UZALUDNE POUKE SPORE APOKALIPSE ili KIBERPANK VIZIJE DVOSTRUKE BUDUĆNOSTI - „Periferal“ Vilijema Gibsona; izdavač „Miba Books“ Beograd. 2016.

Vilijem Gibson (1948) je živi klasik naučne fantastike zaslužan za poslednji (barem za sada) veliki (globalni) preokret u ovom žanru - za definitivno ustoličenje kiberpanka. Mada je ovaj podžanr imao svoje preteče, kakvi su Filip K. Dik ili Vilijem Barouz, odnosno brojne pisce „aktiviste“, kakvi su Brus Sterling, Majkl Svonvik, Pat Kadigan, Mark Leidlou i drugi, tek je objavljivanje romana „Neuromanser“ 1984.g. koji je osvojio sve najvažnije žanrovske nagrade, kiberpank uznelo pod reflektore pažnje šire javnosti. Mada su mu, kao i svakoj modi, predviđali brzu prolaznost, kiberpank je opstao i ugradio su u temelje kako naučne fantastike tako i opšte kulture kraja XX i prvih decenija XXI veka. Vizije budućnosti koje je kiberpank „otvorio“, ma koliko bile raznorodne u pojedinačnim pričama-romanima-filmovima-stripovima, vezuju se za nekoliko ikonografskih repera: postojanje dve realnosti, fizičke i virtuelne (koja se rađa, funkcioniše i širi u sadejstvu kompjuterskih Mreža), globalna vlast multinacionalnih kompanija i neoliberalnog kapitalizma koji podrazumeva i oligarhijsku, basnoslovno bogatu manjinu i nepregledne mase bednika, planetu Zemlju na rubu populacionog, urbano-ekološkog i energetskog kolapsa. U tom okruženju za mesto pod nesigurno suncem bore se mali kriminalci, marginalci, kiber-kauboji i mnoštvo sličnih besprizornika. Gruba i neretko brutalna „pankerska“ osećajnost bazirana na gubitničkoj vizuri - u potpunosti u skladu sa početnim premisama “pank” muzike kao glasa socijalnog bunta nezaposlenih, mladih Engleza u vreme vladavine čelične Margaret Tačer - nije nailazila na jednodušnu podršku kritike, čitalaca pa i kolega pisaca (koji su čak pokušavali da oforme pokret “humanista” koji se zalagao za manje crne poglede na budućnost) ali je, nesporno, bila korak napred u razvoju žanra.

            Tri decenije posle romana prvenca Gibson je, nakon trilogije romana koji se nominalno dešavaju u sadašnjosti (a ova je u mnogo čemu fantastična), objavio roman “Periferal”, “situiran” u budućnosti i to ne jednoj već čak dve. Prva “linija” udaljena je od nas-čitalaca približno dvadesetak godina a druga još sedamdesetak godina kasnije. U bližoj budućnosti srećemo “obične” mlade ljude u zabačenoj, ruralnoj Americi koja nudi malo mogućnosti za zaradu: osim državnih poslova (policija i slične službe) i sitnih delatnosti sve ostale rabote su u “sivoj zoni” piratisanja traženih roba 3D štampačima ili uslužnog igranja kompjuterskih igrica odnosno u “čistom” narko kriminalu. Siguran izvor prihoda je i prijava u vojnu službu za neki od mnogih ratova iz koga veterani izlaze ili kao penzioneri ili kao bogalji. Dalja budućnost naizgled je egzotičnija mada su u njoj opstali prepoznatljivi odnosi rivalstva, manipulisanja i spletkarenja moćnih potpomognuti uznapredovalom tehnologijom. No, kako će znatiželjni čitaoci saznati obe su budućnosti povezane i to direktno putem čudesnih kineskih kvantnih servera koji omogućavaju komunikaciju-razmenu informacija budućnosti sa prošlošću! Sve ovo je na tragu zakona Artura Klark koji tvrdi da se svaka dovoljno razvijena tehnologija ne razlikuje od magije. U ovom slučaju potomci iskorišćavaju svoje pretke na različite načine, od obavljanja rutinskih do ozbiljnijih rabota; svaki upliv u prošlost, pak, stvara posebnu granu u multiverzumu. Situacija će se unekoliko promenuti kada najamnik iz prošlosti prisustvuje ubistvu u budućnosti i o tome treba da zvanično svedoči (u toj budućnosti) tako što će “ući” u telo androida-periferala koji je na licu mesta (dakle, u budućnosti). Bizarnost zameštaljstva pojačava i saznanje da je dalja budućnost posledica “Džekpota” posebne spore apokalipse koja je (uz “pomoć” klimatskih promena, zagađenja, raznih epidemija) uništila preko 80% ljudske populacije a opstali su bogataši i moćnici svih vrsta (i stepena kriminalnosti). Ipak, taj svet - koji je na tragu famoznih teorija o “zlatnoj milijardi” ljudi koji mogu živeti na Zemlji u blagostanju dostojnom čoveka (iz druge polovine XX veka a za koje se tvrdi da su nastavak učenja T. Maltusa) - očito nije ni srećan ni bezbrižan jer oni koji ga čine nisu ni humani ni umni ni emotivni. Kao što nije imao iluzija u ranijim romanima autor ih nema ni u “Periferalu”; srećni završeci životnih priča nekih od junaka samo potcrtavaju sveopšti jad i bedu budućnosti ljudske vrste.

            Gibson je od početka svoje spisateljske karijere bio ozloglašen kao neko ko ne mari previše za komfor čitalaca. Umesto da im servira lepo upakovane informacije (zbog čega priča mora da bude opterečena tzv “mrtvim mestima teksta” u kojima se iznose objašnjenja) on kreće silovito, “ulazi” u dešavanja sa novim, nepoznatim elementima i jezikom (bogatim kovanicama i novim rečima) i - nezaustavljivo grabi napred. Čitaoci će, ukoliko su dovoljno strpljivi i pažljivi, nedostajuće deliće “slagalice budućnosti” nalaziti u usputnim napomenama ili dijalozima (što, pak, lako može značiti i da su ponešto pogrešno razumeli/povezali). Ali, upravo zato je njihova poseta novom, drugačijem svetu uzbudljivija i neizvesnija pa liči na razgledanje strane zemlje/civilizacije ali bez pomoći turističkog vodiča koji bi usmeravao pažnju i objašnjavao viđeno. Gibson je svoj manir razvio i usavršio pa ga u ovom romanu, na  više od 550 stranica, predstavlja u 124. kratka, brza, zgusnuta poglavlja sa britkim dijalozima i jarkim, upečatljivim opisima “začinjenim” grotesknim detaljima (hrana iz 3D štampača, pokretne tetovaže, dečija kolica kao autonomno bojno vozilo…). Rečju “Periferal” nudi uzbudljivu, visprenu, intrigantnu avanturu u uverljivo dočaranim budućnostima kojoj svakako treba pokloniti punu čitalačku pažnju.

            (“Dnevnik”, 2017.)