Kod pretežnog broja ’nespecijalizovnaih’ konzumenata sinonim za naučnu
fantastiku jesu priče o svemirskim brodovima, vanzemaljcima i ’zvezdanim ratovima’.
Ova vrsta sadržaja konstantno je popularna i kod ’potrošača’ žanra čemu je
razlog iskonska radoznalost spram onoga ’s druge strane’ pospešena fascinacijom
mogućnostima modernih nauka. ’Palp’ period Science Fictiona i njegov naslednik
’zlatno doba’ (prvi iz 1930-tih, drugi tokom 1950-tih) u SAD (samozvanom centru
SF dešavanja) bili su u znaku priča i romana na svemirske teme krajnje
pojednostavljenih zapleta, kartonskih junaka i vulgarizacije nauke (iza koje su
se autori krili kao iza ozbiljnog stava). Publici kao da nije bilo dosta zlih
vanzemaljaca, njihovih imperija i carstava te podlih planova za osvajanje
čitavog svemira čemu su se suprotstavljali vrli zemljani i u velikim bojevima,
u kojima su stradale čitave planete i
sunčevi sistemi, branili svoj mili dom i nežne drage. Vatrenim obožavateljima
nije smetalo to što ’radnje’ neodoljivo liče na potere kauboja za Indijancima,
samo u drugim pejzažima i s obaveznim skafanderima. Svemirske jurnjave i
vratolomije izborile su i posebno mesto u SF-u, u vidu podžanra pod imenom
’space opera’; ime je parafraza ondašnjih izuzetno popularnih radio ’sapunskih
opera’ (pošto su najveći sponzori tih programa bili proizvođači sapuna). Razvoj
SF-a, njegovo postepeno ’uozbiljavanje’, marginalizovao je svemirske opere
odnosno uticao da se u mnogo čemu promene, počnu da poštuju naučne zakone na koje
se pozivaju i ’porade’ na likovima i zapletima. Novostasali pisci spremno
koriste iskustva ovog podžanra modifikujući ga prema svojim potrebama,
kombinuju ga sa tvrdim SF-om (npr Benford u svojim serijalima), parodiraju
(Adams u „Autostoperskom vodiču kroz galaksiju“) ili pokušavaju da ga
produbljuju (Nivenov serijal „Prsten“). Naravno, i dalje se pišu i potpuno
konfekcijska dela koja imaju publiku i služe kao potvrđivanje teze o ’space
operi’ kao bezvrednom štivu (što se potom lako proširuje i na valjanost čitavog
SF žanra).
U domaćoj SF
književnosti svemirska opera nije čest gost pre svega zbog nepostojanja šireg
tržišta (polovinom 1980-tih ’Dnevnikova’ edicija ’X-100’ objavljivala je domaće
svemirske opere u sasvim pristojnom tiražu), odnosno predrasuda prema ovoj
tematici. No, kako su to isticali neki od zagovornika postmoderne, svi žanrovi,
oblici i šabloni jednako su umetnički upotrebljivi i interesantni. Roman Zorana
Jakšića, jednog od najistaknutijih srpskih SF pisaca, „Kradljivci Univerzuma“
upravo sledi ovu postavku i za svoju temu uzima ’space operu’. („Kradljivci...“
su, u skraćenoj verziji, bili objavljeni u pomenutoj ’X-100’ ediciji.) U skladu
sa poznatim kanonima, opšta pozornica dešavanja je sudbinski rat između
Zemljana i brutalnih napadača a na preokretu situacije u korist ’dobrih momaka’
radi grupa odvažnih komandosa. Ovaj prepoznatljivi kostur Jakšić će ispuniti
dvojakim ’mesom’: onim manje očekivanim (mada podžanrovski poznatim) i drugim,
potpuno novim i netipičnim. Tako će agresori biti ratne mašine s Oka zmije,
jedne od zemljinih kolonija u paralelnom svemiru, a glavni junak je – žena, i
to super žena kao kontrast standardnom buljuku plavokosih plačljivica koje
proganjaju buljooka čudovišta a brane mišičave junoše. Svedeće iznenađenje
stiže već posle desetak strana romana – junakinja gine (umesto da se ljuto bori
do finala i pobede), ali odmah ’vaskrsava’ u centralnom kompjuteru Oka zmije u
kojem su upisane ličnosti svih do tada poginulih ljudi, civila i ratnika. Ovi
poslednji, fantomski ratnici, pokušaće da pobede svoje tamničare i spreče
uništenje čovečanstva, onog od krvi i mesa. U brzim, efektnim epizodama koje
slede, sukobiće se fantomi i ’stvarni’, biće otkrivene velike tajne i konačno,
na vrhuncu spirale zapleta, rasprsnuće se, u gigantskoj eksploziji, čitav
dotadašnji koncept svratnosti i Univerzuma i roditi novi. Jakšić vešto
balansira između vatrometa akcije i fantastičnih ideja s jedne, i ponora
trivijalnosti, s druge strane, počesto stavljajući na velike muke čitaoca i
njegovu spremnost da poveruje u napisano (a ona je u SF litaraturi veća nego
’normalna’ u glavnotokovskoj literaturi). Ipak, pisac nekoliko ’salto mortale’-a
izvodi bez problema i u furioznom slalomu završava roman kao svojevrsnu stilsku
vežbu u žanru koja će prijati znatiželjnom čitaocu a, čini se, ponajviše onima
već upoznatim sa ’space operom’ i spremnim da prepoznaju Jakšićeva poigravanja
u njoj.
(1998)
0 komentara:
Постави коментар