnogo ti znaš. Misliš da je ovo zbog običnih seljaka? Ma jok, to su oni najveći rešili da upropaste sve krupnije seljake pa da posle caruju. Zato sad potenciraju sitne seljake, koji im nisu pretnja.  A do juče su iz države molili da se obradi zemlja da ne bude parlog. Kad ostanu samo oni mali paori, par ljudi će da diktira šta će da se seje i pošto da se prodaje. A šta će onda varošani da jedu kad im ti što ih zovu tajkuni zapapre?

- Sigurno nećemo da pomremo od gladi. Bolje da je skuplje nego da nas danas svako ucenjuje.

            - Ko ucenjuje? Pazi šta pričaš - vikne branitelj paora i raširi šake koje su očito upamtile teški rad na poljima.

            Kondukter stane između suprotstavljenih strana: - Ajde ljudi, smirite se, šta vam je? Svi su, bre, nervozni. Još bi da se biju. Izađite napolje pa to tamo rešite. Eno vam i policije pa će čas posla da vas sredi.

            Vozač autobusa, koji je izašao do barikade, vrati se i saopšti: - Za pola sata će da nas puste. Do sedam smo kući. Dobro smo prošli, kasnimo samo dva i po sata - onda pogleda po kiselim licima i upita konduktera: - Šta se desilo?

            - Ništa, sitna rasprava sitne boranije koja uvek nadrlja - zaključi ovaj i uvali se u sedište, pa tiho doda: - A ja sutra u pola 5 opet idem ovim putem.

'NOMADI' SPOMENKE STEFANOVIĆ

ZAČUDNO KAO ODSTUPNICA

            „Nomadi“, prva zbirka priča Spomenke Stefanović Pululu, može se iščitavati u nekoliko ’ključeva-motiva’ među kojima su, čini se, centralna dva: motiv krhkog bića, najčešće devojčice, u svetu teških zahteva i strogih pravila te motiv pojave fantastičkog elementa-sile koji menja dotadašnji trivijalno-rutinirani svet. Mada su, naizgled, odvojeni ovi ključevi ipak jesu neraskidivo vezani. Otuda se „Nomadi“ mogu sagledavati kao niz naučno fantastičnih ili fantazijskih priča odnosno fantastičkih priča glavnog književnog toka, što, sveukupno, korespondira sa savremenim tendencijama literarne fantastike oličenim u kategoriji ’slipstrima’ kao specifičnog postupka, polazišta i ishodišta u kome se koriste, spajaju odnosno mešaju žanrovska i glavnotokovska iskustva gradeći posebnu literaturu koja odražava duh kraja XX i početka XXI veka.

            Nezavisno od teorijskih podela, „Nomadi“ se znatiželjnom čitaocu otkrivaju kao niz mogućih obznana začudnog odnosno niz situacija u kojima začudno ’funkcioniše’ i izmešta (ili dopunjuje) doživljaje sveta/svetova. Naravno, začudno se može sagledavati iz različitih vizura; njegova ’količina’ i intenzitet variraju kako u pojavnom obliku tako i u odnosu na svet u kome se javljaju ali je u korenu svega tren u kome dotadašnja monolitna stvarnost dobija ’suparnika’ koji je ne poštuje, ne pokorava joj se i time stvarnost relativizuje i poništava. Taj i takav iskorak dozvoljava autoru a potom i njegovom čitaocu da iskosa, iz drugačije perspektive, sagleda dotada neprikosnoveni red stvari i u njemu otkriju pukotine u maskama svakodnevice. Takva otkrovenja nisu uvek prijatna ali jesu način da se razbiju šabloni i matrice u koje se (o)lako upada jer je boravak u njima, prepoznatljivim i konfornim, lak i ugodan.

