Strip “Asteriks” svakako je jedan od najpopularnijih izdanaka francusko-belgijske posleratne strip škole. Priče u slikama o malom i prgavom galskom ratniku i njegovom krupnom, debeljuškastom drugu Obeliksu koji žive u selu koje Rimljani nisu pokorili i bore se protiv osvajača a neretko krstare okolnim zemljama i drugim kontinentima, oduševljavale su generacije dečaka i devojčica širom Evrope (a pomalo i ostatka sveta). Tvorci ove humoristički intonirane sage započete 1959. godine bili su scenarista Rene Gošini (1926) i crtać Alberto Uderzo (1927); oni su bili idealan dvojac čija je saradnja bila besprekorna. Nakon prerane Gošinijeve smrti 1977. godine Uderzo je preuzeo uloge scenariste i crtača iako su na koricama albuma i dalje stajala imena obojice autora. Serija je, na radost obožavalaca, nastavila da redovno izlazi održavajući visoke kvalitete koje je postavila. Uderzo je prestao da radi na “Asteriksu” 2009. godine, na pedesetu godišnjicu svojih junaka, zaključno sa 34. albumom “Asteriksov i Obeliksov rođendan: Zlatna knjiga” (Uderzo je umro 2020) a prava na serijal je prodao kompaniji Haet. Godine 2013. pojavio se album “Asteriks i Pikti” scenariste Ferija (1959) i crtača Konrada (1959). Ferija je u 40. albumu zamenio Fabkaro (1973). “Asteriks u Luzitaniji” originalno objavljen u oktobru 2025.g. je 41. album a “Čarobna knjiga” ga je promptno izdala već decembra iste godine.
Okvir priče nepromenjen je: Rimljani
su pokorili čitavu Evropu osim jednog malog sela u Galiji;
stanovnici tog sela, mada ne gaje uvek lepe dobrosusedske emocije i manire, u
jednom su složni - brane slobodu u čemu im pomaže i čarobni napitak koji sprema
seoski druid. Nominalni heroji priče - brkati mališa sa šlemom ukrašenim
krilima i dobrodušni debeljko koji je, kao mali, upao u kazan sa čarobnim
napitkom tako da mu taj stimulans više nije potreban - i dalje su specijalci za
sve nemoguće misije. Ovog puta prilika za junačka dela ukazuje se pošto do
galskog sela, na radost
žena, doplovi lađa-robna kuća gazde Paradaisa; no, na obalu silazi i
tužni, brkati čovek imena Ušipereš iz Luzitanije koji moli za
pomoć – spas za svog prijatelja Očićoraveša, malog proizvođača ‘garuma’
(sosa na bazi ribe koji Rimljani obožavaju), koji je optužen da je hteo
da otruje Cezara pa će za kaznu biti bačen lavovima! Pošto shvati
situaciju (iako Luzitanac govori čudno) Drmatoriks određuje da Asteriks
i Obeliks odu u Luzitaniju (koja je današnji Portugal a tada
je obuhvatala i deo Španije), spasu osuđenika i oslobode ga optužbi.
Pošto doplove kud su namerili, usput, kako tradicija nalaže, potopivši gusarski
brod, Gali polako otkrivaju zaveru iza koje je guverner Profiterus,
koji sanja o Rimu i vlasti a tu je i Vukusov, ambiciozni
industrijalac garuma koji želi da uništi sitne proizvođače. Asteriksa
i Obleliksa put vodi do tamnice (da bi ušli moraće da se preruše u Luzitance),
do sedišta “Vukusovog garuma” u koji se ne može ući bez bezbedonosnih
šifri sve do bogataške žurke na brodu kojoj prisustvuje i Cezar!
Upoznavanje Luzitanije je traumatično – ako se Obeliks malo
‘zaljubiškao’ u lokalnu lepoticu – jer domaćini jedu samo bakalare (u zatvoru
se za kaznu jede sočivo), u kamenolomu se ne prave stećci nego kockice, pecivo
se može koristiti kao projektili, izdajstvo se prenosi s kolena na koleno,
luzitanske pesme oduzimaju volju za životom svima koji ih čuju jer su Luzitanci
teški depresivci i fatalisti. Kao svojevrsne kruna ludosti Gali će čak
sresti i svoje zemljake koji su turisti!
Temelj ove priče (kao i mnogih
prethodnih) je kulturološki šok, susret sa drugom civilizacijom iz koga se,
zbog različitog mentaliteta i običaja, rađaju urnebesne situacije od onih
bezazlenih do apsurdnih. Gali jednostavno ne razumeju svoje domaćine,
baš kao ni osvajače Rimljane. I žaoke na trendove moderne civilizacije
imaju svoje poente i nastavak su Gošinijevog i Uderzovog običaja
da ismevaju i karikiraju aktuelne javne ličnosti i političku situaciju u Francuskoj.
Kao što se Fabkarov scenario oslanja
na iskustva velikog Gošinija i Konradov crtež verno prati Uderzov
manir. Table su komponovane u formi dva puta po dva kaiša sa promenjivim brojem
preciznih slika u kaišu a povremeno se umesto dva kaiša pojavljuje slika koja
pokriva polovinu stranice. Ipak, ovaj samoodređi format ne utiče na dinamiku
priče i spektakularnost akcija.
Sumirajući utiske možemo
konstatovati da je album “Asteriks u Luzitaniji” valjani nastavak
serijala koji ima vernu publiku i koja će mu svakako posvetiti dužnu pažnju.
(“Dnevnik”, 2026.)
