Knjigom „Provihorilo“ (izdavač „Solaris“ Novi Sad, 2020.), Saša Radonjić (1964) zapaženi stvaralac višestrukih interesovanja: književnik (pesnik, romanopisac, pripovedač, dramaturg i esejista) i muzičar (kantautor i član „Solaris Bluz benda“), vraća se, posle niza proznih dela, pesničkom diskursu kojim je ušao u savremenu literaturu, skrenuo pažnju na sebe, zadobio nagrade i uvažavanje kritike i publike. Njegov pesnički nerv nastavio je i nadalje da pulsira kao jedan od uporednih umetnikovih tokova pisanja. Vremenom se, zahvaljujući muzičkom delu karijere, taj pesnički horizont razgranao i zadobio sasvim nove likove. Preciznije, pesnički doživljaj sveta i njegovo izražavanje („pevanje“ kako se ranije govorilo) u Radonjićevom slučaju pojavljuje se u dva ključa: primarnom – onom u kome je poezija spojena sa muzikom i (istorijski posmatrano) novijem – koji je lišen (oslobođen ili je možda tačnije reći uskraćen) muzičke podloge, usklađenosti sa njom odnosno stvaranja tog jedinstvenog amalgama reči i tonova. Upravo na toj dihotomiji (ili polifoniji) funkcioniše i knjiga „Provihorilo“.
Delo je
sastavljeno iz dva segmenta/ciklusa približno istog obima: prvi formalno nije
imenovan i drugi je naslovljen kao „Pesme čudnih lica“ (isti naslov ima
i treći album „Solaris Bluz banda“ a nekoliko pesama sa tog albuma
uvršteno je i u ovaj deo knjige). Prvi segment otvara autorska beleška o nenadanom otkriću
reči „provihorilo“ koja se potom nameće kao tiha mantra u iščekivanju
svanuća, dela dana u kome pesnik obično piše „Dok prepliću se svetla i senke
/ Poezija i proza“ („U cik zore“). Novosaznata reč predstavlja se kao
svojevrsni okidač za nizove (sledstvenih ali i potpuno neočekivanih) asocijacija
odnosno pogleda iz novog uporišta, potvrđujući da je reč, taj temelj i suština poezije,
sposobna da „stvori“ inspiraciju, izdigne i u neslućene visine uzvitla skrivene
slojeve misli i opažaja. Podstaknuta (izazvana) pesnička osetljivost nastaviće
da „radi“ u refleksivno-ispovednom tonu
koji, pak, podrazumeva ne samo nataloženo životno iskustvo već i sposobnost da
se ono prepozna, oslobodi nanosa trivijalnog i patosa preteranih afektacija i pozicionira
u kontinuumu prostor-vremena, što je odlika odrastanja/sazrevanja intelektualno
i emotivno celovite ličnosti/poetskog subjekta. Samo se tako, u takvom
kontekstu/konstituciji može osećajno (bez zapadanja u vulgarnost) pisati/pevati
o nestalom prijatelju i ljubimcu, o punoći ljubavi i praznini gubitka.
Trajanje, neminovno, nosi trošenje mladalačkih zanosa i iluzija, otkrivanje
apsurda življenja (pojedinačnog ali i grupnog, sve do nivoa vrste) i
varljivosti civilizacije; s druge strane, ipak opstaje ekstatičnost „homo
ludensa“ koja i dalje plamti u oku i duhu pesnikovom. Deo tog poigravanja (i
iskušavanja igre) jesu i variranja naslova „Provihorilo“ u pesmama
različitih emotivnih i vrednosnih registara; tako pesnik potvrđuje snagu jezika
i reči i nesputanosti sopstvene imaginacije.
„Pesme
čudnih lica“ bitno određuje njihova svrha/namena da budu utopljene
u telo muzičke numere i u njoj otpevane u određenom ritmu. Ovaj uslov čini te
stihove uokvirenijim u forme i tematska usmerenja ali, istovremeno, i usredsređenijim.
Korišćenje rima i refrena, naravno, može se činiti kao teret ali otvara, kada
se prihvati i njima ovlada, sasvim drugojačije mogućnosti. Otuda su pesme u
ovom ciklusu razigranije i neposrednije ali time ne gube niti na atraktivnosti
niti na intelektualno emotivnom naboju i problematskom potencijalu. Radonjićevi
stihovi namenjeni muzici jednako su provokativni i evokativni kao i oni iz
prvog ciklusa; nema u njima „pojednostavljivanja“ i „prilagođavanja“ muzici.
Čak i upotreba elemenata popularne kulture, od pominjanja Džimija Hendriksa
do upotrebe pojma „bluz“ (kao imenice/odrednice ali i specifičnog „filinga“),
senči stihove dodatnim slojem patine potcrtanim saznanjem da ovi stihovi imaju
svoju muzičku podlogu. Stoga se znatiželjnom čitaocu segmenti ove knjige mogu
razotkriti i kao odrazi u ogledalu odnosno
stilističke varijacije istih tema, što svakako usložnjava njihovo moguće
čitanje odnosno tumačenje.
Rečju, „Provihorilo“
se predstavlja kao gusto istkana pesnička tapiserija, sa nizom „lajt motiva“
koji, prepličući se, daruju višeznačnu dubinu celokupnom prizoru i utisku koji
on čini na znatiželjnog čitaoca. Tanane emocije koje bude izuzetni događaji ali
i svakodnevne sitnice (što život znače), setno ispovedanje prošlosti, zebnja
zapitanosti nad budućnošću i radosti iskušavanja sopstvenih sposobnosti, uklapaju
se u začudnost i bogatu slojevitost centralnog pojma ovog dela – u ono što „provihorilo“
je kao potvrda punoće sopstvenog postojanja.
(„Dnevnik“,
2021.)
0 komentara:
Постави коментар