            Začudnost se u „Nomadima“ pojavljuje u sasvim običnim situacijama, jednostavnim i bliskim, kakve su duga i dosadna putovanja na kojima igra slučaja skida koprenu rutine i razotkriva paralena postojanja/svetova. Iz okrilja svakodnevice čudesno narasta u različitim smerovima: od sukoba tzv visokocivilizovanog i magijskog (koje spajaju nevoljne izbeglice kao izaslanici drugih svetova-kultura), preko preplitanja vremena i nivoa postojanja koje spaja i deli magija televizijskog prozora-ekrana ili spletova koje u žižu dovodi činjenica smrti tela (ne i duha); začudno će se simbolički pojaviti u obliku umilnog mladunčeta zveri koje postaje simbol htenja i nadanja, u liku paunova u tajanstvenom vrtu ili kao recept za spravljanje čudesnih napitaka za pronalaženja suđenog bića; napokon, začudno se spušta u lagume iznad kojih, u neznanju svome, bezbrižno gazimo ili se diže do drugih svetova/planeta jednovremeno i stranih i bliskih. Zavodljive su i čudesne priče/bajke ispričane u drugim pričama, u kojima snaga reči (u dvostrukom obrtu) gradi svetove u ljusci pogodbene stvarnosti koju autorka nudi (a na koju čitaoci pristaju).

            Vezane za začudno toliko da se čini da su mediji kroz koje se natprirodno oglašava su krhke devojčice široko otvorenih očiju, namerne da upiju i otkriju sva lica sveta koji ih okružuje; čak i kada su im tela odrasla junakinje priča ostaju deca gladna tajni i željna radosti (umesto muka koje ih opsedaju). Sve one žrtve su svoje otvorenosti koja se, u svetu prepredenih, tumači kao naivnost i odlika rođenih žrtava koje se nude predatorima. Devojčice otuda jesu čudo u takvim/svim svetovima; i ma koliko bile bespomoćne one, igrom slučaja ili ostvarenjem tajnog plana, prizivaju druga/ostala čuda menjajući tako svetove u kojima bitišu. Spisateljica je neskriveno blakonaklona prema svojih heroinama baš kao što je zavedena avanturama koje ispisuje i u kojima (rekli bismo) usud naivnosti boji priče posebnom patinom. Stoga u „Nomadima“ ima radosti stvaranja, iskušavanja sopstvenih spisateljskih snaga i mogućnosti magije teksta, od tananosti do robusnosti, od prozirnosti do višeslojnih metafora.

'MAČJI SNOVI' IVANE MILAKOVIĆ

BAJKE I NASTAVCI 

Prva knjiga Ivane Milaković, pod naslovom „Mačji snovi“, sadrži 25 proza u rasponu od minijatura (’kratkih’ par pasusa/dijaloga) do priča (ne dužih od 10-tak strana). Opredeljenje za kratku formu zahtevalo je od spisateljice visok stepen samodiscipline odnosno ’racionalisanog’ pripovedanja što je zahtev kome ne mogu da odgovore ni mnogi autori sa dužom književnom praksom; ovaj cilj dodatno je otežan u vremenima kada je ’na ceni’ romaneskna raspisanost. Bez obzira na otežavajuće okolnosti Ivana Milaković je odlučila da se okuša u kratkoj prozi i u tome - uspela. Njene priče pažljivo su i precizno građene, tenzije su izbalansirane i dovedene do razrešenja u poslednjoj, udarnoj rečenici. Naravno, zadatim obimom nametnuta svedenost opisa i razvoja radnje sprečava upotrebu mnoštva literarnih i stilističkih ukrasa ali se autorka očito svesno odrekla ovih mogućnosti dajući prednost jasnoći, čitljivosti i efikasnosti izraza. Usredsređenost na osnovnu nit priče izazov je kako spisateljskoj domišljatosti tako i za samu konstrukciji prozne celine koja ne trpi rasplinutost ali ni izostavljanje bilo kog delića mozaika (jer se lako može desiti da slika ostane okrnjena i ’neupotrebljiva’). Priče u knjizi čitaju se brzo i lako, u njima nema praznina, ’praznog hoda’ i nedoumica što samo potvrđuje da je spisateljica uspešno obavila zadatke koje je sebi postavila.

