Kod pretežnog broja ’nespecijalizovnaih’ konzumenata sinonim za naučnu fantastiku jesu priče o svemirskim brodovima, vanzemaljcima i ’zvezdanim ratovima’. Ova vrsta sadržaja konstantno je popularna i kod ’potrošača’ žanra čemu je razlog iskonska radoznalost spram onoga ’s druge strane’ pospešena fascinacijom mogućnostima modernih nauka. ’Palp’ period Science Fictiona i njegov naslednik ’zlatno doba’ (prvi iz 1930-tih, drugi tokom 1950-tih) u SAD (samozvanom centru SF dešavanja) bili su u znaku priča i romana na svemirske teme krajnje pojednostavljenih zapleta, kartonskih junaka i vulgarizacije nauke (iza koje su se autori krili kao iza ozbiljnog stava). Publici kao da nije bilo dosta zlih vanzemaljaca, njihovih imperija i carstava te podlih planova za osvajanje čitavog svemira čemu su se suprotstavljali vrli zemljani i u velikim bojevima, u kojima su stradale  čitave planete i sunčevi sistemi, branili svoj mili dom i nežne drage. Vatrenim obožavateljima nije smetalo to što ’radnje’ neodoljivo liče na potere kauboja za Indijancima, samo u drugim pejzažima i s obaveznim skafanderima. Svemirske jurnjave i vratolomije izborile su i posebno mesto u SF-u, u vidu podžanra pod imenom ’space opera’; ime je parafraza ondašnjih izuzetno popularnih radio ’sapunskih opera’ (pošto su najveći sponzori tih programa bili proizvođači sapuna). Razvoj SF-a, njegovo postepeno ’uozbiljavanje’, marginalizovao je svemirske opere odnosno uticao da se u mnogo čemu promene, počnu da poštuju naučne zakone na koje se pozivaju i ’porade’ na likovima i zapletima. Novostasali pisci spremno koriste iskustva ovog podžanra modifikujući ga prema svojim potrebama, kombinuju ga sa tvrdim SF-om (npr Benford u svojim serijalima), parodiraju (Adams u „Autostoperskom vodiču kroz galaksiju“) ili pokušavaju da ga produbljuju (Nivenov serijal „Prsten“). Naravno, i dalje se pišu i potpuno konfekcijska dela koja imaju publiku i služe kao potvrđivanje teze o ’space operi’ kao bezvrednom štivu (što se potom lako proširuje i na valjanost čitavog SF žanra).
            U domaćoj SF književnosti svemirska opera nije čest gost pre svega zbog nepostojanja šireg tržišta (polovinom 1980-tih ’Dnevnikova’ edicija ’X-100’ objavljivala je domaće svemirske opere u sasvim pristojnom tiražu), odnosno predrasuda prema ovoj tematici. No, kako su to isticali neki od zagovornika postmoderne, svi žanrovi, oblici i šabloni jednako su umetnički upotrebljivi i interesantni. Roman Zorana Jakšića, jednog od najistaknutijih srpskih SF pisaca, „Kradljivci Univerzuma“ upravo sledi ovu postavku i za svoju temu uzima ’space operu’. („Kradljivci...“ su, u skraćenoj verziji, bili objavljeni u pomenutoj ’X-100’ ediciji.) U skladu sa poznatim kanonima, opšta pozornica dešavanja je sudbinski rat između Zemljana i brutalnih napadača a na preokretu situacije u korist ’dobrih momaka’ radi grupa odvažnih komandosa. Ovaj prepoznatljivi kostur Jakšić će ispuniti dvojakim ’mesom’: onim manje očekivanim (mada podžanrovski poznatim) i drugim, potpuno novim i netipičnim. Tako će agresori biti ratne mašine s Oka zmije, jedne od zemljinih kolonija u paralelnom svemiru, a glavni junak je – žena, i to super žena kao kontrast standardnom buljuku plavokosih plačljivica koje proganjaju buljooka čudovišta a brane mišičave junoše. Svedeće iznenađenje stiže već posle desetak strana romana – junakinja gine (umesto da se ljuto bori do finala i pobede), ali odmah ’vaskrsava’ u centralnom kompjuteru Oka zmije u kojem su upisane ličnosti svih do tada poginulih ljudi, civila i ratnika. Ovi poslednji, fantomski ratnici, pokušaće da pobede svoje tamničare i spreče uništenje čovečanstva, onog od krvi i mesa. U brzim, efektnim epizodama koje slede, sukobiće se fantomi i ’stvarni’, biće otkrivene velike tajne i konačno, na vrhuncu spirale zapleta, rasprsnuće se, u gigantskoj eksploziji, čitav dotadašnji koncept svratnosti i Univerzuma i roditi novi. Jakšić vešto balansira između vatrometa akcije i fantastičnih ideja s jedne, i ponora trivijalnosti, s druge strane, počesto stavljajući na velike muke čitaoca i njegovu spremnost da poveruje u napisano (a ona je u SF litaraturi veća nego ’normalna’ u glavnotokovskoj literaturi). Ipak, pisac nekoliko ’salto mortale’-a izvodi bez problema i u furioznom slalomu završava roman kao svojevrsnu stilsku vežbu u žanru koja će prijati znatiželjnom čitaocu a, čini se, ponajviše onima već upoznatim sa ’space operom’ i spremnim da prepoznaju Jakšićeva poigravanja u njoj.
(1998)

0 komentara:

Постави коментар

top