VAŽNA LEKCIJA IZ STRIP ARHEOLOGIJE – „Lirsko, sneno, melanholično“ Predraga Đurića; izdavač Studentski kulturni cenatar Novog Sada, 2024.

 

    Monografija „Zdravko Sulić Lirsko, sneno, melanholično“ Predraga Đurića (1974) znatiželjnim čitaocima jednog od najznačajnijih predstavnika takozvane „izgubljene generacije“ domaćih strip stvaralaca, onih koji su stasavali uoči Drugog svetskog rata a svoj najznačajniji doprinos stripu i ilustraciji dali tokom 1950-tih i 1960-tih, u decenijama kada se strip borio za pravo da ravnopravno postoji u socijalističkoj svakodnevici, bez prozivanja da je kapitalistički produkt koji kvari pionirke i pionire. Ova je generacija, uprkos bezbrojnim preprekama, uspela da strip „digne na noge“; mada je strip polovinom 1970-tih pretrpeo težak udarac donošenjem zakona o oporezovanju šunda (kome su pored partijskog prozivanja i anatemisanja prethodile i sramne lomače na kojima su spaljivani stripovi i roto romani), „priče u slikama“ nisu prokažene pa su nastavile da jačaju i rastu. Naslov knjige preuzet je iz teksta strip teoretičara i kritičara Zorana Đukanovića koji je o Suliću napisao: „Iako je često obrađivao ratne teme, kroz Sulićev crtež uvek se probija i nešto lirsko, sneno, čak melanholično. Tu, pomalo zagonetnu, ’odsutnu prisutnost’ sretao sam još u stripovima Miodraga Đurđića. U stilizacijskom pogledu, Sulićev crtački rukopis je preteča stilizacije Karla Ambrozinija.“

    Zdravko Sulić je rođen 1925. godine u Vršcu. U leto 1938. godine, na svejugoslovenskom konkursu za mlade strip crtače časopisa „Mickey strip“ među četvoricom nagrađenih je i Zdravko Sulić iz Dretelja pored Čapljine! Kako je dečak od Vršca stigao do Dretelja nije poznato kao ni kako je preživeo rat. Zna se da je posle rata upisao Arhitektonski fakultet u Beogradu, da je 1949. ilustrovao „Čitanku za četvrti razred osnovne škole“ te da je bio ilustrator u listu „Pionir“ (koji je potom transformisan u list „Pioniri“); tu 1951-2. izlazi Sulićev prvi strip „Timaj gospodar slonova“ po Kiplingovoj priči. Za list „Narodna armija“ Sulić crta stripove od 1956. god a od 1958. sarađuje sa listom „Kekec“ gde radi brojne ilustracije i crta stripove odnosno sa listom „Rad“ u kome takođe objavljuje stripove. Kada su se početkom 1964. listovi „Pioniri“, „Kekec“ i „Naša smotra“ spojili u list „Pionir Kekec“ Sulić nastavlja da i tamo objavljuje ilustracije i stripove; Sulić je objavljivao stripove i u „Malom ježu“. U ediciji „Nikad robom“ gornjemilanovačkih „Dečjih novina“ Sulić je jedan od najobjavljivanijih autora – objavio je 6 strip priča (od kojih 5 u po dve sveske)!

    Od 1970. Sulić je utonuo u tišinu; povremeno su njegove ilustracije štampane na stranicama „Večernjih novosti“ (i njihovog beogradskog izdanja „Jutarnje novosti“). Stripovi su mu reprizirani u više edicija a navodno je krajem 1980-tih u „Večernjim novostima“ repriziran i njegov strip „Hajduk Veljko“ ali za to - nema verodostojnih dokaza! Nema ni dokaza da je izdavač kome je Sulić za novi magazin predao originalne radove te table prodao kolekcionarima a da magazin nije štampao. Tačan razlog za Sulićevo povlačenje iz stripa se ne zna ali postoje pretpostavke da je to uradio zbog ozbiljnog pogoršanja zdravlja i razočarenja u trenutno stanje u domaćem stripu, od gašenja listova do nekolegijalnosti i intriga. Deo tog lošeg miljea je i skandal sa dodelom nagrade-plakete Andrija na Drugom jugoslovenskom kongresu stripa 1979. godine u Ljubljani. Iako su organizatori najavili da će nagradu za životno delo dobiti Sulić on je nije dobio! Na kritike ovog postupka organizatori su tvrdili da je Sulić plagirao američkog strip crtača Frenka Gudvina! Očigledna nepravda je ispravljena ali tek sledeće 1980. godine. Sulić je preminuo 1989. godine a njegov rad je potonuo u zaborav iz koga će ga vratiti Slobodan Ivkov u svom katalogu za izložbu „60 godina stripa u Srbiji“ (1995) za kojim su sledila priznanja u radovima Anice Tucakov, Zorana Stefanovića, Antala Bajera i drugih sve do ove knjige koju krasi i izuzetno korisna Sulićeva stripografija.

    Sulić se u stripovima i ilustracijama okušao u mnoštvu tema, od ratnih, istorijskih do humorističkih. Njegov grafizam lako je prepoznatljiv, krase ga blaga stilizacija likova, redukovano senčenje, mek pomalo zaobljen potez iz koga zrači smirenost. 

    O Suliću se, čini se, više ne zna nego zna. Bio je bio strastveni posvećenik 9. umetnosti što ga je koštalo mnogo truda i žrtvovanja, donelo ozbiljne zdravstvene probleme i malo priznanja. Iskusniji stripoljubci će u ovoj knjizi odnosno u njenim ilustracijama otkriti i prepoznati stripove koje su čitali i voleli a da nisu znali ko je njihov autor jer je na ovim prostorima dugo praktikovano da se imena autora (stranih i domaćih) ne navode (verovatno jer se strip smatrao trivijalnom rabotom). Mladi čitaoci kojima Sulićevo delo nije poznato neće ostati ravnodušni na mirnoću koju nose fine linije njegovih slika. Konačno, ovo vredno delo iz strip arheologije, koje pleni širokim zahvatom u tadašnje društvene (ne)prilike i portretima ljudi sa kojima je Sulić sarađivao, govori o velikom ovdašnjem paradoksu: bogatoj umetničkoj tradiciji koja je od zvaničnih institucija potpuno bagatelisana i zanemarena bezmalo do potpunog zaborava. Srećom za nas, ta je tradicija prepuštena vrednim entuzijastima koji požrtvovano spasavaju naše kulturno bogatstvo od apatije, nebrige i neznanja. Zbog toga je ova knjiga još dragoceniji kamen u i dalje nedovršenom mozaiku istorije srpskog stripa.

            („Dnevnik“ 2024.)