            „Mačji snovi“ podeljeni su, stranicom na kojoj je senka krilate mačke, u dve celine; podela nije ni slučajna niti samo vizuelna već je tematska i potpuno (smisaono) opravdana. U prvom delu-segmentu čitalac se susreće sa pričama iz različitih vremena (od pseudo-prošlosti do pogodbene sadašnjosti ili budućnosti), sa raznorodnim zapletima i raspletima. Dva zajednička imenioca ovako šarolikoj skupini jesu junakinje - najčešće devojčice - na ovaj ili onaj način izdvojene/izopštene iz uobičajene/normalne sredine (zbog svojih fizičkih ili psihičkih mana/neprilagođenosti) i fantastički/natprirodni elemenat koji se pojavljuje kao način za izlazak/bekstvo iz klopki svakodnevice. Problemi socijalizacije i (ne)pripadanja zajednici odnosno situacije u kojima grupa ne pokazuje nikakvu fleksibilnost i odbacuje mlade jedinke koje se razlikuje, kulmuniraju u trenucima otvorenog sukoba sa većinom ili u bekstvu osetljive, ranjive i žigom različitosti povređenog mladog bića. U takvim slučajevima odlazak u svetove mašte ili druženje sa izmišljenim prijateljima jesi načini kompenzovanja odbačenosti i samopotvrđivanja u drugačijem; u pričama o odrastanju fantastično postoji samo u očima posmatrača dok je sasvim ’realna’ za one koji su je izgradili kao odbrambeni mehanizam. Preplitanje dva ’koncepta’ tanano je i granice između njih umeju da se izgube/izbrišu. Tako je i sa osnovnim emotivnim predznacima: ono što je lepo za jedne za druge je ružno, strašno i veselo, prijatno i bolno lako menjaju mesta što, u krajnjem, zavisi od pozicija aktera u životu/pričama.

            Drugi segment knjige donosi znanu ali uvek zanimljivu i intrigantnu stilsku vežbu novog ispisivanja poznatih bajki. Stvarane kao poučne priče za mlade, u kojima se oni podučavaju osnovnim etičkim vrednostima zajednice/plemena/naroda ali i bazičnim životnim odnosima, bajke su kroz vekove dograđivane i menjane prateći civilizacijske promene. U njima ima ’svega po malo’: ljubavi i mržnje, pravde i zločina, smeha i straha, tajni i objašnjenja; rečju, ove priče nisu uvek prijatne ali nisu ni potpuno ’mračne’. To što ih danas doživljavamo kao prijatne i zašećerene posledica je buržoasko-malograđanskih zabrana i sveopšte ’diznifikacije’. No, po strani od masovno poizvedenih lepih bajki, one postoje u svojim originalnim oblicima a mnogi pisci su se okušavali u stvaranju novih bajki odnosno dopuni i prepravkama starih. U svakom slučaju, ovakva rabota uvek je izazovna za autora i čitaoce jer nudi mogućnosti ’unošenja/učitavanja’ novih značenja, vrednosnih relativizovanja i ’izvrtanja’ pouka. Ivana Milaković je svoje verzije bajki o Crvenkapi, Pepeljugi, Snežani, Ivici i Marici, Maloj sireni, Lepotici i zveri ispisivala iz pozicija poznavaoca savremene popularne kulture i žanrovskih sadržaja (sa težištem na hororu), ne libeći se da, zarad potpunog poigravanja, obilno koristi sarkazam i grotesku. Otuda su njene veselo-mračne verzije poznatih bajki dopunjene modernim iskustvima npr. priča o vampirima ili crtanih filmova, sa puno karikiranja i apsurdnog u zaključcima/poukama. U konačnom sagledavanju knjige, čitalac će zapaziti da priče iz oba segmenta čine celinu: priče iz prvog dela knjige samo su nastavak bajki koje su sakupljene na kraju zbirke; dok su u novoispisanim bajkama matrice jasne, pričama u prvom delu uzori su teže prepoznatljivi jer su različito razvijani i dopisivani.

            „Mačji snovi“ Ivane Milaković bez ikakve sumnje najavljuju talentovanu i visprenu spisateljicu čiji rad i razvoj treba pratiti.